Strah i odbacivanje prisutni su u osnovama života – animalnog i ljudskog. I o strahu i odbacivanju je već mnogo pisano, pa je pitanje da li se može od psihoterapeuta saznati i nešto novo, korisno i drukčije.

Poznato nam je da postoji mnoštvo strahova, od onog zaštitničkog (nekad, životno-spasavajućeg), preko očekivanog i shvatljivog, do neurotičnog i psihotičnog. Gotovo u svakom od ovih brojnih i raznovrsnih strahova, prisutan je, bar deo straha od odbacivanja. Ali, ko to i zašto odbacuje čoveka? Bog – ako ga ima i u njega verujemo – priroda koja nastaje i nestaje, da li to čoveka odbacuju najpre roditelji i porodica, društvo, narod, vreme u kome živi? Da li to možda, nekada – čovek odbacuje samog sebe? Ili je poslednji uzrok strahu od odbacivanja, strah od smrti? Pođimo u razmišljanju od najrizičnijeg pitanja, da li Bog odbacuje čoveka i zašto ga odbacuje (ako ga odbacuje)? U hrišćanskom učenju Bog je zbilja odbacio (izbacio) prvobitnog čoveka iz raja zbog njegove neposlušnosti. Iz nekog prvobitnog, čoveku teško shvatljivog rajskog stanja (Sigmund Frojd je pogrešno mislio da je takvo rajsko stanje fetusa u toku devet meseci majčine trudnoće), čovek pada na zemlju i, bačen je na zemlju, da u mukama rada stigne do hranljivog ploda od koga živi, odnosno da žena u mukama rađa zemaljsku decu.

Slično je učenje i drugim dvema monoteističkim religijama, judaizmu i islamu, dok u drugim velikim svetskim religijama, politeističkim, ne postoje slične stroge predstave Boga ili bogova prema čoveku u njegovom životu na zemlji. Mogući su još neki ishodi čovekovog odnosa prema strahu i odbacivanju, mada i dalje samo za verujućeg čoveka. Na primer: Bog je apsolutna ljubav i svi će ljudi biti spaseni (što potiče od velikog hrišćanskog mislioca, Origena). Ako je Bog apsolutna ljubav, sigurno da je i čoveku pružio mogućnost da voli, razume i, ne apsolutno, ali dovoljno da ljubav u njemu izgoni strah napolje (Jovanova poslanica), pa onda i strah od odbacivanja. Šta je sa strahom i odbacivanjem u porodici? Idealno gledajući – a takav ideal preporučuje savremena psihologija – začeće deteta treba da bude podjednako želja i muža i žene. Otkud je takav zahtev bio postavljen bračnom paru u ranijim vekovima! Žena je rađala dokle je mogla (nekad i preko pedesete godine života), muškarac i mnogo duže. Deca su umirala rano, ali pitanje nataliteta u svetu nije se postavljalo.

Već od početka 20. veka, bar u zapadnoevropskoj civilizaciji, sve je postalo drukčije. Sve su češća pitanja u bračnim (a i vanbračnim) zajednicama, da li bračni par želi decu. U ženi se počeo da budi strah, a onda ambivalencija, da li hoće, da li može da začne; naravno da i muž treba da kaže odlučnu reč. Ukoliko preovlada strah nad prirodnom željom za rađanjem, žena može nevoljno da začne, a onda da nastupi svesno ili nesvesno, odbacivanje ploda. Bračni par se odlučuje (ili samo jedan pol u braku) za namerni pobačaj i – jedan Čovek je odbačen! Dosta je spontanih pobačaja iz psihičkih razloga (nesvesno odbacivanje fetusa). Ako se i kada se dete ipak rodi (i pored spominjane ambivalencije i straha majke i/ili oca) dete može da raste u porodici – nevoljeno ili nedovoljno voljeno; osećanje krivice kod majke i/ili oca može da bude i svesno i nesvesno tako jako da je dete u stalnoj opasnosti da bude prezaštićeno, samim tim, često, i samo doživotno uplašeno. Strah i krivica majke i/ili oca zato što dete koje se rodilo nije željeno, dovodi do poremećaja normalnog procesa separacija-individuacija, pri čemu strah od odbacivanja (i roditelja i deteta) uzrokuje neurotičnu nesamostalnost deteta, odnosno prisustvo jake posesivnosti majke i/ili oca.

