„Naša priroda je konzervativna, naša vera je napredna. Priroda teži da nas zadrži pri našim starim navikama, vera nam ne dozvoljava ni časa da budemo zadovoljni samim sobom i da stojimo. Vera traži od nas neprekidno obnovljeno srce i preporođenu dušu; ona svakom od nas postavlja svako veče pitanje: Jesi li danas postao bolji i savršeniji nego što si juče bio? Priroda je naša kao jedan grub, neuglačan kamen, iz koga umetnik izrađuje najdivnije oblike. Vera je neumorna u glačanju naše prirode.“ (“Duhovni razgovori” 2013).
“Postoje tri izvora vere – iskustvo svetog, iskustvo vere i iskustvo drugog. Slično tome u psihijatriji imamo svesno, nesvesno i nadsvesno. Iskustvo svetosti počiva na iskustvu vere, a sve to je ono što Rudolf Oto govori da je sveto. Ono je fascinantno i strašno. Svega se plašimo, ali najviše Boga, što je posledica straha od roditelja. Razlog toga je što se ceo sistem vaspitanja zasniva na kaznama i nagradama ili ucenjivanju”. (Vladeta Jerotić na tribini “Religija i psihijatrija”, održanoj 2006. u Domu omladine Beograda).
“U Boga se veruje i srcem i umom. Sveti hrišćanski oci su govorili: „Blago tebi kada ti um u srcu počiva!” Do ovakve jedino zrele hrišćanske vere stiže se lagano, uporno i strpljivo… Jung bi rekao putem individuacije, a pravoslavni učitelji, putem oboženja. Nije toliko značajno kako smo do vere došli, srcem ili umom, najvažnije je do istinske vere uopšte stići. Pravih ateista i u svetu i kod nas ima manje nego što mislimo”. (intervju, magazin “Viva”, 1998).
“Osvald Špengler je rekao: „Kad se bude civilizacija približila vrhu, kultura će biti blizu dna“. A šta je kultura? Ona obuhvata i religiju, filozofiju, umetnost. Religioznost, u smislu verujućeg u čoveku, oslabila je i baš zato fundamentalizam jača. Promišljanje je oslabilo, stvaralaštvo takođe”, (“Blic”, 2014).
“Što je više ljudi u jednoj zajednici, pa i naroda, koji preobražavaju sebe celog života, više je realnih izgleda da i narodi različitih veroispovesti budu tolerantniji jedni prema drugima. Da bismo, međutim, kao pojedinci došli do ovog jedino valjanog načina jačanja sebe kao religioznih i moralnih bića, neophodno je temeljno upoznati svoju religiju. Ono što treba da učimo celog života, bili mi vernici ili ne, to je spremnost na dijalog i toleranciju” (magazin “Viva”, 1998).
„Moral dužnosti jeste moral sluge i roba. Moral ljubavi jeste moral čoveka. Reč dužnost uvreda je ljubavi. Ljubav nije dužna ništa, nudi sve. Neznanje dužnosti jedino je neznanje ljubavi. Ljubav je jedina reč pre greha, dužnost je jedina reč posle greha. Ljubav daruje, dužnost zadužuje”. (“Duhovni razgovori” 2013).
“Odnos religije i morala odavno je predmet filozofskih, religijskih i naučnih diskusija. O ovome odnosu raspravljano je još u antičko doba. Najpre da se podsetimo ukratko razlike između morala i etike: moral odgovara na pitanje – šta treba da činim, teži vrlini i vrhunac mu je svetost, dok etika odgovara na pitanje – kako živeti, teži sreći i vrhunac joj je u mudrosti. Ako ostanemo samo na moralu, onda možemo mirno reći da je autentična religioznost uvek pozitivno uticala na moral. Naravno, na moral pojedinog čoveka, naročito na čoveka hrišćanina, ali, nažalost, ne i na moral čitavog jednog naroda. Ruski religiozni filosof Konstantin Leontjev dobro je rekao: „Ima humanih ljudi, ali nema humanih država”. Mada se moral, kao i neke druge suštinske ljudske kategorije, stiče u detinjstvu, u porodici, mi ga usavršavamo čitavog života i tako postajemo, lagano, sve moralniji”. (intervju magazin “Viva”, 1998).
“Malom detetu je više nego ikom i ikada kasnije potrebna pažnja, društvo, zaštita. moralno ohrabrivanje i ljubav. Pretpostavka je da se ljubav zapravo rađa u onom ranom životnom dobu kada dete oseti da je njegova potreba za sigurnošću relativno zadovoljena, i to da ju je pre svega zadovoljila majka koja u to unosi svoja neposredna i nesebična osećanja”. (Ćovek i njegov indentitet” 2003).
