ORAHOVAČA: Narodni LEK za mnoge bolesti! (RECEPT)
Lekovitost orahovača duguje mladim zelenim orasima koji su bogati jodom, vitaminima B grupe, C i E, mineralima kao što su kalcijum, kalijum, cink, gvožđe, magnezijum. Proučavajući ovaj liker stručnjaci su otkrili i jedinjenje juglon koje se nalazi u kori zelenih oraha a koje deluje i protiv najtežih bolesti. Ovaj liker je odavnina poznat kao lek za probleme sa štitnom žlezdom baš zbog obilja joda.
Ima izuzetno pozitivan efekat na lečenje različitih želudačnih oboljenja, te da pomaže obnavljaju sluzokože usta i grla, ali i kao prvu pomoć kod stomačnih tegoba i za ubrzavanje probave.
Orahovača se uspešno koristi i za negu kože i uklanjanje akni. Za ove svrhe ona se koristi tako što se željeni deo kože prvo očisit,i a zatim se umota gazom natopljenom ovom tečnosti. Kasnije se ispira.
Verovali ili ne, orahovača jača i libido. Ali ne treba zaboraviti da je ovo ipak alkoholno piće i treba ga konzumirati umereno, odnosno jedna rakijska čašica ujutru i jedna uveče je sasvim dovoljno.
Ipak pre upotrebe orahovače u lekovite svrhe trebalo bi se konsultovati sa lekarom posebno ukoliko imate probleme sa štitnom žlezdom, iako je ovo narodni lek baš za bolesti ove žlezde. Ako volite da pijete orahovaču, ovu rakiju napravite sami i to jednostavno.
Orahovaču je najbolje pripremati krajem maja i početkom juna jer ćete tada naći najlepše plodove mladih oraha. Ovu ukusna rakiju može svako da napravi, jedino što vam je potrebno je malo strpljenja. Ako želite da rakija od oraha bude svetlija onda vam savetujemo da stavite manje oraha, a takođe i količinu šećera možete da smanjite. Kada pravite orahovaču, takođe je bitno da birate zdrave i neoštećene plodove. Orasi u tegli sa šećerom i rakijom mogu stajati i više meseci. Ako tako odlučite, onda teglu posle isteka perioda od 40 dana sklonite na hladno i mračno mesto.
Sastojci:
-
40 zelenih oraha u ljusci
-
1 kg šećera
-
1 l lozove rakije
-
1 veća tegla
-
štapić vanile (po želji)
-
štapić cimeta (po želji)
-
karanfilić (po želji)
-
10 zrna kafe (po želji)
-
1 limun ili 1 narandža (po želji)
Priprema:
Pre nego što krenete da čistite orahe stavite rukavice. Onda ih očistite od peteljki, pa ih operite i osušite. Svaki orah probušite iglom, a ukoliko su krupniji isecite ih na polovine. Još je bolje ako ih sitno iseckate, jer će liker biti aromatičniji.
Pripremljene orahe (iseckane ili probušene) poređajte u veliku teglu i pospite šećerom. Prekrijte gazom, pa teglu stavite na sunce da stoji 28 dana. Ukoliko primetite da se šećer ne rastapa, možete blago protresti teglu s vremena na vreme. Kada prođe ovih 28 dana sipajte rakiju.
Sada hermetički zatvorite i ostavite da stoji još 40 dana na suncu. U ovom trenutku, pre nego što je zatvorite, možete da dodate začine po želji. Jedino limun dodajte krupno sečen sa sve korom tek posle 30 dana.Nemojte da stavljate sve začine i voće, nego odaberite.
Kada istekne rok od 40 dana izvadite orahte i začine ili voće, pa pretočite rakiju u sterilisane flaše. Ako ste seckali orahe onda procedite. Flaše dobro zatvorite i čuvajte na hladnom i tamnom mestu najmanje 2 meseca da rakija “sazri”.
Izvor: ordinacija.tv
Izbacite sve otrove iz tela i očiste jetru na prirodan način (recept)
Mnoge nezdrave navike kojima je većina nas sklona mogu da dovedu do deponovanja masnoća u ćelijama jetre. Da bi se sprečilo i smanjilo taloženje masti, dovoljno je uvesti sveži sir u ishranu
Mnogi ljudi obožavaju sireve i koriste ih u pripremi raznih jela. Ima ih u raznim oblicima i ukusima, a upravo zbog razlike, kako u ukusima, tako i u teksturi, sirevi i odgovaraju većini jela. Oduvek je poznato je koliko su dobri za održavanje organizma jakim i zdravim.
