Jovan Memedović: Deca u vrtićima u Norveškoj borave na otvorenom minimum šest sati dnevno – Da li bi ovo moglo i kod nas?
Jovan Memedović o svojoj spoznaji i emisiji koju je snimio u Norveškoj kaže:
Uvek sam imao tu ideju da se prirodi treba vraćati i hteo sam da taj instinkt probudim kod gledalaca. Međutim, nekako sam i ja zaboravio da ako želimo čoveka da vratimo prirodi, onda treba da počnemo od najmlađih, od dece. Zato sam ovu emisiju njima i posvetio.
Iznenadio sam se kada sam se saznao da je dokazano da nam deca “boluju” od nedostataka kontakta sa prirodom. Zamislite uopšte taj neverovatan termin “nedostatak prirode!?” Šta to znači? Znači da deca današnje generacije nisu dovoljno u prirodi, pa se kao rezultat među njima pojavljuju zabrinjavajući trendovi kao što su gojaznost, poremećaj pažnje, nesigurnost, otuđenost, depresija.
Da li je moguće da nas je tehnologija toliko zarobila da smo zaboravili na našu iskonsku potrebu – kontakt sa prirodom?
Lično sam se uverio da naša deca u predškolskim ustanovama sede u pregrejanim vrtićima, jer je napolju hladno, blatnjavo i postoji mogucnost da se udare, poseku… E tada sam shvatio da o tome treba da napravim emisiju. Otišao sam u zemlju koja ima potpuno drugaciji pristup ovom pitanju, otišao sam u Norvešku.
Odmah sam znao gde ću naći pravi primer. Otišao sam kod junakinje jedne moje ranije emisije, a to je Tuva Torston. Tuva je sve, pa i mene, fascinirala svojim druženjem sa vukovima. Ranije nisam pominjao da se ona preselila iz grada u planinu, ne zbog vukova već da bi napravila park prirode posvećen deci.
Tuva Torston vodi ogroman prirodnjački park – Langedrag. U parku su i divlje i domaće životinje. Deca uzrasta od 6 do 14 godina dolaze organizovano i ostaju od 3 do 7 dana. Ne retko dolaze u pratnji roditelja. Deca ustaju već oko pola 7 ujutu i prvo što urade pomuzu koze, pa hrane konje, izvode ih u šetnju, timare… Organizovano odlaze u šumu gde uče o preživljavanju u prirodi, drugi ceo dan i sami provedu u divljnini i snegu, i još mnogo toga… Boraveći tamo i sam sam dosta naučio.
Na drugom kraju Norveške u gradiću Stange posetio sam predškolsku ustanovu koja je smeštena na farmi. Pravilo ovog vrtića je da deca moraju dnevno ostati napolju minimum 6 sati. Potpuno je nevažno da li je sneg, kiša, vetar. Deca uzrasta 4-5 godina su već samostalna i za naše shvatanje isuviše hrabra i slobodna. Pitao sam vaspitačice šta kada neko dete padne ili dođe do povređivanja, šta vam kažu roditelji? Dobio sam odgovor koji ću pamtiti – rekla je da roditelji to i traže! Kažu – samo neka se čeliče!
Na trećoj lokacjii, u samom Oslu, postoji farma konja i jahački klub. Deca iz obližnje osnove škole dolaze na dvočasnovnu nastavu gde čiste štale, hrane životinje, izučavaju zemljiste. Ali to nije samo radni boravak u prirodi, posle u učionici dužni su da napišu sta su radili na farmi i da daju svoje objašnjenje. Za nastavnicu koja je uvela ovaj program najvažnije je da deca aktivno učestvuju i shvate pravila prirode koja nas okružuje.
Sva tri primera podržava vlada Norveške, a roditelji su prezadovoljni.
Boravak u prirodi u većoj meri treba da bude deo školksog programa. Rekreativne nastave treba da se vrate svojoj iskonskoj nameni, a to je boravak u prirodi! Trebaju nam ljudi koji će se umesto kladionica osmeliti da otvore parkove prirode, i vaspitače koji će decu umesto u igraonicu povesti na kampovanje.
Sa druge strane, i roditelji moraju aktivnije učestvovati. U Norveškoj sam našao jednu našu porodicu. Mihailo Đorđević živi na selu na samo sat vremena vožnje od Osla. On je lako i sa oduševljenjem prihvatio norveški recept vaspitavanja dece i to mi je dalo dodatnu nadu da će posle moje emisije i roditelji u Srbiji shvatiti poruku: vreme je da deci pored novih mobilnih telefona i kompjutera date i svakodnevnu porciju prirode!
Da li bi ovo moglo i kod nas?