Ubrzanim hodom osvrnuću se na druge, brojne mogućnosti koje se javljaju u toku života nekog čoveka kada on biva od drugih odbačen. U nekoj brojnijoj porodici, na primer, česta je pojava mezimca i odbačenog među decom; razlozi za ovu pojavu su brojni i kod roditelja, često nesvesni. Ovakva česta praksa nastavlja se u vrtiću, obdaništu, osnovnoj školi, gimnaziji. Odbačena deca, i kao odrasli, budu nekada inteligentnija, obdarenija, ali osetljivija od svojih vršnjaka, a onda i buntovnija, tvrdoglavija, neposlušna ili nepokorna. Bračna zajednica takođe skriva stalnu opasnost međusobnog odbacivanja partnera. Uzroci straha od odbacivanja u braku takođe su brojni: nesigurnost jednog ili oba bračna druga, posesivnost kao izraz straha od samoće, ali i želja za vladanjem; promiskuitetno-poligamna priroda nekog od partnera, zavisnost od bilo čega jačeg od neophodne, prirodne zavisnosti prema partneru u ljubavi; zatim, neurotična, incestuozna (nesvesna) vezanost jednog partnera za svoga roditelja, gubitak privlačnosti za partnera u toku dužeg trajanja braka (duševnu naklonost, intelektualnu, emotivnu, fizičku!), kao i mnogi drugi mogući uzroci – dovode do odbacivanja drugog. Nećemo se zadržavati na strahu i odbacivanju pojedinca od strane društva; dolazilo je i dolazi do tragičnih slučajeva odbacivanja pojedinaca u diktaturama (i u ranijim vekovima, a naročito u 20. veku, u Kini, Nemačkoj, Rusiji).

Najzad, i crkva (hrišćanska u sve tri veroispovesti) znala je, u toku dve hiljade godina trajanja da uteruje strah u kosti svojoj pastvi pretnjama odbacivanjem izjednačavajući sebe, kao crkva, sa nebeskim Ocem. A šta reći o odbacivanju naroda (obično većeg i moćnijeg) – nekog drugog naroda (obično manjeg i slabijeg)? Koliko straha od ovakvog odbacivanja i posledičnog žalosnog ponašanja manjeg i slabijeg (i pojedinca i naroda) prema zapovednom i nametljivom – drugom! Kakva je svrha bila ovog članka u kome sam iznosio žalosne primere, svima poznatog, svemoćnog straha i uvek uz njega, odbacivanja? Želja (i potreba) je svakog dobrog psihoterapeuta (i psihijatra) da ukaže drugom čoveku (naravno- najpre samom sebi: Izleči se sam doktore, pope, učitelju!) na moguće prepreke i opasnosti na putu njegove individuacije i/ili oboženja.

Bog – ko u Njega čvrsto (?) veruje – nikoga ne odbacuje. Čovek je taj koji odbacuje Boga, a onda i druge (i drugačije) ljude – stalna je to borba sa prirodnom ksenofobijom kao ostatkom paganskog bića u nama.

Kako postići i dostići i na strašnom mjestu postojati (opstati)? Doživotnim upoznavanjem sebe, otkrivanjem Smisla Života, a onda verom, nadom i ljubavlju prema Bogu i ljudima, uz pomoć stalne molitve u koju se veruje. Ljubav sve leči. Ne odbacujmo nikog (Ne sudi da ti se ne sudi)! Ako smo i bili odbačeni – od roditelja, škole, društva, partnera, crkve – nismo odbačeni od Boga, od arhetipa spasioca (prisutnog, prema Jungovom mišljenju, u nesvesnom svakog čoveka). Nemojmo dozvoliti da kao odbačeni (stvarno ili umišljeno odbačeni) postanemo doživotni buntovnici, mrzitelji ljudi i života. Uočimo primere odbačenih koji su postali svetitelji ili veliki stvaraoci, ali i obični čestiti i moralni ljudi! He budimo vidoviti samo za negativne primere života ljudi, niti budimo slepe pristalice večitog He. Ako i počnemo život (kao odbačeni) sa – He, uplovimo najpre u prirodno ambivalentno He i Da, da bismo uz Božiju pomoć i lični trud (ora et labora, sveti Benedikt iz 6. veka) završili život sa Da.

