Vladeta Jerotić: Da li čovek može da se promeni?

484
Man talking with his son at home

U svakom čoveku postoji prirodna potreba za promenom – svesti. Bez obzira na različita učenja kako je ljudska svest nastala, ona se menja tako da čas progredira u nadsvesno, čas regredira u podsvesno. Ljudska svest je stalno promenljiva, kao što je uostalom u čoveku sve stalno promenljivo: jedna ćelija umire, druga se rađa, sve se ćelije u telu u toku nekoliko godina promene, a mi i dalje znamo da kažemo ili da ponovimo Božije reči izgovorene Mojsiju na Sinaju: Ja jesam! Ovako kako je u ljudskom telu i u njegovom duševno-duhovnom svakodnevnom životu, tako je verovatno u čitavom kosmosu. Nestaju stare, javljaju se nove galaksije, a u njima nova sunca i nove planete. Života ima svuda u vasioni, smrti nema, ili, smrt je prelazna faza prema rađanju novog života.

Bilo je i ostalo jedno od suštinskih pitanja čovekove egzistencije (i esencije): Ko sam, odakle sam, kuda idem, mogu li da se menjam? Odgovori na ova životna pitanja stižu, očekivano, sa svih strana i veoma su različiti. Ova činjenica većinu ljudi zbunjuje, ali je treba shvatiti kao prvoklasni izazov. I to, paradoksalno, iz i jednostavnog i složenog razloga: osamostaljivanje čoveka na putu od individue do L(l)ičnosti („individuacioni proces”), da bi čovek mogao – neprestano upoznavajući sebe – da stigne do neophodne odgovornosti bez koje nema sazrevanja, intelektualnog, emotivnog i duhovnog.

Kako ovaj težak zadatak (od koga smo ga dobili kao zadatak?), skoro bismo rekli, ovaj podvig – radom na sebi celog života, postići, dostići?

Većina psihologa, pedagoga, teologa, filosofa, stvaralaca uopšte, kažu jedno isto: promenom menjamo sebe! Šta to treba u sebi menjati i kako? Pre toga pitanja postoji jedno drugo: Zašto treba da se menjam, i opet, kako?

Kao moto ovog članka uzeo sam misao jednog od najvećih državnika u 20. veku, obrazovanog, moralnog, religioznog Indusa – Mahatme Gandija. NJegova religioznost bila je svima poznata; a u „autobiografiji”, Gandi je dodao da je posle čitanja „Propoved na Gori” iz Jevanđelja Isusa Hrista, postao još sigurniji u veri.

Šta nam poručuje Gandi, i ne samo on, već svi predvodnici velikih religija sveta? Ova jedinstvena preporuka glasi, približno, ovako: Sve što želiš da se dobro odigra u tvojoj bližoj okolini (pojedincu i narodu), uradi najpre to u sebi samom! Lekaru, svešteniče, političaru – izleči se najpre sam! Ali, uvek iznova iskrsava pitanje: kako i zašto?

Jedina uspešna revolucija je ona koja se odigrava u čoveku samom. Čovek bi morao da shvati da nije samo „dat”, neslobodan i nemoćan, već je i „zadat”. Zadat nekim zadatkom! Kojim zadatkom? Da neprestano rastemo i tako pokušamo da ostvarimo, ili da se bar približimo: natčoveku, rekao bi Niče, a hrišćani kažu, Bogočoveku.

Ogromna iluzija čoveka – to je njegova prirodna odbrana („mehanizmi odbrane” u vidu projekcije, racionalizacije, negiranja itd) – je da poznaje sebe. Sve od vremena starih grčkih mudraca (a verovatno i mnogo pre) do Frojda, Adlera i Junga, naravno i od većine hrišćanskih svetitelja, naročito iz 5. veka, pa do onih retkih sadašnjih, ponavljaju delfijsku poruku: Upoznaj samog sebe! Kako? Na razne načine: pažljivijim praćenjem svoga svakodnevnog života, a u njemu ono šta mislimo, osećamo, kažemo, učinimo; pažljivijim praćenjem svojih snova koji nam otkrivaju našu „senku”, našeg „tamnog brata”, naše inferiorno i rđavo biće. Naravno da snovi imaju i svoju drugu stranu, otkrivajući nam religiju i kreaciju. Frojd i Jung nisu toliko jedan drugom suprotstavljeni, koliko se međusobno dopunjuju.

PODELI