Mediji – najveći protivnik samouverenosti savremene žene. Privlačni, dugonogi modeli u magazinima, savršeno mršave poznate lišnosti na velikom platnu i TV emisijama, čak i reklame za zdrav život, šalju nam poruku da je prihvatljivo i normalno izgledati samo onako kako je to prikazano na reklami.

Te savršene slike, sa kojima se žene upoređuju, uglavnom nisu realne i vrlo često su ulepšane u raznim grafičkim programima, i to do tančina. Dodatan udarac zadaju i kompanije, koje baš tim savršenim telima prodaju svoje proizvode, bilo da je u pitanju prašak, parfem ili garderoba.

Naučnici i istraživači podsećaju – još odvajkada je lepota bio najbolji ženski atribut za privlačenje mužjaka. Takođe i vaspitanje je hiljadama godina isto: kod muškaraca se vrednuje snaga i inteligencija, a kod žena izgled i lepota.

Ako pogledamo iz drugog ugla, možemo reći da su najveći protivnici žena – same žene! Stalno ocenjivanje i poređenje sa drugim ženama donosi još veće frustracije i nezadovoljstva. Ne zamaraju se samo kroz uvrede i ogovaranja – žene ni ne shvataju da, kada se požale prijateljici kako su se npr. ugojile, prijateljica će odmah početi da zagleda sebe i da se pita da li je i ona dobila slučajno koji kilogram.

Psiholozi smatraju da je lek za ovakvo stanje samo jedan: poštovanje same sebe i pozitivan stav prema životu. Žene koje su sigurne u sebe zrače nekom posebnom aurom i čine stvari koje pomažu da još bolje izgledaju. Dijete, zdrava ishrana i vežbanje, sve se to lakše podnosi, a i uspeh se lakše postiže zbog pozitivnijeg stava.

Kako vi to da postignete? Zaboravite na dijete, sklonite vagu i fokusirajte se:

1)     Prestanite da negativno mislite o sebi. Iako niste zadovoljni vašim odrazom u ogledalu, opisivanje sebe neutralnim objektivnim frazama može pomoći da se podigne moral. Umesto da mislite „Grozno izgledam“, pomislite „Stvarno bih mogla da se dovedem u red“.

2)     Ističite stvari koje volite na sebi. Lepa kosa, sjajni beli zubi, uzak struk… Nađite stvari koje vam se dopadaju i svaki put kada se pogledate u ogledalo, primetite nešto pozitivno

3)     Cenite sebe kao što cenite najboljeg prijatelja. Uostalom, da li biste uopšte brinuli za nekog ko o vama govori stvari koje sami sebi kažete kada vidite sopstveni odraz?

4)     Dobro objasnite problem – ponekad npr. mrzeti sopstveni izgled znači želeti lepši izgled. Loše objašnjenje problema dovodi do konfuzije, a ona ne mora biti vezana samo za izgled, već i za sve sfere svakodnevnog života. Zato, naučite da dešifrujete sebe.

5)     Obnovite garderobu. Ako stalno odlažete kupovinu nove garderobe, dok ne skinete koji kilogram, to vam otežava da mislite pozitivno o sebi. Bilo da „plivate“ u starim farmerkama ili kiptite u preuskim, svejedno sebe spuštate u svojim očima. Kupite šta vam odgovara i uvek izgledajte najbolje moguće.

6)     Shvatite da su ljudi različite građe i volite specifičnost sopstvenog tela. Samo 2% žena na svetu spada u one sa savršenim telom supermodela. To ostavlja dovoljno prostora za nas ostale!

Počnite već danas! Srećno!

Ako i nismo u mogućnosti da štošta iz naših podsvesti izbrišemo i eliminišemo, bilo bi dobro da na nju utičemo bar toliko da može da nam radi u korist a nikako protiv nje. Kaže se da kada podsvest jednom prihvati naše svesne ciljeve i želje, njihovo ostvarivanje je praktično zagarantovano. Normalno, ne bi trebalo da ikada zacrtavamo nemoguće zadatke, (promena boje očiju, zaustavljanje procesa starenja ili “skidanje” 20 kilograma preko noći). Izbegnimo nemoguće! Ali, ako postavimo realne ciljeve i imamo normalne, zdrave želje, biće nam puno lakše da ih ostvarimo uz pomoć onog nepoznatog i nesvesnog dela naše psihe.

