Vladeta Jerotić: Otkrivanje smisla života na putu zrelosti

295

Možda najznačajnija pojava na dugom putu samootkrivanja jeste traženje i moguće otkrivanje smisla života. Možda je tako počela važna uloga religije. Drugi najznačajniji stepen razvoja na putu sazrevanja jeste faza samoobnavljanja. Sa iskrenim otkrivanjem svojih rđavih osobina čovek može da počne da teži popravljanju sebe: samoobnavljanju.

Čovek kao večit putnik (homo viator), uvek je samo na putu sazrevanja, odnosno zrelosti. Čovek, ni kao pojedinac, još manje narodi, a tek čovečanstvo, nikad ne ostvaruje punu zrelost. Ali, šta je onda zrelost (pojedinca, naroda, čovečanstva)? Za religiozne ljude u svetu (religiozne, ne samo pobožne!) očekivanje pojedinačnog i/ili grupnog sazrevanja – različito je. Velike azijske religije, sa njihovom dugovečnom verom u karmu i reinkarnaciju, uglavnom su pesimističke religije (što naročito važi za budizam, sledujući Budino učenje, koje je više filozofsko nego religijsko). Ideja „spasenja” jedva da u tim religijama postoji, pa svrha ponavljanih reinkarnacija nije dovoljno jasna.

Sve tri monoteističke religije govore, doduše, o spasenju, ali ni u njihovom učenju nije dovoljno jasno gde ono može da se ostvari: „ovde ili tamo” (milenarizam ili eshatologija?). Iako najstarija među druge dve religije, judaizam je (začudo!) kasno došao do ideje o ličnoj besmrtnosti čoveka (mada nagoveštaja ima kod proroka Isaije i u psalmima). U centru pažnje judaističkog učenja bila je besmrtnost jevrejskog naroda i očekivanje (do danas) dolaska Mesije koji će ostvariti zemaljsku pravdu – na Zemlji. Tek je hrišćanstvo postalo radikalno – manje islam koji je ostao pod jačim uticajem judaizma nego hrišćanstva, naročito u praktičnom životu – zaoštravajući tako prirodan dualizam čoveka (već je čovekovo novorođenče unutar prve godine života, prema mišljenju nekih psihologa, u prirodnom rascepu!), deleći čoveka i narode na dobre i rđave, obećavajući (i preteći) ljudima onostranu nagradu, odnosno kaznu. Mada se ovakvo dualističko mišljenje u hrišćanstvu smatra pogrešnim, jer stoji pod uticajem gnostičko-manihejske jeresi, čovekova priroda u svakodnevnoj praksi pre govori o dualističkoj ljudskoj prirodi.

Neophodno je da se osvrnemo i na one agnostičke i ateističke predstavnike u istoriji čovečanstva koji su se iskreno zalagali za relativan mir i relativno blagostanje na Zemlji, do koga se, prema njihovom mišljenju, može doći i bez religije; potrebna su, istina, velika odricanja, negujući relativno moralan život (moral bez religije!) i postojanje svuda principa poštovanja različitosti.

Zar to nisu bili viđeni predstavnici humanizma (i renesanse kao stalne obnove)? Spomenimo Erazma Roterdamskog, Dejvida Hjuma, Voltera, Imanuela Kanta (stalno moralno usavršavanje čoveka i čovečanstva!), Marksa, ali i mnoge pre njih (Nikola Kuzanski). Vera, nada i ljubav jesu prvenstveno hrišćanske vrline, ali to samo znači da svaki čovek, bar potencijalno, nosi u sebi ove iste vrline, kao uslov nagona samoodržanja, u koje stavljamo i seksualni i agresivni nagon (misleći na njihove pozitivne strane). Značajan naučnik u 20. veku, Konrad Lorenc (1903–1989), pisao je: „Nalazim da je agresivnost daleko od toga da bude dijaboličan, destruktivan princip, kako ga predstavlja klasična psihoanaliza, već je neophodan deo organizacije instinkta za očuvanje života… Izvesno je da bi sa potpunim eliminisanjem agresije iz čovekovog života nestao podstrek

čak i za rešavanje najsitnijih problema.”

Posle ovog nešto opširnijeg uvoda, vratimo se na svakodnevni život i njegovu realnost, zanimajući se za psihološko sagledavanje puta sazrevanja i zrelosti.

