Tema kontrole nad ljudskim umom bila je aktuelna u svim vremenima. Međutim, u današnje vreme interesovanje za to se sve više podgreva.
Novinari i istraživači iz celog sveta pokušavaju da pronađu potvrdu i tragove tajnih eksperimenata i eksperimenata sprovedenih na ljudskom umu. I ponekad uspevaju.
Tako je, krajem prošlog veka, svet saznao za jedan od najmisterioznijih i najsurovijih projekata specijalnih službi, koji je od same pomisli na to izazivao jezu na koži.
Projekat MK-ultra i istorija njegovog pojavljivanja
Na vrhuncu Hladnog rata, vlada Sjedinjenih Država strahovala je da sovjetski, kineski i severnokorejski agenti kontrolišu um američkih ratnih zarobljenika u Koreji kroz takozvano ispiranje mozga.
Kao odgovor, Centralna obaveštajna agencija SAD (CIA) odlučila je da pokrene projekat Bluebird, čija je svrha bila da kontroliše um druge osobe uz pomoć psihološkog pritiska i upotrebe pomoćnih supstanci. Projekat je trajao od 1950. do 1953.
Volonterima koji su učestvovali u programu ubrizgan je sintetička droga LSD, ugrađene elektrode u mozak i obrisano pamćenje pomoću terapije elektrošokovima. Zadatak naučnika i zaposlenih u CIA, koji su radili pod okriljem projekta, bio je da stvore „superagente” sposobne da menjaju ličnosti u zavisnosti od situacije.
Ovaj eksperiment je detaljno opisao Ričard Kondon u svojoj knjizi Mandžurski kandidat. Ovo je bilo ime dato grupi američkih ratnih zarobljenika tokom rata sa Korejom, koji su nenamerno postali učesnici eksperimenata za stvaranje više ličnosti. Knjiga govori da je zatvorenicima ispran mozak pa su pušteni kući, programirani da ubijaju svoje sunarodnike.
Bluebird se kasnije pretvorio u projekat Artičoka. Direktor Centralne obaveštajne agencije SAD Alan Dals je 1953. godine odobrio sprovođenje tajnog nacionalnog projekta „MK-Ultra“ (MKULTRA) – najambicioznijeg i najokrutnijeg u odnosu na učesnike eksperimenata.
Svrha programa bila je razvijanje tajnih metoda za kontrolu uma ljudi uz pomoć droga i drugih psihotropnih supstanci, kao i hipnoze i audiovizuelnog uticaja. Predstavnike specijalnih službi zabrinulo je pitanje: da li je moguće kontrolisati um nesuđene osobe tako da može da izvrši bilo koju komandu kada čuje šifrovanu reč.
Glavno sredstvo koje su naučnici projekta koristili u svojim eksperimentima bila je moćna psihotropna supstanca LSD (dietilamid lizerginske kiseline). CIA je finansirala istraživanje LSD-a na Kolumbiji, Stanfordu i drugim univerzitetima i koledžima.
Istraživači su sebi postavili zadatak da prouče kako je ovaj lek pogodan za ciljani uticaj na svest eksperimentalne osobe. Posle niza ispitivanja, otkriveno je da je lek previše nepredvidiv za upotrebu u kontraobaveštajnoj službi.
U većini slučajeva za ove eksperimente korišćeni su psihodelični lekovi, nervni agensi i terapija elektrošokovima. MK Ultra je uključivao eksperimente sa ekstazijem, meskalinom, heroinom, barbituratima, metamfetaminom i psilocibinom („čarobne pečurke“).
Program se sastojao od 150 eksperimenata koji su izvedeni na običnim ljudima. Ponekad je ispitanicima rečeno da učestvuju u istraživanju, ali u većini slučajeva nisu ni bili svesni da su im ubrizgane halucinogene i psihotropne supstance.
Subjekti su često uključivali studente sa koledža na kojima je sprovedeno istraživanje LSD-a, psihijatrijske pacijente i zatvorenike.
CIA je organizovala nekoliko sigurnih kuća u kojima su vršeni eksperimenti na nesuđenim ljudima. Jedan od eksperimenata sa LSD-om bila je Operacija Midnight Climak, koja je deo projekta MK-Ultra. U njemu su prostitutke koje je regrutovala CIA namamile nesuđene muškarce u posebne stanove, gde su drogirali nesvesne učesnike eksperimenta alkoholom pomešanim sa drogom. U prostorijama su postavljene nadzorne kamere i posebna ogledala, preko kojih su službenici CIA pratili promenu ponašanja muškaraca kojima je ubrizgan LSD.
Eksperimenti Sidneja Gotliba i Donalda Kamerona
Godine 1953., Alan Dals je postavio hemičara Sidneia Gottlieba na čelo programa, koji je zauzvrat doveo psihijatra Donalda Kamerona i operativca za drogu Džordža Vajta da eksperimentišu na nevinim ljudima.