Strah i odbacivanje prisutni su u osnovama života – animalnog i ljudskog. I o strahu i odbacivanju je već mnogo pisano, pa je pitanje da li se može od psihoterapeuta saznati i nešto novo, korisno i drukčije.

Poznato nam je da postoji mnoštvo strahova, od onog zaštitničkog (nekad, životno-spasavajućeg), preko očekivanog i shvatljivog, do neurotičnog i psihotičnog. Gotovo u svakom od ovih brojnih i raznovrsnih strahova, prisutan je, bar deo straha od odbacivanja. Ali, ko to i zašto odbacuje čoveka? Bog – ako ga ima i u njega verujemo – priroda koja nastaje i nestaje, da li to čoveka odbacuju najpre roditelji i porodica, društvo, narod, vreme u kome živi? Da li to možda, nekada – čovek odbacuje samog sebe? Ili je poslednji uzrok strahu od odbacivanja, strah od smrti? Pođimo u razmišljanju od najrizičnijeg pitanja, da li Bog odbacuje čoveka i zašto ga odbacuje (ako ga odbacuje)? U hrišćanskom učenju Bog je zbilja odbacio (izbacio) prvobitnog čoveka iz raja zbog njegove neposlušnosti. Iz nekog prvobitnog, čoveku teško shvatljivog rajskog stanja (Sigmund Frojd je pogrešno mislio da je takvo rajsko stanje fetusa u toku devet meseci majčine trudnoće), čovek pada na zemlju i, bačen je na zemlju, da u mukama rada stigne do hranljivog ploda od koga živi, odnosno da žena u mukama rađa zemaljsku decu.

Slično je učenje i drugim dvema monoteističkim religijama, judaizmu i islamu, dok u drugim velikim svetskim religijama, politeističkim, ne postoje slične stroge predstave Boga ili bogova prema čoveku u njegovom životu na zemlji. Mogući su još neki ishodi čovekovog odnosa prema strahu i odbacivanju, mada i dalje samo za verujućeg čoveka. Na primer: Bog je apsolutna ljubav i svi će ljudi biti spaseni (što potiče od velikog hrišćanskog mislioca, Origena). Ako je Bog apsolutna ljubav, sigurno da je i čoveku pružio mogućnost da voli, razume i, ne apsolutno, ali dovoljno da ljubav u njemu izgoni strah napolje (Jovanova poslanica), pa onda i strah od odbacivanja. Šta je sa strahom i odbacivanjem u porodici? Idealno gledajući – a takav ideal preporučuje savremena psihologija – začeće deteta treba da bude podjednako želja i muža i žene. Otkud je takav zahtev bio postavljen bračnom paru u ranijim vekovima! Žena je rađala dokle je mogla (nekad i preko pedesete godine života), muškarac i mnogo duže. Deca su umirala rano, ali pitanje nataliteta u svetu nije se postavljalo.

Već od početka 20. veka, bar u zapadnoevropskoj civilizaciji, sve je postalo drukčije. Sve su češća pitanja u bračnim (a i vanbračnim) zajednicama, da li bračni par želi decu. U ženi se počeo da budi strah, a onda ambivalencija, da li hoće, da li može da začne; naravno da i muž treba da kaže odlučnu reč. Ukoliko preovlada strah nad prirodnom željom za rađanjem, žena može nevoljno da začne, a onda da nastupi svesno ili nesvesno, odbacivanje ploda. Bračni par se odlučuje (ili samo jedan pol u braku) za namerni pobačaj i – jedan Čovek je odbačen! Dosta je spontanih pobačaja iz psihičkih razloga (nesvesno odbacivanje fetusa). Ako se i kada se dete ipak rodi (i pored spominjane ambivalencije i straha majke i/ili oca) dete može da raste u porodici – nevoljeno ili nedovoljno voljeno; osećanje krivice kod majke i/ili oca može da bude i svesno i nesvesno tako jako da je dete u stalnoj opasnosti da bude prezaštićeno, samim tim, često, i samo doživotno uplašeno. Strah i krivica majke i/ili oca zato što dete koje se rodilo nije željeno, dovodi do poremećaja normalnog procesa separacija-individuacija, pri čemu strah od odbacivanja (i roditelja i deteta) uzrokuje neurotičnu nesamostalnost deteta, odnosno prisustvo jake posesivnosti majke i/ili oca.

