Naslovna Psihologija Dečija psihologija Deci bogatih i moćnih roditelja je danas u školama sve dozvoljeno –...

Deci bogatih i moćnih roditelja je danas u školama sve dozvoljeno – dokle?!

844

Postoji jedan profil učenika u Srbiji, naročito karakterističan za dvadeset i prvi vek. To je učenik kome nikada ništa nije uskraćivano, koji nije kažnjavan, koga roditelji vole najviše na svetu, i koji je vrednost sam po sebi. Za njega/nju se podrazumeva izvestan uspeh – koji varira od dvojke bez obzira što ne radi domaći i ne uči ništa, do proseka „pet zapeta nula“, a sve zavisno od toga kakve predstave o uspehu imaju njegovi/njeni ugledni roditelji.

I kada eto nastavnica ne udovolji zamisli uglednih roditelja, i njemu/njoj upiše keca ili četvorku, eto roditelja u školi da reše problem. Školski pedagozi i psiholozi (tzv „pepsi služba“) će dati svaki savet i svaku preporuku, najčešće neko opšte mesto – treba učenika bolje motivisati, treba više razgovarati i sl. Samo jedno nikada neće prevaliti preko usta – da je učenik jednostavno bezobrazan i lenj, A najčešće je to slučaj. A nekako se uvek pritisak svali na nastavnicu, kao da je problem u njoj i kako ona radi, a ne u učeniku.

Poznato? Naravno – škole su prepune ovakvih učenika, a nažalost, u ovom trenutku školski sistem nema mehanizam kao da se sa takvim profilom učenika izbori. Nastavnici i direktori se izbore samo ako uspeju nekako da se snađu.

Slučaj Trstenik

Slučaj koji se pre izvesnog vremena odigrao u Trsteniku je, barem kako sada izgleda, bio poslednja prilika da se sistem promeni. Da se podsetimo, obestan učenik je nastavnici engleskog izvukao stolicu i ona je završila sa stražnjicom na patosu. Druga dva učenika su to snimila mobilnim telefonom i snimak pustili u etar. Jedan od učenika je u upravnom postupku prvo isključen iz škole, ali se nekoliko meseci kasnije pokazalo da škola nije do kraja ispoštovala proceduru pa je isključenje poništeno. I pojeo vuk magarca. Koga je briga za neku tamo nastavnicu engleskog iz Trstenika.

I naravno, kada je sve dozvoljeno, pa i javno ponižavati nastavnicu, a da ti se na kraju ništa ne desi, samo je bilo pitanje trenutka kada će neko da zaključi kako je dozvoljeno i više od toga. Zašto samo poniziti nastavnicu? Bolje da je upuca. I dogodilo se. I to baš u „Ribnikaru“. Slučajno?

Po svoj prilici nije, baš zato što je „Ribnikar“ škola za tzv. „elitu“, za tzv. „krem društva“. Koje god da im je porodično poreklo, pripadnici tzv. „elite“ dele jednu stvar – uvereni su da su nešto posebno, da za njih ne važe pravila koja važe za ostale. I onda naravno takav stav prenose i na decu. Njihova su deca najčešće prevoljena, razmažena i prezaštićena. Njima je dozvoljeno skoro sve. Da li je onda slučajno što se u takvoj sredini našao neko ko je pomislio da je dozvoljeno pucati u nastavnicu i drugu decu?

Razume se, ja ne znam da li je počinilac bio neko kome je sve dopuštano još u kući. Ili naprotiv, neko ko je propisno vaspitan, ali je u školi video da najbolje prolaze oni kojima se sve pušta, pa prelomio na drugu stranu. Važno je da je društvena sredina takva.

Pitanje vrednosti

Ima to, naravno, veze i sa zapadnim vrednostima, jer napredna Amerika je prepuna sličnih događaja, tzv nemotivisanih ubistava, kada ludak upadne u školu, jedino mesto u SAD gde je nošenje oružja zabranjeno. i nasumice puca, pa se to prelilo i u Evropu, dok takve vesti nekako ne stižu iz nazadne Severne Koreje, Irana ili Saudijske Arabije, gde se to na vreme reši putem nazadnog i patrijarhalnog šamara ili kaiša. Sa trinaest godina je kasno.

Mnogo se govori i o video igricama, koje jesu problem, ali ne glavni. Jeste problem i neodgovoran odnos prema oružju, ali ne glavni. Jeste problem i odsustvo razgovora, ali ne glavni. Glavni problem je to što učenicima u školi ništa nije zabranjeno.

Ako hoćete da rešite problem, najurite prvo sve nevladine organizacije koje se bave „dečjim pravima“. Umesto njih finansirajte one koje se bave učenjem. Osmislite i realizujte sistem u kome učenik ima da poštuje profesora, u kome ne sme da vređa nastavnike, a kamoli da im izmiče stolice. (O ovome bih svakako mogao mnogo toga da kažem – ali nekom drugom prilikom.)

Najzad, dajte oružje obezbeđenju. Čemu služi radnik obezbeđenja bez oružja? Da izvuče uši nevaljalom učeniku? Pa to može i profesor fiskulture.

Manite se razgovora, naklapanja, a naročito se manite opravdavanja počinioca – kao sa njime se nije razgovaralo i slično. Nedostatak jasnih granica ponašanja je problem.

Ako riba smrdi od glave, čisti se od repa. Ako hoćete da ne ubijaju decu u centru Beograda, morate prvo zaštititi nastavnicu iz Trstenika.

Autor: Dragoljub J. Kečkić je redovni profesor Matematičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: ordinacija.tv; koreni.rs