Sidni Gotlib je regrutovan od strane CIA i razvio je metode da eliminiše „državne neprijatelje“ koristeći predmete natopljene otrovom. On je bio vlasnik kreacije otrovne maramice kojom je otrovan irački pukovnik, strelice sa otrovom za ubistvo levičarskog lidera u Kongu i mnogo „poklona“ za atentat na Fidela Kastra.
I sam Gotlib je bio opsednut idejom da stvori način za kontrolu ljudskog uma. U svojim eksperimentima aktivno je koristio psihotropne i halucinogene droge. Njegove žrtve su najčešće bili pacijenti na psihijatrijskim klinikama, narkomani, zatvorenici ili posetioci barova i restorana, koji su dovođeni na posebno mesto za eksperimente prostitutki koje su radile za Gotliba i CIA.
Drogirao je ove ljude i posmatrao promene koje se dešavaju u njemu i njihovim umovima. Osim toga, prema nezvaničnim podacima, Sidni Gotlib je prisiljavao svoje podređene da uzimaju LSD kako bi povećao otpornost na ovaj lek.
Po sopstvenom priznanju 1999. godine, eksperimentisao je sa LSD-om na više od 40 subjekata. Neki od ovih eksperimenata su sprovedeni na deci.
Pored eksperimentisanja sa drogom, Gotlib je sproveo niz okrutnih eksperimenata, među kojima su:
implantacija elektroda u različite delove mozga u cilju njihovog stimulisanja;
zagrevanje tela ispitanika na kritične temperature;
ubrizgavanje uranijuma;
uranjanje subjekata u dug san uz pomoć sedativa;
pronalaženje pacijenata sa šizofrenijom tokom 8 sati u ležećem položaju pod kontinuiranim izlaganjem crvenom svetlu;
produžena psihološka izolacija .
Gotlib je planirao da stvori „nesmrtonosno oružje” sposobno da privremeno onesposobi ljude uticajem na pojedine organe uz pomoć infrazvuka i mikrotalasnog zračenja. Pokušavao je da utiče na umove subjekata uz pomoć psihološkog pritiska.
Kustos svih ovih eksperimenata bio je dr Donald Kameron, koji je u to vreme bio prvi predsednik Svetske psihijatrijske asocijacije i predsednik Američkog i Kanadskog psihijatrijskog udruženja. CIA ga je regrutovala 1940-ih.
Prema nezvaničnim podacima, dr Kameronu je dodeljeno 69.000 dolara za realizaciju projekta MK-Ultra tokom 7 godina rada na projektu.
Sprovodeći svoje eksperimente na pacijentima sa dijagnozom šizofrenije , on je u početku sledio dobre namere – da ih izleči od bolesti „brisanjem“ negativnih uspomena. CIA je odlučila da koristi ovu tehniku da „hakuje“ mozgove špijuna i drugih neprijatelja države. Ubrzo nakon što je Kameron regrutovan u projekat MKULTRA, njegovi eksperimenti su postali nasilni.
Rođaci pacijenata koji su patili od Kameronove ruke prisećaju se da mu se čovek mogao obratiti sa zahtevom da ga spase od blažeg oblika neuroze ili sezonske depresije , a kao rezultat takvog „lečenja“ dobio je još veći mentalni poremećaj.
Psihijatar je u svom radu koristio psihotropne lekove, električna pražnjenja i hipnotičke komande snimljene na diktafonu. Kao rezultat Kameronovog „lečenja”, svi njegovi pacijenti su počeli da pate od naglih promena ličnosti, urinarne inkontinencije i amnezije.
Filis Goldberg, lečena od depresije na Allan Memorijalnom institutu pod Donaldom Kameronom, tamo je provela poslednjih 20 godina svog života, umirući, prema rečima njene nećake, potpuno onesposobljena.
Prema sećanjima rođaka, Filis Goldberg je počela da pokazuje promene u ponašanju. Mogla je da se povuče ili, obrnuto, počne da se smeje bez razloga. Kada su je dodirnuli, ona je zadrhtala. Činilo se da je žena primljena u bolnicu zbog blage depresije nakon nekoliko godina zaboravila osnovne korake i nije mogla ni da se obuče.
Nensi Lejton, još jedan pacijent dr Kamerona, takođe je bila tinejdžerka kada je primljena u Allan Memorial Institute za iste svrhe kao i Filis Goldberg. Njena ćerka Angela Bardoš tvrdila je da je ovaj tretman uništio život njene majke. Prema njenim rečima, tokom šest meseci „terapije“ koju je sprovodio dr Kameron, ona se pretvorila u akutnog šizofreničara.
godine, državni tužilac Kim Kembel odlučio je da nadoknadi štetu 77 bivših pacijenata MK-Ultra i ponudio je program psihološke podrške.
Međutim, mnogima je uskraćena finansijska nadoknada jer nije zvanično dokazano da je psihička šteta direktno povezana sa Kameronovim eksperimentima.
Druge žrtve projekta
Većina eksperimenata je sprovedena na univerzitetima, zatvorima ili bolnicama u SAD i Kanadi. Nažalost, niko ne zna tačan broj ljudi koji su postali žrtve ovog okrutnog programa, jer je CIA uništila sva zvanična dokumenta o učesnicima projekta i eksperimentima koji su na njima sprovedeni.
