Srčana slabost (srčana insuficijencija) je stanje koje nastaje zbog poremećaja strukture ili funkcije srca koje ga onemogućavaju da zadovolji potrebe organizma za kiseonikom, neophodne za izbalansirani metabolizam perifernih tkiva. Uzroci smanjene pumpne sposobnosti srca mogu biti npr. srčani infarkt, angina pektoris, visok krvni pritisak, aritmija, mane srčanih zalistaka, bolest srčanog mišića i preterana konzumacija alkohola. U nekim slučajevima nemoguće je sa sigurnošću odrediti šta je prouzrokovalo srčanu slabost. Smanjenje pumpne funkcije srca dovodi do aktivacije kompenzatornih kardijalnih i ekstrakardijalnih mehanizama i niza hemodinamskih, bubrežnih, neurogenih i hormonalnih poremećaja.

Srčana slabost je ozbiljno stanje koje najčešće zahteva doživotno lečenje. Prognoza zavisi od stepena srčane slabosti, od starosti osobe i eventualnog postojanja drugih bolesti. Tokom poslednjih godina, prognoze su poboljšane zahvaljujući boljem tretmanu i efikasnijim lekovima.

Zašto se dobija srčana slabost?

Srčana slabost, zapravo, nije oboljenje samo po sebi, već je rezultat, iz jednog ili više razloga, pogoršane pumpne sposobnosti srca.

Najčešći uzroci srčane slabosti:

• koronarna bolest srca: srčani infarkt ili angina pektoris

• visok krvni pritiskak (hipertenzija)

• mane na srčanim zaliscima, koji propuštaju krvi ili kroz koje krv zbog suženja otežano prolazi

• nepravilan srčani ritam (aritmija)

• oboljenje srčanog mišića (kardiomiopatije)

• infekcije srčanog mišića (miokarditis)

• urođene srčane mana

• prekomerna konzumacija alkohola

• posledica neke druge bolesti, kao što su teška anemija, infekcija, plućne bolesti, oboljenje štitne žlezde, dijabetes, nakupljanje gvožđa (hemohromatoza) ili proteina (amiloidoza)

Srčana slabost se karakteriše simptomima koji predstavljaju i upozorenje

Važno je da naučite da prepoznate različite simptome i tegobe koji se mogu javiti kod srčane slabosti. Tako ćete lakše znati šta možete sami da preduzmete kako biste se osećali bolje.

• Nedostatka vazduha je jedan od ranih simptoma, u početnom stadijumu se javlja samo u naporu, a kasnije i u miru, tokom noći ili prilikom ležanja na ravnom. Nastaje zbog toga što srce ne uspeva da pumpa krv ka cilju, što dovodi do toga da se u plućima nakuplja tečnost.

• Kašalj i sviranje u grudima pri disanju sejavlja usled nakupljanja tečnosti u plućima.

• Zamor je posledica nedovoljnog snabdevanja telesnih organa i mišića krvlju i hranljivim materijama. Prvenstveno se primećuje prilikom naprezanja, osoba postaje sve umornija, što često dovodi do neaktivnosti i do slabljenja mišića. Mogu se, takođe, javiti i teškoće sa koncentracijom i pamćenjem.

• Otoci stopala, zglobova i nogu mogu takođe biti znak pogoršanja srčane slabosti, javljaju se kod slabosti desnog srca. Zatim nastaje oticanje jetre i creva što može dati osećaj nadutosti u stomaku, stomačne bolove i mučninu. Nakupljanje tečnosti dovodi do povećane telesne težine i brzih promena težine.

• Ubrzan srčani rad prepredstavlja kompenzatorni mehanizam srca koji nadoknađuje smanjenu snagu mišića i na taj način pokušava da održi potreban protok.

• Žeđ i suva usta su uobičajen problem kod osoba koje pate od srčane slabosti. Žeđ izazivaju i lekovi za izbacivanje tečnosti i sama srčana slabost.

• Inkontinencija urina je uobičajena kod terapije lekovima za izbacivanje tečnosti.

• Često mokrenje noću nije neuobičajeno, tečnost iz otečenih nogu se prilikom nogu preraspoređuje, vraća u cirkulaciju, bubrezi je preuzimaju i izbaciju preko urina.

• Smanjen apetit, mučnina i oslabljena apsorpcija hranljivih materija u crevima mogu dovesti do gubitka telesne težine.

• Suva i krhka koža mogu biti posledica uzimanja lekova za izbacivanje tečnosti.

• Vrtoglavica može imati različite uzroke. Ako se javlja kod ustajanja ili pri stajanju, najčešće je uzrokovana niskim krvnim pritiskom. To može biti posledica srčane slabosti, ali i snižavanja krvnog pritiska do kojeg dovode korišćeni lekovi.

• Strah, uznemirenost i potištenost predstavljaju osećanja koja obično prate srčanu slabost. Nesigurnost u pogledu sopstvene sposobnosti može da dovede do društvene izolacije i usamljenosti.

• Poremećen san je uobičajen kod srčane slabosti, a može imati mnogobrojne različite uzroke.

• Bolovi u grudima mogu da se jave ukoliko je srčana slabost uzokovana srčanim udarom.

Procenite težinu Vaše srčane slabosti

NYHA klasifikacija je zasnovana na težini simptoma i fizičke aktivnosti:

1. Klasa I – Bolesnik nema ograničenja fizičke aktivnosti, uobičajno fizičko opterećenje ne dovodi do zamora,gušenja ili palpitacija (lupanja srca).

2. Klasa II – Postoji manje ograničenje fizičke aktivnosti, bolesnik se oseća dobro kada miruje ali uobičajeneaktivnosti izazivaju zamor, gušenje ili palpitacije.

3. Klasa III – Bolesnik ima značajna ograničenja fizičke aktivnosti, oseća se dobro u mirovanju, ali male uobičajene fizičke aktivnosti dovode do simptoma (tegoba).

4. Klasa IV – Pri najmanjoj fizičkoj aktivnosti javljaju se tegobe ili su simptomi srčane slabosti prisutni u mirovanju, a pogoršavaju se pri najmanjem fizičkom naporu.

Kako se postavlja dijagnoza srčane slabosti?

Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze, istorije bolesti i pregleda pacijenta.

