Centralno oboljenje u bolestima žučne kesice i žučnih vodova jeste holelitijaza – prisustvo kamenčića u žučnoj kesi.
Od dobroćudnih oboljenja žučne kesice i žučnih vodova najčešće su prisutni holelitijaza, holedoholitijaza (prisustvo kamenčića u glavnom žučnom vodu) i komplikacije ovih oboljenja kao što su zapaljenja žučne kesice, žučnih vodova i posledična akutna i hronična upala pankreasa.

Dobroćudni tumori žučne kesice i žučnih puteva su relativno retko zastupljeni i zavisno od svoje lokalizacije, daju specifične simptome i kliničke sindrome od kojih su neki izuzetno retki, a daju karakterističnu simptomatologiju, kao što je to na primer slučaj sa hormonski aktivnim tumorima gušterače.
Od daleko većeg značaja su zloćudni tumori žučne kesice i žučnih puteva zbog toga što dugo daju opšte i nekarakteristične simptome, zahtevaju opsežnu dijagnostiku, a imaju i pored savremenih terapijskih procedura lošu prognozu.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Šta je to Holelitijaza?

Holelitijaza podrazumeva prisustvo ili proces stvaranja i formiranja kamenčića u žučnoj kesici. Ukoliko kamenčići pređu u glavni žučni vod onda ovo stanje nazivamo holedoholitijazom. Kamenje u žučnoj kesici varira u veličini i obliku, od sasvim malih, veličine zrna peska, do toliko velikih da ispunjavaju gotovo celu šupljinu žučne kesice. 

Koji su to faktori koji doprinose nastanku holelitijaze?

Faktori koji doprinose nastanku holelitijaze jesu: gojaznost, šećerna bolest, povišene vrednosti masnoća u krvi, smanjena funkcija štitaste žlezde. Važni faktori u nastanku holelitijaze su i ženski polni hormoni (prirodni estrogeni ili oralni kontraceptivi), nagli gubitak na telesnoj masi, starije životno doba, gladovanje, trudnoća, hiperkalorijska ishrana, ishrana bogata masnoćama.

Koji su najčešći simptomi i znaci holelitijaze?

Najspecifičniji i najkarakterističniji simptom holelitijaze je bilijarna (žučna) kolika, koji je zapravo pogrešan, ali odomaćen naziv, jer se zapravo radi o konstantnom i često dugotrajnom bolu, za razliku od tipičnih kolika kakve su bubrežna i crevna kolika.

Žučna kolika je jak, stalan bol, koji se manifestuje pritiskom u gornjem delu trbuha ili gornjem desnom kvadrantu trbuha i koji se zatim najčešće širi u desnu lopaticu, u predeo između lopatica ili u desno rame.

Žučna kolika počinje obično sasvim iznenada i može biti veoma jaka i traje različito, od 30 min pa sve do 5-6 sati, pa i nekoliko dana, uglavnom sve dok se bolesniku ne obustavi ishrana preko usta, odnosno da spazmoanalgetik.

Najčešći prateći simptomi bilijarne kolike su mučnina i povraćanje koje ne dovodi do olakšanja simptoma. Bilijarna kolika može biti, i najčešće je provocirana uzimanjem masne hrane, konzumiranjem obilnih obroka ili se pak javlja nakon prolongiranog gladovanja, nakon uzimanja praktično normalnog obroka. Često se javlja noću, nekoliko sati nakon počinka. Ukoliko epizoda bilijarnog bola perzistira duže od 5 časova, ona treba da probudi sumnju na postojanje komplikacija u vidu akutne upale žučne kesice (akutni holecistitis), dok povišene vrednosti bilirubina i/ili alkalne fosfataze u krvi sugerišu moguću holedoholitijazu (migracija kamenčića u glavni žučni vod). Pojava groznice, drhtavice, jeze i eventualno žutice sa bilijarnim bolom, uz povišene vrednosti leukocita u krvi, ubrzanu sedimentaciju, povišene vrednosti CRP-a i amilaza u krvi, obično podrazumevaju prisustvo komplikacija kao što su holecistitis (upala žučne kesice), holangitis (upala žučnih puteva) ili pankreatitis (upala gušterače).

Kako se dijagnostikuje prisustvo kamenčića u žučnoj kesici i/ili žučnim vodovima?

Ultrazvučni pregled gornjeg abdomena je najvažniji, najjednostavniji, najjeftiniji i po zdravlje potpuno bezbedan pregled koji u preko 99% slučajeva identifikuje prisustvo kamenčića u žučnoj kesici, čak i manjih od 2 mm .

Nativni radiološki (RTG) snimak predela žučne kesice može prikazati kamenčić koji sadrži dovoljnu količinu kalcijuma.
Kompjuterizovana tomografija (CT), magnetna rezonanca (MR) i endoskopska retrogradna holangiopankreatografija (ERCP) se najčešće koriste u dijagnostici i diferencijalnoj dijagnostici komplikacija holelitijaze.

Kako se leči holelitijaza?

Hirurško lečenje holelitijaze – holecistektomija (odstranjivanje žučne kesice) je praktično najcelishodnije lečenje holilitijaze jer se na taj način onemogućava ponovna pojava kamenčića u žučnoj kesici, a i sprečavaju se sve moguće komplikacije holelitijaze.

Postoje dve opcije hirurškog lečenja holelitijaze, a to su:

a) otvorena holecistektomija preko laparatomije ispod desnog rebarnog luka. Oporavak nakon klasične ili otvorene holecistektomije obično zahteva 3-5 dana hospitalizacije, a povratak na normalnu dijetu se očekuje za 7 dana.

b) laparoskopska holecistektomija se izvodi preko tri ili četiri mala otvora za kameru i instrumente.

Prednosti ove intervencije su što pacijent već sutradan odlazi na kućno lečenje, postoperativna nega je kraća, a značajno je smanjena i mogućnost nastanka komplikacija kao što su postoperativne kile i infekcija hirurške rane.

