Ćelavost na pečate ili Alopecija areata (AA) je autoimuno oboljenje koje se javlja u vidu okruglih i jasno ograničenih polja na kojim dlaka potpuno nedostaje.

AA se češće javlja kod dece, kod oko 60% pacijenata javlja se do 20 godine života.

Uzrok razvoja oboljenja nije u potpunosti razjašnjen. Smatra se da nastaje usled delovanja više različitih faktora. Emocionalni stres i genetska predispozicija značajno utiču na razvoj AA, ali primarnu ulogu ima poremećaj imunskog sistema u smislu pojave autoimunosti. Oboljenje može da bude udruženo sa drugim autoimunskim oboljenjima poput vitiliga, atopijskog dermatitisa, Hashimoto tiroiditisa i zapaljenske bolesti creva.

Klinička slika

Na poglavini, bradi, obrvama, trepavicama ili/i pubičnim dlakama razvijaju se okrugle ili ovalne jasno ograničene ploče veličine od 1 do nekoliko cm na kojima dlake potpuno nedostaju, a koža je normalne boje i bez znakova upale. U aktivnoj fazi bolesti na ivici obolelih ploča kosa se lako izvlači. Kod težih oblika bolesti izvlači se kosa i na udaljenim, klinički nepromenjenim predelima, što je loš prognostički znak. Mogu se pojaviti jedno ili više polja bez kose.Ukoliko se alopecija širi duž potiljačne regije naziva se ophiasis i znak je ozbiljnog oblika AA.

Alopecia totalis predstavlja potpuni gubitak kose, dok je dlaka tela očuvana. Alopecia universalis predstavlja najteži oblik oboljenja kod koga nedostaje dlaka na čitavom telu. Kod ova dva oblika alopecije spontani porast dlake se retko događa.

U okviru oboljenja mogu da se jave promene na noktima u vidu linijske izbrazdanosti i tačkastih udubljenja.

Tok bolesti je nepredvidiv. Prvi atak sa pojavom novih polja bez kose može da traje od nekoliko meseci do jedne godine, ređe duže. Ponovna pojava AA je dosta česta i 7 – 10% pacijenata ima hroničnu formu bolesti. Prognoza je lošija kod alopecije totalis, alopecije u potiljačnoj regiji, oblika bolesti koji su počeli pre puberteta, kod osoba sa atopijskom konstitucijom i kod osoba koje imaju promene na noktima. Kod lakših, ograničenih oblika bolesti kosa izraste i spontano posle 3-5 meseci.

Lečenje ćelavosti na pečate

Kod lokalizovanog oblika bolesti postižu se dobri terapijski rezultati, a kod određenog broja pacijenata dolazi i do spontanog porasta kose posle par meseci.

U lokalnoj terapiji koriste se: lokalno ili intralezionalno kortiksteroidni peparati, topijski iritansi (cignolin 0.5 -1%, antralin, tazaroten, azelaična kiselina), minoxidil rastvor i kalcineurinski inhibitori (pimecrolimus i tacrolimus). U opštoj terapiji se primenjuju: PUVA i kod teških formi bolesti kortikosteroidi i cyclosporin.

Mr. sci. med. dr Danica Milobratović, dermatolog

dermatološka ordinacija Dermatim, Beograd

Kako da je otkrijete? Privremena slabost ili paraliza mišića na jednoj strani lica: jedno oko ne može da se zatvori i usta se mogu opustiti.

Šta je to? Najčešći uzrok facijalne paralize su poremećaji facijalnih nerava. Neki stručnjaci veruju da je posledica virusa herpesa. Trudnice, dijabetičari i oni koji su preležali grip su u najvećoj opasnosti od ove bolesti.

Lečenje: Do poboljšanja dođe nakon tri do šest nedelja, a do totalnog izlečenja, kod 80 odsto obolelih, nakon šest meseci. Steroidi ili antivirusni lekovi mogu dovesti do paralize lica.

Pacijentima se mogu dati veštačke suze, u slučaju da oko ne može da se zatvori, koristeći specijalnu hiruršku tehniku. Oni sa ozbiljnim nervnim oštećenjima upućuju se na facijalnu kliniku.

Mikroorganizmi odgovorni za bakterijsku dizenteriju pripadaju rodu Shighella među kojima treba upamtiti bakterije Shighella dysenteriae, Shighella flexneri, Shighella sonnei od kojih poslednje dve spadaju u najčešće šigeloze na koje se može naići. Bacili dizenterije kod čoveka ulaze na usta i vrše invaziju ćelija epitela sluznice ileocekalne regije (prelaz između tankog i debelog creva) i sluznice debelog creva unutar kojih se razmnožavaju, uzrokujući razaranje sluznice, dovodeći do snažne infiltracije leukocitima (bela krvna zrnca). Čirevi koji se stvaraju su površinski i jasnih ivica.

Kako se prenosi

Jedini rezervoar šigela je čovek, oboleli ili kliconoša, a kliconoša je obično rekonvalescent u kojeg sposobnost širenja klica traje koju sedmicu nakon kliničkog izlečenja. U 5-10% slučajeva bolesti utvrđuju se hronične kliconoše. Moguće su i zdrave kliconoše šigele. Kod svih bakterija do širenja klica dolazi putem stolice. Prenos je direktan, prvenstveno putem zagađenih ruku, ali može biti i indirektan, unosom zagađene hrane. Vrlo je važna uloga muva u raznošenju klica od stolice bolesnika ili kliconoša.

