Šta znamo o detetu?
Kako možemo da odgovorimo na sledeća pitanja:
Kako se ponaša dete u grupi, vrtiću, dvorištu, ispred zgrade u igrama sa vršnjacima?
Da li ulazi u konflikte češće ili ređe od drugih?
Ume li da sarađuje, kontroliše svoje ponašanje, da čeka svoj red, da sasluša drugog?
Ima li osećaj empatije – da li zna kako se drugi osećaju, da li ume da traži pomoć i da je daje drugome?
Pokazuje li inicijativu u aktivnostima, može li da izlaže pred grupom?
Ume li adekvatno da procenjuje sopstvene sposobnosti: šta može, ume, šta o sebi misli i svojim sposobnostima?
Ume li da se igra: deca koja umeju da osmišljavaju svoju igru, prate suigrače u igri, upotrebljavaju svoju maštu – pripremljena su i za školsko učenje?
Da li predškolci znaju osnovne gradske znamenitosti i poneku priču o njima?
Da li radne navike i rad deteta u kući u kojim kućnim aktivnostima doprinose u skladu sa svojim mogućnostima i uzrastom?
Koliko je dete samostalno?
Odgovori na ova pitanja odrediće aktivnosti pripreme deteta za školu.
Ukoliko dete reaguje agresivno, ne ume da sačeka svoj red, nestrpljivo je. Ima običaj da prepozna tuđe namere i ponašanje kao ugrožavajuće tipa “namerno me je spotakao, gurnuo i sl.”, i obično ima slab i nedovoljan rečnik da opiše svoja ili tuđa osećanja. To je vapaj u pomoć da se reaguje u pripremi deteta pre polaska u školu.
Kako? Vežbanjem kontrole sopstvenog ponašanja; bogaćenjem rečnika: opisivanjem različitim rečima svih osećanja koja njega i druge obuzimaju; vežbanjem i hvaljenjem kada verbalno razreši konflikt!
Važno:
Što češće organizovati u porodici zajedničke prijatne aktivnosti, igre, razgovore, šetnje sa detetom – najbolje neposredno po dolasku sa posla ili povratku deteta iz vrtića ili škole.
Prvi zajednički trenuci moraju biti ispunjeni sigurnošću, poverenjem i prijatnom atmosferom (bez obzira koliko je roditelj iscrpljen, gladan, umoran, uznemiren – on je odrastao i odgovoran za doživljaj sigurnosti svog deteta!).
Ponekad je dovoljno samo pola sata razgovora – razmene deteta i odraslog. Ukoliko stvarno, ozbiljno, iskreno želite da pomognete svom detetu u teškoćama kontrole svog ponašanja morate se potruditi – prve rezultate možete očekivati ako preispitate i promenite i svoje ponašanje tek posle mesec ili dva. Ponašanje koje šteti i vama i detetu nije nastalo za mesec dana, logično je, da i za promenu treba barem četvrtina vremena nastajanja?! Kontrolišite sami sebe tako što ćete beležiti u jednom bloku kojih ste se igara igrali ili šta ste radili zajedno sa detetom.
Organizacija režima dana: dovoljno mirnih i aktivnih delova dana: ograničiti vreme ispred kompjutera i televizora od 1 – 2 sata tokom dana! (Previše utisaka koje ne mogu da razumeju ili stalno isti tip vizuelnih aktivnosti, koje ne prati razgovor ili analiza, zaključivanje ili razmišljanje).
Pred spavanje mirnije aktivnosti!
Pozitivan završetak dana: rezimirajte zajedno šta je svako od ukućana dobro uradio tog dana.Ono što vam se nije dopalo imali ste prilike da regujete ranije. Veče nije trenutak za zvocanje i prigovaranje. Čitanje priče pred spavanje nije izašlo iz mode.
Primećujte dete kada je mirno i staloženo, angažovano, a ne samo kad ima napad besa! Ne dozvolite da prekidač za vaše uključivanje u njegov život bude kažnjavanje, ili neadekvatno dečije ponašanje.
Kada nešto zahtevate od deteta neka to bude jedan zahtev u jednom trenutku. Sve što imate da kažete, kažite kada ste blizu detetu, bez mnogo reči. Ako dovikujete detetu – ličiće mu na grdnju ili prigovaranje i prestaće da vas sluša. Istraživanja pokazuju da nemirna deca pažljivije slušaju muškarce, možda zato što po pravilu upotrebljavaju manje reči od žena!
Izaberite mali broj važnih pravila. I nagrađujte pridržavanje. Nagrade moraju biti i zajedničke igre, a ne samo kupovina.
Bajke su najbolji materijal za vežbanje empatije. Kako se ko osećao u Ivici i Marici? Šta bi moglo da se poželi od zlatne ribice? Kako je ribici kad svi od nje traže da ispuni želje? Ima li i ona neke želje? Šta je junak radio? Šta je mogao drugo da uradi? Da li se plašio? Zlatokosa i tri medvedića – kako su se medvedići brinuli o njoj, i nisu je grdili što im je pojela večeru, polomila stoličicu.
