Gojaznost se definiše kao nagomilavanje viška masti u organizmu, koja remeti zdravlje. U članku iz 2018 godina, autori su analizom od paleolita do danas ustanovili da je oduvek bila prisutna u ljudskim populacijama. Još je Hipokrat pisao o lošim efektima gojaznosti na zdravlje. Gojaznost povećava rizik od različitih oboljenja (kardiovaskularnih, karcinoma itd). Kliničke manifestacije gojaznosti se javljaju najčešće u obliku metaboličkog sindroma, koji se karakteriše prisustvom najmanje 3 od sledećih parametara: gojaznost u predelu stomaka, povećanje šećera u krvi, povišenje trigicerida, krvnog pritiska, sniženje LDL holesterola. Gojaznost dovodi do disfunkcije endotela krvnih sudova, insulinske rzistencije I zapaljenjskih promena u telu. Postojanje metaboličkog sindroma povećava rizik od kardiovaskularnih oboljenja I dijabetesa tipa 2 za 2, odnsono 5 puta.

Porast broja gojaznih je globalni fenomen. Postoje tri osnovna razloga za ovu pojavu. Prva je povećana potrišnja mesa, kao i masti životinjskog porekla. Drugi je sve šira primena pripremljene hrane ( u SAD se ¾ kaloroija unosi industrijski pripremljenom hranom, koja sadrži visoke količine masti, šećera, soli). Prodaja grickalica i slatkiša u supermarketima cveta i kod nas. Napici sa visokim koliinama šećera su zamenili vodu ili čaj. Konačno, majke danas rade, što im ne ostavlja vremena za pripremanje obroka za porodicu. Oko petine žena rade u nosćnim smenama, što remeti dnevni ritam obroka.

Postoji nekoliko načina da se izmeri prekomerna težina, a najpopularniji su indeks telesne mase (BMI) i odnos obima struka prema obimu kukova (WHR). Svetska zdravstvena organizacija definiše gojaznost kao BMI preko 30. BMI preko 30 je 2016 imalo 11% muškaraca u svetu, prema 15% žena. Ali, BMI nikada nije bio namenjen da proceni pojedinačne osobe, već trendove u opštoj populaciji. Profesor Nick Treftethen, matematičar sa Oksforda je doveo u pitanje vrednost formule za merenje BMI, nazivajući ga “bizarnom merom”. Sadašnja formula daje nerealno manje vrednosti za niske ljude, a prevelike za visoke. On predlaže da se težina množi sa 1,3, a potom deli sa visinom podignutom na 2,5 (a ne 2).Takodje ukazuje (sasvim opravdano) da je ljudski organizam suviše kompleksan da se opiše jednim brojem. Drugi problem je količina masnog tkiva u odnosu na težinu. Na primer, sedanterna osoba od 1,83 metra I sa težinom od 92 kilograma ima BMI 27, dok sportista od 1,83 metra I sa težinom od 96 ima BMI 28 (dakle gojazniji je po ovoj računici). Jasno je da ovo nikako ne stoji. Takodje, osoba koja ima veliku fizičku aktivnost, pretvarajući 10% masnog tkiva u mišiće  i dalje ima visok BMI. Stoga mnogi naučnici smatraju da je BMI neadekvatan. Bolji prediktor kardiometaboličkog stanja organizma je odnos obima struka i visine (ako je manji od 2, rizik od bolesti koje prate gojaznost je manja). Merenje količine masti u telu je dobar pokazatelj, ali zahteva komplikovanu opremu. Gojaznost je definisana kao preko 25% masnog tkiva (ispod 4% za muškarce i 13% za žene se smatra optimalnom količinom).

