Hlamidija je najčešća polno prenosiva bolest. Poznata je kao tiha polna bolest jer se često dešava da simptomi izostanu, pa većina obolelih od hlamidije i ne zna da boluje. Ukoliko se ne leči, posledice mogu biti izuzetno opasne.

Kako se hlamidija prenosi

Hlamidija se prenosi seksualnim kontaktom sa inficiranom osobom, uključujući sam seksualni odnos, analni seks i oralni seks. Van ćelije, hlamidija je veoma neotporna, ali ipak može opstati izvesno vreme na prljavim rukama, peškiru ili nekom drugom predmetu, pa je moguće i prenošenje hlamidije neseksualnim putem. Bakterija hlamidije može se preneti i putem vaginalnog porođaja, sa inficirane majke na novorođenče. Međutim, hlamidija se najčešće prenosi spermom, vaginalnim sekretom i krvlju, tokom oralnog, vaginalnog ili analnog seksualnog kontakta.

Ukoliko se ne leči, hlamidija može trajno oštetiti polne organe i izazvati sterilitet kako kod žena tako i kod muškaraca. Jedna od opasnijih posledica infekcije hlamidijom upravo je neplodnost žena, vanmaternična trudnoća ili ponovljeni spontani pobačaji. Takođe, Chlamydia trachomatis je jedan od najčešćih uzročnika upale pluća kod novorođenčadi.

Svaka seksualno aktivna osoba može dobiti hlamidiju. Što je veći broj seksualnih partnera, veći je rizik od infekcije. Hlamidija, mikoplazma i ureaplazma imaju slične simptome, a mogu imati i slične komplikacije ako se ne leče. Hlamidija kod žene može inficirati cerviks i urinarni trakt, a može dovesti i do zapaljenja karlice kada dospe u kanale materice. Tinejdžerke i mlade devojke koje su seksualno aktivne spadaju u posebno ugroženu grupu, jer kod njih grlić materice nije potpuno sazreo.

Kod muškaraca hlamidija može da inficira urinarni trakt i epididimis (deo muškog genitalnog trakta koji sprovodi spermu od testisa do semevoda), a posledica mogu biti epididimitis (upala semevoda, tj. semenih kanalića), otekline ili zapaljenje testisa, kao i bolovi u testisima.

Svaka seksualno aktivna osoba treba da se testira najmanje jednom godišnje, pošto simptomi hlamidije mogu biti i neprimetni.

Koji su simptomi hlamidije

Ako praktikujete seks bez kondoma sa više različitih partnera, postoji velika verovatnoća da ćete se zaraziti. Simptomi su blagi, skoro i neprimetni, ali trebalo bi da se pokažu posle jedne do tri nedelje nakon seksa sa zaraženom osobom, pošto toliko traje inkubacioni period.

Simptomi hlamidije kod žena

Kod žena u velikom broju slučajeva nema simptoma (skoro u 70-80% slučajeva).

Ukoliko ih ima, to su:

• peckanje prilikom mokrenja i učestalo mokrenje

• pojačan vaginalni sekret

• bol u donjem delu leđa

• neuobičajen bol prilikom seksa

• vaginalno krvarenje između ciklusa (menstruacija)

Simptomi hlamidije kod muškaraca

Kao i kod žena, veliki broj muškaraca takođe nema simptome ili su oni slabo izraženi i nejasni, pa najčešće prolaze neprimećeni ili se zanemaruju. Ukoliko simptomi ipak postoje, to su:

• peckanje prilikom mokrenja

• sekrecija iz penisa (iscedak, uglavnom svetle boje)

• neobičan osećaj u mokraćnoj cevi ili u donjem delu trbuha

• upaljeni ili natečeni testisi, bolovi u testisima

• ponekad neprijatan svrab oko glavića na penisu

Hlamidija u trudnoći

Ukoliko žena ima hlamidiju tokom trudnoće, postoji veća verovatnoća za infekciju vodenjaka (amniona) i plodove vode, što može izazvati prevremeno pucanje vodenjaka i prevremeni porođaj. Međutim, ako se reaguje na vreme, primena adekvatne terapije može smanjiti rizik od takvih komplikacija. Takođe, ukoliko postoji infekcija hlamidijom a ne leči se, postoji povećan rizik da se zarazite HIV-om ukoliko dođe do kontakta sa zaraženom osobom; isto važi i za druge polne bolesti, kao što su ureaplazma i mikoplazma, ukoliko ste bili izloženi njima. Takođe, postoji veći rizik od infekcije materice nakon porođaja.

Ako žena ima infekciju za vreme porođaja, postoji šansa da hlamidiju prenese na bebu. Zapravo, skoro 50% beba koje se rode vaginalnim porođajem (i čak neke rođene carskim rezom) dobiće hlamidiju. Kod određenog broja novorođenčadi koja su dobila hlamidiju (25-50%) razviće se konjuktivitis (infekcija očiju), a od 5-20% beba dobiće upalu pluća nekoliko nedelja ili meseci nakon rođenja.

Iako te infekcije mogu biti veoma ozbiljne, bebe koje se blagovremeno leče antibioticima uglavnom budu dobro. Ali svakako da je bolje da se vi izlečite tokom trudnoće nego da rizikujete i dopustite da dođe do toga da se vaša beba zarazi.

Kako se radi test na hlamidiju

Postojanje ove bolesti u organizmu može tačno dijagnostikovati lekar, a pre toga neophodno je uraditi test na hlamidiju. Test se radi u laboratoriji, iz cervikalnog ili uretralnog brisa, uzoraka telesne tečnosti ili urina, i na osnovu toga se utvrđuje da li u organizmu postoji bakterija hlamidija (Chlamydia trachomatis).

Koristi se nekoliko tipova testova kojima se utvrđuje prisustvo hlamidije, a testiranje se vrši najčešće tako što se sa inficiranog dela tela uzima bris.

Kako se leči hlamidija

Lečenje hlamidije je prilično jednostavno, jer je u pitanju polna bolest koja se može izlečiti upotrebom antibiotika koje će vam odrediti lekar. Izuzetno je važno da inficirana osoba koja prima terapiju privremeno prestane da upražnjava seksualne odnose, pošto je i dalje zarazna i može zaraziti svog partnera ili partnere, koji onda ponovo mogu zaraziti nju.

Kada započnete propisanu terapiju, striktno se pridržavajte uputstava i obavezno je sprovedite do kraja, čak i ako vam simptomi nestanu, inače će se hlamidija vratiti.

Izvor: abomedica.net

Hepatitis je bolest jetre koju karakteriše prisustvo inflamacije. Hepatitis se može pojaviti bez simptoma. Simptomi koji se mogu poijaviti su žuta boja kože, beonjaca, umor, smanjen apetit. Hepatitis može biti akutan ili hroničan.

Akutni hepatitis

Akutni hepatitis ponekad može da prodje sam od sebe, nekad moze da predje u hronični hepatitis, ili retko može izazvati akutno otkazivanje jetre.

Hronični hepatitis

Hronični hepatitis može imati simptome ili može imati blage simptome i napredovati tokom vremena do ciroze (ožiljke na jetri), fibrozu (nastanak ekstra fibroznog vezivnog tkiva) i hronično otkazivanje jetre. Ciroza jetre povećava rizik od razvoja hepatocelularnog karcinoma (oblik raka jetre).