Čuveni matematičar Teodor Kazinski služio je kao pokusni kunić za projekat MK-Ultra. Upisavši se sa 16 godina na Univerzitet Harvard, završio je u programu tokom kojeg je više puta bio izložen psihičkom zlostavljanju. Teodorove reakcije na bilo kakve spoljašnje uticaje snimane su pomoću elektroda.
Kasnije je postao terorista koji je ubio nekoliko ljudi slanjem 16 bombi. Istražitelji koji su istraživali njegov slučaj imali su sve razloge da veruju da su okrutni eksperimenti stavljeni na njega doprineli takvom ponašanju.
Čuveni vođa bostonske mafije Vajti Buldžer bio je žrtva eksperimenata dok je bio zatvoren u zatvoru u Atlanti.
On se priseća kako ga je 1957. godine dr Karl Fajfer sa Univerziteta Emori angažovao da učestvuje u medicinskom projektu pronalaženja leka za šizofreniju. Za svaki mesec učešća u programu ispitanici su dobijali tri dana slobodnog vremena.
Svake nedelje su bili zaključani u bezbednoj prostoriji u podrumu zatvorske bolnice, gde su držani psihički bolesnici. Ispitanicima su ubrizgane velike doze LSD-a, nakon čega su sprovedeni testovi da se proveri njihov odgovor na lek.
Bulger se priseća da su on i drugi ispitanici imali napade panike, imali noćne more i da su ih proganjale stalne halucinacije. O ovom poslednjem je namerno prećutao, plašeći se da će biti poslat na prinudno lečenje u psihijatrijsku kliniku.
Vredi napomenuti da su žrtve eksperimenata često bili ne samo nesuđeni ljudi, već i naučnici koji su radili za CIA.
Tako je, na primer, Frenk Olson, koji je radio na projektu, u povlačenju CIA-e 1953. godine, popio koktel u koji je tajno dodat LSD. Nekoliko dana kasnije, 28. novembra 1953. Olson je umro od posledica pada sa prozora hotelske sobe u Njujorku. Zvanični uzrok smrti, prema istrazi, bilo je samoubistvo.
Međutim, rođaci naučnika posumnjali su u poštenje sudsko-medicinskog pregleda i odlučili su da ponovo obdukuju leš. Grupa nezavisnih forenzičara pronašla je povrede na telu koje su verovatno zadobile pre pada. Novi dokazi su pokrenuli teorije zavere da je Olsona možda ubila CIA.
Posle dugotrajne parnice, porodici preminulog dodeljeno je 750.000 dolara odštete i lično izvinjenje predsednika Džeralda Forda i direktora CIA-e Vilijama Kolbija.
Pisac Ken Kezi takođe je učestvovao u MK-Ultra eksperimentima sa LSD-om dok je bio na koledžu na Univerzitetu Stanford. Kesi je kasnije nastavio da promoviše drogu priređujući zabave koje su uključivale upotrebu droge, koju je nazvao „Testovi kiseline“. Pisac je vodio dnevnik, gde je detaljno beležio sve eksperimente koje je s njim izvodio. Kasnije su upravo te beleške bile osnova njegovog čuvenog romana Let iznad kukavičjeg gnezda.
Rezultati projekta
CIA-in MK-Ultra projekat je bio strogo tajni projekat u kojem je agencija sprovela stotine tajnih eksperimenata kako bi omogućila kontrolu uma običnim ljudima.
Prilično je teško formirati objektivnu predstavu o tome šta se zaista dogodilo u okviru ovog programa, pošto su svi podaci o tome klasifikovani i obrasli legendama.
Prema malobrojnim dokumentima koji su preživeli nakon zatvaranja projekta, naučnici projekta MK-Ultra ipak su uspeli da postignu određene rezultate.
Tako su, na primer, delimično uspeli da postignu efekat stvaranja višestrukih ličnosti. Dve mlade učesnice u eksperimentu su pokazale brzi prelazak iz budnog u potpuno kontrolisano stanje koristeći hipnotičku sugestiju. Okidač za tranziciju bila je reč koja se čula ili pročitana kodna reč.
Cilj projekta je bio da se kontrolišu umovi ljudi da obavljaju bilo kakve, čak i nezakonite zadatke. U nizu eksperimenata, naučnici su uspeli da postignu da ljudi, dovedeni u stanje hipnoze , pucaju u metu koju su sami naznačili, a po izlasku iz tog stanja ne pamte ništa o tome. Na isti način, bilo je moguće postići kretanje eksperimentalnih subjekata na značajnim udaljenostima za izvršavanje komandi datih pod hipnozom.
Serija eksperimenata koje je dr Hoze Delgado sproveo na životinjama pokazala je mogućnost daljinskog upravljanja pomoću elektronskih čipova ugrađenih u mozak.
Pored svega navedenog, naučnici iz projekta MK-Ultra uspeli su da veštački stvore razne vrste zavisnosti i promene seksualne navike i sklonosti ispitanika.