• Analize krvi se korite za procena funkcije jetre, bubrega, štitne žlezde i drugih stanja koja mogu uticati na rad srca. Značajne su analize elektrolita kao i nivo natriuretskog peptide (NT-proBNP) koji je povišen kod postajanja srčane slabosti.

• Rentgen srca i pluća može biti od koristi, pre svega kako bi se isključilo oboljenje pluća. Rentgen srca i pluća može da pokaže i da li je srce uvećano, da li postoji tečnost u plućima i da li postoji povećano opterećenje pluća, tzv. povećanje pritiska u plućima.

• Elektrokardiogram (EKG) pomaže u dijagnostici poremećaja srčanog ritma i oštećenje srca nakon srčanog udara.

• Ultrazvuk (ehokardiografija) je značajan za dijagnostiku srčane slabosti, obogućava da se razlikuje sistolna srčana insuficijencija od dijastolne, gde je srce kruto i nije moguće adekvatno punjenje. Daje uvid u veličinu, oblik, pumpnu funkciju srca, funkciju srčanih zalistaka, omogućava da se utvrdi postojanje oštećenja nakon prebolelog srčanog udara, postajanje anomalija srca ili drugih uzroka srčane insuficijencije.

  Ejekciona frakcija se meri ehokardiografski, kao i tokom nuklearnih testova i srčanog MRI, predstavlja značajan parameter koji se koristi u klasifikaciji srčane insuficijencije i preporukama za lečenje.

• Stres testovi služe za procenu rada srca i krvnih sudova pri naporu. Postoje testovi fizičkim opterećenjem (pokretna traka, ergobicikli) i testovi farmakološkim opterećenjem, kada se lekovi daju intravenski i stimulišu rad srca kao pri naporu. Preko EKG-a se prati ritam, puls, znaci nedostatka kiseonika u krvnim sudovima srca. Spiroergometrijskim testom se preko maske procenjuje sposobnost srca i pluća da preuzmu kiseonik i oslobode ugljen-dioksid.

• Stres testovi su značajni za procenu postojanja oboljenja koronarnih arterija. Takođe daju uvid u toleranciju napora i pomažu u donošenju dugoročne odluke o načinu lečenja.

  Ukoliko se želi vizuelizacija srca prilikom testa izvodi se stres ehokardiografija.

• Kompjuterizovana tomografija (CT) i magnetna rezonanca (MRI) se koriste za dijagnozu srčanih oboljenja i pronalaženje uzroka srčane insuficijencije.

• Koronarografijom se identifikuju suženja koronarnih arterija (koje ishranjuju srčani mišić), koja mogu biti uzrok srčane insuficijencije. Pregled može uključivati i ventrikulografiju, radi procene funkcije leve komore.

• Kateterizacija desnog srca sekoristi za merenje pritiska u desnim srčanim šupljinama srca i krvnim sudovima plućne cirkulacije, što se koristi u dijagnostici urođenih srčanih mana, bolesti srčanih zalistaka, bolesti perikarda, u određenim bolestima srčanog mišića, stanju šoka.

• Biopsija srca može da služi u dijagnostici dređenih vrsta bolesti srčanog mišića koje uzrokuju srčanu insuficijenciju.

Kako se leči srčana slabost?

Savremeno lečenje srčane slabosti ima za cilj da produži preživljavanje, da omogući pacijentu da se bolje oseća i da smanji potrebu za hospitalizacijom.Lekovi, različita pomoćna sredstva i menjanje životnih navika su važan deo lečenja.

Lečenje lekovima

Zavisno od simptoma koristi se različiti lekovi, a najčešće je potrebna kombinacija više lekova.

• ACE inhibitori (inhibitori angiotenzin-konvertujućeg enzima) pomažu kod postojanja sistolne srčane insuficijencije, utiču na dužinu i kvalitet života.

• Blokatori angiotenzin II receptora imaju mnoge efekte kao ACE inhibitori i mogu biti alternativa za ljude koji ne tolerišu ACE inhibitore.

• Beta blokatori ne samo da usporavaju otkucaje srca i snižavaju krvni pritisak, nego ograničava i poboljšava oštećenja srca nakon prebolelog srčanog udara. Takođe smanjuju rizik od pojave poremećaja ritma I iznenadne srčane smrti. Beta blokatori umanjuju znakove i simptome srčane insuficijencije, poboljšavaju rad srca i utiču na dužinu života.

• Diuretici izazivaju češće mokrenjem i sprečavaju nakupljanje tečnosti u telu. Obzirom na diuretici mogu da uzrokuju gubitak kalijuma i magnezijuma, potrebno je pratiti nivo kalijuma i magnezijuma u krvi putem redovnih analiza krv i popotrebi unostiti suplemente ovih minerala.

• Antagonisti aldosterone (spironolakton i eplerenon) su diuretici koji štede kalijum, koji takođe imaju dodatna svojstva koja mogu da pomognu ljudima sa teškim sistolnog srčane insuficijencije da žive duže.Za razliku od nekih drugih diuretika, spironolakton i eplerenon mogu da podignu nivo kalijuma u krvi do rizičnog nivoa, pa je potrebno obratiti pažnju na unos hrane koja jebogata kalijumom.

• Inotropi su lekovi koji se koriste intravenski u bolničkim uslovima, kod osoba sa teškom srčanom insuficijencijom, u cilju poboljšanja pumpne funkcije srca i održavanje krvnog pritiska.

• Digoksin, poznat i kao digitalis, povećava snagu srčanih mišićnih kontrakcija. Takođe, može da uspori otkucaje srca, smanjuje simptome sistolne srčane insuficijencije.Koristi se kod postojanja poremećaja ritma, kao što je atrijalna fibrilacija.

Pored navedenih lekova mogu vam biti propisani i drugi lekovi, kao što su nitrati protiv bolova u grudima, statini za smanjenje nivoa holesterola u krvi iliantitrombocitni ili antikoagulantni lekovi u cilju sprečavanja krvnih ugrušaka.
U slučaju intenziviranja simptoma potrebno je bolničko lečenje, kada se koristi dodatni lekoviza poboljšanje pumpne funkcije srca i smanjenje simptome.Koristi se i dodati kiseonik preko maske, kratkotrajno ili dugoročno u zavisnosti od težine srčane insuficijencije.