Ubrzanim hodom osvrnuću se na druge, brojne mogućnosti koje se javljaju u toku života nekog čoveka kada on biva od drugih odbačen. U nekoj brojnijoj porodici, na primer, česta je pojava mezimca i odbačenog među decom; razlozi za ovu pojavu su brojni i kod roditelja, često nesvesni. Ovakva česta praksa nastavlja se u vrtiću, obdaništu, osnovnoj školi, gimnaziji. Odbačena deca, i kao odrasli, budu nekada inteligentnija, obdarenija, ali osetljivija od svojih vršnjaka, a onda i buntovnija, tvrdoglavija, neposlušna ili nepokorna. Bračna zajednica takođe skriva stalnu opasnost međusobnog odbacivanja partnera. Uzroci straha od odbacivanja u braku takođe su brojni: nesigurnost jednog ili oba bračna druga, posesivnost kao izraz straha od samoće, ali i želja za vladanjem; promiskuitetno-poligamna priroda nekog od partnera, zavisnost od bilo čega jačeg od neophodne, prirodne zavisnosti prema partneru u ljubavi; zatim, neurotična, incestuozna (nesvesna) vezanost jednog partnera za svoga roditelja, gubitak privlačnosti za partnera u toku dužeg trajanja braka (duševnu naklonost, intelektualnu, emotivnu, fizičku!), kao i mnogi drugi mogući uzroci – dovode do odbacivanja drugog. Nećemo se zadržavati na strahu i odbacivanju pojedinca od strane društva; dolazilo je i dolazi do tragičnih slučajeva odbacivanja pojedinaca u diktaturama (i u ranijim vekovima, a naročito u 20. veku, u Kini, Nemačkoj, Rusiji).

Najzad, i crkva (hrišćanska u sve tri veroispovesti) znala je, u toku dve hiljade godina trajanja da uteruje strah u kosti svojoj pastvi pretnjama odbacivanjem izjednačavajući sebe, kao crkva, sa nebeskim Ocem. A šta reći o odbacivanju naroda (obično većeg i moćnijeg) – nekog drugog naroda (obično manjeg i slabijeg)? Koliko straha od ovakvog odbacivanja i posledičnog žalosnog ponašanja manjeg i slabijeg (i pojedinca i naroda) prema zapovednom i nametljivom – drugom! Kakva je svrha bila ovog članka u kome sam iznosio žalosne primere, svima poznatog, svemoćnog straha i uvek uz njega, odbacivanja? Želja (i potreba) je svakog dobrog psihoterapeuta (i psihijatra) da ukaže drugom čoveku (naravno- najpre samom sebi: Izleči se sam doktore, pope, učitelju!) na moguće prepreke i opasnosti na putu njegove individuacije i/ili oboženja.

Bog – ko u Njega čvrsto (?) veruje – nikoga ne odbacuje. Čovek je taj koji odbacuje Boga, a onda i druge (i drugačije) ljude – stalna je to borba sa prirodnom ksenofobijom kao ostatkom paganskog bića u nama.

Kako postići i dostići i na strašnom mjestu postojati (opstati)? Doživotnim upoznavanjem sebe, otkrivanjem Smisla Života, a onda verom, nadom i ljubavlju prema Bogu i ljudima, uz pomoć stalne molitve u koju se veruje. Ljubav sve leči. Ne odbacujmo nikog (Ne sudi da ti se ne sudi)! Ako smo i bili odbačeni – od roditelja, škole, društva, partnera, crkve – nismo odbačeni od Boga, od arhetipa spasioca (prisutnog, prema Jungovom mišljenju, u nesvesnom svakog čoveka). Nemojmo dozvoliti da kao odbačeni (stvarno ili umišljeno odbačeni) postanemo doživotni buntovnici, mrzitelji ljudi i života. Uočimo primere odbačenih koji su postali svetitelji ili veliki stvaraoci, ali i obični čestiti i moralni ljudi! Ne budimo vidoviti samo za negativne primere života ljudi, niti budimo slepe pristalice večitog He. Ako i počnemo život (kao odbačeni) sa – He, uplovimo najpre u prirodno ambivalentno He i Da, da bismo uz Božiju pomoć i lični trud (ora et labora, sveti Benedikt iz 6. veka) završili život sa Da.

