Posle mog gostovanja na TV Happy, telefoni su se usijali od gledalaca koje je interesovao biljni lek za čir na želucu. Očigledno je ova bolest, sa Helicobacterom kao uzročnikom (a on je i uzrok karcinoma jednjaka i želuca) čest problem. Stoga sam  odlučio da napišem post o tome, da ne bih svakom pacijentu pojedinačno objašnjavao.

Osnovni sastojak je koren biljke sladić (latinski Radix Glycyrrhizae), koja raste u južnim delovima Evrope, kao i delovima Azije. Njena lekovita svojstva priznaje i Svetska Zdravstvena Organizacija, koja ga preporučuje za kašalj. Koristi se i kao lek protiv zapaljenskih bolesti, alergije, a i kao tonik (suzbija hronični umor i poremećaje koncentracije).

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Mi ćemo se ovde baviti uglavnom njenim delovanjem kod ulkusa želuca.

U lečenju ulkusa želuca koristi se koren biljke. Glicirizin medjutim, kod dugog korišćenja u visokim dozama, može imati ozbiljna neželjena dejstva, pa se koren koristi u suplementima uglavnom kao deglicinorizovani ekstrakt (DGL). Postoje brojne studije o efikasnosti DGL kod ulkusa. U jednoj studiji na 33 pacijenta sa čirem na želucu, smanjenje čira je bilo značajno bolje u grupi pacijenata koji su ga uzimali. Potpuno izlečenje je postignuto u 44% pacijenata (u kontrolnoj grupi, placebo grupi, svega 6%).

U drugom ispitivanju je korišćen DGL kod pacijenata sa najmanje 6 napada čira godišnje, trajanjem bolesti od 4 do 12 godina, u dozi od 3 i 4,5 grama. Poboljšanje je zapaženo već posle 5 do 7 dana, s tim što je viša doza bila efikasnija.

U drugoj studiji su uporedjivani efekti DGL sa lekovima za suzbijanje želudačne kiseline. Iako je efekat bio sličan, procenat pacijenata u kojih su se tegobe ponovo javile posle terapije je bio niži u grupi sa DGL.

Ekstrakt korena sladića ne oštećuje želudačnu sluzokožu, jer dovodi do povećanog lučenja sekretina, hormona koji povećava izlučivanje sluzi koja štiti želudačnu sluzokožu od kiseline. Glabridin i glabren, sastojci sladića, deluju  protiv sojeva Helicobactera koji je rezistentan na antibiotike (amoksicilin i klaritromicin). Doza DGL je izmedju 380 – 1200 mg, dnevno, najbolje pola sata pre jela.

 Autor: Prof. dr Branimir Nestorović

ordinacija.tv Izvor: banenestorovic.blogspot.com

Da li ste znali da postoji biljka sa kojom možete da operete ruke kao sa sapunom ili kosu kao sa šamponom? Zato se i zove sapunjača ili sapun- trava, što je izvedeno iz latinskog naziva Saponaria officinalis (sapo znači sapun). Stvara penu zbog velikog sadržaja saponizida, a za higijenu su je koristili stari Grci i Rimljani. U našim krajevima su je žene koristile za pranje veša početkom prošlog veka, koren se skuva u vodi, tečnost promućka i obilno peni.

 U pitanju je višegodišnja zeljasta biljka, raste na vlažnim i peskovitim terenima pored reka i potoka, u šikarama i zapuštenim mestima. Ima je u zemljama srednje i južne Evrope, a naročito na Balkanu.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Kao ukrasna biljka gaji se u vrtovima, cveta čitavog leta, a cvetovi su mirišljavi, ljubičasti ili beli.

Lekoviti deo je koren, koji se vadi u martu ili u oktobru i novembru, važno je da biljka bude starija. Čisti se od zemlje i trulih delova, seče na komadiće i suši na suncu u tankom sloju ili u sušari na temperaturi od 40 do 45 stepeni. Osušen koren je sladunjavo-gorkog ukusa, a kad odstoji, postaje ljut. Pakuje se u papirne ili jutane vreće i čuva na suvom, provetrenom mestu. Ipak, sa vađenjem korena ne bi trebalo preterivati, jer je sapunjača svrstana među retke biljke.

Koren sapunjače se koristi i kao sredstvo za iskašljavanje kod bronhitisa i upale gornjih disajnih puteva. Posebno je delotvoran kod prehlada, kašlja, izbacivanja sluzi. Od njega se pravi čaj koji snižava holesterol u krvi, jača imuni sistem posle virusnih infekcija i ublažava bolove. U tradicionalnoj prirodnoj medicini se koristi kao blagi diuretik i za lečenje reumatizma i gihta. Od njega se prave obloge koje pomažu kod ekcema i čireva na koži.

ČAJ ZA IMUNITET I ČIŠĆENjE PLUĆA

Sprema se tako što se pola kašičice suvog korena prelije sa 2 dl ključale vode, ostavi da odstoji 10 minuta i procedi. Pije se šolja čaja, dva do tri puta dnevno.