Direktor CIA je u svom izveštaju o aktivnostima projekta MKULTRA primetio: „Koncepti koji se odnose na manipulaciju ljudskim ponašanjem mnogi ljudi, kako unutar, tako i izvan agencije, smatraju neprijatnim i neetičkim. Ipak, učinjen je značajan napredak kako u oblasti naučno-istraživačkog rada, tako i u oblasti operativnog zapošljavanja.
Eksperimenti sprovedeni u okviru „MK-Ultre“ zadivljuju i šokiraju svojom nehumanošću i beskrupuloznošću. Da biste razumeli misli i motive ponašanja druge osobe, uopšte nije potrebno da mu povežete elektrode ili da ga pumpate lekovima.
Da bismo to uradili, dovoljno je razumeti kako mozak funkcioniše, koje zamke nam baca i kako sa njim raditi. Online program „ Kognitivna nauka “ omogućiće vam da razumete sve misaone procese koji se odvijaju unutra i učiniće proces međuljudske komunikacije mnogo efikasnijim. Ali ovo je usput, nazad na projekat.
Istraga projekta
Uprkos važećem Zakonu o slobodi informacija u Sjedinjenim Državama, prema kojem svi podaci o bilo kakvim vladinim eksperimentima moraju biti dostupni građanima, informacije o projektu MKULTRA postale su dostupne tek nekoliko godina nakon njegovog zatvaranja.
To je bilo zbog činjenice da je direktor CIA-e Ričard Helmso, strahujući od moguće zvanične istrage, uništio većinu dokumenata koji se odnose na eksperimente i njihove učesnike. Na sreću, sačuvani su neki finansijski izveštaji koji potvrđuju realnost i pouzdanost eksperimenata.
Džon C. Vens, član osoblja generalnog inspektora Centralne obaveštajne agencije, saznao je za užase MK-Ultre tokom proleća 1963. tokom sveobuhvatne inspekcije od strane odeljenja tehničkih službi agencije [Vašington post, 2005 ] . CIA je odmah obustavila testove i počela da ograničava projekat, plašeći se publiciteta, što se kasnije i dogodilo.
Novinar Njujork tajmsa Sejmur Herš je 1974. godine objavio priču o tome kako je CIA bez pristanka sprovodila eksperimente sa drogom i ilegalne špijunske operacije nad građanima SAD. Njegov izveštaj je započeo dug proces otkrivanja dugo skrivanih detalja o MK-Ultri.
Otkrivene informacije gurnule su u šok novinare koji su istraživali ovaj slučaj. Eksperimenti koji su izvedeni na učesnicima projekta bili su upečatljivi po svojoj nehumanosti i okrutnosti. Dugo niko nije mogao da veruje da CIA pokušava da „reprogramira“ um uz pomoć psihotropnih i halucinogenih lekova, supstanci koje sadrže zračenje i smrtonosne biološke agense, psihičke i fizičke torture građana sopstvene zemlje.
Predsednik Džerald Ford je 1975. godine osnovao Predsedničku komisiju SAD za istragu nezakonitih aktivnosti CIA, uključujući projekat MK-Ultra. Na njenom čelu je bio potpredsednik Nelson Rokfeler, usled čega je dobila neizgovoreno ime „Rokfelerova komisija“.
Sva ova otkrića dovela su do Fordove Izvršne naredbe o obaveštajnim aktivnostima iz 1976. godine, koja je zabranila „eksperimentisanje droga na ljudima osim uz informisani pristanak u pisanoj formi i pred svedocima sa nezainteresovanom stranom svake takve osobe“.
MK-Ultra je postala javna 1977. kao rezultat saslušanja koje je održao Senatski obaveštajni komitet kojim je predsedavao senator Frenk Čerč. Džon Vens je u to vreme dao nekoliko dugih telefonskih intervjua članovima odbora, ali je odbio da svedoči.
Slučaj je dobio široku pažnju u medijima: otkrivene su preživele žrtve projekta, koje su intervjuisane kako bi se saznali svi detalji. Većina njih je dobila novčanu nadoknadu od vlade SAD. Ipak, bilo je i onih koji nisu dobili ni centa.
Do danas, grupa aktivista koji istražuju detalje projekta MKULTRA zahteva od CIA da otkrije pune informacije o njemu. Sredstva prikupljaju sami, uz podršku ljudi iz celog sveta. Uprkos činjenici da je projekat MK-Ultra organizovan i sproveden u SAD, niko ne može poreći da se ništa slično nije dogodilo u drugim zemljama, posebno u Rusiji.
Potpuno posedovanje informacija omogućiće ljudima da zaštite sebe i svoje najmilije od ponavljanja takvih presedana. Zadatak aktivista je da nastave sudski postupak kako bi došli do svih preostalih podataka. Rođaci ljudi koji su bili žrtve eksperimenta organizuju sastanke kako bi se međusobno podržali i pomogli [ Vice, 2018 ].
CIA nikada nije dala tačne brojke koliko je nevinih civila bilo uključeno u ovaj okrutni projekat. Novinari koji istražuju ovaj slučaj visokog profila veruju da su hiljade ljudi stradale zbog toga – ovi eksperimenti su bili tako velikih razmera.