Masna jetra je bolest novog doba. Pretpostavlja se da skoro da nema odrasle osobe koja nema zamašćenu jetru u nekom procentu. Masna jetra nastaje nagomilavanjem masti, najčešće kao uzrok nezdrave ishrane.
Druga oboljenja jetre, lekovi, gojaznost, hepatitis i alkoholizam mogu uticati na pojavu masne jetre.
Ono za što ste možda čuli, a što je u narodu jako poznato već vekovima je da je surutka najbolji prirodni lek za jetru. Da biste sprečili taloženje masnoća u ćelijama jetre, potrebno je da redovno jedete jednu namirnicu koju u Srbiji svi vole. Reč je o siru, i to mladom!
Mnoge nezdrave navike kojima je većina nas sklona mogu da dovedu do deponovanja masnoća u ćelijama jetre. Da bi se sprečilo i smanjilo taloženje masti, dovoljno je uvesti sveži sir u ishranu, napomenula je nutricionistkinja Nurija Dijanova.
Domaći, prvenstveno mladi sir, ima jednu od najboljih kombinacija nutrijenata, uključujući metionin. Ova aminokiselina veoma dobro deluje na jetru, pomaže kod praktično svih oboljenja ovog organa.
“Smatram da upravo metionin pomaže da se smanji količina masti u jetri. Naučno rečeno, možemo reći da sveži sir poboljšava metabolizam ćelija jetre”, objasnila je nutricionistkinja.
Da bi se postigao lekoviti efekat, dnevno je potrebno da se jede najmanje 50 grama mladog sira. Inače, možete ga jesti uz sva tri obroka dnevno, s tim da je muškarcima, zbog njihovih proporcija, potrebno i više od 50 grama.
Recept za mladi sir
Sastojci:
-
2 l punomasnog mleka
-
250 ml neutralne pavlake
-
sok od dva limuna
-
100 ml sirćeta
-
5 g soli
Priprema:
U dublji lonac sipajte mleko i pavlaku, pa zagrevajte do vrenja. Pripremite čistu gazu, pa je stavite preko cediljke za testeninu. Kada mleko bude pred ključanjem, a to ćete znati po peni koja se stvara na površini, isključite ringlu, dodajte sok od limun i sirće, pa sve dobro promešajte. Ostavite 10-ak minuta da mleko krene da se siri, pa sve dobro promešajte. Kada se tečnost zgusne i dobije izgled zrnastog sira, prebacite u cediljku sa gazom. Gazu zategnite i vežite, pa podignite da se ocedi višak tečnosti. Nakon toga gazu otvorite i posolite sir po ukusu. Ponovo zamotajte sir, stavite preko njega tanjir i pritisnite nekim teškim predmetom. Vodu koja se bude skupljala na dnu gaze ocedite i bacite. Sir je gotov kada se iz njega sva tečnost ocedi, a to je oko sat i po dva vremena i tad je spreman za konzumiranje. Prebacite ga u činiju sa poklopcem i čuvajte u frižideru.
Izvor: ordinacija.tv;alo.rs
Patrijarh Pavle: Volite i poštujte čoveka dok je živ
“Život je neizvestan. Danas ste zdravi, u punoj snazi, sutra već može biti drugačije, i obrnuto. Danas ste tužni ali ne znači da vas za par minuta ili do kraja dana nešto ne može silno obradovati, ali opet i obrnuto. Činjenica je da dan, a kamoli život ima lepih i loših trenutaka, čovek se uči dok je živ da bi se izborio sa njima.
Svaki dan posmatrajte kao mali život. Ne pridajte značaju sitnicama, ko je šta rekao za vas, za drugoga, toga je uvek bilo. Uvredi li vas neko, neka je, njemu na čast, prevari li vas neko, izda, razočara, neka je Bogom prosto, idemo dalje, život je dragocen da bi smo se bavili bezvrednim stvarima.
Nemojte se zamerati sa roditeljima, roditeljima supružnika, decom, braćom i sestrama, komšijama svi smo ljudi svi grešimo, nemojte da vas sutra boli kad izgubite tu osobu i shvatite da ar placa, trošna kuća, loša reč, uvreda i kleveta ne pokrivaju cenu bola za osobom koju ste zbog istog izgubili.