Izvor:kutaknet.com

Reč uspeh u našem jeziku verovatno dolazi od prefiksa „u“ i staroslovenske reči speh (moći). Slično je i na engleskom, success dolazi od successus, što znači srećni ishod, ono što dolazi posle, ukazujući na proces. Ovo je vrlo značajno jer uspeh ne dolazi sam, moramo da odemo po njega. Eddi Kantor je rekao: „Trebalo mi je dvadeset godina da postignem uspeh preko noći.“ Kjlučno pitanje je: „Šta je za vas uspeh?“ Za nekoga su to novac, moć, napredovanje u poslu, slava, za nekog drugog porodični mir i blagostanje… Mnogi ljudi se kad postignu cilj osećaju prazno i neispunjeno, kao da su doživeli gubitak, neki posle jednog uspeha umoreni i ušuškani stanu. Da se ne biste pronašli među njima, potrebno je da razvijete nekoliko važnih osobina.

Pozitivan stav

To su oni ljudi koji ne koriste reč rizik, već prilika; problem zovu izazovom; usredsređeni su na rešenje i ne plaše se neuspeha. Neuspesi su kao veliko spremanje stana: to je šansa da se preorijentišete, da učite da su sve opcije u igri. Thomas J. Watson kaže: „Želite li da vam dam formulu uspeha? Vrlo je jednostavno, stvarno. Duplirajte broj svojih neuspeha. I setite se da ćete tu naći uspeh.“ Pobednici preuzmaju punu odgovornost za misli i akcije, ne optužuju druge i proaktivni su. Jedna od najbitinijih razlika između neuspešnih i uspešnih ljudi jeste u tome što neuspešni rade stvari koje ih trenutno rasterećuju napetosti, a uspešni imaju pozitivne, dostižne, merljive ciljeve za koje postavljaju rokove i kreću se k njima. U stanju su da podnesu napor zarad zadovoljstva na kraju puta. Oni koji odustaju ne pobeđuju, oni koji pobeđuju nikad ne odustaju! „Ako mislite da ćete uspeti – uspećete, ako mislite da nećete – u pravu ste“, kaže G. B. Shaw.

Definisani ciljevi

Ljudi koji znaju šta za njih znači uspeh jasno su definisali ciljeve. Alisa u zemlji čuda pitala je velikog Mačka: „Kako da izađem odavde?“ „Sve zavisi kuda želiš da ideš“, odgovorio je Mačak. „Pa, svejdeno“, reče Alisa, „samo da izađem odavde.“ „Onda ti je svejedno kuda ćeš krenuti, negde ćeš stići ako ideš dovoljno dugo.“ Onome ko nema svoje, ciljeve postavljaju drugi. Recept za sreću jeste da imate snove, ključ uspeha je da snove pretvorite u stvarnost. Ali prvo treba sanjati. Michael Phelbs je u pisanoj formi u svojoj jedanaestoj godini napravio plan svog uspeha mnogo pre nego što je postao svetski šampion u plivanju

Ciljevi se retko ostvaruju ako ih ne zapišete. Ako kažete da nemate vremena za pisanje, kako ćete imati vremena da ostvarite ciljeve? Uspešni ljudi su poput gimnastičarke koja se priprema za nastup tako što vizuelizuje savršeno odrađenu vežbu. Mozak nije u stanju da razlikuje stvarnost od mašte i prima informaciju kao da se to već dogodilo. Uspešni planiraju svoj životni put, koriste maštu kreirajući mentalnu sliku punu detalja, popunjavaju je tu i tamo, menjaju je i usklađuju dok ne postane deo njih. Kreirajte svoju mapu puta do uspeha. Pre nego što krenete tim putem vidite gde vam je startna pozicija. Postavite sebi pitanja: Koliki je put kojim ću putovati? Šta sve radi za mene? Koje su prepreke na tom putu? Koja je cena koju sam spreman da platim?