Američki aktivisti i aktivisti za ljudska prava zahtevaju da CIA obelodani sve materijale u vezi sa projektom MK-Ultra. Činjenica da obaveštajci još uvek skrivaju većinu informacija može ukazivati na veliki broj žrtava.
Glavni razlog zašto CIA ne otkriva detalje projekta MK-Ultra je strah od sticanja reputacije bezdušne mašine koja je izvodila okrutne eksperimente nad građanima sopstvene zemlje.
I pored svega postoje sumnje da gore opisani programi kontrole uma nisu ugašeni i da i dalje proizvode ubice po potrebi kojinisu svesti šta rade i šta su uradili. Koje sve zemlje koriste ove programe i u koje svrhe nikad se neće saznati.
“Život. Želim da imam i trošim prilike. Ako se ne dese same od sebe, ja ću da ih proglasim. Ne mora svaka da bude specijalna. Uostalom, tih specijalnih u životu ima jako malo.
Kad otvorim ormar, pun kʼo oko. Po dve-tri stvari na jednoj vešalici, nema mesta ni za šta. Kad treba da se obučem i izađem, po petnaest minuta razbijam glavu, ne znam (nemam) šta da obučem.
Čekʼ da vidim.
Lep, novi sako, kupljen pre više od petnaest godina u L. Ashley, nežan cvetni dezen… ccc… nije mi to za dan, to čuvam za neku priliku.
Pantalone, tri puta obučene, nove… i njih čuvam za neku priliku.
Od tuceta belih košulja, dve su mi velike, tri imaju preveliki dekolte, jedna se malo ofucala, tri su mi već dosadile, a tri čuvam za neku priliku. Majice ispadaju na sve strane… Ormar mi je krcat stvarima koje ne nosim, već ih čuvam za neku specijalnu priliku.
Šta u Srbiji znači prilika?
Nekada se za mladog, zgodnog, situiranog momka govorilo da je „dobra prilika”. Sad je ta prilika uglavnom u besnom automobilu, stariji, ne mora da bude zgodan…
Prilika je bila kad sam išla u banku da potpisujem ugovor o kreditu za stan, kad slavim svoj ili detetov rođendan (ali tada obučem farmerke i nešto komotno da mogu da jurcam, da mi bude udobno kad imam goste), razgovor za novi posao, Nova godina, pa godišnjica firme… Svega nekoliko prilika u jednoj godini.
Kad pričam s prijateljima, onako dnevno – šta se radi, šta ima i tako to… svi se žale na „male gluposti koje zagorčavaju život i dan”. Te svekrva zove tri puta dnevno da pita da li se dete sprema za maturu, te komšija se stalno parkira na „mom mestu” , „u pošti gužva do ulaznih vrata, da poludiš”, „gužva u saobraćaju petkom”… Realno, kad pogledam – sve same sitnice. Na svu sreću.
Često se pitam zašto lepe sitnice manje primećujemo od onih loših. Zašto pamtimo loše sitnice, a ne one lepe? A ima tih dnevnih sitnica napretek. Prva jutarnja kafa vikendom – kad osetim miris, već mi lepo. Dok se kuva, uzmem kašičicu maminog slatkog od višanja. Poslednja tegla, pa ga štedim. Uz popodnevnu kafu ide ratluk od ruže, mekan kao duša (od Bosiljčića).
Kuća mi je puna nekih sitnica-uspomena. Čuvam čak i karte sa koncerata kad sam bila devojka. Imam i kolekciju „sakupljača prašine” koje sam dobijala u raznim prilikama.
Nešto sam stavila u kutije, a nešto mi stoji na policama. Znače mi i ako su male i bezvredne, ali svaka ima pričicu – gde i od koga sam dobila, u kojoj prilici…
Želim da imam i trošim prilike. Ako se ne dese same od sebe, ja ću da ih proglasim. Ne mora svaka da bude specijalna. Uostalom, tih specijalnih u životu ima jako malo. Svadba, krštenje, slava… Čekajući te velike, one male, lepe prilike prolaze više puta pored nas, samo što ih i ne vidimo. Mislimo da su sitnice.
Prilika je i kad sa drugaricama idem na kafu, kad mi drugovi dođu na gibanicu i pivo, kad iznenada otputujem na dva dana van grada.
U ovih mojih pedeset i kusur godina, stalo je dosta toga, krupnog i sitnog, lepog i ružnog, radosnog i tužnog. Kao kod svakog.
U životu ima nekoliko krupnih stvari koje podrazumevaju radost – diplomiranje, svadba, prva plata, rođenje dece, novi stan… a ostalo su valjda sitnice.
U svakom danu postoje sitnice koje izmame sjaj u očima.
Nemaju svi uslove da oforme svoju baštu, ali srećom, neke bilje odlično uspevaju i u saksijama, na terasi. Ovog puta, otkrivamo vam kako da gajite paradajz u saksijama i imate vaših ruku delo kad god vam zatreba.
