U svakodnevnom opštenju među ljudima, dosta često čujemo kako kažu (kažemo): Verujem da je tako, ili: Ne verujem da je to istina, ili: Ne znam šta je istina.

Nisu li takvi česti iskazi ljudi svedočenje o postojanju arhitipa vere prisutne u svakom čoveku, bez obzira kako se određeni čovek o toj veri izjašnjavao?

Znali smo odavno da je čovek biće osećanja i mišljenja, K. G. Jung još dodaje ovim dvema opštim psihičkim funkcijama, dve druge, takođe važne: intuiciju i čuvstvovanje (najbliže funkciji opažanja, percepciji). Kada čovek kaže da je u nekoga ili nešto veruje, on je na željenom putu da, koliko je to moguće, objedini (stvori jedinstvo) između sve četiri pomenute psihičke funkcije. Ovakvo jedinstvo u verovanju ne postiže se ni brzo ni lako, jer se mogu isprečiti obmane i sumnje u mišljenju. Da bi samom sebi otklonio relativnu nesigurnost u verovanju, čovek nekada kaže: ja znam da je tako, želeći da svoju, uvek nesigurnu veru potkrepi uverenjem da on i zna ono u šta veruje.

Kao što je Dimitrije Mereškovski u jednom svom romanu o Leonardu da Vinčiu postavio izazovno pitanje: Da li je naše veliko znanje kći velike ljubavi, ili je obratno: velika ljubav kći velikog znanja, tako je moguće razmatrati poznatu misao Anselma Kenterberijskog: Verujem, da bih znao, odnosno (sada mi pitamo, a ne Anselm): Da li je znanje, zbilja vera, ili: znam, da bih verovao? Kako steći i osećanje i mišljenje ili, tačnije rečeno, kako ih u toku celog života sticati? Nije li nam ostavio Isus Hristos tajanstvene reči: Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi, koje patrijarh srpski Pavle tumači ovako: „Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi, znači, razvijajte svoje umne sposobnosti sve više, pod uslovom da paralelno razvijate u sebi dobrotu. No, um je hladan a dobrota topla, ali slepa. Stoga su nam potrebni i um i dobrota da jedno drugom drži ravnotežu, da um ne pređe u zloću, a dobrota da ne pređe u glupost“.

Na pitanje kako sticati dovoljno, i izoštreno mišljenje i topla osećanja, odgovor bi mogao biti – procesom individuacije i/ili oboženja. Neophodne prepreke na tome dugom i trnovitom putu, kao što su: domgatski fanatizam, dugotrajni skepticizam i perfekcionistički kriticizam, od pomoći su čoveku na tome putu, ako bude umeo da ove prepreke (kao izazov) pretvori u povoljnu šansu za dalje, sve harmoničnije približavanje vere k znanju, i obratno. Možda će takav čovek moći jednoga dana u poodmaklim godinama života da autentično svedoči: Verujem jer znam, ali i obratno: Znam jer verujem.

Šta hoćemo da kažemo kada ponavljamo: Ne verujem? Sa jedne strane, potvrđujemo prirodnu i potrebnu sumnju da ono što nam se kaže, ono što čitamo i čujemo ne verujemo, sa druge strane potvrđujemo da do autentičnog jedinstva vere i znanja još u nama nije došlo. Mada većina ljudi podležu sugestiji i autosugestiji, posebno mentalno slabije razvijeni ljudi rado primaju od drugih ljudi (naročito onih u koje imaju poverenje) sve što im ovi kažu za „gotovo i istinito“. Kao da onaj deo prirodne vere prisutne u svakom čoveku, radije želi da ostane „slep“, približavajući se tako „gluposti“ (prema patrijarhu Pavlu).

Druga krajnost u procesu vera-nevera, jeste uporno trajanje neverovanja, najčešće iz razloga straha da opet jednom čovek ne bude – prevaren. I pojedinci i narodi bivaju kroz istoriju varani od drugih pojedinaca i naroda. Neko (opet pojedinac, ređe narod) nešto nauči (ili ne nauči), a ponavlja dugo: Ne verujem. Ne praveći razliku, koju nije lako uočiti između onoga u šta ne treba verovati i onoga u šta valja verovati (ali i znati!), takvi ljudi (i narodi) nikada ne stignu ni do „mudrosti zmije“, još manje do „bezazlenosti goluba“.

Namerno nismo do sada raspravljali u koga ili u šta treba verovati, ali ne verovati, jer smo o tome pisali u ranijim našim delima. Ipak da se podsetimo da kao što su tačne pretpostavke viđenih antropologa sveta koji govore o homo religiosusu kao jednom od najstarijih arhitipova u svakom čoveku – vera u „onostrano“, vera u Tvorca, suštinski nikad shvatljivog, ali energetski kod svih prisutnog, istinska je čovekova vera do koje treba na pravi način (i doživljajem i znanjem – saznanjem) da čovek stigne. Eto opet plodni napor dugovečne individuacije i/ili oboženja!