Asertivnost

Biti asertivan znači biti pouzdan i samopouzdan, ni pasivan ni agresivan, boriti se za svoja prava na nenasilan način. Asertivni ljudi veruju u sebe i na taj način su slobodni da se razvijaju, spremniji su da vide pozitivne strane drugih ljudi. Nema uspeha bez samopouzdanja, sa svakim novim uspehom samopouzdanje se povećava. Treba znati da savršenstvo ne postoji, treba težiti uspehu i izvrsnosti, ne savršenosti. Ako ste perfekcionista, recept je da napravite spisak nekoliko ljudi za koje sigurno znate da vas vole i da pretpostavite šta bi pozitivno oni rekli za vas. Sve što zapišete je tačno, to su vaše unutrašnje snage i resursi uspeha.

Rad, rad, rad

Pobednici mnogo rade i daju više od 100%, ali ne rade naporno, nego pametno. Oni izaberu prioritete, ne gube vreme na nevažne stvari. I rade kao da je kompanija njihovo vlasništvo. Pobednici tačno znaju koje su njihove najbolje osobine i veštine i oslanjaju se na njih. Gazda na uzbrdici tuče jačeg konja, ne vredi da tuče slabijeg. Pobednici su usredsređeni na rezultat, a ne na proces i aktivnosti koje do rezultata dovode. Oni stalno u sebi pale vatru motivacije ne čekajući da to neko uradi za njih i rade sa strašću.

Balans privatnog i profesionalnog

Dobro izbalansirajte posao i porodicu. Žene su u ovome fantastične! Pune su energije, određene, usmerene, kompleksne, izdržljive i saosećajne! One su sposobne da izdrže trudnoću, porođaj, vaspitavanje muža, razvod, cela kuća je na njima (čišćenje, plaćanje računa, gošćenje gostiju, uz to mora da bude seksi i da odlično kuva itd.). I to sve nije dovoljno da se kaže da je uspešna. Pod uspehom se podrazumeva uspeh u karijeri. Za muškarce je bitno da imaju visoku platu i napreduju u hijerarhiji organizacije, a ženama je važan sadržaj posla i koliko ih ispunjava. Žene su spremnije da se odreknu profesionalnih ambicija ako im to ugrožava privatni život i porodicu.

Organizacija

Dobra organizacija je ključ uspeha. Jedna od smešnih rečenica koju često čujem jeste: „Organizovaću se kad budem imao vremena“. Minut planiranja štedi tri minuta egzekucije. Neuspeh u planiranju je planiranje neuspeha. Odredite prioritete i usredsredite se na njih. Komunika tivnost Budite uljudniji i mekši u komunikaciji, naročito sa šefovima. Može pomoći pitanje: „Šta šef moga šefa pozitivno misli o mom šefu, šta ceni kod njega?“. Povremeno zadovoljite šefa i isplatiće vam se. Reči ne koštaju mnogo. Ako ste već šef,  dajte svojim saradnicima konstruktivnu kritiku i često ih pohvalite, naročito za ono što su ranije radili loše a sad su se popravili

Spoljašnji izgled

Vodite računa o oblačenju i izgledu. Pozitivan stav je zarazan, obratite pažnju i na neverbalnu komunikaciju. Ljudi vole osmeh i pozitivan sta

Uživanje u radu

Odlučite da uživate na poslu! Bićete iznanađeni efektima ove odluke. Povremeno se setite šta volite na poslu, napravite spisak tih stvari. Tajna uspeha nije u promeni posla, već u promeni stava.

Učenje

Poslednja tajna uspeha je u učenju. Neko je utvrdio da ako svakog dana čitamo po pola sata nešto o jednoj oblasti, možemo postati svetski ekspert u njoj za sedam godina! Doživotno usavršavanje! Budite učiholici, učite stalno i od najboljih! Nađite i dobrog trenera koji će vas povesti ka cilju tako što ćete uz njega otkriti svoje najveće potencijale, i ne samo otkriti, već odlučiti da ih primenite. Pomoći će vam da snovi postanu stvarnost.

