Zašto nas raskid toliko boli i zašto se javlja depresija!

389

Dok ne pronađemo osobu sa kojom želimo da provedemo život, svi smo manje ili više iskusili koliko raskid ume da boli. Koliko god da nas je osoba povredila i da je zaslužila da je se ne setimo, osećanja ne mogu tek tako nestati i ono što nužno sledi je period oporavka.

Međutim, ne mora svaki raskid da bude bolan.  Samo ako smo bili vezani za osobu sa kojom nismo više u vezi i ako je ta veza trajala dovoljno dugo da smo mogli da podelimo svoja osećanja, uživamo u intimi, seksualnosti i ako smo tokom veze stvorili blizak i prijateljski odnos biće nam potreban period oporavka. Ono što je bolno u raskidu je misao da sa tom osobom više nikada nećemo imati ono lepo što smo doživeli, gradili, delili. Ono što boli u raskidu su lepe uspomene iz prošlosti i praznina koja se javlja nakon prekida veze ili gubitka osobe koju smo voleli.

Raskid može da boli i zbog prevare, odbacivanja, laži i gubitka poverenja u osobu sa kojom smo bili u vezi. Sve je to svakako bolno i neprijatno ali ne užasno i nepodnošljivo. Posle raskida nastojimo da prebolimo gubitak i prevaziđemo frustraciju koju donosi privremeni osećaj praznine ili povređenosti.

 Kako da prevaziđemo raskid na što bezbolniji način?

Prvo treba prihvatiti da je raskid samo neprijatno iskustvo koje ima ograničen vek trajanja, što znači da iako je neprijatan i frustrirajući, raskid je ipak podnošljiv i prolazan. Tuga, osećanje praznine i druga osećanja koja prate raskid normalna su i neizbežna posledica raskida i ako ih osoba prihvati bez užasavanja i katastrofiziranja, ona polako i postepeno prolaze. Verovanje da je raskid nepodnošljivo, neizdrživo stanje bola dovodi do još veće neprijatnosti i do pojave straha, panike i osećanja bespomoćnosti što osobu može zaista uvesti u stanje depresije.

Da bi ste izbegli depresiju, dozvolite sebi da tugujete, podelite svoja osećanja sa nekim, nemojte poricati osećanja već ih prihvatite, tako ćete olakšati sebi. Ova neprijatna osećanja će postepno prolaziti, javljati se sve ređe i vremenom slabiti, budite strpljivi.

  Zašto su neki ljudi skloni da upadaju u depresiju posle raskida?

Neki ljudi se užasavaju samoće, pogrešno, preterano i nerealistično veruju da ne mogu da budu sami, da je to nepodnošljivo, da ne mogu da tolerišu osećanja dosade, neispunjenosti i frustracije. Takođe, oni često pogrešno procenjuju da će takvo stanje trajati veoma dugo što može dovesti do iscrpljenja, povlačenja u sebe i pada motivacije za životne aktivnosti i svakodnevne poslove. Dakle, reč je o strahu i depresiji povodom neprijatnih osećanja. Ako zauzmete čvrst stav da je raskid samo neprijatno i prolazno iskustvo umesto užasno i trajno, bićete samo tužni, nezadovoljni (možda čak i frustrirani) ali ne i depresivni. Prihvatanjem bez straha i panike ovih neprijatnih osećanja, vi činite da ona prođu i da se vaš život polako vrati u normalne tokove.

Neki ljudi upadaju u depresiju posle raskida zato što veruju i duboko su ubeđeni da ne mogu živeti bez ljubavi. Ovo je potpuno iracionalna, nerealistična i opasna ideja. Ako samo malo razmislimo lako ćemo uvideti da se ljubav između dvoje ljudi veoma retko događa, u odnosu na zaljubljenost, euforiju, nerazumevanje, neslaganje, isprazne veze, flertovanje, seks bez emocija i sl. Dakle, ako se složimo sa činjenicom da se ljubav između dvoje ljudi retko događa, to onda znači da mi veći deo svog života provodimo upravo bez ljubavi. Što dalje znači da je život bez ljubavi sasvim podnošljiv ali ne možda i toliko lep i ispunjavajući, ali svakako podnošljiv i sasvim zadovoljavajući.