Ne dajte da vas smrt uveri u to, volite i poštujte čoveka dok je živ. Srcem oprostite, njega zacelite a dušu umirite, potrebna je samo volja. Verujte, čovek i vaša savest nemaju cenu. Ispravite stvari na vreme.”
Patrijarh Pavle
Izvor: ordinacija.tv
Muškarci nisu predodređeni da budu dobri očevi – Samo žena može da od njega napravi idealnog muža i oca svoje dece!
Ruski psiholog Mihail Labkovski često govori o bračnim odnosima, a ljudi širom sveta njegove savete izuzetno cene. Otvore govori kako žena može da utiče na muškarca i da od njega napravi idealnog muža i oca svoje dece.
Prenosimo vam njegov stav u celosti:
U životu i u praksi sam upoznao nekoliko dobrih očeva. Muškarci nisu predodređeni da budu dobri očevi. To im je čak i malo neprirodno. Oni su drugačije napravljeni! Očinski instinkt je mit. U svakom slučaju, oni se ne rađaju sa tim.
Očevi vole decu sa društvenom ljubavlju: vezani su za njih jer su im stalno pred očima, jer sa njima provode vreme. Čak i ako su prisiljeni. Dobar otac je proizvod dobre strategije. Nije teško udati se i roditi dete – najteže je od muškarca napraviti dobrog muža i oca.
Pre nego što zatrudnite, prvo saznajte da li je vaš partner za decu i porodicu i da li je spreman za brak. Samo u ovom slučaju možete se osloniti na njega i sa njim podeliti odgovornost oko dece. Ako muškarac nije spreman, džaba vam sve. Oslonite se na sebe i ne računajte na njega – nikad!
Na kraju krajeva, sve je na ženi!
Podsetiću vas na savet starog doktora Spoka: “Kad izađeš iz porodilišta, stavi dete u muževljeve ruke i idi na manikir. Iscrpljena si? Nema veze, okreni se i posveti se sebi!”
Mislim da vam je jasno šta je poznati pedijatar sa ovim hteo da kaže.
Žesto žene udaljavaju svoje muževe od krevetića sa rečima “ovde sve mora da bude sterilno!” ili “nemoj da ispustiš bebu” ili kada se beba probudi i počne da plače: “ja ću, ja jedina mogu da je smirim…”
A onda dolazi majka, baka, sestra, svekrva i muž ne može da dođe do sopstvenog deteta.
Tako se između oca i deteta stvara distanca koja vodi ka otuđivanju. Verovalo se da otac nije koristan u dečijem uzrastu od prve do treće godine. Znači da je propustio uspavljivanje, maženje, prve korake, prvu vožnju biciklom…
I kada dete napuni treću ili petu godinu, momenat je prošao. Otac više nikad ne može da se poveže sa svojim detetom.
Često čujem od očeva: “Šta da radim ja sa bebom? Niti priča, niti hoda…” Kćerka Lava Tolstoja je jednom rekla da se slavni pisac svojoj deci obratio tek kada su napunili dvadesetu godinu! Tvoj m
už nije Tolstoj, na tebi je da od njega napraviš dobrog muža!
Saveti:
Ako dete ne spava – normalno je da čovek koji te voli dođe do bebe i pokuša da je smiri. Najvažnije je da ga u tome ne sprečavaš! Nikad ne odbacuj pruženu pomoć, nikad ne odgovoraja: “mogu ja to sama!”
Vaš muž mora da se aktivno uključi negu deteta. Odbacite svu drugu pomoć, ali uključite muža!
Kupanje – bez obzira koliko ste sposobni, tata mora da vam pomogne oko kupanja bebe.
Šetnja sa bebom – jednostavno kada tata dođe sa posla dajte mu bebu i kažite mu: Ja sad spremam večeru, čekam vas kod kuće za dva sata.
Jednostavno rečeno: presvlačenje, kupanje, uspavljivanje, ljuljanje, šetnja bebe – sve to može zajedno da se radi ili naizmenično.
Ostavite dete nasamo sa tatom! Jednostavno izmislite neku obavezu: moram hitno na pregled, ili kod zubara i td.
