Ariš je četinar koji pripada familiji Pinaceae (borova). Prvobitno je naseljavao planinske delove centralne Evrope (Alpe, Karpate) i niže predele severne Poljske, ali vremenom se raširio i na druge delove Evrope. Ime potiče iz vremena starih rimljana.
Ariš je jedini četinar koji svake godine gubi listove, odnosno iglice. Drvo raste do visine od 35 metara, sa pravim stablom i vitkom, kupasto-jajastom krošnjom. U početku je glatke kore, crvenosmeđe, koja vremenom zadeblja i ispuca. Drvo arissa je crvene srži, intenzivnog mirisa na smolu, a upotrebljava se za gradnju onih elemenata koji traže trajnost.
Fine i mekane iglice rastu u pramenovima po 20 do 60 u broju, koje u jesen opadaju. Iglice su svetlozelene i ne bodu. Na jesen, pre nego što opadnu, iglice dobijaju žutu boju. Muški i ženski cvetovi su na istoj grani. Muški cvetovi su okrugli i svetlo žuti. Ženski cvetovi su ružičasto-crvene boje i mirišljavi, razvijaju se u male šišarke. Zrele šišarke su svetlosmeđe boje, jajastog oblika, duge oko 4 centimetra. Kora, smola i iglice imaju balzamičan miris, nalik na limun.
Najbolje raste na području viskoplaninske kontinentalne klime. Može da izdrži niske temperature i do – 50°C. Pogoduju mu sveža i dobro osvetljena staništima sa neprekidnim važdušnim strujanjima. Brzo raste, a može dostići starost i do 600 godina.
Ariš je čvrsto i izdržljivo drvo, a naročito je cenjeno za izgradnju jahti i drugih malih brodova. Drvo koje se koristi ya te namene mora biti bez čvorova. Takođe se koristi i za spoljašnje oblaganje zgrada i enterijera. Drvo ariša je bilo cenjeno još u antičkom periodu zbog otpornosti na truljenje.
U centralnoj Evropi ariš se posmatra kao jedan od najboljih drvnih materijala za izgradnju stanova.
Ariš se dosta gaji kao dekorativna vrsta u parkovima i dvorištima kuća, kako zbog lepog oblika stabla i prozračne krošnje koju čine svetlo zelene četine, tako i zbog brzog rasta.
Ariš se često koristi u bonsai kulturi, gde je naročito cenjen zbog svoje čvornate kore, malih iglica, svežeg prolećnog lišća, kao i njihove prelepe jesenje boje.
Nekada se verovalo da u stablu evropskog ariša žive duše ljudi umrlih neprirodnom smrću koje ječanjem plaše ljude.
Lekovita svojstva
Za lek se skupljaju zelene šišarke u proleće i početkom leta, iglice u toku cele godine, a smola i kora u jesen.
Iglice i mlade šišarke koriste se za kupku u lečenju nervno rastrojenih bolesnika, rekonvalescenata i jako slabih osoba. Isto tako, iglice i kora koriste se za pripremanje obloga za lečenje upaljenih rana, prignječenosti i čireva.
Čaj pripremljen od kore ariša tera na mokrenje, leči vodenu bolest u početku, žuticu, reumu u zglobovima, osip i čireve. Smola pripremljena sa vinom i medom čisti začepljenu jetru, drobi i lagano odvaja pesak i kamenje iz žuči i bubrega, a kod upale grla koristi se za grgoljenje.