Kako se prepoznaje

Klinička slika je prilično karakteristična kod bakterijske dizenterije koja se svejedno može prepoznati u širokom rasponu oblika: od benignih, praktično zanemarljivih, do vrlo akutnih, smrtonosnih u kratkom roku, ako se ne izleče na vreme. Težina bolesti je prvenstveno povezana s vrstom bakterije, teži oblici su uzrokovani bakterijom Shighella dysenteriae nakon perioda inkubacije od 1-3 dana i kratkog intervala okarakterisanog slabošću i gubitkom apetita, bolovima u trbuhu i prolivom, ali ne i vrućicom (to je interval u kojem je dosta teško postaviti preciznu dijagnozu), bolest se prepoznaje vrućicom od 39-40° C udruženom sa groznicom. mučninom, povraćanjem; trbušni bolovi postaju sve jači, a retke stolice izrazito učestale: do 50 puta i više u toku 24 sata, sa stolicama koje liče na ispljuvak sa sluzavim, gnojnim i krvavim sadržajem. Kod benignih oblika do izlečenja dolazi za 3-4 dana, teži oblici zahtevaju dugu rekonvalescenciju. Do dijagnoze se dolazi, kako kod bolesnih tako i kod kliconoša, pregledom stolice na bakterije koje uzrokuju bolest. Traženje specifičnih antitela u serumu daje pozitivne rezultate u relativno teškim oblicima i tek nakon 2-3 sedmice.

Terapija

Kod bakterijske dizenterije osnovni cilj je rehidracija pacijenta kod koga ravnoteža vode i soli može biti jako narušena stalnim retkim stolicama. Taj cilj može biti postignut intravenskim davanjem odgovarajućih količina vodenih rastvora soli u koncentracijama koje odgovaraju onima u plazmi. Kada je moguće davanje tekućine na usta, ili kada je to jedini način koji je na raspolaganju,

U akutnom razdoblju pacijent se hrani pirinčom, voćnim sokovima i s puno tečnosti, dok se kasnije ishrana može proširiti (umak od mesa, sitno testo, kuvana riba, seckano meso, jabuke). Obavezna je prijava pojave bakterijske dizenterije, ali je takođe nemoguće izbeći da najveći deo manje teških oblika ovome promakne. Prijem u bolnicu često je nametnut težinom bolesti, koja se svejedno može lečiti i kod kuće. I u jednom i u drugom slučaju, mora postojati vrlo stroga izolacija sve dok traje izlučivanje bakterija. Stolica i urin, kao i sve što dolazi u kontakt s bolesnikom mora se dezinfikovati, kao i, na kraju bolesti, prostor u kojem je pacijent lečen. Osoblje koje asistira mora voditi strogu higijenu, posebno ruku.

Izvor: porodicaidom.com

Artritis je proces propadanja jednog ili više zglobova. Razlikujemo upalni (reumatski) artritis kod koga proces počinje iritacijom zgloba i kasnijim propadanjem hrskavice i degenerativni artritis (artroza) kod koga postoji propadanje hrskavice zgloba zbog starenja ili povrede.

U daljem tekstu će se prvenstveno govoriti o degenerativnom artritisu.

Uzroci

Uzroci artroza nisu do kraja poznati i teško ih je definisati. Postoje, međutim, neki faktori rizika koji utiču na pojavu ovog problema – povrede ramena, iritacije / upalna stanja, operativni zahvati u ramenu, preterana upotreba ramena. Posebno izloženi riziku su sportisti (dizanje tegova npr.), kao i osobe čije aktivnosti uključuju učestalo podizanje ruke iznad nivoa ramena. Reumatoidni artritis je učestala bolest kod koje imuni sistem pacijenata sam, ”greškom”, napada zglobove izazivajući tako njihovu iritaciju i oštećenje.

Simptomi

Pacijenti sa ovim problemom najčešće se žale na bolno i ukočeno rame. Bol i ukočenost variraju u intenzitetu a često se javljaju i noću i ometaju spavanje. Intenzitet bola se pojačava prilikom povećanja aktivnosti. Kako bolest napreduje, tako gotovo svaki pokret može izazivati bol. Može se pri pokretima javiti i zvuk pucketanja ili škripanja, što je znak potpunog propadanja hrskavice.

Bol se javlja u predelu ramena i može se širiti ka vratnom delu, niz ruku ili ka grudnom košu.

Tipovi artritisa

Osteoartritis

Kod ovog tipa artritisa dolazi do oštećenja ili uništenja zglobne hrskavice. Kako se ona oštećuje, tako postaje neravna i gruba i kost se ogoljuje. Prilikom pokreta, kosti u zglobu se taru i to izaziva bol. Ovaj tip artritisa najčešće pogađa populaciju preko 50 godina starosti.

Reumatoidni artritis

Ovaj tip artritisa obično pogađa više zglobova u telu u isto vreme i simetričan je – njime su najčešće zahvaćeni isti zglobovi na obe strane tela. U zglobovima je prisutna sluznica (sinovija) koja proizvodi zglobnu tečnost koja podmazuje zglobove i čini da se zglob lakše pokreće. Kod akutnog stanja je ona nabujala ali nema oštećenja zglobne hrskavice. Kod hroničnog reumatoidnog artritisa dolazi do propadanja hrskavice i oštećenja samog zgloba. Javlja se najčešće kod mlađih osoba. Ovo stanje ima karakteristike autoimunog stanja, što znači da imuni sistem napada svoje sopstveno tkivo. Naš odbrambeni sistem, umesto da štiti od infekcija, oštećuje normalno, zdravo tkivo i razmekšava kosti. Primarno lečenje je u domenu reumatologa.

Posttraumatski artritis

Posttraumatski artritis je oblik degenerativnog artritisa koji se razvija nakon povreda kao što su prelom ili ispadanje ramena.

Artropatija zbog raskida rotatorne manžetne

Ovo je vrsta degenerativnog artritisa koja nastaje kao posledica raskida tetive rotatorne manžetne. Zbog toga glava nadlaktice ne leži stabilno u čašici i pomera se naviše ka lopatici (acromion) izazivajući oštećenje hrskavice i degeneraciju kosti. Kombinacija oštećenja tetive i uznapredovalog artritisa može biti uzrok jakog bola i potpune oduzetosti ramena. Najčešće, pacijent nije u stanju da podigne ruku u stranu.