Širom sveta, virusni hepatitis je najčešći uzrok, zatim sledi alkoholne bolesti jetre i ne-alkoholne bolesti masne jetre. Drugi, manje uobičajeni uzroci hepatitisa uključuju autoimune bolesti, trovanje, posebno toksinima određenih lekova (kao što je paracetamol), neke industrijske organske rastvarače i biljke.

Virusi koji izazivaju oboljenje jetre:

• Hepatitis A

• Hepatitis B

• Hepatitis C

Hepatitis A

Hepatitis A (ranije poznat kao infektivni hepatitis) je akutna infektivna bolest jetre izazvana virusom hepatitisa A (HAV). Mnogi slučajevi imaju malo ili nikakve simptome, posebno kod mladih. Vreme između infekcije i simptoma, kod onih koji ih razvijaju, je između dve i šest nedelja. Kada se pojave simptomi, oni obično traju osam nedelja i mogu uključivati mučninu, povraćanje, proliv, žutica, groznica i bol u trbuhu. Oko 10-15% ljudi doživljavaju ponavljanje simptoma tokom šest meseci nakon inicijalne infekcije. Akutna insuficijencija jetre se retko javlja, ona je češća kod starijih.

Način prenošenja Hepatitisa A

Obično se širi konzumiranjem hrane ili vode koja je kontaminirana sa inficiranim fekalijama, može se širiti putem bliskog kontakta sa infektivnom osobom. Deca cesto nemaju simptome tako da mogu zaraziti druge. Posle jedne infekcije, osoba nije imuna do kraja svog života. Dijagnoza zahteva testiranje krvi na Hepatitis A, analze koje se rade su HAV ukupna At i HAV igM At

Prevencija dobijanja i prenošenja Hepatitisa A

Hepatitis Vakcina je efikasna za prevenciju. Neke zemlje je preporučiti rutinski za decu i one pod većim rizikom koji ranije nisu bili vakcinisani. Druge preventivne mere uključuju pranje ruku i pravilno kuvanje hrane. Osobe koje su obolele od Hepatitisa A imaju poseban tretman preporuceno je izbegavanje kontatkta sa zarazenom osobom, poseban režim higijene osobe zaražene hepatitisom A moraju da odmraju i da uz terapiju uzimaju lekove protiv proliva i mučnina. Infekcije obično nestaju u potpunosti i bez stalnog oboljenja jetre.

Hepatitis B

Hepatitis B je zarazna bolest uzrokovana hepatitis B virusa (HBV) koji utiče na jetru. hepatits B može izazvati i akutne i hronične infekcije. Mnogi ljudi nemaju simptome tokom početne faze infekcije. Neki mogu razviti brz početak bolesti sa pojavom simptoma: povraćanjem, žućkasta boje kože, umor, pojavom tamne boje urina i bolovima u stomaku. Simptomi hepatitisa se obicno javljaju u periodu od 30 do 180 dana. Kod beba koje se zaraze na rađanju 90% razvije hronični hepatitis B, a manje od 10% onih koji su zaraženi posle pet godina života. Vecćina pacijenata sa hroničnom bolešcću nemaju nikakve simptome, međutim, kod takvih pacijenata se može razviti rak i ciroza jetre. Ove komplikacije mogu dovesti do smrti od 15 do 25% onih sa hroničnim hepatitisom B

Način prenošenja Hepatitisa B

Virus se prenosi izlaganjem infektivnim krvi ili drugih telesnih tečnosti. Infekcija u vreme rođenja ili od kontakta sa krvlju drugih ljudi tokom detinjstva je najčešcći metod kojim se hepatitisa B stiče u oblastima gde je bolest česta. U područjima gde je bolest retka, intravenska upotreba droga i seksualni odnos su najčešcći putevi infekcije. Drugi faktori rizika uključuju rad u zdravstvu, transfuzije krvi, dijalize, živi sa zaraženom osobom, putovanja u zemljama u kojima je stopa infekcije visoka, a živi u ustanovi.

Tetoviranje i akupunktura je dovelo do značajnog povecanja broja obolelih u 1980. Međutim, ovo je postalo manje uobičajeno sa poboljšanim sterilisanja. Virusi hepatitisa B se ne mogu širiti držecči se za ruke, deljenje pribora za jelo, ljubljenje, grljenje, kašljanja, kijanja, ili dojenje. Infekcija može da se dijagnostikuje 30 do 60 dana nakon izlaganja. Dijagnoza je tipično testiranjem krvi za delove virusa i antitela protiv virusa. To je jedna od pet poznatih virusa hepatitisa A, B, C, D i E.

Sprecavanje širenja infekcija Hepatitis B

Broj obelilih je smanjen vakcinacijom od 1982. godine Vakcinacija se preporučuje od strane Svetske zdravstvene organizacije prvog dana života, ako je moguće. Dve, tri ili više doza su potrebni u nekom kasnijem trenutku za pun efekat. Ova vakcina deluje oko 95% vremena. Takođe se preporučuje da se sva krv testira na hepatitis B pred transfuziju, kondomi mogu koristiti za sprečavanje infekcije. Tokom početne faze infekcije, zaštita se zasniva na simptomima koji osoba ima. Kod onih koji razviju hronične bolesti, antivirusno lekove kao što su tenofovir ili interferon može biti od koristi; Međutim, ovi lekovi su skupi. Transplantacija jetre se ponekad koristi za ciroze.

Znaci i simptomi infekcija Hepatitis B

Akutna infekcija sa virusom hepatitisa B je povezana sa akutnim virusnim hepatitisom, oboljenje počinje sa opštim lošim zdravstvenim stanjem, gubitak apetita, mučnina, povracanje, bolovi u telu, blago povišena temperatura, i tamno urina, a zatim napreduje u razvoj žutice. Bolest traje nekoliko nedelja, a zatim postepeno se opšte stanje poboljšava..

Hronična infekcija hepatitisom B može biti asimptomatska ili može biti povezana sa hroničnom inflamacijom jetre (hroničnog hepatitisa), dovodi do ciroze u periodu od nekoliko godina. Ovaj tip infekcije dramatično povećava incidencu hepatocelularnog karcinoma (HCC karcinom jetre). Širom Evrope, hepatitis B i C uzrokuju oko 50% hepatocelularnih karcinoma.

Lečenje infekcije Hepatis B

Akutna hepatitis B infekcija obično ne zahteva lečenje i većina odraslih spontano ozdravi. Rani antivirusni tretman može biti potrebna u manje od 1% slučajeva, kod kojih infekcija traje veoma agresivno (fulminantan hepatitis B) ili imunokompromitovan hepatitis B. S druge strane, lečenje hronične infekcije može biti neophodno da se smanji rizik od ciroza i raka jetre. Tretman traje od šest meseci do godinu dana, u zavisnosti od lekova i genotipa.

Hepatitis C

Hepatitis C uzrokuje virus koji se sa jedne osobe na drugu prenosi putem krvi i telesnih tečnosti, kao što je deljenje igala za intravensku primenu droga ili za vreme trudnoće i porođaja. Hronični hepatitis C is je najčešća hronična bolest jetre .