Nehirurško lečenje:

1. a) otapanje žučnih kamenaca lekovima je dugotrajno, traje najmanje 2 godine, rezervisano je samo za holesterolske kamence, i to kod starijih bolesnika sa visokim rizikom od operativnog lečenja.

   Prestankom uzimanja leka javljaju se recidivi.

   b) razbijanje kamenja ultrazvučnim talasima je metod koji može biti koristan obično kod izolovanog ili malog broja kamenčića i on mora biti nastavljen uzimanjem lekovima.

   AKUTNA UPALA ŽUČNE KESICE (AKUTNI HOLECISTITIS)

   Akutni holecistitis je obično komplikacija holelitijaze i najčešće prati opstrukciju žučnih puteva konkrementom (kamenčićem).

   Koji su najčešći simptomi i znaci akutnog holecistitisa?

   Akutni holecistitis najčešće počinje kao napad bilijarne kolike koji se tokom vremena progresivno pogoršava, a čak 70% bolesnika je ranije imalo napade koji su spontano prolazili. Bol kod akutnog holecistitisa postaje sve intenzivniji i lokalizovan u gornjem desnom kvadrantu abdomena. Najčešće se širi između lopatica, ka desnoj lopatici ili u desno rame. Ukoliko se na vreme ne leči, često se ispoljavaju peritonealni znaci inflamacije, bol se intenzivira na pritisak i pri dubokom udahu. Bol prate anoreksija i mučnina, kao i povraćanje, a žutica se javlja u slučaju nastanka zapaljenskog edema koji zahvata žučne puteve i okolne limfne čvorove. Prateći simptomi akutnog holecistitisa su i povišena temperatura, jeza i drhtavica. Kod 25% bolesnika se palpira uvećana i napeta žučna kesica, a pri dubokom udahu ili kašlju tokom palpacije dolazi do pojačanja bola i refleksne apnee (Murphy-ev znak).

   Kako se dijagnostikuje akutni holecistitis?

   Dijagnoza akutnog holecistitisa se postavlja na osnovu karakteristične anamneze i fizikalnog pregleda. Tri simptoma su karakteristična: iznenadni početak osetljivosti ispod desnog rebarnog luka, povišena telesna temperatura i povišene vrednosti leukocita u krvi su gotovo patognomonični za ovo oboljenje. Serumski bilirubin i jetrene transaminaze (svega kod 25% pacijenata) su lako povišeni.

Ultrasonografski se otkrivaju kamenci kod 90-95% pacijenata, kao i zadebljanje zida holeciste preko 4,5 mm.

Kako se leči akutni holecistitis?

Obzirom na prirodni tok bolesti i recidive holecistitisa, akutni holecistitis je najbolje lečiti ranim hirurškim lečenjem kad god je to moguće, jer će se čak kod ¼ bolesnika bolest ponovo javiti već u prvoj godini.

Koje su najčešće komplikacije akutnog holecistitisa?

Emfizematozni holecistitis, empijem žučne kesice, hidrops žučne kesice, gangrena i perforacija žučne kesice, bilijarne fistule i bilijarni ileus, hronični holecistitis su najčešće komplikacije akutne upale žučne kesice, a adekvatno lečenje ovih, često po život ugrožavajućih stanja, podrazumeva operativni tretman potpomognut antibiotskom zaštitom.

Šta je to holedoholitijaza?

Holedoholitijaza podrazumeva prisustvo kamenčića u duktusu holedohusu (glavnom žučnom vodu). Žučni konkrementi prelaze u holedohus približno kod 10-15% bolesnika sa holelitijazom, a čak kod više od 25% bolesnika starijeg životnog doba otkrivaju se kamenci u holedohusu prilikom holecistektomije.

Kako se ispoljava holedoholitijaza?

Holedoholitijaza može dugo godina da ostane asimptomatska. Konkrementi mogu spontano da migriraju u duodenum (dvanaestopalačno crevo), a najčešće se prezentuju bilijarnom kolikom ili komplikacijama u vidu holangitisa (upale žučnih puteva) i/ili opstruktivnog ikterusa (zastojne žutice).

Za postavljanje dijagnoze holangitisa karakterističan je Charcot-ov trijas koji podrazumeva bilijarnu koliku, žuticu i povišenu telesnu temperaturu (sa jezom i drhtavicom). Kod ovih bolesnika često su pozitivne hemokulture sa pratećom leukocitozom. Metoda izbora u lečenju ovih bolesnika je ERCP sa endoskopskom sfinkterotomijom i ekstrakcijom kalkulusa, detritusa i mulja.
Opstruktivni ikterus – Oboljenje je praćeno bolovima i često znacima holangitisa, a prisutna je i pojava aholične (bele) stolice kao i tamno prebojenog urina. Asimptomatska žutica se najčešće javlja kao posledica maligniteta glave pakreasa, žučnih vodova ili Vaterove papile. Bezbolna žutica je najčešće praćena pozitivnim Courvoisier-ovim znakom – palpira se elastična, uvećana, kruškolika formacija ispod desnog rebarnog luka (distendirana holecista).

Kako dijagnostikujemo i lečimo holedoholitijazu?

Dijagnoza holedoholitijaze se najčešće postavlja holangiografijom i to: preoperativno pomoću ERCP-a (Slika 3) ili intraoperativno tokom holecistektomije. Uvođenjem laparoskopske holecistektomije utvrđen je i način lečenja pridružene holedoholitijaze koji podrazumeva preoperativno izvođenje ERCP sa endoskopskom papilotomijom i ektrakcijom kalkulusa.

TUMORI ŽUČNE KESICE (NEOPLASMA VESICAE FELLEAE)

Tumori žučne kesice mogu biti dobroćudni (benigni) i zloćudni (maligni). Ranije se smatralo da su veoma retki, a danas su oni sve češći, u stalnom su porastu, a posebno maligni. Karcinomi žučne kesice danas zauzimaju peto mesto po učestalosti tumora abdomena. Benigni tumori holeciste su: adenomi, papilomi, inflamatorni polipi, holesterolski polipi, lipomi, fibromi i lejomiomi. Maligni tumori holeciste su najčešće adenokarcinomi. U etiopatogenetskom smislu glavni uzrok nastanka karcinoma žučne kesice je dugogodišnje prisustvo kamenaca u holecisti.