Nema ništa neodgovorno i sebično u tome: zapamtite – vi vaspitavate dete, spasavate svoju porodicu i svoju zajedničku budućnost.
Izgovori:
Mnogi današnji očevi su odrasli bez tate pored sebe. Neki očevi su radili, neki su bili alkoholičari, neki nezainteresovani za decu, a neki tradicijom sprečeni…
Današnji tata zbog toga ne zna kako da bude tata. Nije imao dobar uzor. Međutim, samo vežba je dovoljna. Neka provode što više vremena sa bebom pa će im se sve samo reći.
Neki očevi kažu: “Ja zarađujem, donosim novac. Ne mogu još i o deci da se brinem!” To su gluposti. Sami su hteli decu. Jedini način da vam dete ne izraste u neurotika sa nedostatkom pažnje i kompleksima, je da pored sebe ima i tatu i mamu.
Najgora stvar je kada se od oca napravi – babaroga. Sa njim se deci preti. I kada deca “podivljaju” majka kaže, “sad cu oca da vam pozovem!” I deca se odmah smire. To nije dobro. Otac i deca moraju imati odnos pun ljubavi i razumevanja, kao što to imaju deca i mama. Otac ne sme da služi za zastraživanje deci.
Još jedan užasna stvar kod očeva je – ljubomora! Kada se beba rodi, onda 100 posto pažnje majka posvećuje njoj. Otac koji je emotivno nerazvijen i nesiguran, osetiće ljubomoru. Žena ne sme da zanemari ulogu supruge, ali opet ona mora 100 posto svog vremena da bude majka. To nije lako i jedino se može postići kada postoji prijateljski odnos između supružnika. Tada je na mužu da sagleda situaciju realno i da uvidi svoju grešku.
Deci bogatih i moćnih roditelja je danas u školama sve dozvoljeno – dokle?!
Postoji jedan profil učenika u Srbiji, naročito karakterističan za dvadeset i prvi vek. To je učenik kome nikada ništa nije uskraćivano, koji nije kažnjavan, koga roditelji vole najviše na svetu, i koji je vrednost sam po sebi. Za njega/nju se podrazumeva izvestan uspeh – koji varira od dvojke bez obzira što ne radi domaći i ne uči ništa, do proseka „pet zapeta nula“, a sve zavisno od toga kakve predstave o uspehu imaju njegovi/njeni ugledni roditelji.
I kada eto nastavnica ne udovolji zamisli uglednih roditelja, i njemu/njoj upiše keca ili četvorku, eto roditelja u školi da reše problem. Školski pedagozi i psiholozi (tzv „pepsi služba“) će dati svaki savet i svaku preporuku, najčešće neko opšte mesto – treba učenika bolje motivisati, treba više razgovarati i sl. Samo jedno nikada neće prevaliti preko usta – da je učenik jednostavno bezobrazan i lenj, A najčešće je to slučaj. A nekako se uvek pritisak svali na nastavnicu, kao da je problem u njoj i kako ona radi, a ne u učeniku.
Poznato? Naravno – škole su prepune ovakvih učenika, a nažalost, u ovom trenutku školski sistem nema mehanizam kao da se sa takvim profilom učenika izbori. Nastavnici i direktori se izbore samo ako uspeju nekako da se snađu.
Slučaj Trstenik
Slučaj koji se pre izvesnog vremena odigrao u Trsteniku je, barem kako sada izgleda, bio poslednja prilika da se sistem promeni. Da se podsetimo, obestan učenik je nastavnici engleskog izvukao stolicu i ona je završila sa stražnjicom na patosu. Druga dva učenika su to snimila mobilnim telefonom i snimak pustili u etar. Jedan od učenika je u upravnom postupku prvo isključen iz škole, ali se nekoliko meseci kasnije pokazalo da škola nije do kraja ispoštovala proceduru pa je isključenje poništeno. I pojeo vuk magarca. Koga je briga za neku tamo nastavnicu engleskog iz Trstenika.
I naravno, kada je sve dozvoljeno, pa i javno ponižavati nastavnicu, a da ti se na kraju ništa ne desi, samo je bilo pitanje trenutka kada će neko da zaključi kako je dozvoljeno i više od toga. Zašto samo poniziti nastavnicu? Bolje da je upuca. I dogodilo se. I to baš u „Ribnikaru“. Slučajno?