Hepatiktis C simptomi

Kada je osoba prvi put izložena virusu hepatitisa C i inficira se kaže se da ima “akutni hepatitis C”. Većina pacijenata u ovom periodu nema simptome.Infekcija postaje hronična kod 70 do 80 procenata inficiranih. Reč “hronična” ukazuje na dugu infekciju, često tokom celog života, osim ako se ne da treman koji će dovesti do izlečenja. Hronična infekcija hepatitisom C ima potencijal da dovede do oštećenja jetre koje može da bude blago ili teško. To je suprotno od drugih virusnih hepatitisa (kao što je hepatitis A), koji uzrokuju simptome u vreme infekcije, a zatim ti simptomi nestaju nakon što je virus izbačen iz organizma
Mnogi pacijenti sa hroničnim hepatitisom C nemaju simptome čak i kada postoji teško oštećenje jetre. Kod osoba koje razviju simptome to je najčešće zamor; drugi, ređi simptomi su mučnina, nedostatak apetita, bol u mišićima i zglobovima, slabost i gubitak težine. Uzrok tih simptoma nije jasan. Nepostojanje simptoma ne znači da je infekcija pod kontrolom.

Hepatitis C nacin prenosenja

Hepatitis C virus se širi preko krvi. Zato, ako imate hepatitis C, treba da izbegavate aktivnosti koje mogu druge ljude da izlože Vašoj krvi. Primer je deljenje četkice za zube, makazica za nokte, brijača i igala.
Krv i krvni produkti — Hepatitis C se ranije najviše širio pomoću kontaminirane krvi transfuzijama sve do kasnih devedesetih godina prošlog veka, kada je razvijen test kojim donori krvi mogu efikasno da se testiraju na virus hepatitisa C. Zbog toga je danas mogućnost infekcije hepatitisom C nakon transfuzije vrlo mala.
Prenos seksualnim putem — Hepatitis C virus može da se prenese seksom, iako je rizik daleko manji nego u slučaju drugih tipova virusa. Rizik prenosa u slučaju stabilnih monogamnih parova (tj, seksualnih partnera koji nemaju seksualni kontakt sa drugim osobama) se procenjuje na jedan u hiljadu godišnje. Zbog tako malog procenta većina stručnjaka ne smatra da je za sprečavanje prenosa hepatitisa C u slučaju monogamnih parova potrebna upotreba prezervativa.

Međutim, ako NEMATE stabilnog monogamnog partnera MORALI biste da koristite kondome. To je kako da Vas zaštiti od novih infekcija (kao što je HIV ili druge bolesti koje se prenose seksualnim putem), tako i da zaštiti Vašeg partnera od infekcije hepatitisom C.
Rizik od prenosa virusa je veća kod osoba koje su inficirane i hepatitisom C i HIV-om. Svim osobama koje imaju HIV preporučuje se upotreba kondoma.
Drugi načini prenosa — Nema dokaza da se virus hepatitisa C prenosi ljubljenjem, grljenjem, kijanjem, kašljanjem, običnim kontaktom, deljenjem hrane, vode, escajga i čaša, ili kontaktom koji ne podrazumeva kontakt sa krvlju.
Međutim, deljenje četkica za zube, brijača i drugih predmeta koji mogu da budu kontaminirani krvlju se NE preporučuje. To važi i za pomagala (kao što su slamčice) koja se koriste za inhalaciju kokaina i igle i špriceve kojima se unosi droga.
Prenos za vreme trudnoće — Rizik od prenosa hepatitisa C na Vaše dete za vreme trudnoće zavisi od količine virusa u krvotoku. Generalno, rizik je oko 5 do 6 procenata (oko 1 u 20), ali se povećava kod osoba inficiranih i HIV-om, kod kojih se rizik povećava do 12 procenata, ili 1 u 8. Žene sa hepatitisom C koje su u drugom stanju ili planiraju trudnoću treba da razgovaraju sa lekarom o rizicima.

Hepatitis C diagnoza

Hepatitis se dijagnostkuje testiranjem krvi. U većini slučajeva, testiranje krvi (na antitela na hepatitis C virus) se radi zato što postoji jedan ili više faktora rizika za infekciju kao što su:
Nedavna izloženost krvi inficirane HCV-om (npr. slučajni ubod iglom)
Osoba je HIV pozitivna
Prethodni ili trenutni partner ima HCV
Prethodna ili trenutna upotreba intravenskih droga
Prethodna ili trenutna upotreba hemodijalize za tretman otkazivanja bubrega
Primali ste doniranu krv ili organe pre juna 1992. godine, ili faktore zgrušavanja krvi pre 1987. godine.
Ređe, testiranje se radi zato što osoba pokazuje simptome infekcije hepatitisom C kao što su gubitak apetita, mučnina, simptomi nalik gripu, ili bol ispod rebara sa desne strane (gde se nalazi jetra).
Ako je test pozitivan na virus hepatitisa C radi se dalje testiranje kako bi se potvrdilo da je virus prisutan. Rezultati tih testova se koriste za planiranje tretmana:
Hepatitis C virus (HCV) RNA je mera količine virusa koji cirkuliše u krvi. HCV RNA može da se detektuje u krvi danima i nedeljama nakon izlaganja virusu.
Testiranje genotipa virusa hepatitisa C kako bi se utvrdio specifični tip HCV-a
Biopsija jetre — Biopsija jetre nije potrebna kako bi se postavila dijagnoza hepatitisa C. Međutim, biopsija jetre se često izvodi ako se razmatra tretman hepatitisa C. Rezultat biopsije može da pomogne u određivanju stadijuma bolesti i dugoročne prognoze.

Hepatitis C lečenje

Cilj lečenja hepatitisa C je sprečavanje pogoršanja bolesti. Kod oko 20 procenata pacijenata će se dijagnostikovati ciroza nakon više godina nakon infekcije. Zato osobe koje dobiju hepatitis C dok su mlade imaju veći rizik od ciroze i komplikacija tokom života. Na žalost, nije uvek moguće odrediti ko će razviti progresivni oblik bolesti.
Lečenje hepatitisa C traje od 24 do 48 nedelja u zavisnosti od tipa Hepatitisa C(I II ili III). Za vreme terapije se prati nivo virusa u krvi, sa ciljem kompletne eliminacije virusa. Terapija može da se prekine pre gore navedenog perioda ako nije uspešna, ili ako se primete nuspojave koje pacijent ne može da toleriše.
Najčešće nuspojave su simptomi nalik gripu, niski nivoi crvenih i belih krvnih zrnaca i zamor. Postoje tretmani kojima se ove nuspojave svode na minimum.
Šansa izlečenja hepatitisa C delimično zavisi od tipa virusa hepatitisa C (tj. the genotipa). Generalno, šanse su 40 do 50 procenata za genotip 1 i 80 procenata ili više za genotipe 2 i 3.
Kako bi se utvrdilo da li je infekcija izlečena morate da sačekate šest meseci nakon završetka terapije jer virus može ponovo da se pojavi nakon njenog prestanka. Ponovna pojava virusa se dešava kod 25 do 30 procenata pacijenata. Izlečenje se definiše kao odsustvo virusa više od od šest meseci nakon terapije. Kontrolne studije tih pacijenata nisu pokazale tragove virusa u krvi ili jetri ni nakon vise godina.
Tretman osoba koje ne odgovaraju na terapiju ili ponovne pojave virusa — Postoji više opcija za osobe koje ne odgovore na terapiju ili čija se infekcija vrati nakon prve ture tretmana. Najbolja opcija zavisi od lekova i doza koji su prvobitno korišćeni, koliko je dobro tolerisan prethodni tretman, trenutne funkcije jetre i drugih faktora.
Opcije mogu da budu posmatranje i čekanje, ponovni tretman drugom terapijom, ili uključivanje u kliničko ispitivanje. O tim pitanjima treba razgovarati sa lekarom specijalizovanim za bolesti jetre (hepatologom), ili lekarom specijalistom za infektivne bolesti.