Kako se manifestuju i dijagnostikuju tumori žučne kesice?

U kliničkoj slici i malignih i benignih tumora žučne kesice simptomi su veoma oskudni i slični su simptomima nekomplikovane holelitijaze. U kasnijim stadijumima karcinoma žučne kesice, koji inače kasno daje simptome, te mu je zbog toga i prognoza loša, javljaju se žutica i simptomi proširene maligne bolesti.
U dijagnostičkom smislu od značaja u uznapredovalom stadijumu karcinoma žučne kesice su povišene vrednosti transaminaza, bilirubina, γGT i ubrzana sedimentacija. Od imidžing metoda danas se najčešće koriste UZ, CT i MR, kao i ERCP.

Kako se leče tumori žučne kesice?

Dijagnostikovani benigni tumori se hirurški odstranjuju zajedno sa holecistom, najčešće laparoskopski. Maligni tumori žučne kesice se takođe leče hirurški -holecistektomijom sa resekcijom susednog dela jetre i to najčešće otvorenom hirurgijom, dok je laparoskopski pristup moguć samo kod rano otkrivenih malih adenokarcinoma.

TUMORI ŽUČNIH KANALA (NEOPLASMA TRACTUS BILIARIS)

Tumori žučnih kanala mogu biti solitarni ili difuzni koji se javljaju u 5% slučajeva. Daleko najčešće su zastupljeni adenokarcinomi žučnih puteva, javljaju se u starijoj životnoj dobi, dok su benigni tumori veoma retki. Adenokarcinomi se najčešće javljaju u gornjoj trećini holedoha, uobičajeno se nazivaju Klatskin-ovi tumori i veoma su teški za operativno zbrinjavanje.
U etiopatogenetskom smislu glavni uzrok nastanka karcinoma bilijarnog trakta je dugotrajna staza žuči, a koja može biti uzrokovana ili prisustvom kalkulusa ili pak inflamatornih ili ožiljnih striktura žučnih vodova.

Kako se manifestuju i dijagnostikuju tumori žučnih vodova?

Dominantni simptom i znak tumora žučnih vodova je ikterus (žutica) koji je najčešće u početku bolesti bezbolan, a kasnije progresijom bolesti, javljaju se bolovi i često znaci holangitisa.
Od dijagnostičkih metoda pored laboratorijskih nalaza koji govore u prilog holestaze (zastoja žuči) od najvećeg značaja su UZ, CT i NMR, a daleko najspecifičnije dijagnostičke metode su ERCP i PTC koje omogućavaju i terapijske procedure.

Kako se leče tumori žučnih vodova?

Lečenje tumora žučnih kanala može biti: hirurško i interventnim ERCP-om i PTC-om.
Hirurško lečenje tumora žučnih kanala – u prognostičkom smislu najbolje rešenje je radikalna hirurška operacija sa odstranjenjem žučnog voda do u zdravo tkivo sa okolnim limfnim žlezdama, masnim tkivom, a ponekad i sa delom susednih organa, a kod uznapredovalih karcinoma rade se bypass operacije žučnog voda iznad tumora sa tankim crevom po tipu Roux et Y.

ERCP procedura – Kod uznapredovalih tumora i kod opšteg lošeg stanja bolesnika tumor se ne može odstraniti, nego se pribegava endoskopskom postavljanju bilijarnog stenta kroz tumor holedohusa. Na taj način se omogućava proticanje žuči.

Autor teksta: Prof. dr Dragomir Damjanov, Klinički centar Vojvodine,  Klinika za gastroenterologiju i hepatologiju

Doktor Branimir Nestorović je snažna i hrabra ličnost, koji je decenijama važi za jednog od naših najstručnijih lekara, koji je izlečio hiljade dece i čiji roditelji su mu beskrajnu zahvalni. Poslednjih godinu dana postao je u narodu omiljena ličnost jer u ovim teškim vremenima kad nam je koronavirus okrenuo život naglavačke istupi doktora Nestorovića, koliko god u nekom trenutku delovali nesuvisli, narod je primio sa oduševljenjem jer im ih je hrabro iznosio činjenice, bez obzira na posledice, apelujući da strah ne sme da nas parališe i da nije sve tako crno. Stepen velike empatije koji je u svojim izjavam pokazao, kod Srba je razvilo poverenje prema lekaru, koji je umesto da pametuje, preti kao većina drugih, pokazao razumevanje za većinu naroda koji se suočio sa nečim opasnim i nepoznatim.

Na to koliko su naše misli moćne i kako njihovim usmeravanjem možemo pozitivno uticati na sopstveni život podseća dr Branimir Nestorović podsećajući na reči Nikole Tesle – Kad nauka počne da se bavi nemerljivim fenomenima napredovaće mnogo više. Ugledni lekar uveren je da pozitivne misli rađaju pozitivnog čoveka i pozitivno utiču na zdravlje, kao i na sve što se dešava oko nas. Dok se priseća reči svoje majke koja je govorila “Nemoj prizivati nesreću” dr Nestorović kaže da ne treba negativno razmišljati jer su onda šanse da se nešto loše desi znatno veće.

On životne prepreke prihvata s lakoćom i kaže da istinsku radost osećamo samo kada potpuno učestvujemo u životu, kad sledimo svoje strasti i pratimo ritam sopstvenog srca.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Na Balkanu su mnogi ljudi žrtve loših vesti i najcrnjih prognoza.

Dok ulicom korača sve više zabrinutih lica život prolazi pored njih. Ali, da li tako baš mora da bude?