Avaskularna nekroza (Avascular Necrosis)

Ovaj problem nastaje kada postoji poremećaj u cirkulaciji krvi u glavi nadlaktice – ćelije kosti ne dobijaju dovoljno krvi i počinju da odumiru. U kosti koja je neposredno ispod hraskavice se javljaju ciste, nema potpore hrskavici koja se ulubljuje i ceo zglob se deformiše. U početku, oštećenje se javlja samo u glavi humerusa, ali kako proces napreduje, dolazi do oštećenja i same čašice. Najčešći uzrok ovog tipa artritisa je prelom ramena ali može nastati i upotrebom steroida, kod preteranog konzumiranja alkohola itd. Nekada, međutim, nije moguće definisati jasan uzrok ovakvog stanja.

Lečenje

Lečenje raeumatoidnog artritisa je u domenu specijalista reumatologije. Savremenim lekovima je moguće bolest uvesti u hronično stanje gde je u velikoj meri zaustavljeno propadanje zgloba. U uznapredovanim i agresivnim oblicima je lečenje hirurško – ugradnjom veštačkog zgloba ramena.

Lečenje degenerativnih oblika artritisa je konzervativno i operativno.

Konzervativno lečenje u obliku fizikalne terapije se uvek preporučuje kao početna terapija. Cilj je smanjiti bol i povećati pokretljivost zgloba ramena. Može se preporučiti davanje blokada u zglob ramena radi usporavanja procesa ali treba imati u vidu da je njihov efekat privremen.

Operativno lečenje se primenjuje u slučajevima kada konzervativno ne da željeni efekat. Definitivno lečenje je ugradnja veštačkog ramena. Artroskopske procedure se primenjuju kao privremeno rešenje radi odlaganja ugradnje veštačkog ramena.

Izvor: orthoexpert.rs

Amerikanka Rouzmeri Džejkobs (71) sa 11 godina je dobila prehladu, pa je prema preporuci lekara počela da stavlja kapi za nos sa koloidnim srebrom. Četiri godine kasnije, saznala je da boluje od argirije, bolesti koja nastaje usled vezivanja čestica srebra za pigment. Zbog toga već 60 godina živi sa srebrnom kožom.

Vremenom je Rouzmerina koža postajala sve “plavlja”, jer se srebro akumuliralo u telu. Tokom odrastanja, vršnjaci su je zadirkivali i nazivali zombijem, a neki su joj govorili da “skine tu karnevalsku šminku”.

Zbog čudnog izgleda niko nije želeo da joj priđe, pa je ceo život provela sama. U 36. godini podvrgla se postupku uklanjanja gornjeg sloja kože. Nakon šest meseci rane na licu su zarasle, ali su se srebrni delovi i dalje videli.

– Nikada nisam poželela da tužim lekara. On je bio dobra osoba koja je počinila tragičnu grešku. Čitao je oglase farmaceutskih kompanija umesto stručne literature – objašnjava Rouzmeri Džejkobs.

Ona dodaje da su je i poslodavci odbijali zbog boje kože, ali je na kraju ipak uspela da se zaposli kao učiteljica. Sada je u penziji i pokušava da skrene pažnju ljudima na probleme koje mogu izazvati preparati sa koloidnim srebrom.

– Boja moje kože se menjala tako sporo, da sam primetila tek kada je bilo prekasno. Ljudi moraju da znaju da takvi preparati mogu da im upropaste život – kaže Rouzmeri.

Osim ireverzibilne promene boje kože, argirija nema nikakve posledice po zdravlje čoveka. Najpoznatiji pacijent koji je patio od ove bolesti bio je Pol Karson, poznat pod nadimkom Veliki Štrumpf

Izvor: blic.rs

Aneurizme mozga su proširenja arterija mozga. One najčešće imaju oblik kesice i dimenzije od  5-15 mm (2mm-4cm). Dete se radja sa slabošću na pojedinim mestima zida arterija, a ne sa aneurizmama. One se javljaju kasnije. Smatra se da nisu tako retke kao što se mislilo (1-10% populacije). Aneurizma je najčešće lokalizovana na velikim arterijama na donjoj površini mozga. Šansa da i bliži rodjak ima aneurizmu je oko 7-20%.

Aneurizma može celog života ostati nema (ne davati nikakve simptome). Ako se manifestuje to je najčešće u formi pucanja njenog zida i krvarenja. Ono je najčešće u obliku subarahnoidalne hemoragije – krvarenje je najčešće na površini baze mozga. (SAH, haemorrhagia subarachnoidalis). Moguće je uz SAH ili bez njega i krvarenje unutar mozga (haematoma cerebri).

Inače 77% svih SAH nastaje zbog pucanja aneurizme. Drugi razlozi za ovo su povrede, vaskulitis, poremećaj koagulacije, art. hipertenzija, AVM. Kod 10% SAH ne bude otkriven razlog krvarenja.

Krvarenje često nastaje u okviru napora, stresova, hipertenzivnih kriza, ali često u miru, čak i snu. Krvarenje se najčešće manifestuje naglo nastalom i veoma intenzivnom  glavoboljom. Pored ovoga pacijent može imati mučninu i povraćati, te mu smeta svetlost (fotofobija). Prilikom pregleda zateže vratom (meningizam). Ukoliko se javi, pored subarahnoidalnog, i krvarenje u mozgu (hematom) onda se javljaju i različiti neurološki ispadi (npr- slabost polovine tela- hemipareza). Ukoliko je krvarenje teže javlja se komatozno stanje. Kod oko 50% pacijenata krvarenje je toliko teško da oni umiru pre nego što dodju u bolnicu.