Sledite dole navedene testirane savete, kako biste naučili da izvučete maksimum iz minimalnog prostora i uzgojite zdravu i snažnu biljku.
Izaberite pravu vrstu paradajza
Odaberite vrstu koja je žbunasta i kompaktna ili niska. Obično su one najbolje za kontejnere jer rastu do definisane veličine (ne više od 90-120 cm) i dobijaju cvetove i zameću plodove gotovo istovremeno, što ih čini pouzdanim i predvidivim na tesnom prostoru.
Ukoliko imate prostora i dovoljno veliku saksiju možete odabrati da gajite i visoku biljku koja će vam dati obilje plodova tokom celog leta, piše agromedia.rs.
Počnite sa zdravom i jakom sadnicom
Ukoliko ste se odlučili da kupite sadnicu od rasadnika potražite biljku sa debelom i čvrstom stabljikom i zdravim zelenim lišćem, bez oštećenja od insekata, opeklina od sunca ili pojave žute boje (što ukazuje na probleme sa zalivanjem ili deficit hranljivih materija).
Odaberite veliku saksiju
Saksija treba da bude bar zapremine od 40 litara. Ako je reč o većoj sorti, da bi paradajz imao prostora da napreduje biće potrebna i saksija od 75 litara. Ukoliko odaberete manje saksije, biljka jednostavno neće biti produktivna koliko bi mogla. Bitno je da saksija ima rupu da bi se cedio višak vode i tacnu gde će se taj višak vode cediti.
Koristite visokokvalitetno zemljište
Najbolje je odabrati organsku, višenamensku zemlju. Kako biljke rastu u ograničenom prostoru treba im najbolja moguća nega. Sledeće godine izbegavajte da koristite zemlju iz prošle sezone posebno ako su biljke napadale štetočine ili bolesti. Pospite oko 10 cm zemlje po dnu saksije, a onda pratite korak 5.
Prihrana biljke pre sadnje
Kako paradajz raste u ogračenom prostoru, on uzima samo onu hranu koju ima u zemljištu, odnosno koju mu vi date. Pre nego što stavite sadnicu u saksiju, dodajte sledeće sastojke na zemlju u saksiji:
½ šolje đubriva koje više ima fosfora
Šaku izdrobljenih ljuski od jaja
Na ovu mešavinu stavite još 10 cm zemlje, a zatim treba presaditi biljku u saksiju.
Sadnja paradajza
Nežno otkinite donje listove, tako da stabljika paradajza bude za jednu trećinu bez listova. Izvadite biljku iz kontejnera i smestite u centar saksije. Napunite saksiju sa zemljom sve do zadnje grupe listova na stabljici. Na vrh zemlje pospite pola šolje đubriva za opštu namenu i dobro zalijte biljku.
Zalivanje
Tokom rasta biljke, temeljno je zalivajte dok tlo ne bude ravnomerno vlažno. Baštovani obično zaliju biljku jednom, sačekaju da prođe 10 minuta, pa opet zaliju i sve tako dok se voda ne pojavi u tacni.
Pravilno zalivanje je ključ uspeha. Premalo ili previše vode može da zaustavi rast biljke, da doprinese razvoju nekih bolesti ili da postakne štetočine da biljku napadaju jer je oslabila pod stresom.
Zalivajte koren, ne i lišće biljke.
Nakon inicijalnog zalivanja verovatno nećete morati da zalivate narednih 3 dana. Proverite svojim prstom. Ako je prvih 3-4 cm zemlje suvo – potrebno je zalivanje. Biljke u saksijama isušuju se mnogo brže, nego biljke koje su u zemlji, te nije neobično da će biti potrebe da je zalivate svaki drugi dan, posebno kada temperature počnu da se penju sve više i više. Što je saksija manja, to se zemlja brže isušuje i potrebno je češće zalivanje.
Dodajte potporu
Da ne biste oštetili koren, dodajte potporu u ranoj fazi razvoja, pre nego što biljka postane prevelika. Ako uzgajate žbunasti paradajz, metalne konusne mreže mogu biti odličan izbor. Ako ste izabrali neku višu sortu, postavite štap na koji ćete vezivati stabljiku, kako se ne bi slomila pod teretom ploda.
Malčirajte zemlju
Malčiranje je dobra tehnika za uzgoj biljaka u saksijama jer će zadržati vlagu u zemlji.
Prihrana biljke tokom sezone
Čak i uz prihranu koju ste stavili u rupu prilikom sadnje, paradajz traži dodatnu prehranu.
Možete koristiti izbalansirano organsko ili mineralno đubrivo. Ako koristite minaralno đubrivo u fazi intezivnog rasta plodova, treba da koristite NPK 20:10:20, sa dodatkom kalcijuma.
Izbegavajte đubrivo sa visokim udelom azota, jer ćete na kraju imati biljku sa bujnom zelenom masom ali bez cvetova ili plodova.
Obavezno otkidajte zaperke, čim ih ugledate, da ne biste dobili preveliki žbun. To bi trebalo da radite na svakih 3 do 5 dana.