Šta ćemo najzad, takođe sa čestom čovekovom reči: Ne znam? Dosta je školovanih i visokoškolovanih ljudi u svetu (među njima je i naučnika i filosofa) koji smatraju da na većinu svetskih zagonetki i opravdanih pitanja: Ko smo, odakle smo i kuda idemo – nema krajnjeg odgovora, niti ga može biti. Umesto da poveruju u nešto ili u nekoga koga (ili šta) niti vide niti poznaju, a pri tome ne žele da potpuno odreknu upravo to što niti vide niti poznaju, opredeljuju se za: Ne znam. Odakle je i kako je Život nastao, kako je i zašto ljudski mozak nakupio milijarde neurona i njihovih sinapsi, da li nekog sličnog čoveku i životu, ili sasvim drugačijeg života, ima u milijardama galaksija, da li čovek ima dušu i duh (gde su oni u njemu?) koji neadživljavaju telo u trenutku smrti, kao i dosta drugih sličnih i značajnih pitanja  – čovek, kao naučnik, filosof, umetnik, ali i običan čovek, odgovara: Ne znam. Da li je zadovoljan i relativno miran (celog života!), takav agnostik (pristalica agnosticizma, za koga je svet nesaznatljiv, nepoznat) – nije verovatno, ali je moguće. „Putevi Gospodnji su tajanstveni i nepredvidljivi“. Verujući čovek može jednom da sasvim prestane da veruje, a ne verujući da počne da veruje. Zašto onda ne bi mogao i agnostik da krene u jednom ili drugom pravcu? Umesto reči, često zbilja pametnih ljudi: ne znam, više mi (lično) odgovara reč: Tajna. Zašto čovek ne bi bio tajna koja mu je zadata – ako je čovek „dat i zadat“, sa pitanjem od koga zadat – da od tog istog čoveka bude ova tajna (nekada celog života) odgonetana!

Autor: Vladeta Jerotić

Izvor: politika.rs

U braku postoje četiri nivoa komunikacije između partnera: duhovni, intelektualni, emotivni i fizički. Za dobar brak, bar dva bi trebalo da funkcionišu. Kad popusti jedan ili dva, treba raditi na ostalim. Muž i žena, odnosno svako, treba da rade na svojoj individuaciji.

Koliko je ljubomora loša po brak?

– Ljubomora počiva na kaptativnoj ljubavi, u osnovi egoističnoj i pohlepnoj.
Afektivna osnova ljubomore je strah od odvajanja i strah od gubitka, otud u svakoj ljubomori ima potrebe za posedovanjem i gospodarenjem, koju porodična i šira društvena struktura pojačavaju ili slabe. Ljubomora je manje seksualna strast, više težnja za moći.

Šta to tačno znači?

– Ne treba mešati individualizam i individuaciju. Svi se rađamo kao individue, ali ovo drugo je proces razvoja koji vodi do ličnosti, koja se piše malim i velikim slovom. Razvijati samog sebe, dakle.

Kada se može reći da ima ljubavi u braku?

– Ilija Šugajev je napisao knjigu „Jednom za ceo život“ i tamo je zapisao da se ljubav stiče u braku. Zamislite to! Pričao mi je otac Justin crtice koje je čuo prilikom ispovedanja muškaraca i žena. Jedna od njih mu je rekla da svako jutro zagnjuri glavu u pazuh svog muža. Bili su već dugo zajedno, imali odraslu decu. Kada ju je upitao zašto, ona mu je odgovorila da joj tamo miriše.

Imate li savet?

– Citiraću Majndorfa koji kaže da monogamna zajednica muškarca i žene zasnovana na večnoj ljubavi postoji samo kao ideal. Zbog toga svako treba da neguje brak. Nije lako sačuvati ljubav. I nije isto u 50. kao kada ste imali 20 godina. Razvijajte se. Negujmo brak što duže. Šta ćemo bez braka? Trećina Evropljana neće brak, a zašto mladi neće? Zato što su imali loš primer roditelja. Najbolji je negovati ga da doživite zlatnu svadbu.

Kako vidite ovu zajednicu u Srbiji?

– U Srbiji ima mnogo jalovog nezadovoljstva. Imam običaj da kažem muškarcima da budu pažljivi sa ženama. Svetiće vam se žene posle 50. godine. Zašto? Žena ima dva ženska i jedan muški hormon. Kada u svom životnom ciklusu izgubi prva dva, ostaje ovaj treći – muški! Drugo, ne držite u strahu majku svoje dece, koja vam je podarila najveći izvor radosti.

Šta znači da se žena ne drži u strahu?

-. Ne zaboravimo da je ista ta žena 2.000 godina držana nepismena. Stvari su se u međuvremenu promenile.

Kako je to uticalo na muškarce?

– Postali su nesigurni. Inače, postoje dve vrste muškaraca: bludnici i sejači života. Prvi spavaju sa ženama, bez velikih emocija i ljubavi. Drugi se žene po nekoliko puta u svakom braku imaju decu, jer ih vole.

Šta mi možemo sami da učinimo?