-Ako neprekidno slušate o bolestima, smrti, ubistvima, istrebljenjima, haosu, nemaštini, vaš se mozak brani tako što redukuje broj informacija koje dobija. Vremenom se gubi empatija, prestanete da saosećate sa drugima i birate sopstveno preživljavanje. To je jednostavan mehanizam koji se koristi u manipulaciji javnog mnjenja. Dok mozak čoveka procenjuje da ga nešto ugrožava, bira mehanizam odbrane koji je loš koji jer isključuje više interesne sfere i aktivnosti i više intelektualne aktivnosti. Tad ste podložniji infekciji, imate slabe kognitivne sposobnosti i više ne možete da procenite šta je dobro, a šta loše. Kažu da ljudi najviše vole avionske nesreće, da je to šampion loših vesti, od srceparajućih priča o tome kako je neko jedva dobio kartu pa poginuo, do one da je porodica zakasnila na avion pa preživela. Ljudi vole melodrame. Život je postao rijaliti, a rijaliti je postao život, izgubila se granica u svemu tome.

Kako na ljude utiču loše vesti?

“Svi su kondicionirani na preživljavanje i ljudi nemaju vremena da se posvete lepim stvarima, dobrim ljudima, knjigama. Neprekidno su u džungli u kojoj čekaju da neko skoči sa drveta i zakolje ih. Negativne vesti imaju najviše klikova na internetu, svi ih forsiraju i to je tužna istina. Ali, mi uvek imamo izbor da takve vesti ne čitamo”.

Vaš stav o virusu zbog kojeg su mnogi uznemireni je izazvao različite reakcije. Kako to objašnjavate?

“Sve što sam rekao je zasnovano na statistici što može i da se proveri, ali postoji grupa ljudi koja je razočarana time što će neko da sruši sistem panike. Postoje majke koje su neprekidno u ulozi žrtve, one koje se žrtvuju za porodicu, kojoj su upropastili život i niko ih ne shvata. One dovode decu na pregled sa pričom da im je dete smrtno bolesno i kad im kažem da je dete ok, one se naljute jer im se ruši sistem u kojem su one žrtve. To vam je isto kao i pogled u polu punu i polu praznu čašu. Imate one koji gledaju negativno i pozitivno. Na vama je izbor koji stav ćete zauzeti i sebi olakšati ili iskomplikovati život

Kuda vodi hronična zabrinutost?

“To je stanje hroničnog stresa koji vodi ka uništenju zdravlja. Ljudi sa negativnim emocijama imaju mnogo zdravstvenih problema, a jedan od njih je depresija. Oni sami ruše sopstveno zdravlje. Tu mnogo pomaže vizualizacija o kojoj govori i Novak Đoković. Efekat privlačenja negativnih događaja negativnim mislima je izuzetno moćan, baš kao i onaj koji se odnosi na pozitivne misli. Pacijent koji se plaši da će dobiti tešku bolest i neprekidno ide na preglede, na kraju se i razboli. Emocije utiču na emocionalni sistem čoveka. Negativne emocije su loše za naše zdravlje i imuni sistem. Od sopstvene negativnosti nemate koristi, već samo potencirate svoje probleme. Ako se osvrnete na aktuelni virus o kojem priča ceo svet i malo zastanete i sagledate podatak da je negde obolelo 550 ljudi, a umrlo 12 od kojih su svi bili stari i imali su neku hroničnu bolest, dobijate podatak da je to veoma mali procenat ljudi, tek 2 %. To nije razlog za paniku, zar ne? Postoje dva načina razmišljanja, jedan je ako su ti ljudi bili jako stari, zar to nije dobro za mene? A drugi pogled na virus je od toga se umire”.

Na koji način čuvate svoj imunitet?

“Mnogo pešačim, trudim se da jedem što više voća i povrća i da živim po principu zadovoljstva. Lepe stvari stimulišu imuni sistem i razvijaju mozak. Važan je i hedonizam, da uživate u lepim mirisima, jedete dobru hranu, pijete dobra pića, okružite se dobrim ljudima, slušate dobru muziku. Sve je to neuroplastika i razvijanje mozga. Ne treba da vodite glupe razgovore i ne gubite vreme sedeći u zadimljenim prostorijama”.

Zašto uvek birate da gledate romantične filmove?

“Neki vole da gledaju horore što je po meni jako loše. Ima psihologa koji kažu da se njima oslobađate fobija i strahova. Ali, kad nešto gledate, npr. kad se ruši zgrada, to je već stres za organizam, pa je samim tim i gledanje horora stresno i oslabljuje vam imunitet. Ipak, neki to vole i kažu da im podiže adrenalin, mada ja kažem da nije tako već vam se tako podiže nivo stresa. Kortizol vam postaje visok, a organizam ne voli stresove. Duže žive oni koji nemaju stresove. Ljudi definitivno rade sami protiv sebe. Zar nije bolje gledati nešto što će vam izazvati pozitivne emocije? Na žalost, u holivudskoj produkciji više nema optimističnih filmova, a za nas matore više nema romantičnih komedija koje oduvek volim”.

Čini se da je pesimizam ovde postao način života?

“Momo Kapor je rekao: Ako uzmeš 6.4.1941. kao svoju referentnu tačku, onda sad živiš super jer je tad poginulo 10 000 ljudi u bombardovanju Beograda, ali ako uzmeš za referentnu tačku Bil Gejtsa koji sedi na jahti, pije šampanjac i jede kavijar, onda ti je život katastrofa. Ali, ne mora da bude ni jedno ni drugo. Treba izvući maksimum iz onog što imaš, a ne da kukaš. Naši preci su imali znatno manje novca i mogućnosti za zabavu, a nisu bili nesrećni. Moja majka nije imala šta da obuče i pojede, ali je bila srećna i zadovoljna. Kad sam je pitao kako je bilo tokom rata očekivao sam da mi priča o krvi do kolena, ali mi je rekla da joj je 1943. bila najbolja godina života. Imala je, kaže, dobro društvo sa kojim je išla na igranke u Oficirski klub, pa fijakerima na Savu gde su se kupali. Priča je jednostavna. Radujte se malim stvarima”, zaključuje dr Nestorović.