Da li znate kako se pravilno gaje muškatle? Prihrana je veoma važna za negu ovih lepotica. Muškatle su cveće koje su obožavale i rado gajile naše bake, potom majke, a danas i mi. Zašto je to cveće tako popularno? Zato što traži malo, a daje mnogo.
Da bi muškatle bogato cvetale sve do kasne jeseni, najbolje bi bilo da ih jednom mesečno prihranite domaćim rastvorom koji podrazumeva kap joda u vodi.
Ukoliko biljka nema dovoljno joda, razvijaće se usporeno i biti podložnija bolestima. Takođe, jod u biljkama reguliše protok vode i razmenu kiseonika i čini ih otpornijim. Kod biljaka koje cvetaju produžava vreme cvetanja, ali ga možete koristiti i kod drugih biljaka, kao i za zalivanje povrća u bašti.
Takođe, od proleća do jeseni muškatle je dobro dva puta mesečno zalivati vodom u kojoj se nalazi prihrana za biljke na bazi fosfora, i to je dobro za podsticanje cvetanja.
Obezbediti muškatlama dovoljno joda veoma je lako – stavite kap farmaceutskog joda u litar vode, a potom sipajte 50 ml te vode s jodom uz unutrašnje ivice svake saksije. Pazite da ne preterate jer možete da oštetite koren i pripazite da ga ne koristite sa proizvodima za biljke u kojima već ima joda jer će doza biti prevelika.
Još jedan trik za bujanje muškatli
Neki ljudi ove biljke povremeno (jednom nedeljno) zaliju mlekom jer i to pogoduje dobrom cvetanju, ali i jačanju muškatli i boljoj apsorpciji hranljivih materija iz zemlje. Mleko sadrži potrebne minerale kao što su kalijum, kalcijum, fosfor i magnezijum.
Ovo predivno cveće voli sunce, pa ga držite na južnoj strani balkona ili dvorišta.
Pazite kako ih presađujete jer im koren ne podnosi previše vlage pa je bitno da je drenaža u zemlji dobra, a to ćete postići, na primer, mešanjem zemlje sa kamenčićima i stavljanjem sloja granula za drenažu na dno saksije.
Kada se na listovima pojave crvenkasti rubovi, to je znak da je muškatli hladno. To se najčešće događa kada je danju jako toplo, ali noći su hladne. U tom slučaju nije loše biljku noću staviti na toplije mesto pa je ujutro opet izvaditi, i tako dok noći ne postanu toplije.
Prema nekim istraživanjima, muškatle je dobro imati i unutar kuće jer njen miris ublažava glavobolju i pomaže kod nesanice.
Kako presaditi i razmnožiti muškatle?
Muškatle se razmnožavaju semenom ili uzimanjem reznica zdravih, sočnih biljaka, a optimalno vreme za to je leto. Reznice na ožiljavanje treba staviti u topao, peščani, umereno vlažan kompost. Razmnožavanje semenom zahteva da seme bude sveže, jer brzo gubi sposobnost klijanja
Baštovani vole i cene domaće đubrivo za prihranu bilja, a jedan od tih je i onaj za bolji prinos krastavaca.
Naime, iskusni baštovani tvrde da se prinos krastavaca zna i udvostručiti ukoliko se zaliju jednom mesečno ovim rastvorom:
Potrebno je:
50 grama krede,
2 litara ostojale vode.
Priprema:
Kredu usitnite u mrvice pa sipajte u vodu. Mešajte dok ne dobijete mlečno belu vodu i ostavite da odstoji 10 minuta. Nakon toga opet promešajte sastav pa tom vodom zalijte krastavce.
Ovim rastvorom zalijte krastavce jednom mesečno, najbolje u večernjim satima. Osim što će bogato roditi, krastavci će uspešno da odolevaju bolestima,
Sigurno ste se nekada pitali šta to cvećari rade, pa da ono cveće koje se prodaje stalno bude zdravo i u fazi cvetanja?
U pitanju je ricinusovo ulje!
Sve što treba da uradite je da u 1,5 l vode sobne temperature dodate 1 kašičicu ricinusovog ulja. Flašu dobro zatvorite pa je jako promućkajte. Ulje treba da se dobro sjedini sa vodom pre zalivanja kako ne bi spalio koren biljke. Nakon što ste jako protresli flašu, odmah tom vodom zalijte cveće.
Ako biljka cveta jednom godišnje, onda zalijte cveće ovim rastvorom jednom godišnje. Ako cveta stalno, zalivajte to cveće ovom vodom jednom mesečno,
Prvog dana nastave, profesor na Pravnom fakultetu ušao je u učionicu i odmah s’ vrata pitao je za ime učenika iz prve klupe:
– Kako se zoveš?
– Moje ime je Aleksandar.
– Izlazi iz mog razreda i ne vraćaj se više! – viknuo je profesor neprijatnim tonom.
Aleksandar je bio zbunjen. Brzo je ustao, spakovao stvari i napustio čas.
Svi su bili uplašeni i ogorčeni, ali niko nije progovarao.
– Veoma dobro. Hajde da počnemo – reče profesor.
– Čemu služe zakoni?
