“Bolest je često posledica nedostatka ili iscrpljenosti životnih sila, ali često je i očišćenje duha i tela od otrova koji su se nakupili. Neophodno je da čovek boluje s vremena na vreme. Izvor većine bolesti je u duhu. Zato duh i može da izleči većinu bolesti. Kao đak razboleo sam se od kolere koja je harala u Lici.
Izlečio sam se time što je otac dozvolio da upišem studije tehnike, što je predstavljalo moj život. Priviđenja za mene nisu bolest, već sposobnost uma da prodre izvan tri zemaljske dimenzije. Imao sam ih čitavog života i primao sam ih kao sve druge pojave oko sebe.”

Prema legendi, beba je pre rodjenja upitala Boga:
-Kazu da me sutra saljes na Zemlju!? Ali kako cu se ja tamo snaci ovako bespomocna?
-Odabrao sam jednog andjela za tebe.On cete cekati i brinuce se za tebe.Svakog ce se dana smijati s tobom,dobijaces njegovu ljubav svakog dana i bices sretno bice-odgovori Bog.
Kako cu se s ljudima sporazumevati kad neznam njihov jezik?
Tvoj ce te andjeo nauciti jezik pa ces se moci sporazumevati.
Beba je podigla glavu i upitala:-Svi kazu da na Zemlji ima losih ljudi,ko ce me stititi?
-Tvoj ce te andjeo cuvati,pa makar i po cenu zivota-odgovorio je Bog.
-Hoces li mi makar reci ime mog andjela,upita beba.
-Nije vazno kako se zove,Ti ces ga zvati MAMA -odgovori Bog.

Snob koristi sve oko sebe kao svoje gedžete, svoje partnere, svoju decu, svoje pse. Razmeće se reprezentativnim poznanicima i rođacima kao i svojim poreklom, ukoliko je i ono reprezentativno. Ukoliko nije, zaboravlja ga, kao i one nereprezentativne rođake, svoju nereprezentativnu provinciju, palanku, varošicu, zaselak, akcenat, srednje ime, prezime, ime, prvog komšiju, razliku između kokoške i prepelice, miris stajskog đubriva u vrelo letnje popodne, diskoteku u kojoj se svi međusobno poznaju.
Vrlo često snob napušta svoje mesto rođenja da bi se otisnuo putem uspeha u beli svet gde će ga ljudi ceniti po onome što on zaista jeste. Guši ga rodna gruda i zna da niko nije prorok u svom selu. Nažalost, prečesto se vraća nazad sa malim zavežljajem neispunjenih snova i pravom da do kraja svog snobovskog života sve oko sebe gleda sa visine.
Kada je u pitanju hrana kojom se snobizam zasićuje nema nikakvih ograničenja. Sve na šta možemo biti gordi jeste potencijalni razlog da se ponašamo u maniru snoba. To može biti politički uspeh i mesto u skupštini koliko i dobročinstvo koje smo učinili, moralno čistunstvo ortodoksnih vernika, istrajnost u vegeterijanizmu, muzika koju slušamo, filmovi koje gledamo, kafići u koje ne zalazimo, niske pobude kojih nemamo, uzvišenost i jednostavnost kojoj težimo. Svaki trijumf nad jednom vrstom gordosti rađa novu gordost zbog samog trijumfa.
Koliko duboko čovek može utonuti u snobizam, a da toga nije ni svastan, govori odnos prema deci. Nema potrebe da se sada osvrćemo na odveć očigledne primere skorojevića koji svoju decu upisuju u najskuplje privatne škole, šalju na kurseve jezika i eventualno balet, iako im kod kuće usađuju u glavu sistem vrednosti u kom škola i obrazovanje vrede koliko i plemstvo u komunističkom uređenju.
A dok nema dece, dobro mogu da posluže i psi. Sa pedigreom, naravno.
Postoje oni koji misle da su bolji od drugih i postoje oni koji znaju da to jesu.
Čuli ste da se neka tikva pokondirila, došla do novca, društvenog statusa preko noći i umislila da je sada bolja od drugih. A zapravo nije. Vi znate da nije jer znate da ona ne može biti bolja od vas, znate to jer znate da se neke stvari ne mogu steći preko noći, stvari koje vi posedujete i o kojima ta „tikva“ može samo da sanja. Znate da je ona samo snob i zato ste bolji od nje. Ali vas to ne čini snobom, zar ne?

U plemenu Himba, u Namibiji, veruju da dete samo bira roditelje. Jedino što ne može da izabere je kada će da ga rode, već mora da sačeka dok se majka ne odluči da ima dete.
Kada žena poželi da postane majka, ona ode u šumu i meditira dok ne čuje pesmu deteta koje želi da ga ona rodi. Tek kada čuje tu pesmu, ide da nađe muškarca koji će biti otac tog deteta. Kada ga pronađe, ženamuškarca uči detetovu pesmu i pre nego što vode ljubav i fizički začnu dete, oni pevaju pesmu kako bi ga prizvali. Međutim, tu nije kraj. Pesmu moraju da nauče i babice i duge žene u selu, kako bi njime dočekali dete kada se rodi. Ta pesma će kasnije pratiti dete kroz život.
Ako se dete povredi, pevaće mu pesmu da se brže oporavi. Ako učini nešto dobro ili vredno pažnje, takođe će mu pevati njegovu pesmu. Kada god treba da prođe kroz neki od važnih obreda u životu,pesma će ga pratiti. Čak i ako osoba izvrši neki zločin, ne sledi mu kazna, već – pesma. Cilj ovog pevanja nije kazna, već želja da se pojedinac podseti na to ko je u stvari i kakva je njegova prava priroda. Ovo pleme smatra da je svaki čovek po sebi dobar i da ga podsećanje na njegovu pesmu vraća njegovoj dobroj prirodi.Koliko je pesma bitna u životu plemena, najbolje govori podatak da se rođendan deteta ne slavi onog dana kada je ono došlo na svet, već onda kada je majka prvi put čula detetovu pesmu. Tada se ono objavilo svetu i pesma će se čuti sve dok osoba ne umre.