Hirurgija i medicinski uređaji

Operacija se može preporučiti za lečenje osnovne bolesti koja je dovela do srčane insuficijencije.

• Operacija premošćavanja suženih krvnih sudova srca (koronarna bajpas operacija) kod koronarne bolesti srca

• Operacija zalistaka srca kod postojanja srčane mane

• Ventrikuloplastika – operativno odstranjivanje dela zida leve komore koji je slabo pokretan, čime se povećava kontraktilnost srca

Implantabilni kardioverter-defibrilatori (ICD) je uređaj sličan pejsmejkera, prati srčani ritam i u slučaju pojave malignih poremećaja ritma isporukom šoka uspostavnja normalan ritam.ICD može da funkcioniše kao pejsmejker i ubrzava rad srca ukoliko je potrebno.

Resinhronizacija terapija (CRT), ili biventrikularni pejsing šalje električne impulse u levu i desnu komoru, čime povećavaju efikansnost srčane kontrakcije što dovodi do smanjenja simptoma. Često se biventrikularni pejsmejker kombinuje sa ICD kod osobe sa srčanom insuficijencijom.

Mehanički uređaji (balon pumpa, VAD – ventricular assist device, veštačko srce) se koriste za podršku funkcije srca i protok krvi kod ljudi koji imaju oslabljeno srce. VAD može da se koristi za kratkoročnu upotrebu, tipično za pacijente koji se oporavljaju od srčanog udara ili operacije srca, dok su drugi namenjeni za dugotrajnu upotrebu (do nekoliko godina, a u nekim slučajevima i doživotno). Koristi se kod pacijenata koji čekaju transplantaciju, ali i kao alternativa transplantaciji i kod pacijenata koji nisu kandidati za transplantaciju.

Transplantacija srca je potrebna kod postojanja teške srčane insuficijencije gde se lekovima, operacijom i dostupnim uređajima ne može pomoći. Transplantacija srca može dramatično poboljšati preživljavanje i kvalitet života nekih ljudi sateškom srčanom insuficijencijom, međutim, kandidati za transplantaciju moraju čekati odgovarajućeg donora.

Životne navike

Pored lekova i eventualnih pomoćnih sredstava, menjanje određenih životnih navika je od velikog značaja kako zbog smanjivanje rizika, tako i zbog toga što omogućava da se kod stanja srčane slabosti bolje osećate.

Posao

U većini slučajeva, srčana slabost može da se kontroliše i leči tako da osoba može da nastavi da radi kao i obično. Stepen srčane slabosti, kao i zahtevi posla, dovode do toga da može da bude potrebno prilagođavanje radnog vremena ili zamena napornih radnih zadataka.

Fizička aktivnost

Fizička aktivnost je važna dopuna medicinskom lečenju.Međutim, fizičku aktivnost treba prilagoditi dnevnoj kondiciji.Tokom prvih nedelja nakon postavljanja dijagnoze i uvođenja lekova, treba izbegavati veća fizička naprezanja.Stepen fizičkog naprezanja treba povećavati postepeno. Takođe je važno osluškivati signale tela i utvrditi kako telo reaguje na naprezanje.
U slučaju srčane slabosti vežbanjem se najčešće ne može ojačati oštećeni srčani mišić, ali se može postići veća izdržljivost ostalih mišića jer se tako kiseonik i hranljive materije u krvi efikasnije iskorišćavaju. Efekat se obično primećuje na osnovu poboljšane radne sposobnosti i boljeg opšteg stanja. Pogodne fizičke aktivnosti su šetnje, rad u bašti i treniranje u bazenu. Možete da probate da trenirate i kod kuće, npr. vozeći sobni bicikl ili trenirajući mišiće uz pomoć gumene trake. Najvažnije je da vam trening prija i da ga izvodite tempom koji vam odgovara.

Ishrana

Kod stanja srčane slabosti se preporučuje normalna ishrana.Uvek treba izbegavati velike obroke jer oni dodatno opterećuju srce.So vezuje tečnost u telu i povećava osećaj žeđi.Kod lake i umerene srčane slabosti obično nisu potrebne veće promene u pogledu količine soli u hrani.Ali izbegavajte da hranu iz navike dodatno solite.Gojaznost otežava cirkulaciju i opterećuje organe, pa čak i srce.Smanjenje telesne težine omogućiće vam da se osećate bolje, i ublažiće simptome srčane slabosti.Međutim, težinu treba smanjivati pažljivo. Da bi se smanjila telesna težina treba jesti manje, ali treba birati hranu bogatu hranljivim materijama koja zasićuje, i treba se redovno kretati. Posebno izbegavajte masnoće koje se nalaze u mleč- nim proizvodima i mesnim prerađevinama.Teška srčana slabost može da prouzrokuje probleme u vidu velikog gubitka težine.Tada je neophodna hrana posebno bogata hranljivim materijama.

Redovno zapisujte težinu, ako se vaša težina iznenada poveća za više od 2 kg u odnosu na normalnu težinu, to može biti rani znak nakupljanja tečnosti u organizmu. Naučite uz pomoć lekara/medicinske sestre da dozirate svoje lekove za izbacivanje tečnosti, polazeći od svoje težine i od toga kako se osećate.

Alkohol

Kod srčane slabosti prouzrokovane alkoholom, neophodno je potpuno uzdržavanje od alkohola jer alkohol ima negativan uticaj na srčani mišić što može da pogorša pumpnu sposobnost srca. Kod ostalih oblika srčane slabosti, treba izbegavati alkohol u preteranim količinama.Alkohol, takođe, može doprineti određenim poremećajima srčanog ritma.

Prestanak pušenja

Prestanak pušenja je izuzetno preporučljiv. Nikotin dovodi do skupljanja krvnih sudova što povećava otpor koji srce treba da savlada. Ugljenmonoksid u duvanskom dimu zauzima mesto kiseonika u krvi zbog čega dolazi do daljeg pogoršanja već ionako smanjenog dovoda kiseonika. Duvanski dim ima i druge štetne efekte, što dovodi do skupljanja masti i zakrečenja krvnih sudova. To povećava rizik od stvaranja krvnih ugrušaka. Postoji pomoć koja se pruža u cilju uspešnog prestanka pušenja. Jedna od mogućnosti je da se tokom prelaznog perioda koristi zamena za nikotin (npr. flasteri).