Za iskašljavanje i čišćenje bronhija čaj se pravi od mešavine biljaka. Supenu kašiku smeše (po 20 g korena sapunjače, sladića, lista podbela, belog sleza i pitomog kestena) prelijte sa 2 dl ključale vode, poklopite i ostavite da se prohladi. Procedite, zasladiti kašičicom meda i pijte četiri do pet puta dnevno.

PRIRODNI ŠAMPON ZA KOSU

Šampon od sapunjače se pravi tako što se na pari prokuva 100 do 120 grama malih komadića kore od korena, u pola litra destilovane vode. Kada polovina vode ispari, sadržaj se procedi kroz gazu i sipa u bočicu. Ovaj šampon je odličan za sve tipove kose i za često pranje. Možete da ga obogatite i aromatizujete ekstraktom lavande, ruzmarina, kamilice, bora, limuna ili biljke po izboru.

Blagovremeno otkrivanje i terapija dečje astme važni su ne samo za lečenje obolelog u tom uzrastu već i za njegovo respiratorno zdravlje tokom celog života. O dijagnostikovanju i kontroli dečje astme govori jedan od najboljih poznavalaca te patologije, prof. dr Branimir Nestorović.

Nastojeći da pomogne da se dečja astma otkriva na vreme i da se efikasno leči, naš najveći stručnjak za ovu patologiju, pedijatar pulmolog i alergolog prof. dr Branimir Nestorović, pre više od dve decenije napisao je i knjigu “Dete sa astmom, alergijom i ekcemom”, namenjenu i lako razumljivu pre svega roditeljima obolelih mališana. U knjizi koja je doživela sedam izdanja, prof.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Nestorović je razotkrio prirodu astme i ukazao na njena mnoga lica, pruživši objašnjenja za koja nemaju vremena ni najstrpljiviji lekari. Svako novo izdanje dopunjavo je novim saznanjima o vrlo učestalom oboljenju koje je, paradoksalno, na razmeđu dva veka, u najrazvijenijim zemljama sveta, počelo da dobija razmere epidemije i da pokazuje sve veću varijabilnost. Govoreći o astmi danas, prof. Nestorović kaže da se ona sve ređe označava kao bolest a sve češće kao sindrom sa više fenotipova – pojavnih oblika koji su određeni genetskim nasleđem koje osoba nosi, i spoljašnjim faktorima koji na nju deluju. Takođe, neke novije studije su pokazale da je, u protekle dve decenije, u svetu bilo propusta u dijagnostikovanju astme pa se za jedan broj pacijenata pokazalo da su lečeni antiastmatskim lekovima iako nisu imali astmu, dok je kod drugih sa zakašnjenjem otkrivena zapuštena, nelečena astma. Prof. Nestorović kaže da se astma ne može lako definisati, ali da se relativno lako može dijagnostikovati i zato podseća na ključna saznanja koja definišu dečju astmu.

Brojni fenotipovi astme

Već i sama grčka reč asthma (otežano disanje) delimično opisuje akutni napad ove hronične upalne bolesti disajnih organa. Bronhije se sužavaju zbog grčenja mišića u zidovima većih disajnih puteva i usled oticanja sluzokože i nagomilavanja sekreta u šupljinama sitnijih bronhiola. Protok vazduha kroz bronhije postaje otežan, posebno pri izdisanju, a pri prolasku vazduha kroz sužene disajne puteve nastaje piskav zvuk, «šištanje» u plućima. Navedeni simptomi su posledica zapaljenja sluzokože bronhija koje, kad se ponavlja, dovodi do preosetljivosti bronhija, što je osnovna karakteristika astme.

Alergijski faktor je među najznačajnijima za razvoj preosetljivosti bronhija, pa tako i astme. Udruženost astme i alergije u dečjem uzrastu objašnjena je otkrićem da se oba stanja nasleđuju preko određenog broja zajedničkih gena, a jedan od znakova alergijske sklonosti je i atopijski dermatitis (dečji ekcem). Ekcem se pojavljuje u uzrastu odojčeta i često prolazi do četvrte ili pete godine života, ali nosi veliki rizik za astmu. Troje od četvoro dece sa ekcemom najverovatnije će imati astmu.

 Pored genetskog, faktor rizika za pojavu astme je i delovanje spoljne sredine. Zapaljenje sluzokože disajnih organa izazivaju alergeni, virusne infekcije, i neki pomažući faktori (aerozagađenje, pasivno pušenje, i drugo). Kod osoba bez nasleđene sklonosti ka astmi i/ili alergijama, ovo oštećenje je prolazno i ne ostavlja posledice; ali, kod osoba sa alergijom traje duže, pogoršava se i prelazi u hronično zapaljenje koje dovodi do zadebljanja zida bronhija (dva i više puta debljih nego kod zdrave dece).