Pokušajte da vidite svet očima agresivnog deteta: kako im može izgledati dan ako ih stalno neko grdi, traži da budu staloženi, a oni to bez tuđe pomoći ne mogu. Kako se vi osećate da li ste bliži osećanjima agresivnog deteta ili nevine žrtve?
Igre:
Korišćenje mašte je najbolji način da se u igri vežbaju one sposobnosti koje će kasnije trebati u životu. Igre kobajagi, brzo i lako uključuju decu:
Igra u paru: jedan traži predmet od drugoga i ubeđuje ga da mu saigrač da igračku. Igrač može da da predmet – igračku, tek kad bude lepo zamoljen. Razgovara se: kad, na koje reči je bilo najlakše dati predmet. Parovi menjaju uloge. Igra je sve složenija što je omiljeniji predmet.
Igre vežbanja emocionalnog rečnika: cvet emocija – svaka latica je neka emocija: deca slažu latice oko cveta i govore o situacijama kada su osećali datu emociju; davanje što više reči za emociju, opis osećanja – najbolje je razgovarati sa više dece da bi razmenili sa drugima. Može se postavljati pitanje: tada si tako uradio, a šta si mogao i drugačije da uradiš?
Vežbe kontrole svoga tela: sve igre leti-leti, pliva-tone, dan-noć ili zajedničko igranje gde se kaže ime svog suseda i neka biljka, cvet, drvo, voće što bržim tempom; na kraju igre se obavezno dobije zadatak da se kaže nešto posebno lepo uz svako ime igrača;
grupne igre vozića ili stonoge, lanac dece koji ponavlja iste pokrete;
sve igre parova koji se igraju ogledala jedan drugome izmišljanje priče o mačetu (dok deca leže opušteno na tepihu), koje se sunča, proteže, grebe noktima po tepihu;
igre zamišljenog držanja na dlanu uplašene ptičice: Kako ćete joj pokazati da je nećete povrediti? Šta možete da uradite da ona poželi da opet kod vas doleti? Zamisli da si postao čarobnjak koji može da radi samo dobre stvari – šta bi sve moglo da se uradi?
Proverite dečija znanja o neposrednom okruženju
Neka vam ispričaju nekoliko rečenica o najobičnijim kućnim predmetima, kućnim ljubimcima, svojim prijateljima. Šta i kako su vam ispričali?
Uvedimo decu u svet predmeta tako što ćemo:
Kada govorimo o predmetima – obratiti pažnju dece na:
-spoljašnja svojstva i karakteristike predmeta: kako spolja izgleda; od čega je napravljen; čemu služi; kako bi bilo da tog predmeta nema u životu ljudi?
-njihove unutrašnje, funkcionalne karakteristike,
-različiti odnosi i međuzavisnosti predmeta.
Ovako se razvijaju opažajno-praktično; opažajno-predstavno i stvaraju se uslovi za analizu okruženja!
Počnite od najobičnije stolice!
Kako sistematizovati znanje o životinjama?
Kakva je to životinja? Gde živi? Čime se hrani? Kako se brani od neprijatelja? Kako je prilagođena uslovima sredine?
Šta vaše dete zna o vašem zanimanju ili o zanimanju drugih ukućana?
Rad ljudi:
Kakav je to rad?
Kakve rezultate, proizvode daje taj rad?
Kakva je korist, značaj tog rada?
Šta treba imati da bi se taj rad ostvario?materijal? sredstva?
Koje su osnovne radne operacije karakteristične za datu vrstu rada?
Da li dete treba da zna da čita i piše pre polaska u školu?
Pogrešno pitanje!
Pravo pitanje je da li je detetov govorni razvoj na potrebnom nivou za usvajanje pismenosti i kakva je motivacija deteta za učenje čitanja i pisanja. Postoje deca koja spontano počnu da čitaju oko šeste godine; ima dece a koja su u većini, koja čitaju posle prvog polugodišta prvog razreda.I jedni i drugi u kasnijem životu su manje ili više uspešni zavisno od radnih navika, motivacije za učenje, podrške svoje porodice tokom školskog života.
Sadržaj pripreme za školu sa aspekta početnog opismenjavanja zavisi od onoga što znamo o razvoju deteta, o neophodnim procesima kojima dete treba da ovlada da bi uspešno usvojilo pismenost.
Psihološka i pedagoška istraživanja u svetu i kod nas otkrivaju osnovne preduslove uspešnog savladavanja pismenosti (budućeg čitanja i pisanja).
Neophodan je bazični nivo razumevanja jezika, učestvovanja u komunikaciji iznošenja svoga mišljenja, da ume da razmišlja o jeziku, manipuliše njegovim karakteristikama, da se sam jezik tretira kao objekt mišljenja. Da je izloženo čitanju- da mu se čitaju priče i zajednički razgovara o pročitanom.