Vožnja automobila

Većina osoba koje pate od srčane slabosti, može da nastavi da vozi automobil kao i obično. Osobe koje su imale nesvestice i gubitke svesti prouzrokovane poremećenim srčanim ritmom, treba, međutim, da razgovaraju sa svojim lekarom o tome da li je preporučljivo da nastave da voze automobil.

Seksualnost

Ne postoje razlozi za uzdržavanje od seksualnih aktivnosti kod stanja srčane slabosti. Međutim, ovo stanje može da utiče i na želju i na sposobnost. Smanjena seksualna aktivnosti/impotencija pogađa veliki deo kako žena, tako i muškaraca.Tome mogu da doprinesu i lekovi.Ukoliko postoji potreba, mogu se primenjivati različiti lekovi protiv impotencije. Ne ustručavajte se da razgovarate sa svojim lekarom ili medicinskom sestrom ako imate nekih pitanja.

Vakcinacija

Infekcije mogu da pogoršaju stanje srčane slabosti i zbog toga se svake godine treba vakcinisati protiv gripa. Vakcinu treba primiti pre nego što sezona gripa počne, dakle, krajem oktobra ili početkom novembra jer je potrebno nekoliko nedelja da bi vakcina počela da deluje. Vakcinacija mora da se ponavlja svake godine jer zaštita traje najduže godinu dana. Postoje i vakcine protiv upale pluća.

Miran san

Izbegavajte kafu, alkohol i velike obroke neposredno pred odlazak u krevet. Izbegavajte duže spavanje preko dana i pojačajte fizičku aktivnost. Redovno kretanje može pozitivno da utiče na san. Neka u sobi u kojoj spavate bude sveže. Podignuto uzglavlje smanjuje opterećenje srca, a samim tim i otežano disanje. Ako hrčete ili imate druge probleme sa spavanjem, proverite da li imate sleep apneu. Takođe, razmotrite vremene za uzimanje lekova, posebno diuretika, kako bi smanjili potrebu za mokrenjem tokom noći.

Putovanja

Ako se srčana slabost kontroliše i ako je stabilna, nije nikakav problem putovati. Ako pre odlaska na put dobijete nove simptome ili se postojeći simptomi pogoršaju – konsultujte svog lekara. Ako imate ugrađen pejsmejker ili unutrašnji automatski defibrilator, sigurnosna kontrola na aerodromu može da reaguje na njih. Ni sigurnosna kontrola, ni let avionom, međutim, neće uticati na vaš pejsmejker/defibrilator. Ukoliko putovanje dugo traje, postoji rizik od oticanja nogu zbog dužeg sedenja. Dobro je da koristite kompresivne čarape koje sprečavaju oticanje nogu i da pokušate da se krećete po kabini. Ne zaboravite da na put ponesete sve svoje lekove kojih ćete imati dovoljno za ceo boravak i za još dodatna dva dana u slučaju kašnjenja u povratku.

Izvor: Institut za kardiovaskularne bolesti Vojvodine, Sremska Kamenica

Koksartroza je degenerativno stanje zgloba kuka. Artroze su, inače degenerativna oboljenja zglobova, bolest koja sporo napreduje a njena glavna klinička obeležja su bolovi vezani za upotrebu zgloba, ukočenost zglobova pri prvim pokretima nakon mirovanja i smanjenje obima pokreta zglobova.

Kuk je jedan od najvećih i najstabilnijih zglobova tela. On je centralni zglob koji spaja trup sa donjim ektremitetima. Po svojim morfološkim karakteristikama pokretan je u svim smerovima, pa iako veoma pokretljiv, pri hodu je njegova pokretljivost relativno prosta. Da bi svoju funkciju statike i dinamike održao potrebna je kongruentnost zglobnih površina (dobar kontakt, dodirivanje, što podrazumeva dobar anatomski odnos koštanih segmenata krova acetabuluma i pravca vrata butne kosti). Ako nema kongruentnosti zglobnih površina dolazi do promene biomehanike i uslova za razvoj i pojavu osteoartroze. Inače, uzrok nastanka degenerativnih promena pa i artroze zgloba kuka nije do kraja rasvetljen. Artroza zgloba kuka je ujedno i najviše proučavana artroza i iz mnogo razloga zauzima posebno mesto.

Učestalost koksartroze

Koksartroza je relativno česta i po nekim statistikama prisutna kod oko 4% odrasle populacije srednje i starije dobi. Može se javiti kao primarna koja nastaje na nepromenjenom zglobu kuka i sekundarna koja nastaje kao posledica poremećenih biomehaničkih procesa kod recimo urođenog iščašenja zgloba kuka, Pertesove bolesti (Legg–Calvé–Perthes disease), nakon preloma butne kosti (kod loše sraslih preloma itd.).

Kako nastaje artroza

Sva dosadašnja znanja ukazuju na dva glavna načina nastanka artroze a najčešći je pojačano ili nepravilno mehaničko opterećenje zgloba. Mehaničke sile oštećuju normalnu hrskavicu u toku pojačanog mehaničkog pritiska ili nepravilno raspoređenog pritiska koncentrisanog na deo površine zgloba.

Najvažnije je raspoznati koksartrozu u najranijem stadijumu i uvek se truditi i insistirati na raspoznavanju prelaza preartrotičnog u rani stadijum artroze.

Koksartroza – Simptomi

Koksartroza inače počinje veoma atipičnom simptomatologijom, pa neki autori smatraju da koksartroza i nema početak. Prvi znaci mogu biti umor i popuštanje snage noge kao i veoma diskretni bolovi koji se javljaju pri dužem opterećenju i hodu. Takvi bolovi se nakon opterećenja vrlo brzo smiruju. Nekada to mogu biti tegobe nakon jutarnjeg ustajanja, pri prvim pokretima, u toku stajanja, hoda i za vreme fizičkog rada. Bolovi su lokalizovani u preponi, ali i u sedalnoj (glutealnoj) regiji a mogu se širiti duz nadkolenice ili biti lokalizovani u kolenu.