Kada se pacijent primi u bolnicu klinička slika je obično toliko jasna da se hitno uradi CT snimak mozga da bi se utvrdilo krvarenje.  Ukoliko u bolnici ne postoji CT aparat ili nije jasno o čemu se radi uradi se punkcija kičme radi dobijanja likvora (lumbalna punkcija). Likvor je tada krvav. Kod starijih krvarenja likvor je žućkast (ksantohroman).

Kada se dokaže subarahnoidalno krvarenje obično se hitno radi snimanje krvnih sudova da bi se dokazala aneurizma.  Najčešće se radi subtarkciona digitalna angiografija (SDA).

Angiografija treba da odgovori na neka pitanja:

• Da li je krvarenje nastupilo zbog prskanja aneurizmi?

• Da li postoji više aneurizmi?

• Da li je potrebno aneurizmu operisati ili je lečiti na drugi način?

• Da li postoje komplikacije krvarenja- najčešće grčenje i suženje okolnih arterija?

Zamena za SDA ili njegova dopuna može biti CT angiografija (prikaz arterija mozga CT snimanjem), a znatno redje i MR angiografija.

Jednom kada je došlo do krvarenja paralelno se dešava više patoloških procesa:

1. Visok  pritisak u glavi zbog krvarenja. On se leči lekovima. Ukoliko postoji veliki ugrušak krvi u mozgu (hematom) pacijent se mora hitno operisati i tada se ukloni hematom i aneurizma klipsuje.

2. Mogućnost ponovljenog krvarenja– Krvarenje iz aneurizme traje svega nekoliko sekundi. Ono se privremeno zapušava slabim čepom od zgrušane krvi. Ovaj čep može često popustiti i postoji opasnost od novog krvarenja (60% u prvih 6 nedelja). Ponovljena krvarenja (reruptura aneurizme) mogu biti kobna. Ona su 2 meseca posle krvarenja, ako pacijent nije operisan, znatno redja. Da ne bi došlo do novog krvarenja što pre se trudimo da isključimo anurizmu iz cirkulacije (idelano u prva 3 dana od krvarenja ako stanje pacijenta to dozvoljava). Ovo se može uraditi na 2 osnovna načina. Prvi je da se otvori lobanja, dodje do aneurizme i na njen vrat postavi klips (mala štipaljka- videti sliku ispod). Drugi metod je da se tokom angiografije aneurizma ispuni žicama toliko gusto da krv više u nju ne ulazi. Odluku o načinu lečenja donosi tim koji se satoji od neurohirurga i radiologa. Procenat rešavanja zavisi i od razvijenosti interventne radiolgije, te stavova stručnjaka. Npr u Francuskoj se operiše samo 10% aneurizmi, dok se u SAD operiše oko 50%. Sama operacija može imati komplikacije: postoperativno krvarenje unutar lobanje, infarkt mozga, curenje likvora i infekcija (sprečava se posebnim tehnikama zatvaranja omotača mozga, često uz upotrebu organskih lepkova),… Odlučujemo se za operaciju kada je rizik od neoperisanja značajno veći od rizika operacije. Ipak operacija je samo “pola” posla. Druga polovina posla podrazumeva rešavanje komplikacija bolesti posle hirurškog zahvata ili koilinga. Suština je stalno pratiti pacijenta, uočavati komplikacije na vreme i energično ih lečiti u početnoj fazi.

3. Grčenje arterija mozga (vazospazam, angiospazam)- Ovo grčenje dovodi do suženja arterija i slabijeg protoka krvi kroz mozak. Ono počinje već 3. dana od krvarenja, najveće je 5-9. dana, a može trajati nekoliko nedelja. Što je veće krvarenje obično je vazopsazam više izražen, ali ne mora zavisiti samo od toga. Što je spazam teži veća je šansa da se razvije infarkt mozga. Za razliku od prethodna dva procesa lečenje spazma je nehirurško i nije toliko uspešno kod težih oblika. Danas je u toku ispitivanje lekova koji obećavaju da će biti uspešni u lečenju ovog stanja.

4. Zatoj toka moždane tečnosti– moguć razvoj vodene glave (hidrocefalusa). Način lečenja zavisi od tipa hidrocefalusa i objašnjen je u delu sajta sa urodjenim (kongenitalnim) malformacijama. Ukoliko se javi izražen nagli hidrocefalus on se mora hitno lečiti, a često je indikovano i merenje, nekoliko dana, pritiska u lobanji.

5. Ova vrsta krvarenja, pogotovo u težim sučajevim, može dovesti do poremećaja u radu svih ostalih organa

Svi  pomenuti mehanizmi mogu dovesti do oštećenja mozga koja se mogu ispoljavati u različitim oblicima. Može se raditi o manjim neurološkim deficitima (npr. slabost ruke, otežan govor, psihički poremećaji), pa sve do težih oštećenja (npr. različiti stepeni dubine kome). Oporavak tada sliči oporavku nervnog tkiva nastalog povredom mozga.

Preciznu prognozu oštećenja nakon krvarenja iz aneurizme, osim kod veoma teških i veoma lakih oštećenja, nije moguće dati, pogotovo ne u samom početku.

Oštećeno nervno tkivo se oporavlja tako što se u njemu: smanjuje otok; poboljšava cirkulacija; smanjuje se pritisak na njega povlačenjem (resorspcijom) izlivene krvi; poboljšava se metabolizam nervnih ćelija; neki delovi mozga preuzimaju funkciju oštećenih (plasticitet); ponovo se uspostavljaju veze medju nervnim ćelijama; javljaju se i neke forme regeneracije. Lečenje se sastoji u tome da se nervnom tkivu obezbede optimalni uslovi za oporavak (smanjujemo otok, poboljšavamo cirkulaciju, uklanjamo ono što vrši pritisak na mozak, održavamo sastav krvi optimalnim, sprečavamo i lečimo brojne komplikacije do kojih dolazi kod ovih pacijenata,…). Još uvek nema leka koji bi omogućio regeneraciju nervnog tkiva ili značajnije na nju uticao.