Izvor: abomedica.net

Akutna bubrežna slabost je naglo nastalo slabljenje ili prestanak jedne ili više funkcija bubrega: bubrezi prestaju da izlučuju mokraću, prestaju da uklanjaju štetne materije iz krvi i prestaju da regulišu količinu kiselina i elektrolita u krvi. Posledice su smanjenje ili prestanak mokrenja, porast kreatinina, kalijuma i kiselina u krvi pacijenta.

Akutnoj bubrežnoj slabosti su naročito podložni oboleli od sepse, bolesnici sa teškim povredama, trovanjima, sa opekotinama, bolesnici posle velikih kardiohirurških operacija, bolesnici u kardiocirkulatornom šoku, bolesnici u terminalnoj fazi bolesti, ali i pacijenti sa običnim prolivima, povraćanjima i drugim gubicima tečnosti.

Za one koji više vole brojčane pokazatelje: akutna bubrežna slabost znači porast kreatinina u krvi za više od 26,5 mikromola/L tokom 24h, ili: tokom7 dana porast kreatinina za više od 1,5 puta u odnosu na bazalnu vrednost, ili: smanjenje mokrenja na manje od 0,5 ml/kg/h tokom 6 časova.  Suština je u naglom nastajanju slabljenja ili gubitka bubrežnih funkcija, što se može desiti zbog bilo kog razloga, a takvih razloga može biti jedan ili više.

UZROCI NASTANKA AKUTNE BUBREŽNE INSUFICIJENCIJE (ABI)

Pojednostavljeno govoreći, samo su 3 moguća uzroka nagle bubrežne slabosti: 1. smanjenje cirkulacije kroz bubrege; 2. bolest ili ozleda samih bubrega; i 3. blokada oticanja mokraće.  Dovoljan je samo jedan od navedenih uzroka, ali mogu biti i kombinovani. Ako su razlozi zbog koji dolazi do naglog slabljenja funkcije bubrega izvan samog bubrega, onda se oni nazivaju ekstrarenalni ili prerenalni uzroci, zatim su mogući pravi bubrežni (renalni) poremećaji, i na kraju mogu biti postrenalni (posle bubrežni), a to su, kao što smo rekli, različite prepreke na odvodnim sistemima iz bubrega.

• PRERENALNI (prebubrežni) ili ekstrarenalni (vanbubrežni) uzroci akutne bubrežne insuficijencije su najčešći (55%). Najčešće je to oslabljen dotok krvi u bubrege. Bez obzira da li je to nastalo zbog krvarenja, zbog pada krvnog pritiska, šoka, zbog srčane ili jetrene slabosti, zbog otoka ili zbog opšteg gubitka tečnosti iz organizma, ali svaki pad dotoka i protoka krvi kroz bubrege izaziva zastoj u radu bubrega i pogoršanje bubrežne funkcije. Taj zastoj se onda primeti, jer se smanjuje količina mokraće i počinju da rastu vrednosti kreatinina u krvi. To se često dešava kod pacijenata koji su izgubili mnogo krvi (povrede, operacije, i sl), ili su izgubili mnogo tečnosti (povraćanjem, prolivima, preznojavanjem, diureticima, preko opekotina i sl), kod dugotrajnijeg pada krvnog pritiska (zbog dejstva lekova ili iz drugih uzroka), pri dugotrajnom neunošenju tečnosti i slično. Svaka hipovolemija refleksno (neurogeno i hormonalno) izaziva vazokonstrikciju, sužavanje krvnih sudova, radi očuvanja krvnog pritiska u vitalnim organima: mozgu i srcu. Ironija je da bubreg sam luči supstance koje će njega prvog lišiti cirkulacije, a radi očuvanja funkcije drugih organa. Zato nefrolozi znaju da kažu da je bubreg svesno samožrtvujući organ, jer Bog sveti zna da od svih ljudskih organa samo za bubreg postoji aparat i specijalista koji će znati nadoknaditi taj gubitak. O lekovima koji izazivaju akutna oštećenja bubrega govorićemo u posebnom poglavlju. To su takozvani nefrotoksični lekovi, a njihovo korištenje, iz najbolje namere, izazove često katastrofalne posledice.

• RENALNI uzroci su bolesti bubrega: na primer, upale bubrega (glomerulonefritisi i pijelonefritisi), vaskulitisi (upale krvnih sudova bubrega), oštećenja bubrega izazvana lekovima, hemikalijama, narkoticima, itd. Glomerulonefritisi su upale tkiva bubrega (glomerula i nefrona, gde se inače vrši filtracija, prečišćavanje, krvi), a pijelonefritisi su upale odvodnih kanala bubrega: bubrežnih čašica, bubrežne karlice i okolnih tkiva bubrega. Glomerulonefritisi su uglavnom imunološka zapaljenja, nastaju zbog poremećaja imuniteta, a mogu biti deo sistemskog poremećaja (npr. u Lupusu) ili samostalno oboljenje. Pijelonefritisi su obično infekcije bakterijama. Osim tih nefritisa, mnogo češće akutna bubrežna slabost nastaje usled nekroze (raspadanja) ćelija bubrežnih kanalića. Ta se pojava stručno naziva AKUTNA TUBULSKA NEKROZA (ATN). Ćelije bubrežnih kanalića su vrlo osetljive i mogu stradati zbog različitih uzroka, a onda se ceo kanalić zapuši. Najčešće se to dešava zbog ishemije (nedostatka kiseonika u tkivu bubrega), zbog nekih lekova, ali mogu postati zapušeni i zbog viška neke supstance u krvi: kontrasta, koji se daje pri snimanju skenerom, ili zbog viška nekog pigmenta u krvi, kao što su hemoglobin (kod ujeda zmije, npr) ili mioglobin (kraš sindrom). Akutna tubulska nekroza (zapušavanje kanalića) može biti izazvana i sepsom i nekim trovanjima, raspadanjem ćelija tumora, paraproteinima, kalcijumom ili kristalima mokraćne kiseline, oksalatima, a od lekova tubulsku nekrozu mogu napraviti aminoglikozidni antibiotici, ciklosporin, takrolimus, neki antivirusni lekovi, itd. itd.

• POSTRENALNI uzroci akutne bubrežne slabosti su oni koji prave zastoj u oticanju mokraće) oni su najređi: 5% svih ABI). Razlog blokade može biti kamenac, krvni ugrušak, tumor, gnoj, otok, priraslica ili hirurško podvezivanje mokraćnog kanala (greškom, pri odstranjivanju jajnika ili materice). Ako je prepreka na primer, uvećanje prostate onda su oba bubrega blokirana, ako je to tumor mokraćne bešike koji je zahvatio jedno ušće mokraćnog kanala onda je blokiran 1 bubreg, ako je tumor zahvatio oba ušća blokirana su oba bubrega, ako je prepreka više postavljena: na početku ili na sredini mokraćovoda (uretera), kao što se to desi zaglavljivanjem bubrežnog kamenca, onda je blokiran istostrani bubreg. Ako je prepreka samo sa jedne strane, a drugi bubreg ima nesmetano odvođenje mokraće, onda pacijent ne mora imati nikakve simptome, mokrenje i svi nalazi mu mogu biti normalni. Ali, dešava se i da prepreka sa jedne strane refleksnim i hormonskim putem izazove prestanak rada i zdravog bubrega. Nefunkcionisanje nerava koji regulišu pražnjenje bešike, takođe može izazvati zastoj u radu bubrega. Bez obzira zbog koje vrste prepreke je nastao zastoj u odvođenju mokraće, kada se to desi, bubreg i bubrežni kanali iznad prepreke se prvo maksimalno prošire (ureterohidronefroza), a posle toga dolazi i do prskanja tkiva bubrega, prodora mokraće ka kori bubrega, bubreg prestaje sa radom, nastaje infekcija.