Alergija onemogućava da zapaljenje disajnih puteva izazvano virusom spontano prođe, objašnjava prof. Nestorović. Kod osobe koja nema astmu, virusna infekcija traje od 10 do 15 dana i spontano prolazi, zato što respiratorni virusi ne mogu duže da opstanu u sluzokoži disajnih organa. Ali, ako postoji alergija, period njihovog opstanka se veoma produžava, čak na tri ili četiri meseca, i to neprekidno pogoršava zapaljensko stanje koje karakteriše astmu.

Sve to, uz još neke faktore, čini da bronhijalno stablo postaje preosetljivo (prekomerno razdražljivo) pa reaguje sužavanjem i na najblaže stimuluse. Dete alergično na grinje – navodi primer prof. Nestorović – dobiće napad astme i pod dejstvom drugih “okidača”, a to mogu biti ne samo drugi alergeni i određeni respiratorni virusi, kao specifični faktori, već i brojni nespecifični faktori kao što su: duvanski dim, hladan vazduh, jaki mirisi, magla, fizički zamor, emotivni stres, promena klime, i drugo. Gotovo 90 odsto slučajeva alergijske astme kod dece uzrokuju grinje, kao kućni alergeni, dok su od vankućnih alergena najvažniji poleni, u našoj zemlji poleni trava. Prof. Nestorović napominje da, kod alergične osobe, svaki kontakt s alergenom dovodi do pojačavanja reakcije, pa ne treba očekivati «navikavanje na alergen».

Pasivno pušenje je izuzetno štetno po respiratorno zdravlje deteta, upozorava prof. Nestorović, kao i pušenje majke tokom trudnoće, što može da ima teške posledice po zdravlje novorođenčeta. Neke kliničke studije su otkrile da se muška deca čije su majke pušile u trudnoći rađaju sa vrlo uskim disajnim putevima, i tokom celog života imaju hronične probleme sa disanjem. Većina dece koja se prate pomenutim kliničkim studijama, danas su u dvadesetim godinama života, ali sve vreme imaju snižene plućne funkcije, i najverovatnije će doživotno bolovati od plućnih bolesti.

Virusi kao alergeni

            U sadejstvu sa alergenima, virusi su najčešći pokretači zapaljenja u zidu bronhija i uzročnici akutnog napada astme, i u alergijskoj, i u nealergijskoj astmi (koja je kod dece retka). Ponavljane virusne infekcije su najčešći izazivači nealergijske (infektivne) astme koja je, upravo zbog izostanka alergijskog faktora, obično blažeg toka i ima bolju prognozu u kasnijem životu. Ukoliko nemaju alergiju (ekcem, ili porodično opterećenje), deca sa virusnim opstrukcijama kasnije nemaju astmu zato što stepen zapaljenja i preosetljivost bronhija nisu većeg stepena, i sluzokoša se regeneriše. Kod dece s alergijom, oštećenje sluzokože i preosetljivost bronhija su trajni, sa izuzetkom dece kod koje simptomi traju kraće (nekoliko meseci tokom godine) pa se zapaljenje može suzbiti a astma lečiti. Prof. Nestorović objašnjava da virusi deluju sasvim drugačije kod dece s alergijom zato što aktiviraju mehanizme koji liče na kontakt organizma sa alergenima, dovodeći do pogoršanja zapaljenja sluzokože. Štaviše, ponekad se sami virusi ponašaju kao alergeni, tako da se može govoriti o pravoj alergiji na viruse. Primer za to su bronhiolitisi, virusne infekcije pluća koje se javljaju kod dece mlađe od dve godine. Dok kod odraslih izazivaju samo kijavicu, ove virusne infekcije kod dece dovode do promena sličnih promenama usled alergijske astme.

Postavljanje dijagnoze 

Pored detaljne anamneze, za postavljanje dijagnoze neophodno je da se objektivnim dijagnostičkim postupcima dokaže da kod deteta postoji preosetljivost disajnih puteva. To se postiže testovima plućne funkcije, pre svega spirometrijom, koja jasno ukazuje na otežano izdisanje, ili posmatranjem reakcije na lekove koji se inače upotrebljavaju za lečenje astme; osoba koja nema astmu neće, naravno, reagovati na terapiju za astmu. Ukoliko su dobijene vrednosti plućnih testova normalne, dete sa simptomima astme se podvrgava terapijskom provokacionom testu, odnosno dejstvu faktora koji mogu da izazovu napad astme zato što se prema brzini i stepenu reakcije takođe može oceniti preosetljivost bronhija.

            Podsećajući da je postojanje alergije najvažniji uzročni faktor astme kod dece, prof. Nestorović ističe i dijagnostički značaj alergoloških ispitivanja, kožnih alergoloških proba i alergoloških testova iz krvi. Poznavanje alergena omogućava da se napadi astme spreče i pre nego što nastupe, što je vrlo dragoceno, posebno zbog činjenice da deca sa alergijom imaju teže oblike astme od dece bez alergije. Ukoliko dete ima ekcem, može se reći da ima alergijsku astmu čak i kad su alergološki testovi negativni.