Po svoj prilici nije, baš zato što je „Ribnikar“ škola za tzv. „elitu“, za tzv. „krem društva“. Koje god da im je porodično poreklo, pripadnici tzv. „elite“ dele jednu stvar – uvereni su da su nešto posebno, da za njih ne važe pravila koja važe za ostale. I onda naravno takav stav prenose i na decu. Njihova su deca najčešće prevoljena, razmažena i prezaštićena. Njima je dozvoljeno skoro sve. Da li je onda slučajno što se u takvoj sredini našao neko ko je pomislio da je dozvoljeno pucati u nastavnicu i drugu decu?
Razume se, ja ne znam da li je počinilac bio neko kome je sve dopuštano još u kući. Ili naprotiv, neko ko je propisno vaspitan, ali je u školi video da najbolje prolaze oni kojima se sve pušta, pa prelomio na drugu stranu. Važno je da je društvena sredina takva.
Pitanje vrednosti
Ima to, naravno, veze i sa zapadnim vrednostima, jer napredna Amerika je prepuna sličnih događaja, tzv nemotivisanih ubistava, kada ludak upadne u školu, jedino mesto u SAD gde je nošenje oružja zabranjeno. i nasumice puca, pa se to prelilo i u Evropu, dok takve vesti nekako ne stižu iz nazadne Severne Koreje, Irana ili Saudijske Arabije, gde se to na vreme reši putem nazadnog i patrijarhalnog šamara ili kaiša. Sa trinaest godina je kasno.
Mnogo se govori i o video igricama, koje jesu problem, ali ne glavni. Jeste problem i neodgovoran odnos prema oružju, ali ne glavni. Jeste problem i odsustvo razgovora, ali ne glavni. Glavni problem je to što učenicima u školi ništa nije zabranjeno.
Ako hoćete da rešite problem, najurite prvo sve nevladine organizacije koje se bave „dečjim pravima“. Umesto njih finansirajte one koje se bave učenjem. Osmislite i realizujte sistem u kome učenik ima da poštuje profesora, u kome ne sme da vređa nastavnike, a kamoli da im izmiče stolice. (O ovome bih svakako mogao mnogo toga da kažem – ali nekom drugom prilikom.)
Najzad, dajte oružje obezbeđenju. Čemu služi radnik obezbeđenja bez oružja? Da izvuče uši nevaljalom učeniku? Pa to može i profesor fiskulture.
Manite se razgovora, naklapanja, a naročito se manite opravdavanja počinioca – kao sa njime se nije razgovaralo i slično. Nedostatak jasnih granica ponašanja je problem.
Ako riba smrdi od glave, čisti se od repa. Ako hoćete da ne ubijaju decu u centru Beograda, morate prvo zaštititi nastavnicu iz Trstenika.
Autor: Dragoljub J. Kečkić je redovni profesor Matematičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: ordinacija.tv; koreni.rs
Žan-Žak Ruso: Meni je draža opasna sloboda, nego mirno i sigurno ropstvo!
Žan-Žak Ruso je bio najznačajniji filozof prosvetiteljstva. Najpoznatiji je po svojoj teoriji društvenog ugovora i po stavu da je civilizacija degradacija čovekovih prirodnih svojstava i da čovek treba da se vrati prirodi slobodi i jednakosti.
Ruso je rođen u Ženevi u francuskoj izbegličkoj porodici. Iako odgajan kao kalvinista 1728. godine je prešao u katoličanstvo pod uticajem njegove dobrotvorke gospođe De Veren, koja mu je kasnije postala ljubavnica.
Gospođa De Veren je bila najznačajnija osoba za formiranje Rusoove religioznosti i dovršavanje njegovog obrazovanja. Ona ga je naučila da verovati u Boga ne znači takođe verovati u stvari kao što su pakao i Evin prvorodni greh.
Tokom godina koje je provodio s njom Ruso je čitao dela Renea Dekarta, Lajbnica, Džona Loka i Deleza Paskala.
Novac koji čovek ima jeste oružje slobode. Novac za kojim čovek trči, jeste oružje ropstva.
Nakon raskida njegove veze sa gospođom De Veren, 1741. godine, on se preselio u Pariz. Tamo je upoznao služavku Terezu Levaser. S njom je imao petoro dece i sve ih je smestio u neku vrstu doma za nezbrinutu decu tog vremena.