Ako su bolovi lokalizovani u kolenu najčešće se manifestuju bolovima u medijalnom, unutrašnjem kondilu femura (unatrašnja strana kolena). Lokalizacija bola se može menjati, nekada su bolovi prisutni samo pri hodu po neravnom terenu, hodu uz stepenice ili pri dužem stajanju na jednom mestu.

Vremenom tegobe su češće i jače. U ranoj fazi klinički se zapaža samo laka ograničenost pokretljivosti u kuku. Na RTG snimku se može naći lako suženje zglobne pukotine. U drugom stadijumu koksartroze tipična je bol u početku opterećenja nakon mirovanja, bol pri opterećenju je stalna, javljaju se bolovi pri pokretima u zglobu, nekada čak bol i u mirovanju kao i noćna bol.

U ovom stadijumu može se javiti šepanje i može doći do fleksionog položaja kolena (savijanje), fleksija kuka može biti očuvana, ali je rotacija smanjena. Razvija se fleksiona kontraktura, stvarno ili prividno skracenje noge. Hod je sve usporeniji, noga je kraca a gornji deo kičme se spušta. Bolesnicima je teško da sede na niskoj stolici, javljaju se teškoće pri obuvanju cipela. Noga je prividno skraćena, a skraćenje se kompenzuje povećanjem lumbalne lordoze, isturanjem karlice put napred. Bolesnicima je otežan i čitav niz pokreta potrebnih u svakodnevnim aktivnostima, jer bol koji se javlja pri pokretu u oštećenom zglobu izaziva protektivni (zaštitni) spazam mišića, pa bolesnik voljno imobiliše bolni zglob.

Konačni stadijum

Treći ili konačni stadijum karakterišu stalni bolovi i velika ograničenost pokreta u zglobu kuka i izrazite RTG promene. Ograničen pokret (kontraktura) u zglobu liči na ankilozu (ukočenje zgloba), mada prave ankiloze zgloba kod koksartroze nema.

Zbog ovako narušene biomehanike, spuštanja karlice, „skraćenja noge“, (u oko polovine pacijenata kao teška komplikacija) javlja se obostrana koksartroza. Po pravilu ne javlja se istovremeno u oba zgloba kuka, već u različitim vremenskim intervalima.

Danas u praksi veliki broj pacijenata sa jednostranom ili obostranom koksartrozom ima bolove i promene i u lumbalnom delu kičme, i to sa simtomatologijom viših segmenata L2,3,4 – rentgenološki.

S obzirom na anatomsku i funkcionalnu povezanost ovih zona, ne smemo ih nikada izdvajati ni u dijagnostici a ni terapijski. Kod određivanja terapije uvek treba pokriti obe zone, jer su obe, posebno lumbalni deo, funkcionalno bitne. Kod ovih pacijenta nema zapravo pravih parametara kojima bi utvrdili koja je promena primarno nastala.

Koksartroza – Lečenje

Danas ne postoji lečenje koje moze da izmeni, zaustavi ili preokrene procese koji su osnova za nastajanje degenerativnih promena zglobova. Opsežna proučavanja suštine nastajanja i razvoja artroze, bude nadu u razvoj specifičnog lečenja koje će zaustaviti i popraviti degenarativna oštećenja. Do tada nam ostaje niz mera i postupaka kojima možemo da smanjimo tegobe obolelog, popravimo funkciju zgloba i poboljšamo kvalitet života.

Fizikalna terapija ima za cilj da smanji bol, ukočenost zgloba, spazam mišića, kao i jačanje mišića i okolozglobnih tkiva radi „učvršćivanja„ zgloba. Pored fizikalnih procedura (terapija laserom, laseropunktura, magnetoterapija, interferentne struje…) važnu ulogu ima rasterećenje kičme intermitentnom trakcijom koja će rasterećenjem lumbalnog dela kičme „rasteretiti“ i zglob kuka. Pored intermitentne trakcije u terapiji obe zone (lumbalnog dela kičme, karlice, kuka), važnu ulogu ima kiropraksa, manuelna mobilizacija mekog tkiva lumbalne regije, deblokada apofizarnih zglobova, akupresura…

Razna pomagala, štap, ulošci u cipelama… mogu značajno olakšati kretanje i smanjiti rizik povreda, popraviti biomehaniku i usporiti dalje napredovanje artroze.

Izvor: westmedic.rs

Henoch-Schoenlein purpura je sistemsko oboljenje malih krvnih sudova, koji zahvata krvne sudove kože, zglobova, digestivnog trakta i bubrega.
Smatra se da je PHS vaskulitis uzrokovan imunoglobulinom A (IgA), kao odgovor na nepoznati strani antigen. Cirkulišući IgA imuni kompleksi se deponuju u zahvaćenim organima, aktivitaju sistem komplementa što dovodi do pojave zapaljenske reakcije i posledičnog vaskulitisa. Mada antigen nije poznat, u 60-75% slučajeva oboljenje prati streptokoknu infekciju gornjih disajnih puteva.

Klinička slika

PHS je najčešći sistemski vaskulitis kod dece. Može se javiti u periodu od 4. meseca života do 90.godine. Najveći broj obolelih je uzrasta od 2 do 11 godina. PHS se najčešće javlja u proleće ili u zimu kada su najčešće i respiratorne infekcije. U 40% slučajeva počinje blagim simptomima poput groznice, glavobolje, bolovima u zglobovima.
Početak bolesti je akutan ili postepen. Kožne promene su dominante u kliničkoj slici. Pojavljuju se na nogama, rukama ili trupu, simetrične su i diseminovane. Promene su u vidu palpabile purpure, uz koju mogu nastati petehije, ekhimoze, a ređe i bule i nekroza. PHS se povlači sa kože spontano u roku od 2-4 nedelje i na koži ostaju hiperpigmentovane mrlje i atrofični ožiljci. U težim slučajevima se javljaju promene i na drugim organima: bolovi i zapaljenje zglobova kolena i gležnjeva, abdominalne tegobe sa tupim abdominalnim bolovima, melenom i hematemezom, bubrežne manifestacije, najčešće u vidu mikroskopske hematurije sa proteinurijom ili bez nje. Nekada su mogući nefrotski i nefritički sindrom sa akutnom ili hroničnom bubrežnom insuficijencijom. Opisuju se i neurološke i plućne manifestacije kao i oštećenje difuznog plućnog kapaciteta. Oboljenje recidivira kod jedne trećine bolesnika. Prognoza je dobra osim u slučajevima oštećenja tkiva bubrega ili pluća.