Izvor: elle.rs

Ogovaranje je nešto što se uvek pripisivalo pripadnicama lepšeg pola, a nova istraživanja otkrivaju da je to potreba kojoj žene jednostavno ne mogu da odole i da je ogovaranje potpuno normalna stvar.

Činjenica je da ženski mozak ima više ćelija koje su odgovorne za funkciju jezika. U ovom slučaju, čak i normalan razgovor kod žena izaziva oslobađanje velike količine serotonina u mozgu – hormona sreće.

Zanimljivo je da žene u proseku govore tri puta više od muškaraca. Na dan prosečna žena izgovori više od 20 hiljada reči. Istraživači tvrde da uzrok ženske pričljivosti leži u urođenim sposobnostima mozga.

Osim toga, stručnjaci veruju da brbljanje ni na koji način nije karakteristika napornih žena. Ali, poznato je da se muškarci tokom razgovora prilično naprežu, jer je potrebno da aktiviraju više mozga nego žene.

Prema naučnicima ogovaranje ima mnogo dublji smisao nego što to izgleda na prvi pogled, jer žene na taj način izražavaju brigu o drugima.

Izvor: zenskimagazin.rs

MNOGE građane zabrinule su “Vikiliksove” informacije da CIA pomoću najnovijih metoda špijunira hiljade građana širom sveta. Dodatni nemir unela je potvrda naših stručnjaka iz oblasti informacione bezbednosti da nema dileme da se pametnim uređajima – telefonima, računarima i televizorima, špijuniraju i naši ljudi. Zato svima koji “nešto kriju” savetuju poseban oprez tokom korišćenja “smart” uređaja, jer je dovoljno samo pet minuta pristupa mobilnom telefonu ili računaru da se instalira “špijunska” aplikacija.

Stručnjaci su saglasni u oceni da građani verovatno nikada neće otkriti da ih neko prisluškuje.

– Ukoliko, ipak, to i saznate, nemate mnogo mogućnosti da otkriveno i dokažete, bez obzira na to da li vas špijunira komšija ili CIA. Svako ko ima nešto da sakrije mora da bude svestan toga da može lako biti praćen. Zato mora da bude na oprezu, da o tome ne priča telefonom ili ispred uključenog televizora i da “tajne” ne čuva u računaru, da ih ne šalje elektronskom poštom niti preko društvenih mreža – tvrdi Zoran Živković, predsednik Društva za informacionu bezbednost Srbije.

Kako naš sagovornik kaže, ni građani Srbije nisu bezbedni, i nije reč o kolektivnoj paranoji, jer prisluškuju se svi koji su interesantni i koji mogu da se prisluškuju. Prema njegovim rečima, veruje se da američka Nacionalna bezbednosna agencija (NSA) i CIA danas masovno prikupljaju podatke i nadziru sve komunikacione kanale samostalno ili uz pomoć više od 80 najvećih svetskih, posebno američkih kompanija za informacione i komunikacione tehnologije. Osim što ovi uređaji mogu biti fabrički spremni, bez znanja kupca, za daljinski pristup, nadzor i kontrolu, na dodatne posebne mere nadzora stavljaju se “interesantne” osobe.

– Teoretski, svako ko posumnja da je špijuniran preko “smart” uređaja koji je kupio mogao bi da tuži prodavca ili proizvođača, ali to je teško dokazivo i veoma komplikovano – objašnjava naš sagovornik. – Ukoliko pokušate da tužite trgovinu ili proizvođača, oni će reći da odgovaraju samo za njihovu neispravnost a ne i za hakovanje uređaja. Nakon što proizvod izađe iz fabrike, i pošto mu se instaliraju softveri, završava se odgovornost proizvođača.

U prilog priče da prisluškivanje nije nikakva globalna paranoja već realnost, govori možda i podatak da se neki današnji moderni telefoni prave tako da ne mogu da se isključe niti da im se baterija izvadi.

– Ukoliko sumnjate da neko prisluškuje vaš mobilni telefon, možete da se obratite operateru ili da policiji podnesete prijavu protiv N. N. počinioca – kaže beogradski advokat Krsto Bobot. – Ako procene da je vaša sumnja osnovana, policija ima tehničkih mogućnosti da to proveri.