Kako možemo uticati na svoje emocije i kreirati život kakav želimo da živimo?

“Razvijajte kod sebe pozitivne osobine. Smejte se. Čak postoje istraživanja da i kad se smejete na silu, to vam povećava imunitet. Ako neprekidno imate mrzovoljan izraz lica to će vam definisati i osećanja. Namrgođenost ruši imunitet i psihički status. Mentalna higijena je da ne budete negativni, da mislite pozitivno i pokušate da izvučete maksimum iz svog života, a ne da mislite da ste mogli biti ambasador u Americi, a pri tom radite na šalteru. Od nas u mnogome zavisi kako ćemo živeti i koliko ćemo biti zadovoljni. Ko ima očekivanja da bude milijarder razočaraće se. Potrebno je uskladiti očekivanja sa realnošću, a zatim mnogo toga uraditi sa sobom. Ako imate posao kojim niste zadovoljni i koji je slabo plaćen možete raditi na sebi, učiti online zahvaljujući besplatnim kursevima, od stranih jezika do programiranja. Ali, mnogi umesto toga gledaju serije, spavaju, tračare. Mnogo možete uraditi za sebe i najvećim delom zavisimo od sebe. Od kukanja nema koristi. Izlazak iz zone komfora je rizičan, ali to je ono što osnažuje ljude i čini njihov karakter. Život u svili i kadifi vodi ka tome da postanete razmaženi i neupotrebljivi za bilo šta. Traume nas razvijaju, a kad dođemo u krizu, ta situacija nas neminovno promeni. Nama nedostaje državni optimizam, da država ljudima govori da će biti dobro i pruži im afirmaciju. Ne bi bilo loše da imamo Ministarstvo za sreću”

Izvor: espreso.co.rs

Sećate se pojedinih naučno-fantastičnih filmova u kojima ruka počinje da se ponaša potpuno van volje svog “vlasnika”. U ponekim ona čak pokušava da ga udavi ili ošamari. E, pa ovakav fenomen stvarno postoji. Poslednji dokumentovan slučaj je opisan u 55-godišnje Karen Byrne iz Nju Džersija. Njena leva ruka, a ponekad i leva noga odbijaju poslušnost i ponašaju se kao da ih kontroliše neko drugi.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Poremećaj se pojavio kada je sa 27 godina imala operaciju na mozgu. Posle operacije, ona je primetila neobično ponašanje leve ruke. Na primer, ona bi vadila stvari iz torbe, a da Karen to nije primećivala. Povremeno joj je otkopčavala dugmad sa košulje.  Ponašanje “tudje ruke” nije nimao haotično, ona ima normalnu mišićnu snagu. Oboleli opisuju da se ona ponaša kao da je kontroliše neko drugi, otuda i naziv sindroma. Ponekad ruka (obično se radi o levoj ruci), pokušava da udari “vlasnika”. Kako je ovo moguće?

Neurobiolog Roger Sperry je dobio Nobelovu nagradu 1981.godine za otkriće zašto postoji dominacija jedne strane mozga, kao i otkriće načina na koji mozak rešava probleme. On se sastoji od dve hemisphere, povezane sa tzv. corpusom callosumom. U njemu se nervi ukrštaju, pa ako leva hemosfera kontroliše desnu stranu tela i obrnuto (mada postoje izuzeci). U levoj hemisferi se nalazi centar za govor, a u desnoj centri za orijentaciju u prostoru. U većine ljudi, dominantna hemosfera je leva.

U pacijenata u kojih je prekinut corpus callosum, on je ispitivao način na koji oni rešavaju zagonetne sa kockicama u boji. Oni su imali dosta uspeha sa levom rukom, ali nisu znali šta da rade sa levom. Onda je desna ruka pokušavala da joj pomogne, ali se desna opirala. Rezultat je bio da su se dve ruke tukle, kao deca u svadji. Iz ovoga, Sperry je zaključio da “svaka hemisfera ima svoj sopstveni system svesti, primanja informacija, sećanja, razmišljanja, želja i emocija”. U surovoj ironiji sudbine, Sperry je umro od neurodegenerativne bolesti, iste one koja često dovodi do poremaja koordinacije hemisfera.

 U knizi “The Blank Slate: The Modern Denial of Human Nature (2002), Steven Pinker piše da kada hirurg preseče corpus callosum i razdvoji hemisfere, svaka od njih nastavlja da se ponaša kao da ima svoju volju, ne obazirući se na funkcionisanje druge. Leva hemisfera stvara lažnu sliku ponašanja, bez znanja desne. Ovo značli da mi imamo dva mozga u svojoj glavi, svaki sa sopstvenom svešću. Nemamo nikakvu ideju o tome zašto je to tako. U radu neurologa i genetičara Tim Yua iz Bostona, pokazano je da se ovaj sindrom javlja često u pacijenata koji imaju mutaciju genu koji izaziva karcinom debelog creva. Ovaj gen dovodi u mozgu da prekida komunikacije izmedju hemisfera. Kako je moguće da gen za karcinom debelog creva prekida vezu izmedju neurona?Pri tome, pacijenti sa odsustvo corpus callosuma nemaju višu učestalost carcinoma debelog creva od drugih. Zašto ovi pacijenti imaju i skoliozu (krivu kičmu)?  Očigledno je da više saznanja dovodi do više dilema.

Još je zanimljiviji slučaj sijamskih bliznakinja Kriste i Tatjane, čiji su mozgovi spojeni baš u ovom delu. One mogu da vide kroz oči one druge, ali i da znaju misli druge bliznakinje. One dele i osećaj bola. To znači da čak i potpuno različiti mozgovi mogu da komuniciraju preko corpus callosuma. Ovo otvara neobične dileme. Da li možemo povezati dva mozga “bežično” ili sa kompjuterom? Sve je više dokaza da je naš mozak u stvari kvantni kompjuter (ili dva kompjutera?), ali o tome uskoro više.

dr Bane Nestorović
Izvor: banenestorovic.blogspot.rs

Dr Branimir Nestorović je dao važan savet i otkrio koje greške često pravimo, a čije posledice mogu biti fatalne. Naime, on je izjavio da je pored vitamina, neophodan sastojak u svakodnevnoj ishrani mineral cink, a blagodeti koje njegova redovna konzumacija može dati su mnogobrojne.