Neki ljudi su skloni da upadnu u derpesiju posle raskida jer veruju da su to i zaslužili, da ih je voljena osoba ostavila zato što sa njima nešto nije uredu, zato što manje vrede i sl. Ove osobe čvrsto veruju u iracionalnu ideju da to što su ostavljene predstavlja siguran dokaz njihove neadekvatnosti. Ovakvi i slični samoporažavajući stavovi dovode do depresivnosti, osećanja beznadežnosti a ne sam raskid. Ovde se radi o strahu od negativne samoprocene. Dakle, dok se jedni plaše svojih neprijatnih osećanja i pokušavaju da ih suzbiju (tako što ne dozvoljavaju sebi da tuguju, piju alkohol i koriste druge psihoaktivne supstance, ili prosto poriču bol i ulaze u hipomanično, povišeno raspoloženje koje predstavlja odbranu od tuge i praznine) drugi samoobezvređuju sebe.

To se dešava kod osoba koje su preosetljive na kritiku i odbacivanje jer su u svojoj prošlosti (pre svega u svojoj primarnoj prodici) imale dosta takvih neprijatnih i bolnih iskustava. Ako smo skloni da mislimo da smo manje vredni ili bezvredni nakon raskida, onda je verovatno da ćemo takvo mišljenje o sebi imati i u budućnosti. U takvim slučajevima potrebno je raditi na menjanju slike o sebi i učenju bezuslovnog samoprihvatanja kako bi se prevazišle aktuelne i sprečile buduće depresivne rekacije na gubitak i odbacivanje.

Neki ljudi upadaju u depresiju posle raskida zato što su jako besni na osobu koja ih je ostavila, prevarila ili na neki način povredila. Taj bes ili nisu izrazili, ne znaju kako da ga izraze ili su besni na sebe. Osoba može biti besna na bivšeg partnera ali i na sebe (na primer: osoba je besna na sebe jer je dugo ostajala u vezi u kojoj se osećala loše i trpela iz straha da ne ostane sama, osoba može biti besna na sebe jer veruje da je morala znati i sprečiti da je partner vara i laže i sl). Bes prema sebi se teže podnosi nego bes prema drugome. U ovakvim slučajevima potrebno je otkriti zašto je osoba besna, raditi na prihvatanju i izražavanju besa kao i učenju veština asertivnog izražavanja osećanja kako osoba u budućnosti ne bi ponovo trpela i ostajala u vezama za koje smatra da nisu kvalitetne.

  I na kraju postavimo ponovo pitanje: da li je nužno da budemo depresivni posle raskida? Naravno da ne. Koliko god da smo tužni, povređeni, usamljeni i koliko god da osećamo prazinu mi ne moramo da budemo depresivni. Zašto? Zato što je depresivnost posledica našeg poricanja neprijatne realnosti (izbegavanje i poricanja osećanja tuge, usamljenosti i praznine) ili nerealističnog preuveličavanja i izobličavanja neprijatne realnosti (samoobezvređivanja, katastrofiziranja, potcenjivanja sebe a precenjivanje drugog i sl) i preterane ljutnje na sebe ili drugoga.

Dakle, sam raskid ne stvara depresiju, već naš način razmišljanja o raskidu i sebi. Odaberite da budete tužni ali ne i depresivni, odaberite da budete razočarani umesto besni i povređeni, dokažite sebi da to što ste ostavljeni ne znači da ne vredite ili da ste manje atraktivni, pokažite sebi da je raskid samo neprijatan i prolazan, a ne užasan, prihvatite tugu i druga osećanja i nastavite svoj život jer mnogo toga je pred vama.

Izvor: cosmopolitan.rs

PODELI