Ali, priča o masti u našem telu je daleko od jednostavne, popularne mantre o štetnim efektima gojaznosti. Još osamdesetih godina prošlog veka, grupa francuskih istraživača je utvrdila da pacijenti sa hroničnom bubrežnom insuficijencijom na dijalizi (zameni bubrežne funkcije) imaju manju smrtnost od kardiovaskularnih komplikacija ako su gojazni. Tokom sledećih decenija, ovaj nalaz je definitivno potvrdjen. U 2012. Istraživači iz Severne Koreje su dokazali isti fenomen kod karcinoma bubrega tj. iako su gojazni pacijenti imali veću šansu da ga dobiju, imali su bolje preživljavanje sa boleću od mršavih. Ovaj paradoks je razjašnjen u Nacionalnom institutu za karcinome i istraživanje genoma u SAD. Pokazalo se da što više masnog tkiva postoji oko bubrega (srpska poslovica “kao bubreg u loju”), to je imuni status bio bolji. Sličan fenomen je ranije opisan kod karcinoma prostate. Ali nije se radilo o bilo kojoj vrsti masti. Masno tkivo u organizmu postoji u dva oblika, bela (dominantan oblik) i smedja. Kod bolesnika sa dobrom prognozom tumora, mast je uglavnom  bila smedja, dok je kod agresivnih oblika bila bela. Ali, dok bela mast deponuje energiju (relativno mršav čovek od 75 kg ima deponovano 100 000 kalorija u masnom tkivu), smedja je troši. Sagorevanje masti u smedjem masnom tkivu stvara toplotu koja nam je potrebna. Ona se nalazi uglavnom rasejana u abdomenu. Prošle godine ja pokazano da se u masnom tkivu živi posebna vrsta T limfocita (takozvani gama delta). Oni aktiviraju masne ćelije da stvaraju toplotu. Limfociti su medjutim uključeni u borbu protiv karcinoma i infekcije. Stimulacija ovih ćelija poboljšava imunitet. Tako dolazimo do objašnjenja iznenadjujućih epidemioloških podataka da osobe koje su umereno gojazne (BMI izmedju 25 I 29) imaju za 6% manju smrtnost od onih sa “idealnom telesnom težinom”. Radovi su pokazali da nekoliko kilograma viška povećavaju otpornost ka infekciji, smrtnost posle teških operacija. Jedna studija je pokazala manju učestalost demencije u umereno gojaznih osoba. Ima čak radova o boljoj seksualnoj aktivnosti ovih ljudi u odnosu na mršave.

Gojaznost je evoluciono bila prednost, garantovala je bolje preživljavanje. Stoga se naš organizam bori protiv mršavljenja. Kada jedemo, luči se leptin, dopamin i drugi hormoni koji nam daju osećaj zadovoljstva. Kada mršavimo, mozak aktivira brojne mehanizme da spreči gubitak masnog tkiva. Problem dakle nije u masnom tkivu, već u vrsti masnog tkiva. Prekomerno unošenje zasićenih masnih kiselina ili šećera (koji se u organizmu pretvara u masti) dovodi do stvaranja belog masnog tkiva, koje izaziva probleme.

Drugi problem sa mastima je nedostatak fizičke aktivnosti. U novoj studiji Kristin Stanford sa Univerziteta u Ohaju, pokazano je da posle fizičke aktivosti dolazi do porasta jednog produkta masnih ćelija (grupno se nazivaju lipokinima) nazvanog 12,13-diHOME (pun naziv je komplikovan). Za njega se ranije znalo da se oslobadja pri izlaganju hladoći, a mobiliše masne kiseline iz belog masnog tkiva. Dakle, fizička aktivnost ili izlaganje hladnoći ubrzavaju sagorevanje masti, ali i poboljšavaju imunitet. O tome sam ranije pisao, pustite decu napolje da se igraju po snegu, to je fantastično za imunitet.

Ovo ne znači da možete jesti koliko hoćete, ako imate fizičku aktivnost. Ali, fanatizam u držanju dijeta ne garantuje zdravlje. Mast nam je potrebna (kao I sve ostalo), ali kao nezasićene masne kiseline, uz stalnu fizičku aktivnost.

dr Bane Nestorović
Izvor: banenestorovic.blogspot.rs

Sa knigom objavljenom  2015 Chasing the Scream, Britanski novinar Johann Hari je pokrenuo dilemu o pogrešnim osnovama  rata protiv droga. Njegova argumentacija je bila dosta jaka, zabrana je štetnija od same droge. On kaže das u predrasude o zavisnicima od droge potpuno pogrešne. “Suprotno od zavisnosti nije razum, već konekcija”. Njegova nova knjiga  Lost Connections: Uncovering the Real Causes of Depression—and the Unexpected Solutions se bavi depresijom, a takodje je brzo postao bestseler. Kao neko ko je i sam bolovao od depresije, pa je započeo sa uzimanjem antidepresiva. Kakos u oni imali sve slabije dejstvo, Hari je počeo da ih uzima u sve većim dozama.

U knizi Lost Connections, Hari podvrgava sumnji ideju da u moygu osoba sa depresijom nedostaje serotonin, pa samim tim ni lekovi koji ga povećavaju ne deluju. On misli da pošto postavljamo pogrešno pitanje, dobijamo pogrešan odgovor.