Pre nekog vremena je izvesna gospođa u SAD, koja je kao posao imala javne prezentacije, poželela da pokuša da u svom poslu bude još uspešnija primenom samosugestije (autosugestije) – tj. delovanjem na sopstvenu podsvest. I, svaki dan je govorila samoj sebi da na sledećoj prezentaciji želi da bude hladna, mirna i sabrana. Njena psiha je obavila odličan posao. Fantastično je interpretirala svoj govor, bez zamuckivanja, preznojavanja ili treme. Jedini je problem bio što je na kraju svog govora bukvalno drhtala od hladnoće – ne zaboravite da je sama poželela da bude “hladna”, a to podsvest shvata kao ne topla!
Dakle, kod samosugestije vodite račun! Formulišite želje jasno i precizno – nikako argonski. Cela prethodna priča je pokazala snagu mentalnog, pa ostatak o placebo efektu neće zvučati nemoguće i delovati kao naučna fantastika.

Izučavanje placebo efekta najčešće je u farmaceutskoj industriji, ali se sa ovim fenomenom susrećemo i u svakodnevnom životu. U farmaciji, placebo je supstanca bez ikakvih medicinskih karakteristika koja ipak dovodi do poboljšanja zdravstvenog stanja pacijenta zbog njegovog verovanja u efikasnost primenjene supstance. U suštini, u ovakvim eksperimentima istražuje se kolika je moć psihe i sugestije, a kolika je istovremeno snaga farmaceutskog dejstva leka ili bilo koje druge supstance.
Da li ste znali da možete biti u pripitom stanju a da niste popili ni kap alkohola? Verovali ili ne, napravljen je eksperiment. Grupi ispitanika je u tačno određeno vreme davana tačno određena količina pića, pa su posmatrani efekti proizašli iz te primene. Svaki od ispitanika bio je ubeđenja da pije alkohol. Međutim, određen broj njih, samo istraživačima poznat, dobijao je običnu bezalkoholnu smešu koja je ukusom i mirisom podsećala na alkoholno piće. Znači, da bi se bilo potpuno sigurno da je svaki pojedini efekat posle primene pića, nastao kao posledica dejstva etanola, uvedena je ova kontrolna grupa. Ne treba mnogo pameti da se predvidi da će oni koji su “pili” pokazati i izvesne promene ponašanja (sigurno su svima poznate), do potpunog pijanstva sa uzetim većim količinama. Ono što je veliko iznenađenje jeste da su pripiti postali i neki iz kontrolne grupe koji alkohol nisu ni okusili! Dakle, samo njihova ubeđenost da “piju”, bila je do-voljna da ih učini pripitim, znači potpuno nevezano za dejstvo etanola kao hemijskog jedinjenja. I u ovom slučaju psiha je odradila svoje, a ovi ispitanici su živi dokaz za postojanje placebo efekta.