Učenici su i dalje bili uplašeni, ali su polako počeli da odgovaraju na postavljeno pitanje:
– Da zavedemo red u našem društvu.
– Ne. – odgovorio je profesor.
– Kako bi ih sledili.
– Ne, ne! Pogrešni ljudi će plaćati. Ne. Da li neko zna odgovor na ovo pitanje!
– Da bi se pravda zadovoljila – stidljivo je progovorila jedna djevojka.
– Konačno! I šta je sad pravda?
Svi su počeli da se nerviraju zbog njegovog zločestog stava. Međutim, nastavili su da odgovaraju:
– Da branimo prava.
– U redu, još nešto?
– Da razlikujemo dobro od zla i nagradimo dobre…
– U redu, nije loše, ali odgovorite mi na ovo pitanje:
– Da li sam uradio pravu stvar što sam izbacio Aleksandra sa časa?
Svi su bili tihi, niko se nije javljao.
– Želim jednoglasan odgovor!
– Ne. Ne. – odgovorili su u isti čas.
– Možete li reći da sam učinio nešto pogrešno? I zašto niko nije ništa preduzeo povodom toga? Zašto želimo zakone i pravila ako nemamo volje da ih praktikujemo? Svako od vas ima dužnost da progovori kada svjedoči nepravdi.
Svako. Nikad više nemojte ćutati!
Idite potražite Aleksandra.
Znajte da kada ne branimo svoja prava, dostojanstvo je izgubljeno…
Kompanija Neuralink američkog milijardera Ilona Maska, koja se bavi pravljenjem moždanih čipova, saopštila je u četvrtak da je dobila zeleno svetlo od američke Uprave za һranu i lekove (FDA) za pokretanje svog prvog kliničkog ispitivanja na ljudima.
Mask je u više navrata od 2019. godine predviđao da će njegova kompanija za medicinske uređaje Neuralink započeti ispitivanje moždaniһ implantata na ljudima za lečenje teškiһ stanja kao što su paraliza i slepilo, a dospeo je na naslovnice krajem prošle godine kada je rekao da je već toliko uveren u bezbednost uređaja da će biti spreman da iһ ugradi u sopstvenu decu.
FDA je ukazala na neke probleme
Međutim, kompanija osnovana 2016. nije tražila odobrenje FDA do početka 2022. godine, a tada je agencija je odbila zaһtev, izjavilo je Rojtersu sedam sadašnjiһ i bivšiһ zaposleniһ u martu, dodajući da je FDA iznela nekoliko zabrinutosti sa Neuralinkom koje je trebalo rešiti pre ispitivanja na ljudima.
Glavni problemi su uključivali litijumsku bateriju uređaja, mogućnost migracije žica implantata unutar mozga i izazov bezbednog vađenja uređaja bez oštećenja moždanog tkiva.
„Ovo je rezultat neverovatnog rada“
Odobrenje FDA udolazi u vreme kada američki zakonodavci pozivaju regulatore da istraže da li je sastav panela koji je nadgledao testiranje na životinjama u Neuralinku doprineo neuspešnim eksperimentima.
U tvitu u četvrtak, Neuralink je objavio da još nije otvoren za klinička ispitivanja.
„Ovo je rezultat neverovatnog rada Neuralink tima u bliskoj saradnji sa FDA i važan je prvi korak koji će jednog dana omogućiti našoj teһnologiji da pomogne mnogim ljudima“, tvitovala je kompanija u četvrtak.
FDA nije odmaһ odgovorila na Rojtersov zaһtev za komentar.
Tinktura od ĐUMBIRA će vas spasiti od: Bolova u zglobovima, suvišnih kilograma, glavobolje… (recept)
Zahvaljujući tinkturi od đumbira upalni procesi u organizmu brzo nestaju. Ova tinktura je odlično prirodno sredstvo za glavobolju, zubobolju, bolove u zglobovima, prehlade, kod virusnih infekcija
Veoma je efikasna za lečenje upale grla, krajnika, angine. Korisna je za poboljšanje vida, povećava seksualnu aktivnost kod žena i kod muškaraca. Pokazala se kao veoma efikasno sredstvo u borbi protiv suvišnih kilograma.
Onima koje žele uraditi korekciju svoje težine, preporučuje se ovaj lek koristiti ujutru i popodne, po 1-2 kašike, tokom jednog meseca. Posle napraviti pauzu – jedan mesec, pa ponoviti. Tinktura od đumbira efikasno smanjuje apetit i tonizira organizam. Pripremiti ovaj efikasan prirodni lek možete sami.
Recept:
Sastojci:
– 300 gr korena đumbira
. – kvalitetna domaća rakija
– 2 kašike meda
– sok od 1 limuna
– staklena tegla od 1 l
Priprema:
– Oljuštite koren đumbira i naseckajte na kriške. – Stavite kriske đumbira u teglu i prelijte sa rakijom (2/3 tegle).
– Zatvorite poklopcem i ostavite na 14 dana. S vremena na vreme protresite. – Zatim, tinkturu procedite, dodajte med, limunov sok i promešajte.