“Ne patite od hemijskog disbalansa u mozgu, već od socijalnog i spiritualnog disblanasa u svom životu. Nije serotonin uzrok depresije, već društvo.

Hari je pročitao nepregledne stručne radove i proputovao Zemaljsku kuglu u potrazi za istinom.  U Berlinu posećuje beskućnike koji su okupirali kuće, a njihova borba je uticala na smanjenje stope depresije. Na Univeryitetu u Britanskoj Kolumbiji razgovara sa profesorom psihologije, koji objašnjava kako je kolonizacija Indijanaca uticala na njihovo samopoštovanje i stopu samoubistava. Zajedničke niti svih depresija su zajednica i siromaštvo.  Hari nam pokazuje kako su Zapadna društva došla na tačku gde im je potrebno brzo rešenje stalno pogoršavajućeg problema depresije.

Da li medicina može da primenom lekova suzbije emotivni bol? Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, bromazepam i lorazepam  su reklamirani u SAD “kao mamini mali pomoćnici”. Depresivnim domaćicama su pomagali da se osećaju bolje. Kasnije su ovo mesto zauzeli antidepresivi. Lekovi kakav su Prozak i Zoloft su lekovi koje koriste milioni, a procenat prepisivanje je porastao četiri puta u poslednjih 25 godina.

Nova istraživanja pokazuju da ovi lekovi imaju minimalno (ili nikakvo) delovanja naš mozak. Nemaju efekat kod blage ili umerene depresije, a diskutabilan je kod teške.  Efekat na anksioznost je takodje skoro potpuno nepostojeći. Pri tome imaju ozbiljna neželjena dejstva (gojenje, poremećaj seksualne funkcije, pa i visoka sklonost ka samoubistvu).

Ljudi su uvek imali potrebu za supstancama koje im ublažavaju emotivne stresove. Indijanci Latinske Amerike i danas žvaću kokino lišće kada su u stanju fizičkog ili emotivnog stresa. Velika imena su bili zavisnici od supstanci, na primer Sigmund Freud je čitav život koristio kokain. Pre pedesetak godina, omladina na Zapadu je ponovo otkrila psilocybin, kanabis ili pejotl).

Ali, ove supstance su zabranjene,a postoji njihova anatema u Zapadnoj medicine (iako se koriste u tradionalnim medicinama Latinske Amerike i Azije sa dosta uspeha). One se označavaju kao “droga” (iako ova reč u stvaru oynačava lek, na engleskom drug, što dosta govori o njihovim efektima). Vodi se besmislena debata da li marihauana ima pozitivna medicinska delovanja, dok hiljade istraživača radi sa njom (u Izraelu je zvanična terapija teških epilepsija).

Glavni argument protiv njihovog korišćenja je stvaranje navike i zavisnosti. Zavisnici su disfunkcionalni u zajednici, nemaju pravilnu percepciju realnosti, ne mogu da se kontrolišu – tako kaže zvanična medicina.

Iako ovaj argument stoji, zaboravljamo da je zavisnost visoko rasprostranjena u današnjem svetu., Zavisnost od alkohola, duvana, seksa, internet, sporta itd. je osnova funkcionisanja današnjeg društva. Mozak jako brzo formira loše navike (pročitajte post o neuroplastičnosti). Suprotno popularnom verovanju, samo 10% onih koji uzimaju opijate (kao što je kokain) postaje zavisno. Društvo toleriše visoku zavisnost od alkohola i duvana (iako je stepen zavisnosti identičan onima kod kanabisa ili kokaina), a da ne pominjen negativne efekte na zdravlje. Smatra se da je svaka treća smrt uzrokovana prekomernim pušenjem cigareta.

Emotivne i društvene problem depresivnih i nesrećnih osoba ne mogu rešiti lekovi.  Ne mogu rešiti ni droge, iako je psilocybin veoma malo toksičan, a odlično deluje na depresiju. Zavisnost je sporedni problem. Nesreća je osnovni problem današnjih ljudi. Pritisak da se bude uspešan, bogat ili lep je toliki, da ljudi postaju anksiozni i  nesrećni ako ne postignu ovaj cilj. Društvene nejednakosti čine da se ljudi osećaju inferiorno, postaju zavidiljivi, ponekad i očajni. Dokle god su takvi, tražiće spas u drogama ili lekovima, kao i drugim vrstama zavisnosti.

dr Bane Nestorović
Izvor: banenestorovic.blogspot.rs

Rambutan, zbog spoljašnjeg izgleda, ovo ezgotično voće se naziva i “dlakav liči”. Rambutan je veoma mali – veličine šljive. Zato se često naziva i šljiva sa bodljama.