Eksperimentom se takođe došlo i do tačnih procenata koliki je u konkretnom slučaju farmakološki efekat leka, a koji je udeo sugestije. Urađena je analiza 39 studija na 3252 pacijenta lečena od depresije, (izloženo u American Psyhological Association-APA), i dokazano da čak 50 % efekta leka (nije navedeno kog), dugujemo placebu. Još preciznije, psihijatri sa Univerziteta u Konektikatu analizirali su 39 studija rađenih na depresivnim pacijentima od 1974-1995. Grupa opserviranih bili su nasumice izabrani bolesnici lečeni od primarne depresije i to primenjivanjem fluoksitena i pa-roksitena. Kontrolna grupa nije uzimala nikakve lekove. Gotovo neverovatan zaključak je da je samo 27 % dejstva leka zavisno od farmakolškog momenta, 50% je placebo-psihološki odgovor, a 23% su ostali nespecifični faktori.
Dakle, poenta je više u verovanju da će nam neki lek pomoći nego u specifičnim hemizmima koji on u organizmu izazi-va ili menja već postojeće. I opet na videlo izlazi snaga ljudske psihe i sugestije koja na nju deluje. U dodatku ove studije piše i da su veoma slični rezultati postignuti i sa grupom pacijenata koji su bili isključivo na psiho terapiji. Da li vam se ikada desilo da samo minut – dva posle upotrebe nekog leka protiv bola, bol u potpunosti prestaje. Sigurna sam da ne mislite da je lek mogao da ima takvo, gotovo trenutno dejstvo. To što se desilo je upravo placebo efekat, jer ste bol otklonili vi, sami sebi, sopstvenom svešću da ste lek protiv bola popili. Stvarni efekat analgetika mogao je da nastupi tek kasnije. Tretirana je, tako, i grupa ispitanika koji su verovali da dobijaju visoke doze C vitamina, a u stvari su im davane visoke doze šećera u prahu u obliku tableta. U sezoni gripa, bolest je sprečena kod značajnog broja ljudi, da bi drastično porastao broj obolelih kada su prah šećer prestali da uzimaju. Ono što je sigurno jeste da mleveni šećer nije dobio nikakva nova pozitivna svojstva u smislu jačanja imuniteta.

Ili, još jedan od primera. Veliki broj ljudi ima problema sa bradavicama koje su veoma otporne na mnoge oblike terapije, pa se čak i posle mehaničkog odstranjivanja mogu pojaviti na potpuno istim mestima. A isto su tako te nezgodne bradavice umele da nestanu posle upotrebe najobičnije kreme za ruke, samo ako smo pacijenta prethodno uverili da mu aplikujemo jedan nov začuđujuće dobar lek. Isto je desilo i kada su određen broj ljudi sa ovim problemom smestili da sede u običnoj mračnoj komori, a ranije im je objašnjeno da će u toj prostoriji biti primenjen odgovarajući medicinski tretman. Koža je organ koji uvek veoma dobro “odgovara” na sugestiju, što se može iskoristiti u praktične svrhe – da se uz malo truda dođe do lepog i čistog tena – u svemu ovome ne izbegavajte lekara!
Lista ovakvih primera je ogromna. Placebo efekat je registrovan u svakom istraživačkom radu gde se za njim tragalo, ali i tamo gde nije postojala namera da se on dokaže. Naravno, niti jedan od prethodno opisanih slučajeva se ne dokazuje kod 100% ispitanika. Kod nekih se ovaj efekat, na žalost, ne desi, bez obzira što oni lično misle da veruju da dobijaju nešto što bi im moglo pomoći. Možda oni sami blokiraju efekat primenjenih supstanci, sopstvenim jakim negativnim stavom da im bilo Šta može pomoći. Možda je u pitanju i nešto drugo.

Zato efefkat lečenja ne može kod svakog pojedinca biti isti ali, činjenica da se ovako nešto ipak postiže kod nekih ljudi, u nekim situacijama i izvesnim momentima, pokazuje da smo mi kao ljudska vrsta sposobni za prilično začuđujuće reakcije u određenim uslovima. Placebo efekat samo dokazuje vrednost i moć sugestije. I eto nam odgovora zašto poslednjih godina sa svih strana čujemo – mislite pozitivno, emitujte pozitivnu energiju, ne prizivajte zlo negativnim stavovima. Na ovaj način bismo bili prijatniji ne samo sebi i okolini, nego bismo sigurno bili i zdraviji – mentalno i fizički (jedno bez drugog ne ide).

