Da li su Maša i meda opasni za dečiju psihu?

887

Fabula se zasniva na ruskom folkloru, a suština crtanog je odnos između vesele, radoznale, energične (možda čak i previše) devojčice Maše i penzionisanog cirkuskog Medveda. Deca se lako “pronalaze” u Maši, a roditelji u Medvedu: Medved je naime umoran, bezvoljan, bespomoćan i pun bezuslovne ljubavi i strpljenja. (Neki bi rekli da više odgovara stereotipu dobroćudnog dede nego roditelja, ali ja pišem iz ugla roditelja beskrajno posvećenog pozitivnoj disciplini.)

Sama pretpostavka da izolovan faktor crtanih filmova, a naročito jednog, može biti izvor bilo psihološkog benefita bilo negativnih posledica u dugoročnom smislu u razvoju dece paušalna je, izričita i, kao većina bombastično prenetih i inerpretiranih psiholoških pretpostavki, bez uporišta u relevantnim istraživanjima. Rađena su, doduše, brojna istraživanja širom sveta (moje omiljeno rađeno je na Tajlandu) o uticaju crtaća na razvoj dece, ali malo je zaključaka koji se mogu sa sigurnošću generalizovati i dati preciznu preporuku roditeljima i ostalim ljudima koji rade sa decom.

Naime, u svakodnevnom životu, deca su okružena sa više takozvanih “modela” na čije ponašanje mogu da se ugledaju, počev od roditelja, prijatelja u vršnjačkoj grupi, vaspitača/učitelja/nastavnika, pa, na kraju, i likova iz crtaća ili video igrica. Na neke od njih deca obraćaju više pažnje, te ih češće posmatraju, a kasnije i imitiraju. Mnoga istraživanja pokazala su da većina dece sa pristupom kablovskoj televiziji provode značajan deo svog “budnog” vremena gledajući crtaće pa tako nije naodmet pretpostaviti da su likovi iz crtaća značajni modeli za uzor i imitaciju.

Postoji nekoliko faktora koji utiču na to da deca imitiraju određene modele, pre nego neke druge. Na primer, po Bandurinoj teoriji (ne moramo valjda da objašnjavamo ko je Albert Bandura? Svaki student druge godine psihologije izrecitovaće vam napamet barem dva Bandurina eksperimenta, a ako ne poznajete nijednog studenta psihologije, poznata izreka Nika Kejva kaže Just google it, nećete zažaliti), dete će pre posmatrati i imitirati modele koje percipira kao sebi slične, bilo po polu, godinama ili nečemu drugome. Stoga je Maša kao model privlačna za decu koja su po svojoj prirodi radoznala i neumorna.

Međutim, takođe se može desiti da dete imitira model sa karakteristikama koje bi volelo da ima. I ovo ide u prilog Maši kao uzoru i modelu kod dece – koje dete ne želi da bude toliko nesputano i slobodno, da ga se plaše čak i životinje sa farme, i da ima poslušnog Medveda za nevoljnog druga u igri?

S druge strane, ljudi koji dete okružuju, na prvom mestu roditelji, ali i zaposleni u vrtiću/školi, reagovaće na ponašanje deteta bilo tako što će to ponašanje potkrepiti bilo tako što će ga ignorisati. Ako odrasli oko deteta nagrade ili na bilo koji način “potkrepe” ovo ponašanje – smeju se, simpatično im je, verovatnije je da će ponašanje da se ponovi. Jezikom struke, na ovaj način se ponašanje “učvršćuje”. Dete će se ponašati na način na koji misli da će zaraditi pohvale ili uopšte odobravanje, jer je odobravanje ono što deca žele. Drugim rečima, ako vas “smara” kada dete imitira Mašu, ili bilo koji lik iz crtaća, samo mu to stavite na znanje, ali ne previše ažurno – i negativna pažnja je legitimna pažnja, naročito za neku decu.

Šta je još zanimljivo: deca će uzeti u obzir i ono što se dešava “modelu” kada se na određeni način ponaša. Uopšte, cela (Bandurina) teorija socijalnog učenja podrazumeva da učimo “na tuđim greškama” – odnosno posmatrajući koje su posledice određenih ponašanja. Prema ovoj teoriji, deca će posmatrati šta radi stariji brat ili sestra i ponoviti ponašanja za koja smatraju da su podržana od strane roditelja.

Da se vratimo na crtani, moguće je da privlačnost Mašinog ponašanja za decu leži upravo u tome što ne podleže ama baš nikakvim kaznama ni osudi od strane Medveda – odraslog.

Takođe, važno je znati da identifikacija nije isto što i imitacija, jer identifikacija podrazumeva usvajanje određenih ponašanja, ali i uverenja, stavova i vrednosti koje neka osoba ili model poseduju. Imitacija je pak samo “kopiranje” određenog ponašanja. Identifikacija je složeniji proces sa dugoročnijim posledicama, te je zato smešno brinuti o tome da li će se vaše dete nakon gledanja crtanog (koliko god puta) “pretvoriti” u lik koji mu se dopada.

Popularne pojave poput crtanog čiji je Youtube kanal veoma popularan, a gledanost na Netflixu visoka, izazivaju psihoterapeute i psihologe da i bez pouzdanih istraživanja daju svoje opservacije na ovu temu. Psihologija je egzaktna nauka koja se mora zasnivati na brojkama i pouzdano utvrđenim statističkim razlikama, i bilo bi poželjno da stručnjaci ovo imaju na umu u obraćanjima javnosti. Pa ipak, ponekada stručnjaci iznose i “impresionističke”s, zdravorazumske pretpostavke koje nisu naučne u strogom smislu ali mogu biti povod za razmišljanje i analizu.

Ukrajinska profesorica Oljga Stasuk za medije je govorila o fenomenu “Maše i medveda” još i pre njihove planetarne popularnosti. Polazeći od pretpostavke da su crtaći i slični sadržaji dobra polazna tema za rad sa decom, ona nemilice izjavljuje da su Maša i Medved tipičan primer “sadomazohizma”, a da je Maša mali sadista. Maša je trijumf spontanosti i nekontrolisanih emocija nad odraslim, nad pravilima, nad cenom koju moramo platiti za život u društvu; sama činjenica da je Medved ne sprečava već, povremeno, samo umorno vrti glavom predstavlja njenu pobedu, a ovo se dopada i samoj deci i odraslima koji možda žude da i sami opet budu deca. Oljga savetuje roditeljima da pripaze jer bi deca nakon gledanja ovog crtanog mogla da postanu aktivnija i spontanija (neko je rekao da je to loše?) te da pokušaju da pobude empatiju prema sirotom Medvedu od strane dece pitanjima kao što je: Zar ti nije žao Miške?

ordinacija.tv   Izvor: nedeljnik.rs

PODELI