Karakteristike dečijeg znanja i razmišljanja o jeziku koje se mogu razvijati 5-6 godina (a, značajni su preduslovi ovladavanja pismenošću) su:
-svest o glasovnoj strukturi reči koja se ogleda u sposobnosti dece da analiziraju reči na njihove sastavne delove, glasove, kao i da ih sintetiše iz njih;
-svest o rečima kao delovima rečenice koji nose značenje;
-pragmatička svest: svest o adekvatnosti poslate poruke; prilagođavanje poruke prema osobinama sagovornika.
Istraživanja pokazuju da deca sa slabo razvijenim ili nerazvijenim ovim sposobnostima, kasnije imaju teškoće u savladavanju čitanja i pisanja.
Ovladavanje glasovnom analizom reči, svešću da je govor deljiv do nivoa glasa, aspekti formiranja pojma reči – reč kao smisleni deo rečenice bitno je povezati sa osetljivošću za učenje, u vreme kada se formiraju nove sposobnosti dece. Zato je bitno korišćenje bogatog repertoara igara sa glasovima i rečima.
Sve igre tipa nađi reč na slovo na slovo, izbroj koliko glasova ima u reči ili za jedan glas drugačije: som, dom, sok, sos, nos, kos; Nađi malu stvar koja ima dugačko ime (na pr. telefon) Seti se velike životinje sa kratkim imenom (kit, slon) ili male životinje sa dužim imenom (slepi miš, veverica)
Grafo-motorika?
Ne dozvolite da podlegnete sveskama na velike i male linije Ostavite te aktivnosti za vreme kada stvarno bude u školi! Sve igre prstima, seckanje makazama, pravljenje, vajanje, origami, tangram, crtanje, nizanje perli su odlična vežba motorike šake. Podsećanje na korišćenje papira odozgo na dole i sa leva na desno, dovršavanje svojih crteža su dovoljna priprema za buduće pisanje. Različiti radni listovi su samo jedan tip aktivnosti u pripremi dece za školu. Oni ne mogu i ne smeju da zamene svakodnevne životne aktivnosti otkrivanja sveta slova, znakova, brojeva. Zato je dobro da deca imaju svoje blokove, sveske za lična i kolektivna otkrića.
Priprema u odnosu na uslove u kojima će dete biti u školi
Šta je tipično za školu?
Rad po zadatku u trenutku kada to odgovara odraslom, a ne detetu i po tempu koji ne mora da odgovara detetu! Šta to zahteva? Odlaganje svojih potreba, koncentraciju, pažnju, pamćenje, rad po nalogu. Ovakve zahteve u igrovnom zadatku često imaju deca i u vrtiću. Ostaje pitanje koliko sistematizovano i koliko svako dete tokom različitih situcija navežba da sačeka svoj red, poštuje pravila, vežba pažnju i rezonovanje u situacijama igara “isključi trećeg”, šta nedostaje i slično, koliko ih podstičemo da dovrše započete aktivnosti.
Novija istraživanja kvaliteta dečijeg igranja, podčinjavanja pravilima, razvijanja scenarija igranja pokazuju da su deca sa razvijenijom, maštovitijom igrom i maštom uopšte, spremnija za školsko učenje! Lišeni igranja deca gube, njihove aktivnosti su skromnog repertoara, postaju vezane za neposrednu situaciju, ponašanje odraslih koji ih okružuju, nisu samostalni.
Odrasli stvara uslove za dečiju igru i igranje kroz:
-bogaćenje dečijeg životnog iskustva o stvarima, ljudima, zanimanjima, ljudskoj delatnosti;
-uvođenje u kulturu igranja: upoznavanje sa novim igrama, pravilima, poštovanju pravila, saradnji sa drugima u igri, razvijanje partnerskih odnosa u igri;
-zajedničko igranje odraslih i dece;
-podržavanje dečijeg samostalnog stvaralaštva u igri i međusobne komunikacije sa vršnjacima;
-uvođenje novih ideja u igru i proširivanje sadržaja igranja.
Pokazatelji razvoja igre i igranja u odnosu na dete:
-može da smisli sadržaj, zaplet za zajedničku igru;
-ume da uđe u ulogu u simboličkoj igri (na najstarijim uzrastima igraju se u zamišljenom prostoru, a ne realnom);
-samostalno stvara uslove za igru: koristi raspoloživi materijal, partnerski se odnosi prema drugima (na najstarijim uzrastima uspeva da usaglašava svoju zamisao o igri sa tuđim);
-poznaje, igra se i samostalno poštuje pravila u društvenim igrama;
-ume da traži pomoć i saradnju od odraslih;
-ume da se igra najraznovrsnijih igara;
-slobodno se i zainteresovano igra.
Prava priprema za školu je razumevanje svog neposrednog okruženja, razvijanje osećanja odgovornosti za svoje postupke i stalna iskrena podrška odraslih, bogato razvijena MAŠTA I IGRA.
Vesna Janjević – Popović
Psiholog