Loši prognostički faktori su: starost; lošija cirkulacija krvi kroz mozak; šećerna bolest; komatozno stanje, pogotovo ako je postojalo od početka; pogoršanje uz povišenu temparaturu, znaci većeg oštećenja mozga i moždanog stabla (klinički ili na CT snimku);…

Ukoliko je pacijent dublje komatozan prognoza je najteža. Oporavak se tada odvija po nivoima. Prognoza je sve bolja što je pacijent prešao na višlje nivoe. Ovi nivoi oporavka  pokazuju oporavak moždanog stabla. To su: početak samostalnog disanja, dovoljno iskašljavanja šlajma; veći samostalni pokreti pacijenta u postelji; početak gutanja. Nakon ovoga oporavak ide brže i zavisi od mesta i veličine oštećenja  mozga.

Oporavak može trajati 2 godine ili duže. (Kod najlakših slučajeva potpun oporavak je već posle nekoliko nedelja). Obično se 75% oporavka dogodi u prvih 6 meseci. Zbog ovoga je važno, pored ostalog, rano započeti sa fizikalnom terapijom. Ukoliko, nakon hirurškog lečenja, zaostaje slabost ekstremiteta indikovan je nastavak fizikalne terapije u specijalizivanim bolnicama ili banjskim lečilištima.

Postoje 4 stadijuma krajnjeg ishoda preživelih:

1. Dobar oporavak bez značajnijih posledica

2. Umerena nesposobnost ukoliko zaostanu manji neurološki ili psihički deficiti

• Teška nesposobnost

1. Vegetativo stanje- pacijent otvara oči i ima neke spontane pokrete, ali ne uspostavlja nikakvu komunikaciju sa okolinom.

Posledice  mogu biti u većem ili manjem stepenu:

1. Psihološko-psihijatrijske koje se manifestuju  kao poremećaji: mišljenja, opažanja,  koncentracije, učenja i pamćenja, poremećaji u emocionalnoj sferi i kao izmena u ponašanju (organski psihosindrom)

2. Neurološke posledice podrazumevaju ispade u funkciji pojedinih delova mozga ili nerava. Njihov broj je velik i mogu se javiti u raznim kombinacijama. Najčeći su slabost jedne polovine tela  (hemipareza), slabost mišića lica, ispadi vidnog polja, teškoće sa govorom,…

3. Hormonski poremećaji

4. Naruženost čine zaostali ožiljci ili defekti kostiju lobanje, kao i poremećaji pokreta i hoda.

Aneurizma može narasti velika i pritiskati mozak, bez krvarenja (džinovska aneurizma). Takodje se u njoj mogu formirati trombi koji iz nje mogu izlaziti kao embolusi u okolne arterije i dovoditi do infarkta mozga

Sve češće smo u prilici da dijagnostikujemo tzv “asimptomatske aneurizme“. One su veličine do 1 cm i nisu kod pacijenta izazivale nikakve probleme. Šansa za njihovo krvarenje je verovatno manja nego što se ranije mislio. (0,25%-1%/godini zavisno od veličine i oblika aneurizme, te eventualnog rasta). U slučaju dijagnostike ove anurizme lečenje nije hitno. Danas se sve češće primenjuje koiling anurizme.

Izvor: .neurohirurgija.in.rs

Teško je izdvojiti čoveka koji tokom svog života nije imao bar neke alergijske tegobe, ali su one u najvećem broju slučajeva bile izuzetno blage i kratkotrajne. Međutim mali broj osoba izrazito sklonih alergijama su doživele po život opasnu reakciju poznatu kao anafilaksija. Anafilaksija je izuzetno retka pojava ali je nešto češće prisutna u ljudi koji boluju od astme, ekcema, polenske kijavice itd….

Koji su simptomi?

Simptomi anafilakse se pojavljuju naglo, nakon svega nekoliko sekundi ili minuta, nakon izlaganja alergenu (substancija koja izaziva alergijsku reakciju). Ponekad se pojavljuje nakon 2 do 4 časa, a izuzetno retko i posle 12 časova nakon izlaganja supstanci koja je izaziva. Bolesnik oseća oticanje, svrab ili primećuje osip po koži. Neki ljudi počinju da otežano dišu, da se guše ili postaju nesigurni. Ponekad se oseća strah od bliske smrti. Izvesna grupa ljudi primećuje grčeve u trbuhu, mučninu ili proliv. Izvesni ljudi gube i svest.

Šta izaziva anafilaksiju?

Mnogo stvari može uzrkovati ovakvu reakciju. Među najčešće uzroke spadaju:

• Lekovi i to pre svega antibiotici –penicilin, aspirin i mnogi lekovi protiv bolova, zatim kontrastna sredstva za snimanja u radiologiji.

• Hrana prvenstveno riblji proizvodi, školjke zatim orasi, kikiriki jaja i voće.

• Ujed insekata naročito osa, pčela i stršljena

• Guma odnosno latex koji se nalazi u hiruškim rukavicama ili rukavicama u domaćinstvu

Kod koga je rizik za pojavu anafilaksije najveći?

Svako ko je već jednom preživeo anafilaktički šok je potencijalni kandidat da mu se takva reakcija ponovi. Osobe alergične na hranu (naročito na školjke, kikiriki i orahe) i astmatičari su sa povećanim rizikom za pojavu po život opasne anafilaksije. Ove osobe su posebno ugrožene jer je poznato da nemaju svakodnevnu potrebu da uzimaju anti-alergijske lekove i često ne prepoznaju najranije simptome.

Koje su karakteristike anafilaktičke reakcije?