– Većinu vitamina u dovoljnoj meri unosimo redovnom ishranom: problem predstavljaju minerali. Kad vam kažu pijem neke minerale, ti neki minerali su mnogo važniji, jer je hrana deficitarna sa njima, a bez njih nema života. Ja uvek počinjem od esencionalnog minerala, a to je cink jer mi živimo u području koje je deficitarno ovom supstancom. 300 enzima u našem organizmu ne mogu da funkcionišu bez cinka.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Neophodan je za plodnost. Žene i muškarci koje žele dete treba da uvek piju cink. Deca koja imaju deficit cinka imaju problem u rastu i razvoju – objašnjava doktor Branimir Nestorović.

Naime, cink je jedan od najznačajnijih elemenata ljudskog organizma, pa se preporučuje redovno unošenje namirnica koje obiluju njim.

Jedan od najbitnijih elemenata čovekovog organizma, svakako je cink, čije odsustvo organizamu možete nadoknaditi, unošenjem namirnica koje su obiluju njim. Neki od tih proizvoda jesu upravo goveđe i jagnjeće meso, jaja, semena bundeve, graška, integralnih žitarica, morskih plodova – posebno ostriga, srvenog mesa – svinjetine i govedine, oraha, spanaća, mleka, klica, vina, soje, iznutrica, belog luka, kupusa. Pored toga, sardina, suvo i mahunasto voće, kao i integralne žitarice, su izuzetno bogate ovim mineralom.

Neki od simptoma nedostatka cinka se lako mogu pomešati sa prolaznom prehladom, poput slabljenja imuniteta, pojačane nervne napetosti, hroničnog umora, otežanog zarastanja rana, kožnih promena, noćnog slepila, poremećaja ukusa, dugotrajne dijareje, zakasnelog razvoja, smanjenog apetita, gubitka čula ukusa i mirisa, mentalne letargije, pojačane sklonosti ka infekcijama, opadanjem kose, smanjenjem broja spermatozoida (a time i plodnosti), smanjenjem seksualnog nagona, suvom kožom i krhkim nokatnim pločama.

Upravo zbog toga bi trebalo dobro razmotriti savet dr Nestorovića, koji smatra da cink treba unositi u vidu suplementa.

Neke od blagodeti koje nam može doneti svakodnevno unošenje ovog minerala jesu i sprečavanje zaraze virusom, budući da cink blokira mesta na kojima se oni vezuju. Cink se uzima u vidu suplemenata i to u dozi od 10 do 15 mg dnevno za odrasle.

Izvor: .espreso.co.rs

Gojaznost se definiše kao nagomilavanje viška masti u organizmu, koja remeti zdravlje. U članku iz 2018 godina, autori su analizom od paleolita do danas ustanovili da je oduvek bila prisutna u ljudskim populacijama. Još je Hipokrat pisao o lošim efektima gojaznosti na zdravlje. Gojaznost povećava rizik od različitih oboljenja (kardiovaskularnih, karcinoma itd). Kliničke manifestacije gojaznosti se javljaju najčešće u obliku metaboličkog sindroma, koji se karakteriše prisustvom najmanje 3 od sledećih parametara: gojaznost u predelu stomaka, povećanje šećera u krvi, povišenje trigicerida, krvnog pritiska, sniženje LDL holesterola.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Gojaznost dovodi do disfunkcije endotela krvnih sudova, insulinske rzistencije I zapaljenjskih promena u telu. Postojanje metaboličkog sindroma povećava rizik od kardiovaskularnih oboljenja I dijabetesa tipa 2 za 2, odnsono 5 puta.

Porast broja gojaznih je globalni fenomen. Postoje tri osnovna razloga za ovu pojavu. Prva je povećana potrišnja mesa, kao i masti životinjskog porekla. Drugi je sve šira primena pripremljene hrane ( u SAD se ¾ kaloroija unosi industrijski pripremljenom hranom, koja sadrži visoke količine masti, šećera, soli). Prodaja grickalica i slatkiša u supermarketima cveta i kod nas. Napici sa visokim koliinama šećera su zamenili vodu ili čaj. Konačno, majke danas rade, što im ne ostavlja vremena za pripremanje obroka za porodicu. Oko petine žena rade u nosćnim smenama, što remeti dnevni ritam obroka.

Postoji nekoliko načina da se izmeri prekomerna težina, a najpopularniji su indeks telesne mase (BMI) i odnos obima struka prema obimu kukova (WHR). Svetska zdravstvena organizacija definiše gojaznost kao BMI preko 30. BMI preko 30 je 2016 imalo 11% muškaraca u svetu, prema 15% žena. Ali, BMI nikada nije bio namenjen da proceni pojedinačne osobe, već trendove u opštoj populaciji. Profesor Nick Treftethen, matematičar sa Oksforda je doveo u pitanje vrednost formule za merenje BMI, nazivajući ga “bizarnom merom”. Sadašnja formula daje nerealno manje vrednosti za niske ljude, a prevelike za visoke. On predlaže da se težina množi sa 1,3, a potom deli sa visinom podignutom na 2,5 (a ne 2).Takodje ukazuje (sasvim opravdano) da je ljudski organizam suviše kompleksan da se opiše jednim brojem. Drugi problem je količina masnog tkiva u odnosu na težinu. Na primer, sedanterna osoba od 1,83 metra I sa težinom od 92 kilograma ima BMI 27, dok sportista od 1,83 metra I sa težinom od 96 ima BMI 28 (dakle gojazniji je po ovoj računici). Jasno je da ovo nikako ne stoji. Takodje, osoba koja ima veliku fizičku aktivnost, pretvarajući 10% masnog tkiva u mišiće  i dalje ima visok BMI. Stoga mnogi naučnici smatraju da je BMI neadekvatan. Bolji prediktor kardiometaboličkog stanja organizma je odnos obima struka i visine (ako je manji od 2, rizik od bolesti koje prate gojaznost je manja). Merenje količine masti u telu je dobar pokazatelj, ali zahteva komplikovanu opremu. Gojaznost je definisana kao preko 25% masnog tkiva (ispod 4% za muškarce i 13% za žene se smatra optimalnom količinom).