Laboratorijske analize pokazuju leukocitozu i povišenu sedimentaciju koji su nespecifični znaci. Povišen je serumski IgA. Bubrežna biopsija je potrebna samo u slučajevima pojave nefrotskih ili nefritičnih simptoma, kao i u slučajevima naglog pogoršavanja glomerularne filtracije. Potrebno je uraditi ultrazvučni pregled abdomena.

Lečenje

Prvi korak u terapiji PHS je otkrivanje i otklanjanje uzroka, ukoliko postoji mogućnost. U ublažavanju simptoma se daju nesteroidni antiinflamatorni lekovi, koji smanjuju bolove u zglobovima, a korisni su i kod nekrotičnih lezija. Kortikosteroidi se koriste u dozi od 60-80 mg/dn, 10—15 dana radi smanjivanja zapaljenske reakcije. Daju se kod akutnih gastointestinalnih i bubrežnih poremećaja, ali postoji opasnost od maskiranja abdominalnih simptoma. Oni slabo utiču na nastanak purpure, trajanje bolesti i učestalost recidiva. Moguće ja da imaju zaštitni efekat na bubrežnu funkciju. Antihistaminici (H-l) se daju zbog svraba i radi smanjenja propustljivosti zida krvnih sudova. Kod recidiva posle streptokoknih infekcija daje se profilaktički penicilin. Savetuje se odmor i leža­nje. Lokalno tečenje: kortikosteroidni kremovi i unguenta.

Izvor: .anemija.rs

Difterija ili gušobolja je zarazna uglavnom dečija bolest izazvana bakterijom lat. Corynebacterium diphteriae. Prenosi se direktno putem kapljica u vazduhu, ređe indirektno putem zaraženih predmeta. Rezervoar bolesti je čovek. Bakterije difterije oslobađaju toksin difterije, koji blokira sintezu proteina u ćelijama i na taj način izaziva njihovo izumiranje. Najčešće su pogođeni ždrelo, krajnici, sluzokoža nosa, limfni čvorovi vrata, grkljan, rane itd. Na ovim organima javnjaju se karakteristične pseudomembrane sivo-bele boje, koje se čvrsto drže na površini sluzokože, a posle njihovog otklanjanja se javlja krvarenje. U sklopu sistemskih poremećaja tokom difterije javlja se degenaracija srčanog mišića, jetre, bubrega, promene na nervnom sistemu.

Simptomi

Bolest počinje glavoboljom, bolovima iza ušiju, umorom (jezik dobije belu naslagu) i teškim gutanjem. Sedište bolesti su krajnici. Kada detetu vrhom kašike jezik malo pritisnemo i kada kaže A, onda se vide svuda naokolo bele i žute tačkice. To je opasna gljivica difterije, koja se rapidno širi i detetu ugrožava život. Kod tih simptoma nužno je odmah pozvati lekara. Ako se na lekara mora čekati, a bolest se širi i ne čeka, uputno je do dolaska lekara detetu koliko-toliko pomoći.

Infekcija može biti asimptomatska a može dati i kliničku sliku različite težine – od lakih formi bolesti koje liče na blagu anginu, pa sve do tzv. maligne difterije, često sa smrtnim ishodom. Težina kliničke slike zavisi od postojanja imuniteta prema difteričnom toksinu, virulencije i toksičnosti infektivnog soja i lokalizacije infekcije. Inkubacija difterije je kratka i traje od 2 do 6 dana.

Bolest obično počinje postepeno, uz blagi porast temperature koja ne prelazi 38°C, malaksalost, umerene bolove u guši, bolove pri gutanju.

Lečenje

Lečenje je znatno olakšano otkako je pronađen serum protiv difterije. Ali serum treba da bude dat što pre i u dovoljnoj količini. Serum se daje i kad se posumnja na difteriju, ne čekajući na rezultat pregleda brisa.

Prijavljivanje ove bolesti je po zakonu obavezno. Bolesnik treba da bude izdvojen, najbolje u bolnicu. Mora najstrože da leži jer usled slabosti srca i najmanji napor može da izazove smrt. Bolesniku se daje laka, u početku samo tečna, a potom i kašasta mlečno biljna hrana u dovoljnoj količini.

Učenici oboleli od difterije ne vraćaju se u školu dok dva uzastopna pregleda brisa iz grla uzeta u razmaku od nedelju dana ne budu negativna (da se u njima ne nalaze Leflerovi bacili). Na isti način se i bolesnik otpušta iz bolnice.

Za zaštitu od difterije u poslednje vreme se mnogo i uspešno koristi vakcinacija, kojom treba obuhvatiti svu predškolsku i školsku decu, za koju je vakcinacija obavezna.

Izvor: zdravstvenisaveti.rs

Ćelavost na pečate ili Alopecija areata (AA) je autoimuno oboljenje koje se javlja u vidu okruglih i jasno ograničenih polja na kojim dlaka potpuno nedostaje.

AA se češće javlja kod dece, kod oko 60% pacijenata javlja se do 20 godine života.

Uzrok razvoja oboljenja nije u potpunosti razjašnjen. Smatra se da nastaje usled delovanja više različitih faktora. Emocionalni stres i genetska predispozicija značajno utiču na razvoj AA, ali primarnu ulogu ima poremećaj imunskog sistema u smislu pojave autoimunosti. Oboljenje može da bude udruženo sa drugim autoimunskim oboljenjima poput vitiliga, atopijskog dermatitisa, Hashimoto tiroiditisa i zapaljenske bolesti creva.

Klinička slika

Na poglavini, bradi, obrvama, trepavicama ili/i pubičnim dlakama razvijaju se okrugle ili ovalne jasno ograničene ploče veličine od 1 do nekoliko cm na kojima dlake potpuno nedostaju, a koža je normalne boje i bez znakova upale. U aktivnoj fazi bolesti na ivici obolelih ploča kosa se lako izvlači. Kod težih oblika bolesti izvlači se kosa i na udaljenim, klinički nepromenjenim predelima, što je loš prognostički znak. Mogu se pojaviti jedno ili više polja bez kose.Ukoliko se alopecija širi duž potiljačne regije naziva se ophiasis i znak je ozbiljnog oblika AA.