Dok je bio u Parizu upoznao je i Denija Didroa, preko kog je ušao u klub enciklopedista. Za enciklopediste je napisao nekoliko tekstova od kojih su svi osim jednom bili o muzici. Treba napomenuti da je Ruso bio i samouki kompozitor, ali ne zna se tačno kakvog kvaliteta su bila njegova muzička dela.
Dižonska Akademija ga je 1750. godine nagradila za esej „Diskurs nauke i umetnosti“ u kom je branio tezu da tehnički napredak i materijalna dobra kvare ljudski moral.
Sloboda čoveka nije u tome da može činiti sve što želi, nego u tome da ne mora činiti ono što ne želi.
U ženevu se vratio 1754. godine i tada je ponovo postao kalvinista.
U 18. veku vladalo je mišljenje da je čovečanstvo ostvarilo napredak od divljaštva i neznanja ka prosperitetu i civilizaciji, ali Ruso se sa ovim uopšte nije slagao.
On je verovao da napredak i civilizacija čovečanstvu ništa dobro nisu doneli već da su potpuno uništili moral ljudi koji su nekada bili dobri.
Tvrdio je da su ljudi u prirodnom stanju, koje je prethodilo civilizaciji i državi, bili srećni i dobri jedni prema drugima ali čim su izašli iz tog prirodnog stanja i oformili prve države postali su sve skloniji porocima, grehu i bludu.
Čovek se zarad tehnološkog i naučnog razvitka i ekonomskog blagostanja potpuno odajio od prirode i tako je, po Rusoovom mišljenju, napravio veliku grešku.Smatrao je da stari običaju jesu bili sirovi, ali su bili bezopasni a čovek ih je zamenio destruktivnim porocima.
Čovek je rođen slobodan, a svuda je u okovima. Onaj koji veruje da je gospodar drugih, uistinu je više rob od njih.
Jedan od najpoznatijih pojmova u Rusoovoj filozofiji je „dobri divljak“. To je izvorno, slobodno biće koje i bez moderne udobnosti živi srećno i u skladu sa prirodom za razliku od civilizacijskog čoveka koji je otuđen od prirode i doborte.
Ruso je verovao u boga ali ne može se reći da je bio konvencionalno religiozan. On je boga video kao inspiraciju i smatrao je da pojedinac treba da ostvari lični odnos s bogom kroz svoju savest.
U njegovom najpoznatijem delu „Društveni ugovor“ napravio je razliku između građanske i prirodne religije. Građanska je ona nametnuta i institucionalna a prirodna ona koju čovek oseća i doživljava kao pojedninac.
Zakoni su uvek korisni onima što imaju, a štetni onima koji nemaju ništa.
Centralna tema „Društvenog ugovora“ bio je izlazak iz prirodnog stanja putem prećutnog dogovora između ljudi koji su se složili oko toga da im je potrebna vlast i organizacija. On u ovom svom delu zastupa ideju o pravednoj državi koja je zasnovana na opštoj volji naroda i u kojoj je ta volja izražena kroz zakone.
Umro je u Ermenovilu 1778. godine. Smrt ga nije sprečila da ostavi traga u revoluciji jer je bio najpopularniji filozof među Jakobincima koji su mnoge svoje ideje zasnovali na njegovom učenju.
Sahranjen je u Panteonu u parizu, kao nacionalni heroj 16 godina posle njegove smrti.
Meni je draža opasna sloboda, nego mirno i sigurno ropstvo.
Izvor: ordinacija.tv; danas.rs
Gušenjem slobode medija guši se svaki drugi napredak društva
Mediji su ogledalo društva, a stanje slobode medija je reper, odnosno slika i prilika stanja ljudskih prava, demokratičnosti i vladavine prava u jednoj zemlji. Jer, mediji su ti koji sa jedne strane promoviraju, prate i upozoravaju na slučajeve povreda ljudskih prava, a nerijetko su i sami novinari žrtve kršenja ljudskih prava.
Nije bez razloga sloboda izražavanja, kojom se garantira i sloboda medija, jedno od najstarijih ljudskih prava koje je zaštićeno sa više međunarodnih deklaracija i rezolucija, ali i najvišim pravnim aktom naše zemlje – Ustavom Bosne i Hercegovine
Nakon II svjetskog rata uloženi su ogromni napori na međunarodnom, a naročito evropskom planu da se osujeti ponovna pojava totalitarnih režima i diktature. Takva akcija za rezultat je dala brojne deklaracije, rezolucije, paktove… i izuzetno komplikovan i razuđen sistem zastite ljudskih prava.