Možda će nam svima pomoći jedna lepa, mudra, iskustvena priča svetogorskog monaha starca Pajsija. “ Iz iskustva znam da su ljudi podeljeni u dve kategorije. Prvi podsećaju na muvu. Glavna osobina muve je da nju privlači nečistoća. Kada se muva nađe u bašti punoj cveća prekrasnog mirisa, ona ga neće ni primetiti. Zaustaviće se na nekoj nečistoći koju nađe i u smradu će se osećati sasvim ugodno. Ako bi muva mogla da govori, a vi zatražili da vam u bašti pokaže ružu, odgovorila bi: ”Ja uopšte ne znam kako ruža iz-gleda. Znam samo da pronađem đubre i blato. Postoje ljudi koji podsećaju na muvu. Oni su navi-kli da misle negativno i u životu uvek traže loše strane nipodaštavajući i odbijajući prisustvo dobra.
Druga kategorija ljudi su oni koji podsećaju na pčele čija je osobina da uvek traga za nečim slatkim i prijatnim da bi na njega sletela. Kada bi se pčela našla u sobi punoj nečistoće sa komadom bombone u uglu, zanemarila bi svu nečistoću i sletela bi na bombonu. Kada biste od pčele tražili da vam pokaže gde se nalazi baštensko đubre, odgovorila bi : ” Ne znam. Mogu ti reći sa-mo gde se nalaze slast, med i šećer.” Ona zna samo za dobre stvari u životu, dok su joj one rđave nepoznate. To je druga kategorija ljudi koja ima pozitivne misli i vidi samo dobru stranu stvari.”

Očigledno je da um ima ogromnu snagu i da su mogućnosti čovekove beskrajne. Šta je to što nas koči i neda da idemo napred, da budemo veseli, dobri i zdravi, ogromno je pitanje. Ovde smo ga samo načeli. Ono što nam jedino preostaje je da se svi potrudimo da pomognemo sebi i pokušamo da bar malo budemo kao pčelice.

Autor: Dr med. Milica Erceg,
Za vas tekst priredila:
psiholog Radmila Grujičić

U slučajevima blagih i retkih napada panike, različite metode i pristupi mogu ih ublažiti i smanjiti njihovu učestalost. Međutim, ukoliko osoba želi da ih se u potpunosti oslobodi i sprečiti njihov povratak, potrebno je izabrati tretmane za koje je dokazano da deluju. Ova preporuka se naročito odnosi na slučajeve ozbiljnih, intenzivnih i učestalih napada panike. U takvim slučajevima, alternativne metode i pristupi nisu od velike pomoći, čak ni za ublažavanje intenziteta i/ili smanjivanje učestalosti napada panike. Tretmani za koje je dokazano da deluju su medikamenti i kognitivno-bihejvioralna terapija.

Generalno i dugoročno gledano, psihološki pristup ima izuzetno pozitivan efekat na samopouzdanje i opšte mentalno funkcionisanje osobe pošto tretman napušta sa jasnom svešću o tome da je ona (a ne pilule) oslobodila sebe napada panike. Zbog toga istraživanja preporučuju kognitivno-bihejvioralni tretman kao terapiju izbora (samostalno ili u kombinaciji sa medikamentima), a ne kao zamenu u slučaju da medikamenti ne deluju.

Kognitivno-bihejvioralna terapija

Iako osoba doživljava da se napadi panike pojavljuju spontano, oni su u stvari proizvod njenog vlastitog razmišljanja i ponašanja. Kada razloži napad panike na komponente, osoba može da ovlada svojim disfunkcionalnim razmišljanjem i ponašanjem.
Napad panike, u suštini, predstavlja interakciju ovih senzacija kao ugrožavajućih. Uverenje osobe da je u opasnosti rezultira povećanjem anksioznosti, koja zatim vodi do još više telesnih senzacija i još katastrofičnijih razmišljanja, stvarajući na taj način zatvoren krug koji veoma brzo rezultira eskalacijom anksioznosti i napadom panike. Stvarni problem leži u pogrešnom uverenju osobe da je u opasnosti, a ne u panici samoj po sebi, pošto je panika, ustvari, adekvatna emocionalna reakcija kada je osoba uverena da je ugrožena. Dve osnovne komponente kognitivno-bihejvioralne terapije su identifikovanje i menjanje disfunkcionalnih obrazaca mišljenja koji održavaju anksioznost (kognitivna terpija) desenzitizacija kroz izlaganje zastrašujućim situacijama (bihejvioralna terapija).