Prema rečima Bobota, svako ko sumnja i hoće da pokrene krivični postupak mora da dokaže da je špijuniran, da nađe prislušne uređaje ili da otkrije programe u računaru.Distributeri pametnih aparata odgovorni su samo ukoliko su tehničkim radnjama omogućili prisluškivanje. Ali oni to ne rade bez odluke suda.

Kada je reč o našem narodu, bivši privatni detektiv Stevan Đokić smatra da Srbi nisu rođeni špijun, ali jesu skloni da pomno prate dešavanja u komšiluku.

FABRIČKA PODEŠAVANjA ONI koji sumnjaju da su praćeni, svoj pametni mobilni telefon ili sličan uređaj treba da vrate na fabrička podešavanja, kako bi se uklonio kod koji je eventualno u njega instaliran – kaže Žarko Ptiček, pravni stručnjak za IT oblast. – Druga varijanta “zaštite” je da se uređaj zameni drugim koji nema “pametne” tehničke mogućnosti.

– Ponekad od obične radoznalosti krene nedozvoljeno prisluškivanje bračnih partnera, komšija, poslovnih saradnika – kaže Đokić. – Špijunski uređaju, “bubice”, softverski sistemi za telefone i računare danas su dostupni svima. Prodaju se i legalno i na crno. Cene špijunskih buba su oko 40 evra, softvera sa SIM karticom oko 50, a softverskih “špijuna” za računare – 300 evra.

Uz mobilnu aplikaciju za špijuniranje, moguće je pristup svim porukama i razgovorima korisnika. Isto važi i za računare. Apsolutno sve što otkucate na računaru onaj ko špijunira dobija na mejl. Često, kako Đokić tvrdi, direktori tako “prate” zaposlene, kršeći Zakon o zaštiti podataka o ličnosti.

SAMO UZ ODLUKU SUDA

PRISLUŠKIVANjE se legalno sprovodi samo po zahtevu tužilaštva i po odluci suda, a špijuniranje bez ove odluke je krivično delo – kaže advokat Bobot. – Odgovoran je svako ko mimo suda prisluškuje. Time se narušavaju sloboda i privatnost. Postoji, međutim, odredba Zakonika o krivičnom postupku koja predviđa da sudija koji je odobrio prisluškivanje, o tome obavesti “praćeno lice” ukoliko se protiv njega ne pokrene postupak. U tom slučaju prisluškivani razgovori se uništavaju.

Ako vam neko prisluškuje mobilni telefon, evo kako da proverite …

Ukoliko sumnjate da neko prisluškuje vaš telefon, donosimo vam nekoliko načina pomoću kojih možete to proveriti.

Ako pokušate da isključite telefon, ali pozadinsko osvetljenje još dugo gori ili telefon neće da se ugasi, moguće je da vas prisluškuju.

Uz pomoć virusa hakeri daljinskim putem upravljaju mobilnim telefonom, pa ne bi bilo loše osluškivati i povremeno proveravati neke čudne pojave, zvukove, osvetljenja…

Jedan od znakova da vam se smartfon prisluškuje je i ako primetite da je vruć, iako stoji negde van dometa vaših ruku. Ukoliko je osetna toplotna razlika, to znači da je podložan nekoj aktivnosti.

Treba napraviti sljedeće:

– Ukucajte *#06# nakon čega će se pojaviti IMEI kod, koji je sličan bar kodu.

– Otvorite podešavanja telefona, potražite opciju status ili u pretragu ukucajte IMEI. Ako su poslednje dvije cifre jednake kao u prethodnom kodu, to znači da vas ne prisluškuju.

– Ukoliko se vaši brojevi razlikuju to znači da ste bili, ili ste još pod nečijom “lupom”.

Ostali znakovi da vas neko prisluškuje:

– Baterija na vašem uređaju se brzo troši

– Dok razgovarate, u pozadini čujete nepoznate, čudne zvukove

– Telefon se sporo gasi

– Distorzija glasa – dok razgovarate, povremeno čujete vlastiti glas u pozadini

– Telefon se čudno “ponaša”, sam otvara aplikacije

Izvor: novosti.rs;webtribune.rs