Alergijska reakcija počinje na mestu kontakta organizma sa uzročnikom-alergenom. Tako hrana koja je alergen izaziva peckanje, svrab ili metalni ukus u ustima kao i otok usana, jezika i ždrela. Ukoliko je reč o ujedu insekta, pojavljuje se svrab i otok na mestu ujeda. Generalizovana reakcija se može razvijati kao osip i crvenilo sa urtikama po celom telu koje svrbe. Lice i meka tkiva otiču, a disanje postaje otežano. Moguće je povraćanje, grčevi u stomaku, dijareja. Osoba postaje uznemirena, zvuci koje čuje dobijaju metalni prizvuk i oseća kao da tone. Njen krvni pritisak počinje da pada. U tom momentu žrtva kolabira i gubi svest. Ovi simptomi se javljaju već nakon 5-15 minuta od konatakta sa alergenom, ali i nakon 2 sata. Razvoj i produbljivanje tegoba se može razvijati i satima nakon početka. Pojedine osobe nakon blage početne reakcije osete spontano poboljšanje, ali se nakon 3-4 časa tegobe ponovo jave. Ovo se zove bifazična reakcija.

Kako sprečiti pojavu anafilaktične reakcije?

Ukoliko ste nekada imali ovakvu reakciju ili alergiju uopšte obavezno to napomenite svom lekaru ili stomatologu. Ukoliko znate i na šte se bili alergični to je informacija od velikog značaja. Izbegavajte obradu ili konzumiranje hrane koja vam izaziva alergiju. Čak i male količine ovih supstanci mogu uzrokovati probleme. Uvek pročitajte sadržaj na pakovanju hrane koju kupujete. Insistirajte da vam se u zdravstvenu knjižicu upiše podatak o alergiji Konsultujte se sa svojim lekarom o rizicima za alergiju prema suspstancama koje su slične ili srodne onoj koja kod vas izaziva alergiju. Potrudite se da vaši najbliži ukućani i prijatelji znaju na šta ste alergični i da znaju gde su smešteni lekovi u kući ili na poslu koje treba da vam daju i šta treba da rade tom prilikom. Ne zaboravite da uvek sa sobom nostite neki od takvih lekova kome nije prošao rok. O lekovima koji bi vam koristili preporučujemo da se posavetujete sa vašim lekarom.

Šta preduzeti u slučaju reakcije?

Anafilaksija se mora urgentno lečiti jer se respiratorne tegobe i šok razvijaju veoma brzo. Ukoliko osoba primećuje poremećaj svesti, nestabilnost, pritisak pada, ono što se može uraditi na ulici, u restoranu ili bilo gde van bolnice je postaviti obolelog u ležeći položaj, podići mu donje ekstremitete iznad nivoa glave kako bi se poboljšalo vraćanje krvi u srce. To će za trenutak usporiti pad pritiska. Takvim pacijentima treba glavu okrenuti u stranu i što pre pozvati hitnu pomoć-ali napomenuti da mislite da je osoba možda sa znacima anafilaksije. Ukoliko je osoba bez svesti, treba proveriti da li su usta i nos prohodni i ukoliko nisu izvaditi strana tela (veštačke vilice, zalogaje hrane itd…) Nakon toga ih stavit na bok sa glavom takođe okrenutom u stranu. Izuzetak čine osobe koje su svesne i imaju jak osećaj gušenja. Njima treba pomoći da sede. U najvećem broju slučajeva dalje lečenje može obaviti samo stručna ekipa koja dalje daje adrenalin, pronalazi i stavlja iglu u venu i transportuje obolelog do bolnice.

Autor: doc.dr Goran  Marijanović

Izvor: stetoskop.info

Amiloidoza je termin koji opisuje bolesti izazvane abnormalnim depozitima amiloidnog proteina u telu. Ove retke i neizlečive bolesti su češće kod osoba starijih od 40 godina, mada je razlog nepoznat.

Amiloidoza se sada klasifikuje hemijski prema vrsti defektnih proteinskih vlakana koja nastaju. Ovaj nerastvorljivi protein akumulira se u ćelijama tkiva i uzrokuje oštećenje ili izmenjenjuje njihovu funkciju. Ovi proteini ponekad stignu u krvotok i uzrokuju oštećenje drugde u telu (sistemska).

Uzrok formiranja amiloidnih proteina mogu biti:

• Nasledni oblik – obično utiče na oči, srce, bubrege i mozak

• Amiloidi izazvani hroničnim bolestima, infekcijom ili kancerom – AA amiloidoza

• Mutacije ćelija koje proizvode antitela – AL amiloidoza

• Retki infektivni agensi, kao što je Krojcfeld-Jakobova bolest i Kuru.

Sistemska amiloidoza može biti ozbiljna ili čak opasna po život, u zavisnosti od toga koji su delovi zahvaćeni. Istraživanje je utvrdio da ne postoji veza sa proteinima u ishrani, ali tačan uzrok amiloidoze ostaje nepoznat.

Koji su simptomi amiloidoze ?

Simptomi amiloidoze variraju, u zavisnosti od tkiva i organa na koje utiče. U nekim slučajevima, amiloidoza nema simptome dok ne dođe do oštećenje tkiva velikih razmera.

Neki od simptoma mogu biti:

• otok zglobova i nogu (edem)

• mišićna slabost

• neobjašnjiv gubitak težine

• žmarci ili utrnulost u ekstremitetima

• gubitak pamćenja

• dijareja

• otečen jezik

• vrtoglavica prilikom iznenadnog ustajanja (ortostatska hipotenzija).

Primarna, serundarna i porodična amiloidoza

U tri vida klasifikacije spadaju:

– Primarna amiloidoza se sada zove amiloidoza fragmenata lakog lanca (AL) – bolest se razvija sama od sebe bez vidljivog razloga. Delovi tela na obično utiče uključuju srce, pluća, kožu, jezik, creva, jetru, bubrege i slezinu.

– Sekundarna amiloidoza – razvija se kao komplikacija drugih bolesti, posebno multiplog mijeloma. Druge bolesti su reumatoidni artritis, tuberkuloza, osteomijelitis ili ankilosing spondilitis. Delovi tela na koje obično utiče su nadbubrežne žlezde, limfni čvorovi, jetra, bubrezi i slezina.