– Razvijajte se, dopunjujte se, prosvećujte se. Rastite! Radite na individuaciji. Jedan moj pacijent mi je posle duge psihoterapije ovako rekao: „Vi se, doktore, zaista mnogo trudite, ali ja ne mogu da se promenim.“ Nemojte to da kažete, nikako! Duh nikada nije star i uvek je sposoban za promene. To je, zapravo, zadatost čovekovog bića.

Šta znači živeti kao dobar hrišćanin? Svako od nas poznaje mnogo vernika ili je i sam vernik, ali tek za nekolicinu bi možda mogao da kaže da je dobar hrišćanin ili istinski vernik.

Treba najpre pitati samog sebe da li sam istinski vernik. I šta to uopšte znači? Istinski vernik bi trebalo najpre da bude moralan čovek. Davno su me pitali, pa i sad ponekad pitaju, da li ima moralnih ateista? Pa ima moralnih ateista, taj broj nije veliki. A da li bi trebalo onda religiozni ljudi da budu moralni? Valjda bi trebalo. Kad kažem religiozni, pravim razliku između verujućeg čoveka, jer svi ljudi na zemlji u nešto veruju, pobožnog čoveka, koji je usvojio neku tradiciju, pa i Crkvu, i religioznog čoveka koji ume da objasni i sebi i drugima zašto je religiozan. Jedan od velikih evropskih filozofa, Seren Kjerkegor pisao je i govorio da je hrišćanin nešto ređe od genija i da postoji uvek samo jedan hrišćanin, to je bio Isus Hristos. Mislim da je Kjerkegor ipak preterao, ipak je bilo velikih svetitelja u hrišćanstvu već od prvog, drugog veka. I katolici su isto imali svetitelje, ostavimo po strani šta će biti sa kardinalom Stepincem. Tako da je bilo svetitelja koji su bili istinski hrišćani. Ali i oni su to postajali. Niko nije do kraja hrišćanin, pa ni istinski hrišćanin. Mi postajemo hrišćani i to ako postajemo, jer Hristos kaže: „Budite savršeni, kao što je savršen otac Vaš nebeski.” To je nemoguće. Trudimo se koliko možemo da budemo hrišćani, čak i kad mislimo da jesmo, pa donekle i jesmo, opet nije sigurno da li ćemo do kraja života to održati. Ljudi koji su bili ili mislili da jesu hrišćani, umeli su da se okrenu protiv i obrnuto. Oni koji su bili ateisti okreću se veri.

“Ne može dete da se normalno razvije ako se muž i žena trajno ne vole”, reči su našeg cenjenog neuropsihijatra, koji je u jednom od svojih predavanja objasnio i fenomen klice dobra i zla, kao i šta utiče na to koja će se klica više razviti.

U savremenom svetu postoji desetina vrsta pristupa roditeljstvu i “škola” vaspitanja, a sve samo sa jednim ciljem, da se dete razvije u dobru osobu koja će da pravi dobre izbore.

Jedna do teza je da se dete rađa kao “prazna tabla” na koju roditelji “upisuju” sve osobine i sklonosti, međutim, jedna druga struja, kojoj je bio naklonjeniji i naš čuveni psihijatar Vladeta Jerotić, veruje da se dete ipak rađa sa određenom “osnovom”, na koju roditelji – svojom ljubavlju – usmeravaju i nadograđuju.

Evo kako je taj fenomen objasnio dr Jerotić:

“Ljubav je kada nam je sve na svetu blisko. Prvo se bunimo protiv oca, zatim protiv majke, a kad dobijemo mi decu, potpuno isto, iste greške pravimo.

Nema idealnih roditelja. Svaki negde pogreši.

Savremeno mišljenje zapadnih psihologa dobrim delom jeste da se svako novorođenče ne rađa kao “tabula raza” – neispisana tabla, nego sa klicom dobra i zla, i to je meni veoma prihvatljivo. Naravno, tu genetika igra važnu ulogu. Dobro i zlo zajedno su, a poreklo zla ne znamo dovoljno.

Dakle, ne znamo dovoljno poreklo zla, ali postoji dobro. U čoveku postoji dobro. Pozvao sam se na savremene psihologe i na tu klicu dobra i zla koja je prisutna kod novorođenčeta. I sad počinje značaj roditelja! Koliko će roditelji uspeti da dobru klicu razviju. Jer, te dve klice nisu podjednake.

Neko se rađa sa jačom klicom zla i obrnuto. Tako da je jako važno kakvo će uslediti vaspitanje.

U Americi, recimo, među psiholozima i psihijatrima smatra se da značaj u razvoju ima pedeset odsto genetika, a pedeset odsto stečeno tokom života.

Ne može dete da se normalno razvije ako se muž i žena trajno ne vole.

Nemam decu, ali dobro treba paziti kako sa decom postupamo, jer će deca sve da prenesu, i pozitivno i negativno, od roditelja na svoju decu. Kada o tome pričam, mladi ljudi se uplaše. Treba naći pravu osobu i jako je važno da i jedna i druga strana duboko osete – to je taj! – to je ta! To nije izmišljeno, to nije iluzija.

U detinjstvu ne treba prenaglašavati knjigu, nego igru. Čovek je najpre homo ludens pa onda sve ostalo.”

Izvor: Nedeljnik