Niko ne osporava fizički rast deteta, prateći naravno i njegovo psihičko sazrevanje. Zašto je u svetu još uvek manje ljudi kojima je stalo do psihičkog sazrevanja? Možda je Sigmund Frojd u pravu (mada je bilo i pre njega sličnih razmišljanja) kada je nagonu Erosa u čoveku (Eros nije samo seksualni libido, već opšta Energija o kojoj je tako ubedljivo govorio Nikola Tesla, a i K. G. Jung) suprotstavio nagon smrti, Tanatos. Pojam Tanatosa obuhvata mnogo šta. Najpre, uporna je to konzervativnost čoveka; prema drugom zakonu termodinamike „psiha je u suštini konzervativna, pa je neophodna nevolja za pokretanje individuacionog procesa” (Jung); strah od bilo kakvih promena (i u samom čoveku i u društvu); inertnost u mišljenju, a onda i u voljnom delovanju. Kako se uspešno odupreti ovoj velikoj snazi pasivnosti, tromosti (lenjosti, učmalosti) čoveka koji često takav ostaje celog života?

Borba Erosa i Tanatosa stalna je, u čoveku, u narodima i u čovečanstvu. Kako dati prednost Erosu? Najpre samootkrivanjem čoveka, što znači početak upoznavanja samog sebe.

„Upoznaj samog sebe”, kao poziv, čak zapovest, traje od vremena stare Grčke, u Delfima, što ne znači da i drugi stari narodi sveta nisu ovo naslućivali ili i znali. Većina hrišćanskih svetitelja, još ubedljivije, ponavlja delfijsku mudrost.

Samootkrivanju nema kraja, ni upoznavanju sebe samog. Možda najznačajnija pojava na dugom putu samootkrivanja jeste traženje i, moguće, otkrivanje smisla života. Možda je tako nekada, u davnoj prošlosti čovečanstva, počela važna uloga religije.

Posle samootkrivanja, u srećnom slučaju i otkrivanja smisla života, sledi drugi najznačajniji stepen razvoja na putu sazrevanja, to je faza samoobnavljanja. Razume se da do ove druge i onda neprekidne faze samoobnavljanja dolazi kod čoveka kada on, prepoznajući sebe, sve bolje, otkriva ne samo svoje dobre osobine: moralnost i etičnost (opraštanje uvreda), blagonaklonost i trpeljivost za drugo i drukčije, sve do stvaralačke radosti zbog postojanja D(d)rugog. Neophodno je i prepoznavanje svojih loših osobina: osvetoljubivost, zavist, mržnja prema D(d)rugom, sebičnost i vlastoljubivost. Tek sa iskrenim otkrivanjem svojih rđavih osobina čovek može (ali ne mora) da počne da teži popravljanju sebe, da promeni sebe – teži samoobnavljanju.

Za kraj ovog članka jedno korisno poređenje. Religija i nauka počinju najzad da se slažu! He zalazeći u osetljivo pitanje: Da li veruješ u Boga ili ne veruješ, i ateistički naučnici (kao i teistički i agnostički) šalju čoveku istu poruku kao i Tvorci velikih religija sveta: He prestaj sa traženjem i menjanjem sebe. Tajna je svuda: u atomu, ćeliji, galaksiji, psihi. Traži i traži, ali i menjaj se!

Zar ova poruka nije prirodna i svima potrebna? He obmanjujmo sami sebe: promena (tačnije, promene) ne dolaze spolja, ni od revolucija, ni od političkih partija (neka je ona i najbolja među ostalim rđavim), ni od pojedinih talentovanih, ali i moralnih političara, kao što su bili Gandi, Masarik, De Gol, i manji broj drugih. Istinska promena (hrišćani govore o metanoji, preobražavanju čoveka) dolazi samo kod pojedinaca. Da li je ona dovoljna da se očekuje promena i u porodici, i u narodima i u čovečanstvu (i njegovoj tužnoj istoriji) – ne izgleda verovatna. Pa ipak, majka Tereza (sveopšta hrišćanka) poručuje: „Čovek je nerazuman, nelogičan i sebičan. Nije važno, voli ga! Dobro koje činiš, sutra će biti zaboravljeno. Nije važno, čini dobro! Ono što si godinama stvarao u času bi moglo razrušeno biti. Nije važno, stvaraj! Ako pomažeš ljudima, možeš loše proći. Nije važno. Pomozi im! Ako činiš dobro, pripisaće to tvojim sebičnim ciljevima. Nije važno čini dobro!”

Autor: Vladeta Jerotić

Izvor: politika.rs

PODELI