Rambutan ima tvrdu koru crvenkasto – narandžaste boje, ispod koje se nalazi beli sočni mesnati deo. Unutrašnjost ima veoma blagu aromu zelenog čaja, a ukus varira od slatkog do gorko – kiselog. Ukus ovog voća se može okarakterisati kao nešto između dinje i žele bombona. Rambutan sa Tajlanda je najukusniji od maja do septembra, dok vrsta iz Latinske Amerike je najsočnija zimi.

Rambutan je veoma dobar izvor važnih vitamina i minerala, među kojima je vitamin C, gvožđe, fosfor i kalcijum. Sadrži masti, proteine, vlakna i ugljene hidrate.

 Ako ste na dijeti i želite da smršate, rambutan je odličan izbor za vas. Ne samo da možete smršati na zdrav način, već možete snabdeti organizam korisnim materijama. Pomaže kod dijabetesa, koristan je za sistem za varenje, smanjuje rizik od pojave kardiovaskularnih oboljenja. Zbog visokog procenta korisnih materija, rambutan daje lep i zdrav izgled kosi i koži.

Ovo voće je najslaže, kada su dlačice počele da se suše. Rambutan prestaje da sazreva kada se ubere, pa zato budite pažljivi i uvek birajte samo zrele plodove ovog drveta.

Može se čuvati u frižideru oko 7 dana, a na sobnoj temperaturi se taj rok smanjuje – oko 2-3 dana.

Izvor; bonapeti.rs

Nangka, voće snažne arome koje se uzgaja u tropskim krajevima, a raste u delovima južne i jugoistočne Azije i po mišljenju naučnika milione ljudi u svetu moglo bi spasiti od gladi.

Nangka je odličan izvor vitamina C  koji jača imuni sistem i štiti od virusnih i bakterijskih infekcija. Vitamin C je moćan antioksidans, koji štiti organizam od delovanja slobodnih radikala, koji su glavni uzročnici pojave kancera i prevremenog starenja.

Nangka je poznata i po svojoj moći da ublažava probleme sa varenjem i da pomaže kod čira na želucu. Visok sadržaj vlakana u ovom voću sprečava i pojavu konstipacije i poboljšava rad creva.

Vitamin A u nangki održava dobro zdravlje očiju i kože. Plodovi sadrže i šećere kao što su fruktoza i saharoza, koji daju energiju. Nangka ne sadrži holesterol i zasićene masti, pa samim tim, ovo voće biva još korisnije za naš organizam. Visok nivo kalijuma u ovom voću pomaže u snižavanju visokog krvnog pritiska.

Naučnici vjeruju da bi upravo ovo voće, koje kada je nedozrelo ukusom podseća na svinjetinu, moglo rešiti problem gladi u svetu.

S obzirom na to da bi klimatske promene, poput porasta temperature i padavina mogle rezultirati znatnim smanjenjem uzgoja pšenice i kukuruza, nangka bi mogla biti dobra zamena, piše Business Insider.

Nangka je najveće poznato voće koje raste na drveću. I manji plodovi teže između pet i sedam kilograma, a poljoprivrednici su nailazili i na primerke teške 45 kg. Može narasti do 90 cm dužine i 50 cm širine.

Uzgoj nangki je relativno jednostavan. Voće je otporno na štetočine i bolesti, kao i na visoke temperature i sušu.

Stručnjaci kažu da je nangka više od voća, s obzirom na višestruku primenu.

LIšće se koristi kao hrana za domaće životinje, većinom koze. Kora se tradicionalno koristi za bojenje odeće u jugoistočnoj Aziji u smeđu boju. Sok drveta koristi se kao lepak, a drvo za izradu nameštaja ili muzičkih instrumenata.

Jedno drvo nangke ima i do 150 plodova tokom godine.

Svaki plod ima stotine semenki, koje su odličan izvor vitamina, proteina i kalaja.

Biotehnolog sa Univerziteta poljoprivrednih nauka u Bangaloreu, Shyamala Reddy kaže da samo jedna voćka može osigurati obrok za celu porodicu, no sa žaljenjem konstatuje da se čak 75 posto voća u Indiji baci jer u tropskim uslovima vrlo brzo istruli.

Ukus zrele nangke podsjeća na kombinaciju ananasa, banane i vanile. Jede se sirova, kuhana, sušena i pečena.