Vladeta Jerotić: Šta je sa seksualnom revolucijom danas?

582

Čudnovata je, katkad tragična sudbina nekih značajnih ljudi u nauci, filozofiji i religiji. Njih ne samo što nisu mogli da shvate njihovi savremenici, a često i generacije posle njih, već su njihova učenja bila svesno ili nesvesno iskrivljavana ili zloupotrebljavana. Ovo je bio slučaj ne samo sa Ničeom i nacizmom već i sa Sigmundom Frojdom i “seksualnom revolucijom”. Pa ipak – sumnja nas ne ostavlja na miru – kao da je u ovim ljudima ili u njihovim idejama bilo nešto bremenito ne samo za menjanje postojećeg stanja, već i za pogrešno menjanje ranije pogrešnih stavova. Možda je sva tajna u još uvek nedovoljno upoznatoj, protivrečnoj i isključivoj čovekovoj prirodi.

Političke revolucije u svetu koje su išle naporedo sa industrijskom revolucijom ili joj čak prednjačile, a koje su otvorile do tada zabranjena vrata ljudske slobode, i onda stavile čoveka na ljute muke da sve slobodnije odlučuje u branju plodova sa “drveta dobra i zla”, istovremeno su otvorile širom vrata i drugim slobodama. Pre svega onoj seksualnoj. Zagušljivo vreme seksualnog licemerstva, potiskivanja i sakrivanja prirodnih potreba, vreme u kome se nije moglo da doživi čulno zadovoljstvo ženom, ako ona prethodno nije bila kao seksualni objekt, ponižena, približavalo se već krajem XIX veka svome prirodnom kraju, pa je ostalo samo pitanje kakav će prelaz da bude u novo doba i na kojoj granici će se zaustaviti buduća revolucija.

Na barjaku koji je prvi podignut u ime “oslobođenog čovekovog seksualnog bića” stajalo je ime Sigmunda Frojda – čoveka opreznog i plašljivog, duboko skeptičnog i pesimističkog, koji se klonio svake politike, a prema revolucijama se odnosio upravo konzervativno. Takva je, istina, bila ličnost Frojdova, ali ne i njegove ideje, pa se možemo upitati po čemu moraju ideje nekog značajnog čoveka, da po svemu odgovaraju ličnosti njenog nosioca. Kakve je veze imala, na primer, ideja “natčoveka” sa Ničeovom ličnošću? Tako se pitaju, međutim, oni koji bi hteli da spasu Ničeovu ili Frojdovu ličnost od zloupotrebe njihovih ideja. Ima u tim željama plemenitih napora, ali ipak ostaje sumnja: nije li neka bolest u ovim velikanima tinjala, a zatim i buktala, a koja je zlosrećno razdvojila učenje od ličnosti učitelja? Bilo kako bilo, vekovno iskustvo pokazuje da kad god se neka sloboda, najpre, zatraži i poželi samo spolja, u očekivanju da će tada doći, prirodno i spontano, i ona unutrašnja, razočaranja izgleda, da su bila uvek neminovna.

Seksualna revolucija danas, koja se ne može posmatrati kao izolovan fenomen, želeći da donese sputanom čoveku slobodu, istovremeno je tu slobodu postavila u bliske odnose sa Ništa. A kada se sloboda našla jednom pored Ništa, ne razlikujući se međusobno uvek najbolje, čovek se još jednom upitao za pravi smisao seksualne revolucije. Karen Hornaj je još na početku seksualne revolucije tačno uočila da mladi ljudi ne traže jedno od drugog seks, već sigurnost koju od roditelja i društva nisu nikada dovoljno dobili, dok je Erih From govorio o raznim vidovima bekstva od slobode. U ime slobode beži se od slobode! Miodrag Pavlović je sasvim tačno napisao da “erotizam izgleda modernom čoveku kao jedan od poslednjih načina da se vraća kolektivnom… da u erotizmu nađe zajednički imenitelj sa ostalim ljudima, da u erotizmu promiskuiteta, grupnih brakova ili grupnih situacija doživi biološku stopljenost sa bićima sa kojima nema inače načina da se sretne i zbliži”. 

