Ono što je paradoksalno jeste to da se smrti više plaše mlađe osobe nego one starije koje su joj bliže. Iako često opisujemo strahove koji su iracionalni jer je verovatnoća da će se dogoditi mala, u ovom slučaju nije tako – smrt će svakako nastupiti i to je iskustvo koje je potpuno nepoznato jer ne znamo kada i kako će se dogoditi. Ono što najviše plaši ljude u vezi sa fenomenom umiranja jesu zamišljanja o tome kako i kada će se to dogoditi, da li će proći kroz tešku bolest i imati bolove, hoće li u tom trenutku biti sami, bespomoćni, teško im je da se pomire sa činjenicom da više neće misliti i osećati, a neki imaju zastrašujuće predstave o telesnoj dekompenzaciji ili se bave pitanjima života posle smrti. Ovakav strah je prirodna reakcija svake osobe i ona ne ometa njeno svakodnevno funkcionisanje.
ŠTA KARAKTERIŠE TANATOFOBIJU?
Osobe koje se perzistentno plaše smrti, razvijaju visok intenzitet anksioznosti, nekada i do nivoa panike kada misle o sopstvenom ili tuđem odlasku sa životne scene. Anksioznost ih prati skoro svakodnevno i ometa ih u obavljanju životnih aktivnosti. Izbegavaju se situacije ili informacije koje za tematiku imaju bolest, umiranje i smrt. Takvi ljudi često izbegavaju sahrane, posete groblju ili bolnicama kako ne bi podstakli svoje strahove. Ova fobija obično je intenzivna kada postoji neki spoljašnji okidač, na primer teška bolest ili smrt bliske osobe. Anksioznost koja se javlja može se manifestovati izolovano kao u slučaju tanatofobije, ali može biti i deo nekog drugog anksioznog poremećaja kao što je hipohondrija koju karakteriše hronična briga za sopstveno zdravlje i preokupiranost predstavama o različitim bolestima. Može se javiti i u sklopu generalizovanog anksioznog poremećaja gde pored brige za sebe, takva osoba strahuje i za životnu ugroženost bliskih osoba. Javlja se i u okviru paničnog poremećaja, ali tu je kao posledica pogrešno protumačenih simptoma anksioznosti više vezana za sam momenat paničnog napada.
NA KOJI NAČIN MOŽEMO DA JE PREVAZIĐEMO?
I ovaj problem tretira se kao i ostali anksiozni poremećaji – putem psihoterapijskog procesa takva osoba menja svoja disfunkcionalna uverenja i ponašanja kako bi umanjila sopstvene strahove. Treba ustanoviti čega se pacijent najviše plaši i što je izuzetno važno, raditi na prihvatanju smrti kao sastavnog dela života, menjanju pogleda na ovaj fenomen i nalaženju smisla njegovog postojanja. Specifično za poimanje smrti i umiranje jeste to da je ova tema predmet filozofskih rasprava i različitih religijskih učenja. Mnogi ljudi prihvataju tumačenje smrti kao deo svog religijskog shvatanja, ali nije nužno da budete religiozni kako biste se s tim izborili. Dakle, važno je rekonstruisati sopstvenu disfunkcionalnu filozofiju smrti, naći smisleno objašnjenje za ovu pojavu i postaviti ga na mesto disfunkcionalnih razmišljanja koje vode u anksioznost. Takođe, važno je ne bežati iz situacija koje asociraju na smrt i umiranje, kao što su bolnice, sahrane i groblja. Kao kod svake fobije i ovde se treba suočiti sa svojim strahovima. Čitanje o iskustvima ljudi koji se suočavaju sa teškim bolestima može približiti ovaj fenomen, poseta oboleloj osobi u bolnici ili prisustvovanje sahrani, samo su neke od situacija kojima takva osoba treba da se izloži kako bi prevazišla svoje strahove.
STRUČNI SAVET
Za kraj, preporučujem knjigu psihijatra i egzistencijalnog psihoterapeuta Irvina Jaloma Gledanje u sunce – prevazilaženje užasa od smrti, koji se bavi ovom tematikom iz ugla svoje terapeutske prakse i nudi alternativna gledišta na ovaj fenomen. Ovaj autor proučavao je i odluke pacijenata u teminalnoj fazi kancera i naišao na zaključke koji mogu biti veoma korisni za osobe koje se plaše smrti ili uopšte za unapređenje sopstvene filozofije življenja. Oni su uradili sledeće:
* Razgraničili su šta je u životu važno a šta nije i nisu se opterećivali nevažnim sitnicama.
* Odlučili su da se ne bave onim što ne žele.
* Izabrali su da žive u sadašnjosti a ne u budućnosti ili prošlosti i fokusirali su se na elementarne stvari koje čine život: prijatna iskustva sa porodicom i prijateljima, kretanja u prirodi – menjanje godišnjih doba, treperenje lišća.
* Komunicirali su sa bliskim osobama na dubljem nivou.
* Smanjili su strahove u interpersonalnim odnosima, manje su brinuli o odbijanju i lakše prihvatali rizike.
ZDRAV RAZUM JE NAJVAŽNIJI
Glumica Miša Barton nedavno je priznala kako je svojevremeno imala izražen strah od smrti koji je, baš kao i problem s anksioznošću, uspela da prebrodi uz psihoterapiju. Shvatila je kako je sve u životu prolazno i da treba uživati u svakom trenutku, jer jedino na taj način moguće je sačuvati zdrav razum. Ona je istakla da joj je to mnogo pomoglo kako na poslovnom, tako i na privatnom planu.
Piše: Sanja Marjanović,
dipl. psiholog master
vaspsiholog.com