Lečenje…

Dečja astma se ispoljava u mnogim oblicima, lakšim ili težim, kao povremena ili kao stalna (laka, umerena, teška). Pojam hronične astme odnosi se na obolele sa svakodnevnim simptomima i stalnom potrebom za lekovima. O kom god fenotipu dečje astme da je reč, svaki zahteva najveću pažnju i za sve važe opšti principi lečenja astme. Smirivanje preosetljivosti bronhija lekovima, budući da se oštećenje razvija u dužem vremenu, takođe zahteva dužu i disciplinovanu primenu, a princip je i da je bolje primeniti više lekova, uz potpuno nestajanje simptoma, nego manje lekova, uz povremene simptome. Iako u suprotnosti sa principima lečenja nekih drugih bolesti, ovaj drugi princip lečenja astme značajan je zbog toga što svaki napad astme pogoršava zapaljenje u zidu bronhija, pa je cilj lečenja da napada bude što manje – a kad se jave, da što pre budu prekinuti. Prema preporukama Svetske zdravstvene organizacije, deca obolela od astme treba da koriste lekove koji obezbeđuju da do napada astme uopšte ne dođe. Pravilnim lečenjem i najblažih oblika astme u dečjem uzrastu, sprečava se nastajanje oštećenja pluća kod odrasle osobe. Takođe, kad se astma pred pubertet dovede u lakši oblik, veće su šanse da će u pubertetu potpuno prestati, ili biti ublažena.

Medikamenti koji se koriste u terapiji astme pripadaju dvema velikim grupama. U jednoj su lekovi koji dovode do brzog proširenja suženih bronhija, pa se koriste za suzbijanje simptoma u akutnim napadima. Druga grupa je namenjena smirivanju preosetljivosti bronhija, i u njoj su hormonski, kortizonski lekovi (kortikosteroidi) u obliku za udisanje. Primena antibiotika u lečenju astme nije opravdana, a efekta nemaju ni lekovi za iskašljavanje, uprkos činjenici da se u astmi nagomilava sekret u disajnim putevima. Lekovi koji suzbijaju kašalj u astmi su zabranjeni.

…bez novih vrsta lekova

U terapiji astme u novije vreme, na žalost, nema novih vrsta lekova, kaže prof. Nestorović. Savremena medicina i farmakologija fokus premeštaju ka personalizovanom lečenju i terapijama koje se prilagođavaju individualnim potrebama pacijenata; ali kad je reč o astmi, u poslednjih deceniju i po, gotovo da nema novina. Poslednji antiastmatik, montelukast, datira od pre16 godina. Umesto razvoja novih, modifikovani su i poboljšavani stari lekovi. Ranije se raspolagalo sa tri do četiri vrste inhalatornih kortikosteroida, a danas ih ima deset. U međuvremenu se pokazalo da više od polovine pacijenata sa astmom ne reaguje na primenu inhalatornih “pumpica”, što znači da su bez efikasne terapije, ali nekih novih grupa lekova nema ni na vidiku, kaže prof. Nestorović.

Blagovremeno otkrivanje i terapija dečje astme bitni su ne samo za lečenje obolelog u tom uzrastu već i za njegovo respiratorno zdravlje tokom celog života. Nova ispitivanja pokazuju da je veoma važno sprečiti napade astme jer oni oštećuju pluća i dovode do smanjenja plućnih funkcija. Ova smanjenja plućnih funkcija su trajna i vode u kasnije hronične bolesti pluća (hroničnu opstruktivnu plućnu bolest, na primer). Prof. Nestorović kaže da se najbolji rezultati u lečenju dečje astme postižu ukoliko se ono započne do četvrte godine života i terapija koristi oko godinu dana, a dosta su dobri ako je dete uzrasta do deset godina. U kasnijem uzrastu, lečenje je mnogo teže, i dugotrajno je zato što u disajnim putevima već ima hroničnih strukturnih promena.

Sport kao lek

Fizička aktivnost smatra se vidom lečenja astme, što posebno važi za hronične bolesnike. Sva deca sa astmom ne samo da treba već moraju da se bave sportom, naglašava prof. Nestorović, zato što su na taj način aktivno uključeni u uobičajene dečje aktivnosti i bolje se fizički razvijaju. Mnogi primeri vrhunskih sportista dokaz su da astmatičari mogu aktivno da se bave sportom, ali pod uslovom da je astma pod dobrom kontrolom. Potrebno je da se, pre bavljenja sportom, plućne funkcije dovedu do normalnog stanja primenom lekova, kao i da se lekovi uzimaju redovno. Kod 90 odsto dece sa astmom, zamaranje dovodi do astmatskog napada pa nije poželjno da se intenzivna fizička aktivnost započne bez pripreme; i pred vežbanje se uzimaju lekovi koji sprečavaju suženje bronhija. Kad postoje tegobe, fizička aktivnost se izbegava. Dete sa astmom ne treba da se bavi sportovima koji dovode do plitkog i ubrzanog disanja, kao što su kros ili tenis; preporučuje se plivanje, pri čemu treba voditi računa o tome da hlor nadražajno deluje na disajne organe pa treba izbegavati bazene sa jako hlorisanom vodom.