– Familijarna amiloidoza – ovaj tip je posebno redak. Ako osoba ima faličan gen koji uzrokuje porodičnu amiloidozu, postoji 50 odsto šanse da prenesu poremećaj na svoje potomstvo. Delovi tela na koje obično utiče su periferni nervi, nervi na ruci i oči.

Efekti amiloidoze na srce, bubrege ili nervni sistem

Srce je pumpa sa četiri komore koja omogućava da krv cirkuliše po telu. Amiloidne naslage unutar srčanog mišića ograničavaju njegovu funkciju, što dovodi do srčane insuficijencije (kardiomiopatija). Simptomi mogu biti nedostatak vazduha i nepravilan rad srca.

Bubrezi filtriraju otpad iz krvotoka i pomažu da se reguliše ravnoteža vode u telu. Amiloidoza oštećuje male jedinica bubrega za filtriranje i izaziva da se proteini ispuštaju u urin. Pad nivoa proteina u krvi izaziva zadržavanje tečnosti (edem) u stopalima i zglobovima.

Na kraju krajeva, oštećenje bubrega ometa njihovu funkciju tako da se otpad nagomilava u krvi. Iz nepoznatih razloga, bubrezi pogođeni amiloidozom takođe imaju tendenciju da pokrenu viši nivo holesterola u krvi.

Nervni sistem pomaže da svi delovi tela komuniciraju jedni sa drugima. Takođe reaguje na promene unutar i izvan tela. Oko jedna od četiri osobe sa amiloidozom iskusi sindrom karpalnog tunela, koji podrazumeva “uklještenje” glavnog nerva koji opslužuje ruku dok prolazi kroz zglob šake. Drugi opšti simptomi zahvaćenog nervnog sistema obuhvataju osećaj ubadanja i utrnulost.

Specifični simptomi zavise od toga koji su nervi pogođeni. Na primer, ako su pogođeni nervi koji opslužuju creva, može doći do zatvora ili dijareje, ili oboje.

Alchajmerova bolest se javlja zbog nagomilavanja amiloida u mozgu i može da ima genetsku osnovu.

Dijagnoza amiloidoze

Amiloidoza se dijagnostikuje pomoću brojnih testova kao što su:

– Opšta ispitivanja – testovi krvi i urina.
– Biopsija koštane srži – mali deo koštane srži se uklanja i ispituje na abnormalnosti.
– Biopsija tkiva – mali deo abdominalne masti ili rektalnog tkiva se uklanja tankom iglom i ispituje se u laboratoriji.

Amiloidoza lečenje

Ciljevi lečenja su da se spreče dalje naslage amiloidnih proteina i da se ublaže simptomi. Opcije lečenja zavise od oblika amiloidoze, od toga koji organi su pogođeni i pratećih simptoma.

Lečenje amiloidoze može podrazumevati:

• adekvatan odmor

• tretman za bilo koji osnovni poremećaj kao što je reumatoidni artritis

• lekovi za usporavanje aktivnosti amiloida

• posebna ishrana prilagođena Vašim potrebama – na primer, osoba sa zahvaćenim bubrezima će imati koristi od dijete koja je siromašna u pogledu soli

• dijaliza, ako su zahvaćeni bubrezi

• lekovi da se stabilizuje srce, ukoliko utiče na srce

• mogu se razmatrati transplantacije zahvaćenih organa

Trenutna klinička ispitivanja uključuju upotrebu određenih lekova u sklopu hemioterapije i transplantacije koštane srži.

Šta bi trebalo zapamtiti:

– Amiloidoza je termin koji opisuje bolesti izazvane abnormalnim depozitima proteina amiloida.
– Simptomi amiloidoze variraju, u zavisnosti od toga na koja tkiva i organe utiče.
– Ne postoji lek za amiloidozu.
– Ciljevi lečenja su da se spreče dalje naslage amiloidnih proteina i da se ublaže simptomi.

Izvor: dijetaplus.com

Ambliopija ili slabovidost je i dalje najčešći uzrok slabog vida kod dece. Najčešće se javlja samo na jednom oku, a u prvih 45 godina života odgovorna je za sniženje oštrine vida više od svih ostalih očnih oboljenja i povreda zajedno.

Ambliopija se javlja na oba oka u stanjima kao što je obostrana kongenitalna katarakta ili obostrane visoke refrakcione anomalije. Najčešće se ipak javlja na jednom oku, obično zbog manifestnog strabizma ili anizometropije (razlika u refrakciji između očiju), koji formiraju protivrečne ili nejednake vidne informacije iz svakog oka ponaosob ka vidnoj kori.

Ambliopiju sa sniženjem vidne oštrine koje se ne može korigovati optičkom korekcijom kao klinički najupadljivijim znakom, može izazvati bilo koje oboljenje oka koje sprečava da se za vreme senzitivnog perioda razvoja vida fokusira jasna slika u makuli.

Iako ambliopno oko nije slepo, kod težih oblika oštrina vida može biti jako umanjena i svedena na detektovanje perifernih pokreta.

Osoba sa ambliopijom obično funkcioniše zadovoljavajuće u većini svakodnevnih situacija. Ove osobe nauče da procenjuju dubinu uz pomoć monokularnih ključeva, da bi kompenzovale odsustvo stereopsije, a ti mehanizmi daju zadovoljavajući osećaj dubinske percepcije za većinu potreba. Primaran je defekt centralnog vida, dok periferni vid skoro uvek ostaje neizmenjen, tako da osoba sa ambliopijom može da ima binokularno vidno polje.

Jednostrano sniženje oštrine vida prepreka je za bavljenje mnogim profesijama, ne toliko zbog potrebe za savršenim stereo vidom, već pre zbog povećanog rizika od povrede boljeg oka koje nose određene profesije.