Mladima se danas čini da se sve može i mora lako da dobije. Automobil, diploma, a pre svega onaj drugi pol. Njima se čini da su stari učinili ceo život, pa i onaj seksualni, nepotrebno složenim, da su sve komplikovali i zamrsili, a da život treba da teče mnogo prirodnije i jednostavnije. Nažalost, nikako nije tako. Život verovatno nikada nije bio jednostavan, a čovek, od kada je naučio da misli, odmah se sukobio najpre sa svojim osećanjima, a onda i sa mislima i osećanjima ljudi oko sebe. Iz stoleća u stoleće život i ljudski odnosi u njemu postajali su sve složeniji i komplikovaniji i kako Herman Hese izvanredno reče: “Na početku stvari ne nalazi se nevinost i jednostavnost, sve što je stvoreno, i ono naizgled najjednostavnije, već je iskrivljeno, već je sa mnogo pukotina i bačeno u prljavi tok postajanja. Put u čednost, u nestvarno, ka Bogu, ne vodi nazad, već napred, ne ka vuku ili detetu, već sve dalje u krivicu, sve dublje unutra ka razvijanju čoveka.”

Nosioci seksualne revolucije, ali i mladi svet uopšte, sigurno su u pravu kada više neće natrag ka “vuku” i svemu onome što se u prošlosti dešavalo, a što je toliko podsećalo na “čovek čoveku vuk”. Ali on neće ni u krivicu koja se voljno uzima na sebe, u odgovornost koja obavezuje, u žrtvu koja čisti. Ukratko – on neće u “individuaciju”, u kojoj treba da se sukobljava sa svim mogućim Senkama i Personama u sebi i van sebe. Taj novi svet kao da uopšte ne želi nikakav sukob. Odbijajući s pravom da učestvuje u raznim iskonstruisanim sukobima u kojima treba drugima da posluži kao nova vrsta “topovske hrane”, on odbija svaku vrstu sukoba predajući se svim vrstama sloboda – od one seksualne, do slobode nerada, tj. odbijanja svakog rada i zanimanja. To je sloboda u kojoj očevidno dominira princip zadovoljstva, u kojoj je pasivnost jača od aktivnosti, a indiferentnost štit pred “afektivnom zagađenošću” roditelja i društva. 

Uz pomoć droga mnogi koji su počeli svoju revoluciju od seksa svesno traže da je završe u pseudonirvani budista. A šta se dešava sa samim seksom? Težeći ka uprošćavanju seksualnih odnosa, mladi ljudi su dospeli u takvu vrstu “uprošćenosti” u kojoj ne samo što je sama seksualna strast obestrašćena već se na mesto odnosa dvaju subjekata stvorio odnos predmeta. Kada je reč o odnosu polova, sve to nije nimalo jednostavno. Bez potrebe za mistifikacijom, može se mirno reći da odnosi između polova, kako oni duhovne tako i telesne prirode, u sebi još nose dovoljno zagonetnog i nepoznatog koje nijedna nauka nije uspela do kraja da rasvetli. Oslobođenje od seksualne sputanosti i lažnog odnosa prema seksualnom nagonu, nažalost, ne obezbeđuje automatski i stvarnu seksualnu slobodu. Očevidno je, najpre, da slobodom u seksualnim odnosima čovek još nije ni izdaleka sebe oslobodio svih drugih vrsta otuđenja u svetu. Možda je čak postigao suprotno. U okvirima velike zamke koju je svuda razapelo čoveku otuđenje, vrebajući ga i spolja i iznutra, jedna od ovih zamki je i tzv. čovekova seksualna sloboda. U stvari, sve u ovoj “slobodi”, od tzv. ozbiljne reklame i filmova do pornografskih časopisa, teži tome da čoveka ponovo zarobi ostavljajući mu iluziju da je slobodan. 