Renalni uzroci akutne bubrežne slabosti leče se uglavnom na klinikama i odeljenjima nefrologije, a postrenalna bubrežna slabost se rešava od strane urologa. Najčešći uzroci akutne bubrežne slabosti (u 70% slučajeva) su prerenalni uzroci i akutna nekroza tubula (oštećenje kanalića bubrega) usled taloženja mioglobina ili hemoglobina.

PATOFIZIOLOGIJA AKUTNE BUBREŽNE SLABOSTI

Nije dovoljno razjašnjena. Osim promena u protoku krvi kroz bubrege, navode se još i nedostatak kiseonika (ishemija) u srži bubrega (meduli), ishemijsko-reperfuzione lezije, oksidativna tkivna oštećenja, pojačana aktivnost azot-oksid sintetaze, poremćena tubuloglomerulska povratna sprega, uticaj posrednika zapaljenjskih reakcija, poremećaja koagulacije, disfunkcija endotela, apoptoza/nekroza, te oštećenje tubulsko-endotelskih ćelija i opstrukcija bubrežnih kanalića.

LEKOVI KOJI IZAZIVAJU AKUTNU BUBREŽNU SLABOST

Čak 10% svih ABI je izazvano lekovima. Od lekova najopasniji su ACEI (angiotenzin-konvertujućeg-enzima-inhibitori) i ARB (angiotenzinskih receptora blokatori), jer oni najviše smanjuju protoke krvi kroz bubreg. ACEI su lekovi tipa: Kaptopril, Zorkaptil, Prilazid, Tritace, Enalapril, Monopril, i slični. A u grupu ARB spadaju: Losartan, Cozaar, Erynorm, Diovan, Lorista i dr. Cirkulaciju bubrega oštećuju i lekovi protiv upale i bolova (aspirin, brufen i slični), imunosupresivi: Ciklosporin, Takrolimus, itd. Od antibiotika i antimikrobnih lekova, najopasniji su aminoglikozidi, neki cefalosporini, hinoloni, tetraciklini, amfotericin B i aciklovir. Anestetici, kontrastna sredstva, antiulkusna sredstva, citostatici, organski rastvarači, mnogi otrovi, razne hemikalije, narkotici – sve je to toksično za bubrege.

SIMPTOMI I ZNACI AKUTNE BUBREŽNE SLABOSTI:

Neki pacijenti razviju akutnu bubrežnu slabost, a nemaju nikakve tegobe, simptome niti znake bubrežne bolesti, ozlede ili bubrežnog poremećaja. Njima se obično u rutinski laboratorijskim analizama pronađu znaci bubrežne slabosti: porast kreatinina, ureje i/ili mokraćne kiseline. Oko 20% bolesnika sa ABI ima očuvano mokrenje, barem preko pola litra na 24h, pa se tada govori o neoligurijskoj ABI i ona ima bolju prognozu.

Oni koji imaju simptome i tegobe, najčešće imaju sledeće:

• smanjenje mokrenja ili potpuni prestanak mokrenja tokom 24h,

• pojava krvi u mokraći, crvena, braon ili mokraća boje Koka-kole,

• otoci, posebno oko članaka, na nogama ili na stopalima, ili

• znaci isušenosti (dehidracije) organizma: suva koža i sluznice, meke očne jabučice, prazne vratne vene, nizak krvni pritisak, nizak venski pritisak, suv i obložen jezik, ubrzan puls,

• pospanost, umor,

• povraćanje ili gubitak apetita,

• hipertenzija ili hipotenzija,

• konfuzno ponašanje, dezorijentisanost,

• grčenje mišića, epi-napadi.

• simptomi osnovne bolesti, povrede ili komplikacija.

DIJAGNOSTIKOVANJE I KLASIFIKACIJA AKUTNE BUBREŽNE SLABOSTI

Već smo rekli da je dijagnostika posredna. Uočavamo da se smanjuje količina mokraće, a počinje rast vrednosti kreatinina u krvi. Iako nisu idealni, ta dva parametra su uzeta kao pouzdani pokazatelji slabljenja rada bubrega. A stepen bubrežne slabosti se onda određuje prema veličini tih parametara:

I stepen akutne bubrežne insuficijencije: porast kreatinina u krvi za 1,5 do 2 puta tokom nedelju dana, ili porast kreatina u krvi za 26,5 mikromola/L tokom 48h, ili količina mokraće manja od 0,5 ml/kg/h tokom 6-12 sati (za pacijenta od 70 kg, to je 210 ml urina za 6h, što i nije baš pouzdan kriterijum)

II stepen akutne bubrežne insuficijencije: porast kreatinina u krvi za 2 do 3 puta u odnosu na početnu vrednost, ili količina mokraće manja od 0,5 ml/kg/h tokom ≥12 sati (za pacijenta od 70 kg, to je manje od 210 ml urina za 12h)

III stepen akutne bubrežne insuficijencije: porast kreatinina u krvi za 3 puta u odnosu na početnu vrednost, ili porast kreatina u krvi na ili preko 354 mikromola/L, ili količina mokraće manja od 0,3 ml/kg/h tokom ≥24 sata (za pacijenta od 70 kg, to je manje od 500 ml urina za 24h) ili anurija (potpuni prestanak mokrenja) 12 ili više časova.

Osnovna dijagnostika je dakle, praćenje diureze (količine izlučene mokraće). Da bi se to objektivno procenilo, bolesnicima se odmah po prijemu plasira urinarni kateter i postavi kesa za sakupljanje urina. Laboratorijska kontrola azotnih materija, albumina, enzima i krvne slike, se podrazumeva. Kreatinin, kalijum, pH, saturacija kiseonikom i elektroliti krvi se određuju najmanje 1x dnevno, a centralni venski pritisak (CVP) se meri 2 puta dnevno.  Kontrastna snimanja (skenere, MSCT ili intravensku urografiju) treba maksimalno izbegavati ili prethodno dobro hidrirati pacijenta. Ultrazvuk je koristan uglavnom za utvrđivanje blokade bubrega (hidronefroze) ili blokade mokraćovoda, uretera (ureterohidronefroze), ili blokade u predelu bešike, odnosno prostate. Za razliku od bubrega u hroničnoj, pri akutnoj bubrežnoj slabosti bubrezi nisu smanjeni, naprotiv, često su i uvećani, otečeni, sa merljivim poremećajima cirkulacije u bubrezima. Biopsija bubrega je retko potrebna, radi utvrđivanja uzroka bolesti bubrega koja je izazvala bubrežnu slabost (ako se sumnja na akutni glomerulonefritis, vaskulitis, HUS-TTP ili TIN).

Kako razlikovati prerenalnu (cirkulatornu, hipovolemijsku) ABI od akutne tubulske nekroze (ATN) i njom izazvane ABI? Ovo je samo za doktore koji prate naš sajt.