Alopecia totalis predstavlja potpuni gubitak kose, dok je dlaka tela očuvana. Alopecia universalis predstavlja najteži oblik oboljenja kod koga nedostaje dlaka na čitavom telu. Kod ova dva oblika alopecije spontani porast dlake se retko događa.

U okviru oboljenja mogu da se jave promene na noktima u vidu linijske izbrazdanosti i tačkastih udubljenja.

Tok bolesti je nepredvidiv. Prvi atak sa pojavom novih polja bez kose može da traje od nekoliko meseci do jedne godine, ređe duže. Ponovna pojava AA je dosta česta i 7 – 10% pacijenata ima hroničnu formu bolesti. Prognoza je lošija kod alopecije totalis, alopecije u potiljačnoj regiji, oblika bolesti koji su počeli pre puberteta, kod osoba sa atopijskom konstitucijom i kod osoba koje imaju promene na noktima. Kod lakših, ograničenih oblika bolesti kosa izraste i spontano posle 3-5 meseci.

Lečenje ćelavosti na pečate

Kod lokalizovanog oblika bolesti postižu se dobri terapijski rezultati, a kod određenog broja pacijenata dolazi i do spontanog porasta kose posle par meseci.

U lokalnoj terapiji koriste se: lokalno ili intralezionalno kortiksteroidni peparati, topijski iritansi (cignolin 0.5 -1%, antralin, tazaroten, azelaična kiselina), minoxidil rastvor i kalcineurinski inhibitori (pimecrolimus i tacrolimus). U opštoj terapiji se primenjuju: PUVA i kod teških formi bolesti kortikosteroidi i cyclosporin.

Mr. sci. med. dr Danica Milobratović, dermatolog

dermatološka ordinacija Dermatim, Beograd

Kako da je otkrijete? Privremena slabost ili paraliza mišića na jednoj strani lica: jedno oko ne može da se zatvori i usta se mogu opustiti.

Šta je to? Najčešći uzrok facijalne paralize su poremećaji facijalnih nerava. Neki stručnjaci veruju da je posledica virusa herpesa. Trudnice, dijabetičari i oni koji su preležali grip su u najvećoj opasnosti od ove bolesti.

Lečenje: Do poboljšanja dođe nakon tri do šest nedelja, a do totalnog izlečenja, kod 80 odsto obolelih, nakon šest meseci. Steroidi ili antivirusni lekovi mogu dovesti do paralize lica.

Pacijentima se mogu dati veštačke suze, u slučaju da oko ne može da se zatvori, koristeći specijalnu hiruršku tehniku. Oni sa ozbiljnim nervnim oštećenjima upućuju se na facijalnu kliniku.

Mikroorganizmi odgovorni za bakterijsku dizenteriju pripadaju rodu Shighella među kojima treba upamtiti bakterije Shighella dysenteriae, Shighella flexneri, Shighella sonnei od kojih poslednje dve spadaju u najčešće šigeloze na koje se može naići. Bacili dizenterije kod čoveka ulaze na usta i vrše invaziju ćelija epitela sluznice ileocekalne regije (prelaz između tankog i debelog creva) i sluznice debelog creva unutar kojih se razmnožavaju, uzrokujući razaranje sluznice, dovodeći do snažne infiltracije leukocitima (bela krvna zrnca). Čirevi koji se stvaraju su površinski i jasnih ivica.

Kako se prenosi

Jedini rezervoar šigela je čovek, oboleli ili kliconoša, a kliconoša je obično rekonvalescent u kojeg sposobnost širenja klica traje koju sedmicu nakon kliničkog izlečenja. U 5-10% slučajeva bolesti utvrđuju se hronične kliconoše. Moguće su i zdrave kliconoše šigele. Kod svih bakterija do širenja klica dolazi putem stolice. Prenos je direktan, prvenstveno putem zagađenih ruku, ali može biti i indirektan, unosom zagađene hrane. Vrlo je važna uloga muva u raznošenju klica od stolice bolesnika ili kliconoša.

Kako se prepoznaje

Klinička slika je prilično karakteristična kod bakterijske dizenterije koja se svejedno može prepoznati u širokom rasponu oblika: od benignih, praktično zanemarljivih, do vrlo akutnih, smrtonosnih u kratkom roku, ako se ne izleče na vreme. Težina bolesti je prvenstveno povezana s vrstom bakterije, teži oblici su uzrokovani bakterijom Shighella dysenteriae nakon perioda inkubacije od 1-3 dana i kratkog intervala okarakterisanog slabošću i gubitkom apetita, bolovima u trbuhu i prolivom, ali ne i vrućicom (to je interval u kojem je dosta teško postaviti preciznu dijagnozu), bolest se prepoznaje vrućicom od 39-40° C udruženom sa groznicom. mučninom, povraćanjem; trbušni bolovi postaju sve jači, a retke stolice izrazito učestale: do 50 puta i više u toku 24 sata, sa stolicama koje liče na ispljuvak sa sluzavim, gnojnim i krvavim sadržajem. Kod benignih oblika do izlečenja dolazi za 3-4 dana, teži oblici zahtevaju dugu rekonvalescenciju. Do dijagnoze se dolazi, kako kod bolesnih tako i kod kliconoša, pregledom stolice na bakterije koje uzrokuju bolest. Traženje specifičnih antitela u serumu daje pozitivne rezultate u relativno teškim oblicima i tek nakon 2-3 sedmice.