Krajnji ishod seksualne revolucije dovedene do svoga logičnog kraja, to znači do apsurda, jeste regresivno vraćanje odrasle jedinke na narcistički stupanj malog deteta, pri čemu, ako druga strana još uopšte predstavlja neki realni objekt, onda se u njoj voli ili “ono što je u njoj moje, što je moje bilo ili što bih želeo da je moje” (Frojd). U drugom slučaju veza dvaju bića postaje ili samo genitalna ili samo vangenitalna! Sa zebnjom i ne bez izvesne tragikomike otkrivaju psihijatri i kod naših savremenika, posle svih revolucija kojih smo bili svedoci, upravo onaj isti razdor u ličnosti koji je Frojd zapazio kod svojih savremenika, i u njemu video prave razloge za impotenciju, odnosno frigidnost, razdor u kome se dva normalna toka, onaj nežni i onaj čulni, ili onaj erotični i seksualni, patološki razdvajaju i odlaze na suprotne strane. Otud je erotizam modernog čoveka, naročito onog mladog, erotizam deteta u stadijumu u kome su genitalna i vangenitalna sfera još uvek prirodno razdvojene, opterećen uz to potrebama koje teži ka apsolutnom zadovoljstvu, odbacujući da prizna princip realnosti. Između vuka i zrelog čoveka stoji dete koje je to još uvek, ili je to ponovo postalo.

Ovaj infantilni stadijum čovečanstva, ako je delimično savladan na misaonom polju, mora za svaku generaciju iznova da bude savladan i na emotivnom polju. Svaki napredak pojedinca i čovečanstva, povezan je sa patnjom i velikim naporom; svaki povratak nazad, u stadijum deteta ili vuka, munjevit je i lak. Seksualna revolucija danas može da ima svoj smisao samo u okviru opšte revolucije koja bi težila radikalnom razotuđenju čoveka, odnosno njegovom oslobođenju na svim planovima života. Ovakva revolucija očevidno ne može da bude samo spoljašnja, već i unutrašnja, lična drama prinude i slobode svakog pojedinca. Seksualna revolucija sama za sebe nema nikakvog smisla, jer tada postaje svrha za sebe, a njeno istrčavanje ispred ostalih revolucija (unutrašnjih i spoljašnjih) ne samo što ove ne ubrzava, već čak koči. Seksualna revolucija dobija samo onda dublji smisao kada se susretnu dva slobodna bića koja su u stanju da ostvare egzistencijalni dijalog Ja-Ti, pri kome dualunion (jedinstvo udvoje) nije posledica regresa uz pomoć droge, već sjedinjavanje dve pune polovine Platonovog jedinstvenog bića, koje je ljubomorni Zevs jednom rastavio. Genitalni i vangenitalni deo tada ponovo struje jednom utoku, ne rastavljajući se više ni drogom, ni neurozom, niti društvenom nepravdom. Ovakvih spajanja i ovakvih revolucija bilo je oduvek, ali uvek samo pojedinačno, čak skriveno, nezavisno od bilo kakvih spoljašnjih revolucija.

Današnja demitologizacija seksa, u okviru opšte demitologizacije (kao da su mitovi bili izmišljene priče tirana za malu decu) vodi ili potpunoj seksualnoj anarhiji, kakvu su već poznavala pojedina doba u prošlosti čovečanstva sa poznatim ishodom, ili seksualnoj kontrarevoluciji sa novim principima morala i moralnih normi koje ne moraju biti ništa manje stroge od onih koje je rano hrišćanstvo postavilo rimskom društvu u rasulu. Želeli bismo da budemo loši proroci i da, pošto zaista nema nikakvog povratka prirodi, kao što je to Frojd jednom predvideo, jer je proces civilizacije, ali i humanizacije ireverzibilan (što ne znači po svaku cenu pozitivno evolutivan), današnja seksualna revolucija posluži kao dragocen eksperiment celog čovečanstva i čoveka kao pojedinca u traženju novih rešenja stare zagonetke naših nagona i naše slobode.

Odlomak iz knjige ”Čovek i njegov identitet”

 

PODELI