Prerenalna ABI ima sledeće karakteristike:

• FENa(%) < 1

• Na u urinu < 10 mmol/L

• Kreatinini U/P > 40

• Urea/Kreatinin odnos > 20

• Spec.tež. urina > 1018

• Osmolalnost urina > 500

• Index RI < 1

• Sediment urina: hijalini cilindri

Renalna ABI ima sledeće karakteristike:

• FENa(%) > 1

• Na u urinu > 20 mmol/L

• Kreatinini U/P > 20

• Urea/Kreatinin odnos < 15

• Spec.tež. urina < 1015

• Osmolalnost urina < 300

• Index RI > 1

• Sediment: granulirani cilindri

Frakcija ekskrecije Natrijuma (FENa) je pokazatelj odnosa količine Na u urinu (U) i u plazmi (P):

FENa = (U/P Natrijuma : U/P Kreatinina) x 100.    Treba naglasiti da ta merenja i procene ne važe ako je pacijent na terapiji diureticima.

ŠTA JE TO RABDOMIOLIZA?

Naglim raspadanjem mišića iz njih izlaze supstance (mioglobin)  koje zapušavaju kanaliće bubrega.  Naglo raspadanje mišića (rabdomioliza) može nastati usled povreda mišića, posle intenzivnog vežbanja, treninga, kod bolesnika koji dugo leže u nepomičnom položaju (komatozni), kod nekih infekcija, zbog nekih lekova ili trovanja, zbog nekih genetski nasleđenih bolesti. Lečenje je isto kao i lečenje akutne bubrežne slabosti izazvane drugim uzrocima.

KOMPLIKACIJE AKUTNE BUBREŽNE SLABOSTI:

Kardiovaskularne komplikacije (srčana slabost, hipertenzija, hipotenzija, aritmije, perikarditis, i sl) su najčešće komplikacije u ABI. Plućne komplikacije (izlivi i upale plućnih maramica, edem pluća, pneumonitisi) su vrlo česta pojava u ABI. Neurološke komplikacije (promena stanja svesti, do kome, grčevi do epi-napada, edem mozga). Gastrointestinalne komplikacije (povraćanje, prolivi, gastritisi, ulkusi želuca i dvanaesterca, krvarenja, pankreatitis) su takođe vrlo česte. Hematološke komplikacije (česta je anemija, trombocitopenija, hemoliza, diseminovana intravaskularna koagulacija). Infekcije su praktično najčešća komplikacija ABI (zbog poremećaja svesti, hipoventilacije, aspiracije, urinarnih i vaskularnih katetera)i vodeće su kao uzrok smrtnosti u ABI, jer su skoro uvek u pitanju najgore (bolničke) vrste bakterija.

LEČENJE AKUTNE BUBREŽNE SLABOSTI

Ako je akutna bubrežna slabost nastala usled prevashodno opštih i vanbubrežnih uzroka, onda su mere lečenja sledeće:

– nadoknada tečnosti (infuzijama i pojenjem, nadoknaditi tečnost sve dok krvni pritisak, krvni volumen i venski pritisak, ne budu normalni). Zavisno od težine stanja, obično se daje 1-3 litra infuzija fiziološkog ili drugih rastvora. Takođe, treba rešavati uzroke i/ili lečiti osnovnu bolest, povredu, i slično: npr. zaustaviti krvarenje, lečiti opekotine, lečiti srčanu ili jetrenu slabost, lečiti nefritise, lečiti sepsu, ukinuti lekove koji oštećuju bubrege;

– diuretici, lekovi za podsticanje mokrenja (npr. Furosemid ili Lasix), daju se tek posle nadoknade tečnosti do normalnog ili umereno povišenog nivoa (CVP≥12 mmH2O). Diuretici se daju intravenski (Furosemid, Lasix), u dozi od 40 do 500 mg, ponekad i više, posebno ako pacijent ulazi u stanje viška tečnosti ili ima otoke. Diuretici, a posebno manitol, se ne smeju davati ako pacijent slabo ili nimalo ne mokri, a nema znakova viška tečnosti, jer je dehidriran, isušen! Manitol pobvlači vodu u krvne sudove i to može opteretiti srce, zato se pokušava samo jednom: 200 ml 20% rastvora, pa ako uspe, uspe.

– nadoknada bikarbonata, minerala i elektrolita, vrši se prema potrebi. Za svako 0,1 smanjenje pH krvi daje se 125 ml bikarbonata ili po formuli: 6 x 0,3 x kgTT. Najopasniji su, kao i obično: poremećaji kalijuma. Ako je povišen ili snižen kalijum, sprovode se isti postupci kao i za normalizaciju kalijuma u hroničnoj bubrežnoj insuficijenciji .

– Posebne (nenefrološke) mere se preduzimaju za podršku funkcije pluća (kiseonik, respiratori), za podršku funkcije srca (kardiotonici, kardiocirkulatorni lekovi), za podršku funkcije jetre (albumini, izmene plazme) i protiv edema mozga (manitol) ili psihomotornog nemira (sedativi, hipnotici).

Specifičnih lekova koji leče ABI, nema. Mnogo je tekstova napisano o primeni protektivnih doza dopamina, aminofilina, vitamina E i alopurinola, o antagonistima receptora endotelina, terapiji ANP-om, ATPMgCl, ICAM1 antitelima, epidermalnim faktorima rasta, prostaglandinima, fenoldopamom – ali ništa od toga ne funkcioniše u praksi.

Prerenalna akutna bubrežna insuficijencija je vrlo česta u jedinicama intenzivne nege, u urgentnim, koronarnim i anesteziološkim odeljenjima. Tamo se dijagnostikuje, tamo se upućuje, pa se tamo i leči.

Renalni uzroci akutne bubrežne slabosti leče se uglavnom na klinikama i odeljenjima nefrologije, a postrenalna bubrežna slabost se rešava od strane urologa.

LEČENJE HEMODIJALIZAMA AKUTNE BUBREŽNE SLABOSTI

Ako klasična terapija akutne bubrežne slabosti (infuzije, diuretici, korekcija acidoze i elektrolita) ne pomogne, onda je tu hemodijaliza, odnosno aparat koji funkcioniše kao veštački bubreg (dijalizator). Koje su indikacije za započinjanje HD lečenja u ABI? U stručnim nefrološkim knjigama se kaže da se hemodijaliza u akutnoj bubrežnoj slabosti primenjuje iz najmanje jednog, od 4 moguća razloga: hiperVOLEMIJA, hiperKALIJEMIJA, hiperACIDOZA i hiperAZOTEMIJA. Objasnićemo svaku od tih indikacija:

hiperVOLEMIJA: znači da pacijent ne mokri dovoljno (manje od 500 ml/24h ili manje od 200 ml/12h, oligurija znači smanjeno mokrenje, a anurija potpuni nedostatak mokrenja) i ima višak tečnosti koji se ne može izbaciti davanjem velikih doza diuretika, lekova za podsticanje mokrenja;

hiperKALIJEMIJA: znači povišenje kalijuma u krvi bolesnika, na više od 6,5 mmol/L, a koji se ne može na drugi način smanjiti nego samo dijalizom;

hiperACIDOZA: znači preteranu kiselost krvi (metabolička acidoza), kada je kiselost krvi, to jest pH manji od 7,1 a ne može se rešiti infuzijama bikarbonatnih (alkalnih) rastvora;

hiperAZOTEMIJA: znači da pacijent ima visoko povišene vrednosti azotnih materija u krvi i da te materije izazivaju vidljive poremećaje u organizmu. Azotne materije su: urea, kreatinin, mokraćna kiselina i mnogi drugi otrovi, koji se obično svi grupno nazivaju uremijski otrovi (toksini). Uremija je stanje pacijenta kada su visoke vrednosti uremijskih otrova dovele do poremećaja na svim organima: pa se kaže da postoji uremijski miokarditis i perikarditis, uremijsko pluće, na koži se vidi uremijsko inje, na nervima uremijski polineuritis, a poremećaji stanja svesti su različiti, sve do uremijske kome.

