Da li lekarska komora treba da oduzme pravo na rad dr Borislavu Antonijeviću, koji je rekao da je „HOMOSEKSUALNOST BOLEST”?
Da li je danas uopšte dozvoljeno izneti mišljenje o homoseksualnosti koje nije potpuno u skladu s agendom homoseksualizma kao političkog poduhvata? Da li nas LGBTitd. aktivisti pod plaštom borbe za slobodu zapravo vode u totalitarizam političke korektnosti?
Najnovija žrtva ovog lova na veštice je doktor Borislav Antonijević, specijalista ginekologije i akušerstva u GAK „Narodni front” u Beogradu. Njegov greh je što je u jednom televizijskom duelu izrekao blasfemični stav da je homoseksualnost „bolest”. Uopšte ne želim da ulazim u diskusiju o tome je li, ili nije u pravu. To nije važno u ovom slučaju, jer je to njegovo mišljenje na koje, valjda, ima pravo. Uostalom, i Američko udruženje psihijatara je sve do 1973. homoseksualnost smatralo mentalnom bolešću, a odluku o sklanjanju homoseksualnosti iz svog „Priručnika za dijagnostiku i statistiku mentalnih poremećaja”, donelo glasanjem, koje nije naučni, nego pre politički metod odlučivanja. Pritom oko 40 posto članova udruženja bilo je protiv takve odluke. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je to učinila 1990.
Da ponovim: nije ovde važno da li je Antonijevićev stav ispravan ili nije. Bitno je da je to njegovo mišljenje na koje bi trebalo da ima pravo, kao i slobodu da ga izražava bez straha od bilo kakvih posledica. To se, međutim, najglasnijim borcima za slobodu mišljenja i izražavanja nikako ne sviđa, pa traže da bude kažnjen na način koji ne predviđa ni jedan jedini zakon. Organizacija „Da se zna”, koja prednjači u progonu neistomišljenika, na primer, zahteva da Antonijević zbog svog stava dobije otkaz u porodilištu u kojem radi.
Čak i „Da se zna” u svom napadu na Antonijevića pominje pojmove „stav” i „odluka”: „Da se homoseksualnost ne može lečiti je, takođe, stav i Svetske psihijatrijske organizacije”; „Doktor se ovime oglušio o odluke SZO”. Dakle, imamo suprotstavljene stavove i nepoštovanje odluke. Stav i odluka nisu aksiomi, niti su naučne kategorije i mogu se osporavati, ispravno, ili ne. Oduzimanje nekome da ima svoj lični stav prema nekom pitanju je flagrantno ograničavanje elementarne slobode, a oduzimanje prava na rad je već stvar najgoreg totalitarizma. A „Da se zna” u svom saopštenju „traži otkaz” za doktora Antonijevića i proglašava ga za „krajnje nepodobnog“ za rad u državnoj bolnici.
Pored toga, oni žele da Antonijević zbog svog javno izrečenog stava bude isključen i iz Lekarske komore Srbije, što bi mu onemogućilo da se uopšte bavi svojim poslom, jer sumnjaju u to da je „vlastan da tretira i pregleda pacijente”. A kako to stav (ispravan, ili ne) prema homoseksualnosti može da ugrozi njegov rad u ginekološko-akušerskoj bolnici? Njegovu navodnu nestručnost pokušavaju da dokažu i time što je tvrdio da „vakcinisani vakcinom protiv kovida 19 mogu umreti od nje”. Ne znaju, pritom, da je ta mogućnost opštepriznata i da je, na primer, Velika Britanija već isplatila brojne kompenzacije zbog smrti izazvanih vakcinom, prvu 20. juna ove godine Viki Spit, čiji je partner umro od posledica vakcinacije.
Navodno profesionalni i objektivni medij, „Nova.rs”, priključio se hajki, zahtevajući da „Lekarska komora hitno isključi šarlatana za kojeg je homoseksualnost bolest”. Neki tvrde da se tu radi i o „govoru mržnje”. Antonijevićev stav to nikako ne može predstavljati, jer smatrati nešto za bolest nikako ne podrazumeva mržnju, niti diskriminaciju. Ko diskriminiše i mrzi bolesne ljude? Pre ovo što oni rade predstavlja mržnju i diskriminaciju. Prema njima, zbog svojih stavova o homoseksualizmu ni Vladimir Dimitrijević ne bi smeo da predaje srpski jezik i književnost, a ni Branislav Ristivojević ne bi smeo da bude dekan Pravnog fakulteta u Novom Sadu (odakle je u međuvremenu smenjen, jer je studente vodio u rusku ambasadu).
Autor Filip Rodić
