Jesam li vas danas dovoljno volela, deco moja?

159

Sunce zalazi. Otpevali smo poslednju pesmu, pročitali poslednju priču, i ušuškala vas 15. put. Dan se bliži kraju i nesvesno ispuštam uzdah olakšanja. Od trenutka kad ustanete iz kreveta, počinjem da iščekujem vreme za spavanje. Još dva sata. Još sat, još pola sata. Kad legnete, za mene počinje posao. Pokupim igračke, operem sudove, peglam. Onda, ako ostane vremena, opustim se. Uzmem ćebe, grickalice, daljinski, ušuškam se pored vašeg tate i pustim neki romantičan film. To je mojih pet minuta. I pre nego što se film završi, snaga me izda, oči počnu da se sklapaju i samo trenutak pre nego šta zaspim, zapitam se „Jesam li ih danas dovoljno volela?”

Vidite deco, dan prolazi brzo, ali sati se vuku i traju kao godine. Znam da ne razumete zašto me samo način na koji izgovarate „mama” ponekad izbaci iz takta. Znam da se naljutite kad ne ispunim obećanje, kad vam promenim planove, kad ne ispadne sve kako je trebalo. Znam koliko teško podnosite kad zaboravim da tostiram hleb pre nego što ga namažem puterom i džemom. Pokušavam da pronađem razumevanje jer ti verovatno nisi hteo da sedneš sestri na stomak. Dva puta. U roku od 20 sekundi. Ali, istina je da ne uspevam. Toliko puta. Slomim se i plačem. Šaljem ljutite poruke vašem tati govoreći da s posla izađe tačno u pet i ni sekund kasnije. Rastužim se, a ne umem da objasnim zašto. Naljutim se i teško mi je da to sakrijem. Osećam se usamljeno, nesigurno, nervozno i ponekad kažem stvari koje ne mogu da povučem, a dala bih sve da mogu.

Zato, kad stigne kraj dana, dana koji nikad više neću moći s vama da ponovo proživim, ja prođem u glavi sve detalje, dobre i loše trenutke, i zapitam se „Jeste li se osećali dovoljno voljeno?” Onog trenutka kad zaspite, gotovo potpuno zaboravim sve momente nervoze, ludila i ljutnje koje sam tog dana osetila. U tom jednom trenutku, haos se završi, nastane tišina, a ja odjednom poželim da vas probudim i kažem da ne brinete, da ste i danas bili dobri!

Nadam se da sam vas danas dovoljno volela. Nadam se da svakog dana znate i osećate koliko vas volim i da ništa, ali baš ništa ne možete da uradite ili kažete pa da se to promeni. Nadam se da uspevate da vidite kroz moje suze nemoći i ljutnje – koliko sam ponosna na vas. Vi ste najbolja stvar koju sam postigla u životu. Volim vas do ludila i nadam se da to znate. Ne samo onako, kad se sve završi, već i u trenucima najvećeg besa i frustracije.

Jesam li vas danas dovoljno volela, deco moja? Nadam se da jesam…

Izvor: www.kristenlavalley.com

PODELI