To bi bio nefrološki aspekt započinjanja dijalize. Lekari u jedinicama intenzivne nege, takozvani intenzivisti, imaju malo širi, svoj spektar indikacija i znaju da traže hemodijalizu pri postojanju sledećih stanja: sepsa, SIRS (sistemski inflamatorno reaktivni sindrom), ARDS (akutni respiratorni distres), srčana dekompenzacija (slabost), akutni pankreatitis, razna trovanja, rabdomiolize (raspadanja mišića), opekotine, politraume, itd, itd.

Ako su indikacije za dijalizu u ABI praktično iste kao i za hroničnu terminalnu BI, same hemodijalize u lečenju akutnih bubrežnih slabosti se prilično razlikuju od hroničnog programa hemodijaliznog lečenja. Pre svega: nema stalnog rasporeda, naprotiv: HD su mnogo češće, ponekad i svakodnevne, a o tome se odlučuje „dan za dan“, na osnovu pomenutih parametara (CVP, diureza, kalijum, kreatinin, krvni pritisak, puls, saturacija kiseonikom). Pacijenti, ako su stabilni, mogu da se transportuju u Centar za dijalizu i tamo im se vrši hemodijaliza. Međutim, ako je pacijent u teškom stanju, na aparatima za veštačko održavanje funkcije srca i pluća (na respiratoru), onda se hemodijaliza vrši na licu mesta, specijalnim, pokretnim aparatima, koji koriste dijaliznu tečnost fabrički upakovanu u kese od 5 litara. Dnevno se potroši 10-18 kesa, a jedan filter-dijalizator je predviđen da traje 48 sati. Zbog niskog krvnog pritiska, a velike količine infuzija, koje se daju pacijentima sa ABI, njima je ponekad potrebna stalna ili dugotrajna ultrafiltracija i hemodijaliza, pa se metode kojima se to postiže nazivaju: kontinuirane ili svakodnevne dijalize. One su mnogo blaže, sporije, umerenije i pacijenti ih bolje podnose, nego klasične intermitentne HD ili HDF od po 4 ili 5 časova. Bolje podnošenje znači da im manje pada krvni pritisak, ili imaju manje grčeva, glavobolje, aritmija, itd, itd.    Zbog sklonosti krvarenju tim pacijentima se često rade bezheparinske dijalize ili dijalize sa citratnim antikoagulansima, hirudinom, prostaciklinima, niskomolekularnim heparinima, direktnim inhibitorima trombina (argatroban), inhibitorima Xa faktora (danaparoidom ili fondaparinuxom), itd.. Najčešće se kaže da je problem standardnih (intermitentnih, povremenih) HD u dijaliznom centru njihova drastičnost, naglost, a kontinuirane, spore dijalize, omogućavaju postepenost i suptilnost, osim što su moguće na licu mesta, pored pacijenta. Standardni podaci ili parametri za spore ili kontinuirane dijalize su: protok krvi oko 150 ml/min, protok dijalizne tečnosti oko 2 litra/sat (33 ml/min), protok infuzata (pri HF i HDF) je takođe oko 2 litra/sat, maksimalno uklanjanje tečnosti je oko 1 litar/sat, a obično je duplo manje, a doza heparina se podešava da trombinsko vreme bude dvostruko. Cilj ovih dijaliza je ostvariti promet tečnosti (dijalizat + ultrafiltrat) od oko 40 ml/kg/h, što za 70 kg teškog pacijenta znači 2,8 Litara/sat ili 46,6 ml/min. Kao krvni pristup koristi se dvolumenski dijalizni centralni venski kateter, postavljen najčešće u jugularnu ili femoralnu venu, dok se potključna vena (subklavija) nikako ne preporučuje.

Prednosti dugotrajnijih dijaliza na licu mesta: bolja kardiocirkulatorna stabilnost pacijenta, lakše uklanjanje viška tečnosti, izbegavanje većih metaboličkih fluktuacija, bolja korekcija acidoze, lakša primena TPN (totalne parenteralne prehrane), izbegavanje DDS (dijaliznog dizekvilibrijum sindroma), tj. edema mozga i bolje uklanjanje upalnih faktora.

Nedostaci dugotrajnijih dijaliza sa tečnošću iz kesa: visoka cena koštanja (250-1000 evra dnevno), tromboze i krvarenja, pothlađivanje pacijenta (gubitak 1500 Kcal/dan), preterano uklanjanje i korisnih materija (fosfata i aminokiselina), alkaloza, stalno opterećenje srca ekstrakorporalnom cirkulacijom, teže doziranje lekova, plus redovne tehničke i kliničke komplikacije tretmana. Nekim aparatima su od skoro pridodali i grejače kesa ili linija.

PROGNOZA AKUTNE BUBREŽNE SLABOSTI

Bubreg je inače, poznat kao vrlo trpeljiv organ. U stanju je da dugo trpi kojekakve probleme i oštećenja, bez ikakvih spoljnih ili čak i laboratorijskih znakova. Pri normalnim uslovima, samo 1/3 bubrežnog tkiva (nefrona) je aktivna. Kako počinju problemi ili opterećenje, tako se uključuje i ostatak tkiva, koji je do tada bio u pasivnoj rezervi. Tek kada propadne više od 50% funkcionalnog tkiva bubrega, vrednost kreatinina dolazi na gornju granicu normale, a kada je kreatinin 150 mikromola/L, onda je 80% tkiva bubrega van funkcije.

U 15% slučajeva akutna bubrežna slabost je privremena, u 60% slučajeva pacijent umre zbog neke druge bolesti ili komplikacije, a u 15% slučajeva akutna se nastavi kao hronična bubrežna slabost.

Prvi znak da se pacijent oporavlja, odnosno da mu se funkcija bubrega oporavlja, jeste pojava mokrenja, u početku čestog i obilnog, a onda se postepeno smanjuju i normalizuju vrednosti kreatinina, kao i kalijuma i drugih minerala. Ukoliko se i posle 3 meseca od početka akutne bubrežne insuficijencije ne dogodi otklanjanje uzroka ili izlečenje iste, obično se tada u pacijenta pojavljuju i znaci hronične bubrežne slabosti (anemija, polineuropatija, osteodistrofija) i onda se kaže da će pacijent trajno ostati hronični bubrežni bolesnik. Da li će i koliko često imati dijalizu, da li će to biti hemo ili perito dijaliza, ne menja stanje stvari u pogledu klasifikacije: hronična bubrežna insuficijencija ostaje trajno, doživotno, sa ili bez dijalize, i više nikada neće biti akutna, koja se još i može izlečiti. Procenjeno je da na milion stanovnika neke države, oko 200 njih će godišnje trebati dijalizno lečenje, zbog akutne bubrežne slabosti, a 10 puta ih više ima nedijaliznu ABI. Sa starenjem populacije i izloženošću nefrotoksičnim agensima, taj broj će i dalje rasti.