Dijagnostičke nedoumice

Složenost i varijabilnost astme neretko izazivaju dijagnostičke nedoumice, što dovodi i do propusta. Ranije, bolest nije bila dovoljno prepoznata, ili su lekari oklevali sa postavljanjem dijagnoze, a danas je zabrinjavajuće to što se astma često olako dijagnostikuje. Jedna holandska studija objavljena početkom 2016. godine utvrdila je da, od oko 600 mališana koji su nekoliko godina lečeni od astme, više od 50 odsto njih uopšte nisu imali problema sa disanjem, a ponajmanje astmu. Kašalj je, u najvećem broju tih slučajeva, bio proglašavan za astmu te su antiastmatske terapije kod zapravo zdrave dece imale samo neželjena dejstva.

Prema oceni prof. Nestorovića, uzrok ovog fenomena je nepoštovanje algoritma za dijagnostikovanje astme, pre svega izostanak spirometrije kao obaveznog dijagnostičkog sredstva. Samo 11 odsto pacijenata je, prema pomenutoj studiji, spirometrijski testirano, što je jedini objektivan dijagnostički način da se egzaktno pokaže patološko produženje izdisaja, to jest suženje disajnih puteva. Spirometriju nije uvek moguće obezbediti zato što deca, tek posle šeste godine života, mogu da savladaju pravilno duvanje u spirometar, pa i tada samo uz odgovarajuću obuku, ali postoji i jednostavniji aparat, takozvani pik floumetar, pogodan i za trogodišnjake.

Još jedan dijagnostički propust je to što se danas neopravdano ograničava starost deteta u kojoj ono može da se testira na alergiju. U nekim lekarskim krugovima se uvrežio stav da alergijske probe ne treba raditi pre no što pacijent napuni tri, po nekima čak i pet godina života. Prof. Nestorović, međutim, kaže da alergijske probe na koži, prema svetskim preporukama, mogu da se rade već od četvrtog meseca života, a testovi iz krvi od samog rođenja.

“Šištanje” ili “zviždanje” u grudima jeste siptom karakterističan za napad astme, ali ne može biti dovoljan za postavljanje konačne dijagnoze. Danas je poznato da većina dece mlađeg uzrasta, čak 80 odsto njih, tokom prehlade i virusnih infekcija teško dišu i “šište”, a nemaju astmu. Ukoliko dete ima zviždanje u grudima samo u sezoni virusnih infekcija, od oktobra do aprila, preko leta je bez tegoba, nema ekcem, nije alergično i u porodici nema astmu, ono se može označiti kao “prolazni zviždač” sa virusnim opstrukcijama ili tranzitornim oblicima astme. Osim što mu se eventualno može dati neki lek za širenje bronhija, ono se ne leči uobičajenim lekovima za astmu, posebno ne inhalatornim steroidima koji u takvim slučajevima nemaju dejstva (već samo neželjene efekte). Takvi pacijenti imaju odličnu prognozu bolesti, napominje prof. Nestorović, i kod većine njih pomenuti simptomi spontano prestaju da se javljaju već do 6. ili 7. godine života, a kod ostalih do 12. godine.

Kod dece mlađe od dve godine, dijagnostikovanju astme treba prići sa posebnim oprezom da ne bi došlo do neopravdane upotrebe steroidnih medikamenata. Ukoliko nema ubedljivih dijagnostičkih dokaza da je reč o (tzv. infantilnoj) dečjoj astmi, inhalatorne steroide ne treba davati mlađima od dve godine zato što ne bi bilo željenog dejstva, a neželjeni efekti su mnogi. Neželjena dejstva inhaliranih steroida posebno su izražena kod muške dece, kod koje su, naročito u prve dve godine života, kosti veoma osetljive na kortikosteroide.