Teška ambliopija koja perzistira u odraslom dobu značajan je faktor rizika za nastanak invalidnosti, u slučaju da zbog bolesti ili povrede, dođe do gubitka vida boljeg oka.

Lečenje ambliopije

Značaj ambliopije naglašen je činjenicom da ukoliko se otkrije dovoljno rano, može se skoro uvek uspešno lečiti i deficit vida smanjiti, ili u potpunosti eliminisati.

Period u kome je moguće lečenje zavisi od uzroka koji je doveo do nastanka ambliopije. Uzroci koji dovode do značajne promene retinalne slike u najranijem uzrastu, kao što je jednostrana kongenitalna katarakta, zahtevaju rano, energično lečenje, a oni koji kasnije dovode do ambliopije, posebno ukoliko je degradacija lika blaga, mogu se lečiti do sedme godine, ili čak i kasnije.

Ambliopija

Osnova lečenja ostaje i dalje okluzija – zatvaranje boljeg oka, najčešće uz pomoć posebnih adhezivnih flastera, uz prethodnu korekciju eventualnih refrakcionih anomalija, ili uklanjanje anatomskih poremećaja. Okluzija ne dovodi do ispravljanja oka, ali je od izuzetnog značaja jer je najefikasniji način za poboljšanje vidne oštrine ambliopnog oka. Iako se sa okluzijom može pokušati do 7-8 godine, najboji rezultati, posebno kod ambliopije uzrokovane strabizmom se postižu u ranijem uzrastu. Dužina i intenzitet okluzije zavise od uzrasta u kome je nastala i otkrivena ambliopija, dubine vidnog deficita, inicijalnog efekta lečenja, kao i saradnje. Istorija medicine obiluje napuštenim načinima lečenja. Nekada je u pitanju nedovoljna efikasnost, ali nekada i zato što su teški za sprovođenje. Jasno je da deca ne vole okluziju, posebno ako je vidna oštrina niska, i da postizanje dobre saradnje može predstavljati ozbiljan izazov. Najvažniji prognostički faktor u sprovođenju lečenja je saradnja.

Nove preporuke za lečenje ambliopije bazirane na nedavnim studijama izgleda da nisu značajnije promenile kliničku praksu. Sugerisano je smanjenje intenziteta i trajanja lečenja, kao i da su mnogi načini lečenja uključujuči i upotrebu kapi atropina efikasni, što dozvoljava izbor onog koji se najbolje prihvata. Izazvale su određenu dilemu na međunarodnom nivou jer su u suprotnosti sa lečenjem koje je bazirano na dugotrajnoj dokazanoj efikasnosti baziranoj na kliničkoj praksi. Postoje značajne slabosti u dizajnu studija koje su sugerisale ove promene. Pre svega procena saradnje u sprovođenju okluzije. Ali ne manji značaj ima i mogući štetan uticaj “sporog” lečenja na najbolji binokularni vid koji je moguće dostići kod ezodevijacija, kod kojih će možda biti potrebno i hirurško lečenje u određenom relativno kratkom vremenskom periodu.

Dok novi ubedljiviji podatci ne budu dostupni, okluzija ostaje terapija izbora, posebno ako je u pitanju duboka ambliopija u ranom detinjstvu. Upotrebu kapi atropina kao zamenu okluziji bi trebalo rezervisati za slučajeve gde ne postoji saradnja u sprovođenju okluzije.

Refrakcija

Oko 6% dece uzrasta godinu dana ima značajnu refrakcionu anomaliju. Dalekovidost i anizometropija značajno uvećavaju rizik nastanka ambliopije i strabizma.

Preporuke za skrining

Starija deca i odrasli u slučaju pojave manifestne razrokosti primete duple slike. Većina manje dece nema nikakve simptome i zato je potrebna detekcija, ukoliko se ne primeti devijacija koja je u početku često intermitentna ili nije dovoljno velika da bi se lako uočila.

Trebalo bi razlikovati dva dela skrininga:

• prvi, koji se odnosi na ozbiljnija stanja koja moraju biti otkrivena u najranijem životnom dobu i koji zavisi, u velikoj meri, od svesti roditelja o mogućoj bolesti oka, kao i od detekcije, pre svega, pedijatara i

• drugi deo, koji uključuje otrkrivanje manje ozbiljnih stanja, uglavnom ambliopije, koja se može otkriti ispitivanjem monokularne oštrine vida u uzrastu između četvrte i pete godine.

Oftalmološki pregled neophodan je kad god postoji sumnja u oboljenje oka u bilo kom uzrastu. On podrazumeva:

• inspekciju očiju u neonatalnom periodu i ispitivanje crvenog refleksa na rođenju i u šestoj nedelji da bi se otkrila kongenitalna katarakta

• oftalmološki pregled sve rizične dece:

  • nedonešenost pre 32. nedelje ili telesna masa niža od 1500g

  • porodična anamneza kongenitalnih katarakti, retinoblastoma i metaboličkih i genetskih oboljenja

  • deca sa značajnim razvojnim zastojem ili neurološkim problemima

  • deca sa sistemskim oboljenjima, udruženim sa anomalijama oka

Detekcija razrokosti trebalo bi da bude deo svakog pedijatrijskog pregleda.
Potreban je oftalmološki pregled pre devetog meseca života dece kod koje u porodici postoje slučajevi ambliopije, strabizma ili značajnijih refrakcionih anomalija.

Oftalmološki pregled između četvrte i pete godine života trebalo bi da uključi:

• ispitivanje vidne oštrine

• procenu binokularnog vida

• a određivanje refrakcije u cikloplegiji u odabranim slučajevima. 

Rizik od pojave novih slučajeva nakon skrininga između četvrte i pete godine je mali.

Autor
Prof. Dr Branislav Stanković

Izvor: oculusklinika.com