Istraživanja su pokazala da je ovaj vid terapije naj efikasniji tretman napada panike. Ukratko, ova metoda psihološkog savetovanja primenjena na tretman paničnog poremećaj ase sastoji iz tri koraka:

1.Informisanje – koje podrazumeva detaljno objašnjenje osobi na koji način je ona razvila panični poremećaj i šta su u stvari napadi panike. Informisanje i razgovor o napadima panike sa stručnom osobom dovodi do olakšanja pošto osoba jednostavno zna o čemu se radi, a ljudi kao svesna bića imaju potrebu da znaju šta im se dešava.
2.Drugi deo tretmana, podrazumeva učenje tehnika kontrole simptoma tako jako izražene anksioznosti (napad panike je u suštini veoma intenzivna anksioznost, odnosno eskalacija anksioznosti). Kroz ovakav pristup napadi panike u potpunosti prestaju u roku od dve do pet sedmica.
3.Na kraju, treći deo podrazumeva otkrivanje i otklanjanje uzroka anksioznosti, odnosno otkrivanje disfunkcionalnih načina razmišljanja i obrazaca ponašanja, te njihovo zamenjivanje funkcionalnim razmišljanjima i obrascima ponašanja u problematičnim situacijama. Ovaj treći deo ima za cilj otklanjanje primarne anksioznosti, te na taj način deluje preventivno onemogućavajući vraćanje napada panike nakon što su se povukli.

Tokom tretmana i kroz sve navedene korake osoba dobija jasne i detaljne instrukcije i objašnjenja. Zbog toga ovakav pristup u suštini ne predstavlja psihoterapiju u klasičnom smislu, na šta ljudi uobičajeno misle kada se govori o psihološkom tretmanu. Tradicionalne psihoterapije su uglavnom fokusirane na razgovor o prošlosti, što može biti od pomoći kada se radi o raznim životnim pitanjima, ali nema veliki značaj za prevazilaženje napada panike. Kognitivno-bihejvioralni tretman je usmeren na prevazilaženje napada panike u sadašnjosti, tako da podrazumeva psihološko savetovanje i edukaciju sa ciljem učenja osobe tehnikama za učenje upravljanjem vlastitim emocijama i ponašanjem.

U kognitivno-bihejvioralnom tretmanu, savetnik ili terapeut je iskusan stručnjak, vrsta učitelja. On preporučuje šta je potrebno da osoba nauči i uradi da bi prevazišla svoj problem, te je ohrabruje u njenim nastojanjima usmerenim u tom pravcu. Ovakav tretman najviše liči na kurs: učenje i vežbanje uz terapeuta, a nakon toga samostalno. Terapeut može pomoći u izgrađivanju samopouzdanja i učenju specifičnih tehnika ukoliko osoba ima teškoća da ih nauči. Kako tretman odmiče, osoba sve više stvari obavlja samostalno i na kraju se gubi potreba za mentorstvom od strane sručnjaka.

Prema tome, psihološko savetovanje zasnovano na kognitivno-bihejvioralnom pristupu je:

– kratko (u odnosu na sve ostale psihološke tretmane),
– usmereno na probleme ovde i sada (a ne u prošlosti),
– edukativno (uči osobu da sama izađe na kraj sa svojim problemom),
– dokazano (zasnovano na naučnim činjenicama, a efekti tretmana su empirijski, provereni),
– nema rizika od neželjenih efekata.
Ono što je takođe interesantno je da ovaj tretman napada panike većina ljudi opaža kao zabavan. Naravno, ne na početku. Ali nakon prvih par seansi ljudi doživljavaju značajno poboljšanje i počinju da rade stvari koje godinama nisu mogli, kao što je odlazak u šetnju, kupovinu ili bioskop. Kako tretman odmiče, osoba postaje sposobna da radi brojne stvari od velikog zbačaja za kvalitet života.

Tekst napisao
Igor Krnetić