KAKO SPREČITI NASTANAK AKUTNE BUBREŽNE SLABOSTI

Pre svega treba izbegavati ili sprečiti nedostatak tečnosti u organizmu. Zato svako obilnije znojenje, povraćanje ili prolive, treba shvatiti ozbiljno i na vreme nadoknaditi tečnost: pijenjem ili infuzijama. Tečnost se mnogo gubi pri radu na povišenim temperaturama, pri groznicama, pri predoziranju diuretika, pri opekotinama, dekubitusima, nagnječenjima i drugim većim spoljnim ili unutrašnjim povredama. Treba maksimalno izbegavati nefrotoksične lekove, održavati krvni pritisak, masnoće i šećer u krvi u normalnim granicama. Treba na vreme identifikovati pacijente rizične za razvoj ABI, sprečiti infekcije, obezbediti podršku bubrežnim funkcijama, farmakološkim i dijaliznim procedurama.

KAKO SPREČITI NASTANAK KONTRASTNE NEFROPATIJE?

Rentgenska snimanja u bolesnika sa oštećenom funkcijom bubrega treba vršiti bez davanja kontrasta u krvne sudove, jer su skoro sva kontrastna sredstva vrlo toksična za bubrege i mogu da izazovu ili pogoršaju bubrežnu insuficijenciju. Ako se baš mora učiniti snimak sa kontrastom, onda treba primeniti minimalne doze izo-osmolarnog kontrasta, uz davanje sledećih infuzija i lekova:

1. 0,9% rastvor NaCl 500 ml infuzija tokom 3 sata, ujutro pre snimanja;

2. 4,2% rastvor NaHCO3 250 ml infuzija tokom 2 sata, neposredno pre snimanja;

3. Acetylcistein, šumeće tablete: 600 mg piti 2 puta dnevno, dan pre i na dan snimanja;

4. posle snimanja, infuzije 1. i 2. se mogu nastaviti, u duplo sporijem režimu.

STATISTIČKI PODACI O AKUTNOJ BUBREŽNOJ SLABOSTI (ABI):

ABI nastaje:

u   5 % svih bolnički lečenih pacijenata;

u 10 % svih bolesnika u jedinicama intenzivne nege;

u 15 % svih hirurški operisanih bolesnika;

u 30 % svih traumatizovanih bolesnika;

Osim bubrežne slabosti, bolesnici u intenzivnoj nezi često imaju i slabost drugih organa:

u 38 % slučajeva su to 3 organa;

u 20 % slučajeva su to 2 ili 4 organa:

u 5 % slučajeva je to 5 organa;

u 15 % slučajeva je to još jedan organ;

u 82 % slučajeva su to pluća;

u 60 % slučajeva je to srce (kardio-cirkulatorni šok)

u 28 % slučajeva je to jetra;

u 11 % slučajeva postoji i neurološki poremećaj.

Lečenje hemodijalizama je potrebno

u 71 % slučajeva ABI u jedinicama intenzivne nege, a samo

u 18 % slučajeva van jedinica intenzivne nege.

Smrtnost u ABi zavisi od toga koliko je organa i bolesti pridruženo ABI:

45 % je ukupna smrtnost u ABI, pri tome:

71 % je smrtnost od ABI u jedinicama intenzivne nege, a

31 % je smrtnost od ABI van jedinica intenzivne nege,

76 % je smrtnost od ABI u JIN, ako je zahvaćeno više organa (MOF),

10 % je smrtnost od ABI u JIN, ako je samo bubreg van funkcije,

30 % je smrtnost od ABI, ako postoji slabost bubrega i srca,

60 % je smrtnost od ABI, ako postoji slabost bubrega, srca i pluća,

90 % je smrtnost od ABI, ako postoji slabost bubrega, srca, pluća i jetre.

ISTORIJAT AKUTNE BUBREŽNE INSUFICIJENCIJE

Akutna bubrežna insuficijencija je prvi put opisana 1802. godine, i tada je od strane Williama Heberdena nazvana ischuria renalis. Početkom XX veka, ABI se zvala Akutna Brajtova Bolest (Bright’s disease) i detaljno je opisana u medicinskom udžbeniku Williama Oslera (1909), kao posledica toksičnih agenasa, trudnoće, opekotina, trauma ili operacija bubrega. Tokom I svetskog rata nazivali su je “ratni nefritis” i opisana je u više publikacija, da bi potom bila zaboravljena, sve do II svetskog rata.

Tokom bombardovanja Londona u II svetskom ratu, Eric Bywaters i Desmond Beall su detaljno opisali akutni gubitak bubrežne funkcije u teško povređenih žrtava. Tada je prvi put upotrebljen termin ATN (akutna tubulska nekroza) koja je nađena prilikom obdukcije žrtava, kao tipičan primer reperfuzijskog oštećenja kod kraš povreda. Naglo uklanjanje predmeta kojim je telo pacijenta bilo priklješteno izaziva „zatrpavanje“ bubrežnih kanalića produktima iz raspadnutih mišića, tako da su pacijenti umirali ubrzo posle izvlačenja („smiling death“- smrt sa osmehom). Sa pronalaskom veštačkog bubrega (Kolff 1943. u Holandiji, a 1947. Alwall u Švedskoj i Murray u Kanadi) napravljen je revolucionarni pomak u lečenju bolesnika sa bubrežnom slabošću. Veštački bubreg se u većini slučajeva koristio upravo za lečenje bolesnika sa akutnom bubrežnom slabošću. Procenjuje se da je 2/3 tih pacijenata imalo akutnu nekrozu tubula. Ipak, zasluga za stvaranje izraza „akutna bubrežna slabost“ pripada Homeru W. Smithu koji je taj izraz upotrebio u poglavlju “Akutna bubrežna slabost povezana sa povredama” u svom udžbeniku „Struktura i funkcija bubrega u zdravih i u bolesnih“ (The kidney–structure and function in health and disease -1951).

Ostala pitanja:

Kakvi su odnosi između akutne i hronične bubrežne insuficijencije: da li je svaka hronična prvo bila akutna i da li u hroničnoj može nastati akutna? Odgovor na prvo pitanje je: NE. Teoretski, svaka hronična je nekada morala početi, ali njen početak nije uvek akutan, nagao, nego može biti spor i postepen. Primer za to je slabljenje bubrežne funkcije zbog loše lečenog povišenog krvnog pritiska ili zbog šećerne bolesti. A odgovor na drugo pitanje je: DA. Ponekad u sred hronične, stabilne bubrežne slabosti, na primer srednjeg stepena (III), sa kreatininom oko 300 umol/l, desi se naglo pogoršanje (npr. posle snimanja kontrastom, posle povraćanja, proliva, neke infekcije ili druge bolesti), pa to nefrolozi nazivaju: akutizacija hronične bubrežne slabosti. Ako se akutizacija desila u četvrtom stepenu bubrežne slabosti (i pacijent odmah ušao u peti stepen) to može onda zahtevati i hitno započinjanje lečenja dijalizom, privremeno ili trajno, zavisi da li će se akutno stanje ukloniti i završiti, ili će pacijent ostati u petom stepenu bubrežne slabosti i ovisan o dijalizi.

Izvor: dijaliza.wordpress.com