Nelečena astma

Pored fenomena olakog dijagnostikovanja astme, i u Evropi i kod nas je uočena pojava pacijenata sa potpuno zapuštenom, nelečenom astmom. Reč je o starijoj deci koja su godinama bez terapije uprkos ozbiljnim disajnim problemima, i već imaju vrlo ozbiljne oblike astme, sa značajnim oštećenjima plućne funkcije. Pretpostavlja se da je razlog za ovu pojavu činjenica da oko trećina obolelih od astme nemaju uobičajene astmatske simptome, već samo povremene epizode kašlja. Astma je u ovoj grupi obolelih otkrivana obično tek posle 10. ili 12. godine života, kad gotovo da više nije bilo šansi za efikasno lečenje, osim za ublažavanje tegoba. Problem dodatno komplikuje to što su deca u pubertetskim godinama nevoljna za saradanju sa lekarom, ne žele da uzimaju lekove a posebno ne da koriste inhalacione “pumpice”. Njihova terapija treba da bude agresivna i da traje dve do tri godine, ali ju je iz navedenih razloga najčešće nemoguće sprovesti. Pokušaj da se to prevaziđe je primena intermitentne (povremene) terapije. Ima preporuka da se terapija u takvim slučajevima daje samo kad je neophodno, tokom dve do tri nedelje, pa čak i samo u momentu kad postoje tegobe. I to je bolje, smatra se, nego da je pacijent bez terapije.

Takozvani astma prediktivni skor je, prema rečima prof. Nestorovića, vrlo jednostavan i pouzdan način da se proceni da li kod deteta postoji, i koliki je rizik za razvoj astme. Tri su glavna kriterijuma za tu procenu: postojanje astme kod roditelja i prisutnost ekcema i/ili alergije kod deteta. Ukoliko su svi nalazi negativni, rizik da dete oboli od astme je 3 odsto, a ukoliko su svi nalazi pozitivni, rizik je 77 odsto. Test disajne funkcije (spirometrija) i alergijske probe su potom, uz anamnezu, najznačajnija dijagnostička sredstva za pouzdano postavljanje dijagnoze. Da se izbegnu dijagnostičke greške, ni sa primenom terapije ne treba brzati, upozorava prof. Nestorović. U najvećem broju slučajeva nema opasnosti od kašnjenja sa terapijom, u smislu da bi akutna astmatska bolest mogla preći u hroničnu, pa je bolje godinu do dve pratiti stanje pacijenta, dok se pouzdano ne utvrde činjenice od značaja za postavljanje dijagnoze.

Astma, ili – panika?

Jedan od problema u dijagnostici astme kod starije dece i adolescenata jeste raskorak, ili odsustvo korelacije između onoga što pacijent oseća i onoga što se realno događa, što se dijagnostički može meriti i kvantifikovati. “Ima obolelih koji kao da nisu svesni svojih tegoba, ne primećuju ih”, kaže prof. Nestorović, opisujući pacijente koji dolaze sa teškim opstrukcijama disanja, vrlo velikim suženjima disajnih puteva, ali kažu da se osećaju odlično. S druge strane, ima mladih pacijenata koji se naizgled zaista bore sa otežanim disanjem, ali na spirometrijskom testu imaju odlične rezultate. Prof. Nestorović kaže da 30 odsto njih nema stvarne problema sa plućima već doživljavaju panično stanje koje se danas označava kao disfunkcija glasnica (glasnih “žica”). Disfunkcija glasnica je spazam grkljana izazvan psihogenim faktorima (uzbuđenje, nervoza, i drugo), koji opstruira disanje i vrlo često se pogrešno dijagnostikuje kao astma. Problem je, napominje prof. Nestorović, što antiastmatska terapija u takvim slučajevima zaista isprva pomaže – kao placebo, zapravo – a zatim prestaje da deluje zato što astma realno ne postoji. Srećom, spirometrijskim testom se ove nedoumice relativno lako razrešavaju.

Izvor: belmedic.rs

Inhalacija lekova i različitih rastvora (najčešće natrijum hlorida u različitim koncentracijama) je danas izuzetno raširena i popularna. Razlozi su očigledni, lek se dostavlja tamo gde je neophodno (bez prelaska veće količine u krvotok), čime se povećava efikasnost terapije, a smanjuju neželjena dejstva leka. Delovanje je znatno brže, jer se izbegava potreba da se on najpre apsorbuje, a potom transporuje u pluća (kod lekova za širenje bronhija maksimalno delovanje nastupa posle 5 do 10 minuta, prema 40 do 50 za isti lek uzet na usta).

Inhalacijama se mogu davati lekovi za astmu, ali i pojedini antibiotici, lekovi za iskašljavanje, a u poslednje vreme i rastvori natrijum hlorida (najefikasniji za iskašljavanje je onaj od 3%).

Primena inhaliranih lekova ima svoja ograničenja

Ali primena inhaliranih lekova ima svoja ograničenja. Jedna su osobine samog aparata za inhalaciju (veličina čestica koje stvara, njihov hemijski sastav), a druga je vezana za pacijenta (stepen saradnje, tehnika udisanja, anatomske građe disajnih puteva, bolesti od koje boluje). Na primer, mala deca plaču tokom inhalacije, što smanjuje udisanje leka.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Hronični bolesnici često imaju suženje disajnih puteva, pa najveći deo leka odlazi u proširene disajne puteve (umesto tamo gde je najpotrebniji).