Jedan doktor je napisao status koji je odjeknuo u medijima i natjerao sve da se zamisle. Pročitajte i sami:
“Danas je najtužniji dan u mom životu. Kao doktor porodio sam puno trudnica i svaki put kada uđem u rađaonu molim Boga da nagradi sve majke. Bol koji žene podnose u rađaoni je neopisiv i on ne uključuje devet mjeseci trudnoće. Prolaze kroz puno toga samo da bi na svijet donijele novi život.
Danas sam plakao jer sam izgubio jednu ženu, ne molimo se za ovakve stvari ali ponekad Bog ima drugačije planove. Zašto je slučaj ove žene bio tako bolan?
Ona nije mogla imati djece 14 godina! Pokušali smo IVF i puno drugih metoda koje su poznate čovjeku, žena je prošla kroz puno toga. Na kraju Bog je počastio, bilo je to iznad nauke i ljudskog znanja. Bila je trudna uprkos tome što što je imala ciste na jajnicima i punu maternicu mioma.
Njeni miomi su počeli da nestaju i sve je bio u redu, znao sam da će Bog uraditi ono što nama izgleda nevjerovatno iz svoje veličanstvenosti i milosti.
Nakon devet mjeseci, došlo je vrijeme poroda, njen muž je doveo u bolnicu i brzo sam ostavio sve što sam radio kako bih je posjetio. Satima se porađala, nakon sedam sati bilo je toliko bolno da sam odlučio da je otvorim.
Izgubili smo je, ali beba je bila živa. Prije nego što je um*la, držala je bebu u rukama i nasmiješila se, rekla ”Bog je najveći” i onda je umrla. Bio sam potrešen i tužan, otišao sam do njenog muža da mu kažem šta se dogodilo, a nakon što je čuo onesvijestio se, njegov sretni dan se pretvorio u tužni.
Danas smo izgubili jedan život rađajući novi. Molim vas poštujte žene, jer one prolaze kroz dolinu smrti samo da bi donijele novi život. Poštujte svoje žene!
Nositi bebu devet mjeseci nije šala, a porađati se satima samo da bi rodila vaše dijete je velika žrtva. Molim Boga da zaštiti svakoga ko čita ovo, a naročito trudnice, molim vas da budu u vašim molitvama.
Molim vas, ako imate problema sa svojom majkom i odbijate da je nazovete, molim vas sada je nazovite! Ona je prošla kroz puno toga da bi vas rodila!”

Između unučeta i majčine majke osim ljubavi i pažnje, postoji još nekoliko posebnih veza. Ako ste imali sreće da odrastate uz svoju baku, vaša sećanja na detinjstvo verovatno su ispunjena divnim, emotivnim asocijacijama na sigurnost i uživanje.
Uz sve poštovanje majke našeg oca, da li vam je ikada palo na pamet da postoji (biološka) razlika između nje i bake po majci? Ako je verovati naučnicima, između unučeta i majčine majke osim ljubavi i pažnje, postoji još nekoliko posebnih veza!

Neosporna genetika

Geni praktično predstavljaju jedinice nasleđa sastavljene od DNK. Genetičari kažu da unuci sa bakama i dekama dele u proseku 25 odsto DNK. Gene nasleđujemo i od baka i od deka, ali najviše od bake po majci, tvrde stručnjaci, jer njihovi geni imaju moćniji uticaj na potomke dece.
Naučnici veruju da je to zbog “veze po X hromozomu”. Naime, baka po majci prenosi na decu 25 odsto X hromozoma na unuke i ženskog i muškog pola, dok baka po ocu prenosi jedan X hromozom na ženske unuke, a na muške prenos hromozoma ne postoji.

Šta to smeta u odnosu unuka i očevih roditelja?

Postoji više teorija, ali najveći broj naučnika veruje da je u pitanju “očinska neizvesnost”, odnosno sledeće – majka i njena majka 100 odsto su sigurne da odgajaju svoje dete, dok očevi i njihove porodice u to podsvesno nisu uvek sigurni, zbog toga što nisu oni strana koja učestvuje u rađanju.

Sasvim posebna bliskost

Bake po majci bliskije su sa unucima, veruju naučnici. U mnogim porodicama, upravo majčina majka nosi veću odgovornost za decu i provodi najviše vremena s njima, ulaže u njih i više brine o vaspitanju i odgajanju unuka od bake po ocu.

Jedinstvena uloga

Jedna čileanska studija pokazala je da smo od sva četiri roditelja naših roditelja najprivrženiji baki po majci, jer geni “preskaču” jednu generaciju (majku i oca), pa su možda baš zbog toga mnogi bolje slažu sa bakom i dekom nego sa roditeljima.

Da li se slažete sa tvrdnjama naučnika? Kakvo je vaše iskustvo? Podelite sa nama u komentarima!