Terapija

Kod bakterijske dizenterije osnovni cilj je rehidracija pacijenta kod koga ravnoteža vode i soli može biti jako narušena stalnim retkim stolicama. Taj cilj može biti postignut intravenskim davanjem odgovarajućih količina vodenih rastvora soli u koncentracijama koje odgovaraju onima u plazmi. Kada je moguće davanje tekućine na usta, ili kada je to jedini način koji je na raspolaganju,

U akutnom razdoblju pacijent se hrani pirinčom, voćnim sokovima i s puno tečnosti, dok se kasnije ishrana može proširiti (umak od mesa, sitno testo, kuvana riba, seckano meso, jabuke). Obavezna je prijava pojave bakterijske dizenterije, ali je takođe nemoguće izbeći da najveći deo manje teških oblika ovome promakne. Prijem u bolnicu često je nametnut težinom bolesti, koja se svejedno može lečiti i kod kuće. I u jednom i u drugom slučaju, mora postojati vrlo stroga izolacija sve dok traje izlučivanje bakterija. Stolica i urin, kao i sve što dolazi u kontakt s bolesnikom mora se dezinfikovati, kao i, na kraju bolesti, prostor u kojem je pacijent lečen. Osoblje koje asistira mora voditi strogu higijenu, posebno ruku.

Izvor: porodicaidom.com

Artritis je proces propadanja jednog ili više zglobova. Razlikujemo upalni (reumatski) artritis kod koga proces počinje iritacijom zgloba i kasnijim propadanjem hrskavice i degenerativni artritis (artroza) kod koga postoji propadanje hrskavice zgloba zbog starenja ili povrede.

U daljem tekstu će se prvenstveno govoriti o degenerativnom artritisu.

Uzroci

Uzroci artroza nisu do kraja poznati i teško ih je definisati. Postoje, međutim, neki faktori rizika koji utiču na pojavu ovog problema – povrede ramena, iritacije / upalna stanja, operativni zahvati u ramenu, preterana upotreba ramena. Posebno izloženi riziku su sportisti (dizanje tegova npr.), kao i osobe čije aktivnosti uključuju učestalo podizanje ruke iznad nivoa ramena. Reumatoidni artritis je učestala bolest kod koje imuni sistem pacijenata sam, ”greškom”, napada zglobove izazivajući tako njihovu iritaciju i oštećenje.

Simptomi

Pacijenti sa ovim problemom najčešće se žale na bolno i ukočeno rame. Bol i ukočenost variraju u intenzitetu a često se javljaju i noću i ometaju spavanje. Intenzitet bola se pojačava prilikom povećanja aktivnosti. Kako bolest napreduje, tako gotovo svaki pokret može izazivati bol. Može se pri pokretima javiti i zvuk pucketanja ili škripanja, što je znak potpunog propadanja hrskavice.

Bol se javlja u predelu ramena i može se širiti ka vratnom delu, niz ruku ili ka grudnom košu.

Tipovi artritisa

Osteoartritis

Kod ovog tipa artritisa dolazi do oštećenja ili uništenja zglobne hrskavice. Kako se ona oštećuje, tako postaje neravna i gruba i kost se ogoljuje. Prilikom pokreta, kosti u zglobu se taru i to izaziva bol. Ovaj tip artritisa najčešće pogađa populaciju preko 50 godina starosti.

Reumatoidni artritis

Ovaj tip artritisa obično pogađa više zglobova u telu u isto vreme i simetričan je – njime su najčešće zahvaćeni isti zglobovi na obe strane tela. U zglobovima je prisutna sluznica (sinovija) koja proizvodi zglobnu tečnost koja podmazuje zglobove i čini da se zglob lakše pokreće. Kod akutnog stanja je ona nabujala ali nema oštećenja zglobne hrskavice. Kod hroničnog reumatoidnog artritisa dolazi do propadanja hrskavice i oštećenja samog zgloba. Javlja se najčešće kod mlađih osoba. Ovo stanje ima karakteristike autoimunog stanja, što znači da imuni sistem napada svoje sopstveno tkivo. Naš odbrambeni sistem, umesto da štiti od infekcija, oštećuje normalno, zdravo tkivo i razmekšava kosti. Primarno lečenje je u domenu reumatologa.

Posttraumatski artritis

Posttraumatski artritis je oblik degenerativnog artritisa koji se razvija nakon povreda kao što su prelom ili ispadanje ramena.

Artropatija zbog raskida rotatorne manžetne

Ovo je vrsta degenerativnog artritisa koja nastaje kao posledica raskida tetive rotatorne manžetne. Zbog toga glava nadlaktice ne leži stabilno u čašici i pomera se naviše ka lopatici (acromion) izazivajući oštećenje hrskavice i degeneraciju kosti. Kombinacija oštećenja tetive i uznapredovalog artritisa može biti uzrok jakog bola i potpune oduzetosti ramena. Najčešće, pacijent nije u stanju da podigne ruku u stranu.

Avaskularna nekroza (Avascular Necrosis)

Ovaj problem nastaje kada postoji poremećaj u cirkulaciji krvi u glavi nadlaktice – ćelije kosti ne dobijaju dovoljno krvi i počinju da odumiru. U kosti koja je neposredno ispod hraskavice se javljaju ciste, nema potpore hrskavici koja se ulubljuje i ceo zglob se deformiše. U početku, oštećenje se javlja samo u glavi humerusa, ali kako proces napreduje, dolazi do oštećenja i same čašice. Najčešći uzrok ovog tipa artritisa je prelom ramena ali može nastati i upotrebom steroida, kod preteranog konzumiranja alkohola itd. Nekada, međutim, nije moguće definisati jasan uzrok ovakvog stanja.

Lečenje

Lečenje raeumatoidnog artritisa je u domenu specijalista reumatologije. Savremenim lekovima je moguće bolest uvesti u hronično stanje gde je u velikoj meri zaustavljeno propadanje zgloba. U uznapredovanim i agresivnim oblicima je lečenje hirurško – ugradnjom veštačkog zgloba ramena.

Lečenje degenerativnih oblika artritisa je konzervativno i operativno.

Konzervativno lečenje u obliku fizikalne terapije se uvek preporučuje kao početna terapija. Cilj je smanjiti bol i povećati pokretljivost zgloba ramena. Može se preporučiti davanje blokada u zglob ramena radi usporavanja procesa ali treba imati u vidu da je njihov efekat privremen.

Operativno lečenje se primenjuje u slučajevima kada konzervativno ne da željeni efekat. Definitivno lečenje je ugradnja veštačkog ramena. Artroskopske procedure se primenjuju kao privremeno rešenje radi odlaganja ugradnje veštačkog ramena.

Izvor: orthoexpert.rs