Većina nebulizatora (aparata za stvaranje aerosola) stvara čestice različite veličine, od nekoliko mikrona do desetak ili više mikrona. Velike čestice ne dospevaju u disajne puteve, ostaju u nosu ili iznad grkljana, pa nemaju dobar efekat. Optimalna veličina čestica za udisanje je oko 5 mikrona, a to se na inhalatorima vidi kao MDD (srednji aerodinamički dijametar). Ova brojka treba da je bar 50%, jer to označava da je bar 50% čestica (tj. doze leka) veličine ispod 5 mikrona.

Optimalna količina tečnosti ključna za efikasnost inhalatora

Da bi kompresorski inhalator bio efikasan, u njemu mora biti optimalna količina tečnosti (oko 3,5 ml za većinu modela). Takođe, veliki uticaj ima i vrsta leka (lekovi za širenje bronhija se odlično pretvaraju u aerosol, dok većina inhaliranih steroida ima veoma nizak procenat isporučivanja u pluća, izuzetak je budezonid). Ova količina omogućava da se stvaraju čestice optimalne veličine, a da inhalacija ne traje predugo. Oko 1 ml leka ostaje u samom aparatu ili izlazi oko maske.

Srednji aerodinamički dijametar zavisi ne samo od veličine čestrice, već i od rastvarača (kao i samog leka). Tako nije svejedno dali se lek rastvara u vodi ili fiziološkom rastvoru (manje čestice daje fiziološki rastvor).

Kompresorski inhalatori pretvaraju u aerosol oko 0,5 do 1 ml tečnosti u minuti, pa ako inhalacija traje predugo, znači da je inhalator neispravan. Većina inhalatora uspeva da 4 ml leka isporuči za oko 7 do 8 minuta.

Dobri kompresorski inhalatori moraju imati pritisak od bar 1,5 bara (manje od toga ne daje dobar efekat). Za primenu budezonida, poželjno je da snaga kompresora bude i veća.

Inhalacija se može dati na usta (nastavkom za usta), na nos (adekvatnim nastavkom) ili na masku (gde takođe najveća količina leka odlazi u pluća, kao kod inhalacije na nastavak za usta). Najbolja tehnika disanja tokom inhalacije sledeća, dubok i spor udah, kratko zadržavanje daha (do 5 sekundi), brz i kratak izdah.

Održavanje inhalatora

Potrebno je da se vodi računa o održavanju aparata (on se mora stalno ispirati, jer natrijum hlorid hoće da zapuši deo za nebulizaciju). Takođe, bar jednom nedeljno ga treba dobro oprati nekim blagim deterdžentom.

Bočice sa lekovima treba držati zatvorene i u frižideru (baciti ih posle pet do sedam dana). Razlog je u činjenici da je fiziološki rastvor, koji se najčešće koristi za rastvaranje lekova, odlična podloga za razmnožavanje bakterija.

Ako se više osoba inhalira na isti inhalator, nebulizator se mora dezinfikovati posle svake od njih (jer se inače prenosi infekcija sa prve na sve sledeće). Može se jednom nedeljno rastvarati i držati u vodonik peroksidu (hidrogenu, kako to naš narod voli da kaže).

Električni nebulizator je odlična stvar ako se pravilno koristi i beskoristan, pa i štetan, ako se ne znaju njegove osobine.

PIŠE: PROF. DR BRANIMIR NESTOROVIĆ
Specijalizacija: Pedijatrija, Subspecijalizacija: Pulmologija i alergologija

Izvor: rbmedical.rs

Visok pritisak često se naziva “tihi ubica” jer ostaje dugo neotkriven, odnosno, ne daje nikakve simptome. O tome kako je sebi izlečio visok krvni pritisak dr Branimir Nestorović govorio je u emisiji “Govornica”. On je otkrio da se pre dvadesetak godina osećao loše.

Ovo opasno stanje javlja se kada je snaga kojom krv pritiska krvne sudove konstatno previše jaka. Tako pojačan neprekidni pritisak na srce i sistem krvnih sudova otežava im rad i tokom vremena se oštećuje nežno tkivo unutar arterija.

Rezultat su različita oštećenja vitalnih organa koja mogu biti i smrtonosna.  Pritom, spolja gledano, na telu se vidi vrlo malo promena i one dugo ostaju neprimećene. Međutim, jedan simptom treba shvatiti ozbiljno – oticanje članaka na nogama!

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Ako primetite otečene skočne zglobove, to može biti znak da srce sve teže pumpa krv kroz sistem, pa se tečnost nakuplja u zglobovima.

Otečeni zglobovi mogu biti i nuspojava pri uzimanju lekova za visok pritisak, naročito ako su to blokatori kalcijumovih kanala. U tom slučaju, treba smanjiti dozu, a mogu da pomognu i diuretici, smanjenje soli u hrani kao i praktikovati sedenje podignutih nogu kako bi se podstakla cirkulacija krvi.

Nestorović je rekao da se u početku loše osećao, a zatim su krenule da ga hvataju nesvestice.