Ali, priča o masti u našem telu je daleko od jednostavne, popularne mantre o štetnim efektima gojaznosti. Još osamdesetih godina prošlog veka, grupa francuskih istraživača je utvrdila da pacijenti sa hroničnom bubrežnom insuficijencijom na dijalizi (zameni bubrežne funkcije) imaju manju smrtnost od kardiovaskularnih komplikacija ako su gojazni. Tokom sledećih decenija, ovaj nalaz je definitivno potvrdjen. U 2012. Istraživači iz Severne Koreje su dokazali isti fenomen kod karcinoma bubrega tj. iako su gojazni pacijenti imali veću šansu da ga dobiju, imali su bolje preživljavanje sa boleću od mršavih. Ovaj paradoks je razjašnjen u Nacionalnom institutu za karcinome i istraživanje genoma u SAD. Pokazalo se da što više masnog tkiva postoji oko bubrega (srpska poslovica “kao bubreg u loju”), to je imuni status bio bolji. Sličan fenomen je ranije opisan kod karcinoma prostate. Ali nije se radilo o bilo kojoj vrsti masti. Masno tkivo u organizmu postoji u dva oblika, bela (dominantan oblik) i smedja. Kod bolesnika sa dobrom prognozom tumora, mast je uglavnom  bila smedja, dok je kod agresivnih oblika bila bela. Ali, dok bela mast deponuje energiju (relativno mršav čovek od 75 kg ima deponovano 100 000 kalorija u masnom tkivu), smedja je troši. Sagorevanje masti u smedjem masnom tkivu stvara toplotu koja nam je potrebna. Ona se nalazi uglavnom rasejana u abdomenu. Prošle godine ja pokazano da se u masnom tkivu živi posebna vrsta T limfocita (takozvani gama delta). Oni aktiviraju masne ćelije da stvaraju toplotu. Limfociti su medjutim uključeni u borbu protiv karcinoma i infekcije. Stimulacija ovih ćelija poboljšava imunitet. Tako dolazimo do objašnjenja iznenadjujućih epidemioloških podataka da osobe koje su umereno gojazne (BMI izmedju 25 I 29) imaju za 6% manju smrtnost od onih sa “idealnom telesnom težinom”. Radovi su pokazali da nekoliko kilograma viška povećavaju otpornost ka infekciji, smrtnost posle teških operacija. Jedna studija je pokazala manju učestalost demencije u umereno gojaznih osoba. Ima čak radova o boljoj seksualnoj aktivnosti ovih ljudi u odnosu na mršave.

Gojaznost je evoluciono bila prednost, garantovala je bolje preživljavanje. Stoga se naš organizam bori protiv mršavljenja. Kada jedemo, luči se leptin, dopamin i drugi hormoni koji nam daju osećaj zadovoljstva. Kada mršavimo, mozak aktivira brojne mehanizme da spreči gubitak masnog tkiva. Problem dakle nije u masnom tkivu, već u vrsti masnog tkiva. Prekomerno unošenje zasićenih masnih kiselina ili šećera (koji se u organizmu pretvara u masti) dovodi do stvaranja belog masnog tkiva, koje izaziva probleme.

Drugi problem sa mastima je nedostatak fizičke aktivnosti. U novoj studiji Kristin Stanford sa Univerziteta u Ohaju, pokazano je da posle fizičke aktivosti dolazi do porasta jednog produkta masnih ćelija (grupno se nazivaju lipokinima) nazvanog 12,13-diHOME (pun naziv je komplikovan). Za njega se ranije znalo da se oslobadja pri izlaganju hladoći, a mobiliše masne kiseline iz belog masnog tkiva. Dakle, fizička aktivnost ili izlaganje hladnoći ubrzavaju sagorevanje masti, ali i poboljšavaju imunitet. O tome sam ranije pisao, pustite decu napolje da se igraju po snegu, to je fantastično za imunitet.

Ovo ne znači da možete jesti koliko hoćete, ako imate fizičku aktivnost. Ali, fanatizam u držanju dijeta ne garantuje zdravlje. Mast nam je potrebna (kao I sve ostalo), ali kao nezasićene masne kiseline, uz stalnu fizičku aktivnost.

dr Bane Nestorović
Izvor: banenestorovic.blogspot.rs

Sa knigom objavljenom  2015 Chasing the Scream, Britanski novinar Johann Hari je pokrenuo dilemu o pogrešnim osnovama  rata protiv droga. Njegova argumentacija je bila dosta jaka, zabrana je štetnija od same droge. On kaže das u predrasude o zavisnicima od droge potpuno pogrešne. “Suprotno od zavisnosti nije razum, već konekcija”. Njegova nova knjiga  Lost Connections: Uncovering the Real Causes of Depression—and the Unexpected Solutions se bavi depresijom, a takodje je brzo postao bestseler.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Kao neko ko je i sam bolovao od depresije, pa je započeo sa uzimanjem antidepresiva. Kakos u oni imali sve slabije dejstvo, Hari je počeo da ih uzima u sve većim dozama.

U knizi Lost Connections, Hari podvrgava sumnji ideju da u moygu osoba sa depresijom nedostaje serotonin, pa samim tim ni lekovi koji ga povećavaju ne deluju. On misli da pošto postavljamo pogrešno pitanje, dobijamo pogrešan odgovor.

“Ne patite od hemijskog disbalansa u mozgu, već od socijalnog i spiritualnog disblanasa u svom životu. Nije serotonin uzrok depresije, već društvo.