Dobra teorija i loša praksa
Teoretski, ljudska prava su stavljena na pijedestal prioriteta Evrope i svijeta, pa i Bosne i Hercegovine u čijem Ustavu je ugrađeno čak 16 međunarodnih dokumenata kojim se garantiraju ljudska prava, zahvaljujući čemu ona imaju primat nad svim zakonima u našoj zemlji.
Nažalost, ne samo u Bosni i Hercegovini i regionu, nego i u svijetu, očigledna je, a naizgled i nepremostiva, provalija između normativnog i proklamovanog sa jedne i prakse, odnosno primjene usvojenih normi, sa druge strane.
Iskusni borci za ljudska prava tvrde da je borba za ljudska prava zapravo borba ne za bolje nas, nego za boljitak budućih generacija. Stepen poštivanja ljudskih prava mnogi s pravom smatraju stepenom civiliziranosti jednog društva iako se puna provedba ljudskih prava smatra utopijom i u daleko društveno i ekonomski razvijenijim zemljama od naše.
No, nepobitni su dokazi o tome da poštivanje slobode medija ima direktan odraz na uređenost država. Na to je ukazao i šef britanske diplomatije Jeremy Hunt govoreći na Globalnoj konferenciji o slobodi medija, koja je u julu održana u Londonu. On je iznio podatak kako od 10 “najuređenijih” država na svijetu po rangiranju Transparency Internationala, sedam je i u prvih deset na Svjetskom indeksu slobode medija. A, od deset najkorumpiranijih država, četiri su među posljednjih deset po slobodi medija”
Gušenjem ljudskih prava, kroz gušenje slobode medija, guši se svaki drugi napredak. U današnjem svijetu svjedoci smo niza primjera koji dokazuju kako gušenje slobode medija daje šansu nedemokratskim autokratskim sistemima, gdje vladaju zatvoreni centri moći na koje građani imaju mali ili nikakav utjecaj. Takvi sistemi odišu nepotizmom, korupcijom, a pokrivaju se propagandnim informiranjem javnosti posredstvom kontroliranih medija.
Hunt je poručio da su odgovornost i nadzor najjače mjere zaštite od tamne strane vlasti i da “malo koja institucija tu ulogu može ostvariti djelotvornije od slobodnih medija”. Bitno je odbaciti generaliziranje i posmatranje bilo koje branše kroz prizmu loših iskustava te prihvatiti da neetičnost i neprofesionalizam nikad ne smiju biti opravdanje za napade ili prijetnje.
Nekažnjeno nasilje nad novinarima
UNESCO je prošle godine povodom Međunarodnog dana borbe protiv nekažnjivosti zločina nad novinarima objavio da je od 2006. do 2017. u svijetu ubijeno 1.009 osoba koje se bave novinarstvom, dok 90 posto optuženih za nasilje nad novinarima prošlo bez kazne
Predstavnik OSCE-a za slobodu medija Harlem Desir nedavno je istaknuo potrebu za kaznenim progonom osoba odgovornih za zločine počinjene nad novinarima.
– Na teritoriju država članica OSCE-a u proteklih 25 godina ubijeno je približno 400 novinara, a razriješeno je manje od 15 posto slučajeva ubistava novinara – rekao je Desir, upozoravajući da „izostanak kaznenog progona može dovesti do stvaranja okruženja u kojem je moguće proći nekažnjeno za takav čin, što bi moglo uzrokovati porast nasilja“
A to znači napad na slobodu svih nas, ne samo novinara, nego društva u cjelini. Na to je svojedobno upozoravao Benjamin Franklin, jedan od tzv. Očeva osnivača Sjedinjenih Država, tvrdeći da „onaj ko želi oduzeti slobodu nekoj naciji, prvo će krenuti od ograničavanja slobode govora“[10].
Zato upozorenja koja se čuju sa svih strana treba krajnje ozbiljno shvatiti, dok je još „živa glava“ ne samo kolega novinara, nego civiliziranog demokratskog društva.
Piše: Sanja Škuletić-Malagić
Izvor: bhnovinari.ba
Kako se nositi sa ljudima koji misle da sve znaju