– Sve mi je kao bilo dobro, ali sam se loše osećao. I onda su počeli da me leče razni doktori, sve moji prijatelji, vrhunski lekari. Ali vidim da ću da umrem i da to lečenje ne mogu da preživim. Počinjem da padam u nesvest, dobijam krize niskog pritiska – rekao je Nestorović.

– To je kulminiralo jednog dana kada sam u toku vožnje izgubio svest. Srećom, uspeo sam da skrenem na trotoar i tu sam se onesvestio. Došla je Hitna pomoć, moja žena… I izmerili su mi pritisak koji je bio 55 sa 30. A pio sam lekove za krvni pritisak. I video sam da ovo ne vodi dalje ničemu – kazao je i dodao:

– Počeo sam da se bavim malo više krvnim pritiskom. Onda sam došao do knjige jednog ozbiljnog nemačkog kardiologa i video da je problem u tome što kad lečite nekoga ko ima stresnu hipertenziju, a to sam ja imao, vi pijete lekove i onda imate nizak pritisak. A taj nizak je opasniji jer se tada ljudi šlogiraju jer nema kiseonika u organizmu. E onda sam čitao jednog Rusa čije objašnjenje deluje toliko glupo da je bilo potpuno jasno da je tačno. On je rekao – kako stariš dolazi do okoštavanja kičme, to pritiska krvne sudove koji idu u mozak i kako manje krvi dolazi u mozak, onda mozak emituje signale i povećava krvni pritisak da bi dobio više krvi. I tamo piše da treba raditi vežbe za kičmu. I ja sam, pošto sam inače i imao problema sa kičmom, počeo da radim vežbe. Sada imam 125 sa 80 – rekao je doktor Nestorović.

– Kada su pre 50 godina uvođeni prvi lekovi za povišen pritisak, kardiolozi su se bunili, smatrajući da je porast krvnog pritiska sa godinama normalna kompenzatorna pojava, nastala kao posledica ‘tvrđih krvnih sudova’. Ozbiljni autoriteti su smatrali lečenje granične hipertenzije opasnim eksperimentom, u kome se smanjuje doturanje krvi tkivima – kaže, između ostalog, Nestorović i nastavlja:

– Verovatnije od ‘normalne vrednosti’ je da pogrešan stil života dugo godina, sa čestim skokovima pritiska usled stresa može da ošteti krvne sudove. Krvni pritisak je tipičan poremećaj pogrešnog načina života i verovanje da se može normalizovati pilulama je nerealno.

Uvek se moramo vratiti osnovnim uzrocima svih bolesti, a to su stres, nedovoljna fizička aktivnost i pogrešan način ishrane. Poznata je veza između temperamenta i vrednosti krvnog pritiska, posredovana lučenjem hormona bubrega. Mlad čovek koji uroni šaku oko minut u led, ima krvni pritisiak od oko 235/135 mmHg. Poznata je studija u kojoj je pokazano da ljudi koji rade pod visokim pritiskom, na primer moraju da obave posao do odreženog roka, imaju do 6 puta češće infarkt miokarda. Napadi besa ili neprijateljstva povećavaju rizik od kardiovaskularnog oboljenja. Meditacija dovodi do izuzetnog smanjivanja vrednosti krvnog pritiska (ali i molitva, slušanje prijatne muzike itd) – ističe doktor.

Ne zna se uzrok

– Ali, medicina i dalje nema odgovor na pitanje šta je uzrok povišenog krvnog pritiska. Kad god je tako, u pomoć se poziva genetika. Identifikovan je veliki broj gena koji predisponiraju hipertenziju. U studiji na 200.000 osoba iz Evrope i 75.000 van nje, identifikovano je 16 gena. Ali, kolektivni uticaj svih ovih gena je bio skroman (prosečno je povećavao krvni pritisak oko 1 mmHg). A onda se pojavljuju stari (opasni) igrači na sceni – šećer i plastika. Iako se široko preporučuje smanjen unos soli u ishrani, nema mnogo dokaza da ovo ima efekat na vrednosti krvnog pritiska (Japanci koji jedu velike količine soli imaju nizak krvni pritisak).

Šta više, postoje dokazi da smanjen unos soli može dovesti do nastanka insulinske rezistencije (što je jedan od osnovnih uzroka savremenih zapaljenskih bolesti). Jedna nova studija je pokazala da bisfenol A (BPA) iz plastike prelazi u hranu i vodu i dovodi do hipertenzije i oštećenja srca. Ovo se uklapa sa ranijim saznanjima da hronično izlaganje estrogenima (antibebi pilule ili hormonska terapija menopauze) dovodi do stvaranja superoksida kiseonika, koji izaziva zapaljenje tkiva (ovo dovodi do reakcije stresa, sa povišenjem krvnog pritiska). Čest uzrok hipertenzije kod žena je poremećena funkcija štitne žlezde (hipotireoza je udružena sa hipertenzijom) – navodi doktor.

Izvor:alo.rs