Hari je pročitao nepregledne stručne radove i proputovao Zemaljsku kuglu u potrazi za istinom.  U Berlinu posećuje beskućnike koji su okupirali kuće, a njihova borba je uticala na smanjenje stope depresije. Na Univeryitetu u Britanskoj Kolumbiji razgovara sa profesorom psihologije, koji objašnjava kako je kolonizacija Indijanaca uticala na njihovo samopoštovanje i stopu samoubistava. Zajedničke niti svih depresija su zajednica i siromaštvo.  Hari nam pokazuje kako su Zapadna društva došla na tačku gde im je potrebno brzo rešenje stalno pogoršavajućeg problema depresije.

Da li medicina može da primenom lekova suzbije emotivni bol? Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, bromazepam i lorazepam  su reklamirani u SAD “kao mamini mali pomoćnici”. Depresivnim domaćicama su pomagali da se osećaju bolje. Kasnije su ovo mesto zauzeli antidepresivi. Lekovi kakav su Prozak i Zoloft su lekovi koje koriste milioni, a procenat prepisivanje je porastao četiri puta u poslednjih 25 godina.

Nova istraživanja pokazuju da ovi lekovi imaju minimalno (ili nikakvo) delovanja naš mozak. Nemaju efekat kod blage ili umerene depresije, a diskutabilan je kod teške.  Efekat na anksioznost je takodje skoro potpuno nepostojeći. Pri tome imaju ozbiljna neželjena dejstva (gojenje, poremećaj seksualne funkcije, pa i visoka sklonost ka samoubistvu).

Ljudi su uvek imali potrebu za supstancama koje im ublažavaju emotivne stresove. Indijanci Latinske Amerike i danas žvaću kokino lišće kada su u stanju fizičkog ili emotivnog stresa. Velika imena su bili zavisnici od supstanci, na primer Sigmund Freud je čitav život koristio kokain. Pre pedesetak godina, omladina na Zapadu je ponovo otkrila psilocybin, kanabis ili pejotl).

Ali, ove supstance su zabranjene,a postoji njihova anatema u Zapadnoj medicine (iako se koriste u tradionalnim medicinama Latinske Amerike i Azije sa dosta uspeha). One se označavaju kao “droga” (iako ova reč u stvaru oynačava lek, na engleskom drug, što dosta govori o njihovim efektima). Vodi se besmislena debata da li marihauana ima pozitivna medicinska delovanja, dok hiljade istraživača radi sa njom (u Izraelu je zvanična terapija teških epilepsija).

Glavni argument protiv njihovog korišćenja je stvaranje navike i zavisnosti. Zavisnici su disfunkcionalni u zajednici, nemaju pravilnu percepciju realnosti, ne mogu da se kontrolišu – tako kaže zvanična medicina.

Iako ovaj argument stoji, zaboravljamo da je zavisnost visoko rasprostranjena u današnjem svetu., Zavisnost od alkohola, duvana, seksa, internet, sporta itd. je osnova funkcionisanja današnjeg društva. Mozak jako brzo formira loše navike (pročitajte post o neuroplastičnosti). Suprotno popularnom verovanju, samo 10% onih koji uzimaju opijate (kao što je kokain) postaje zavisno. Društvo toleriše visoku zavisnost od alkohola i duvana (iako je stepen zavisnosti identičan onima kod kanabisa ili kokaina), a da ne pominjen negativne efekte na zdravlje. Smatra se da je svaka treća smrt uzrokovana prekomernim pušenjem cigareta.

Emotivne i društvene problem depresivnih i nesrećnih osoba ne mogu rešiti lekovi.  Ne mogu rešiti ni droge, iako je psilocybin veoma malo toksičan, a odlično deluje na depresiju. Zavisnost je sporedni problem. Nesreća je osnovni problem današnjih ljudi. Pritisak da se bude uspešan, bogat ili lep je toliki, da ljudi postaju anksiozni i  nesrećni ako ne postignu ovaj cilj. Društvene nejednakosti čine da se ljudi osećaju inferiorno, postaju zavidiljivi, ponekad i očajni. Dokle god su takvi, tražiće spas u drogama ili lekovima, kao i drugim vrstama zavisnosti.

dr Bane Nestorović
Izvor: banenestorovic.blogspot.rs

Rambutan, zbog spoljašnjeg izgleda, ovo ezgotično voće se naziva i “dlakav liči”. Rambutan je veoma mali – veličine šljive. Zato se često naziva i šljiva sa bodljama.

Rambutan ima tvrdu koru crvenkasto – narandžaste boje, ispod koje se nalazi beli sočni mesnati deo. Unutrašnjost ima veoma blagu aromu zelenog čaja, a ukus varira od slatkog do gorko – kiselog. Ukus ovog voća se može okarakterisati kao nešto između dinje i žele bombona.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Rambutan sa Tajlanda je najukusniji od maja do septembra, dok vrsta iz Latinske Amerike je najsočnija zimi.

Rambutan je veoma dobar izvor važnih vitamina i minerala, među kojima je vitamin C, gvožđe, fosfor i kalcijum. Sadrži masti, proteine, vlakna i ugljene hidrate.

 Ako ste na dijeti i želite da smršate, rambutan je odličan izbor za vas. Ne samo da možete smršati na zdrav način, već možete snabdeti organizam korisnim materijama. Pomaže kod dijabetesa, koristan je za sistem za varenje, smanjuje rizik od pojave kardiovaskularnih oboljenja. Zbog visokog procenta korisnih materija, rambutan daje lep i zdrav izgled kosi i koži.

Ovo voće je najslaže, kada su dlačice počele da se suše. Rambutan prestaje da sazreva kada se ubere, pa zato budite pažljivi i uvek birajte samo zrele plodove ovog drveta.

Može se čuvati u frižideru oko 7 dana, a na sobnoj temperaturi se taj rok smanjuje – oko 2-3 dana.

Izvor; bonapeti.rs