“Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere.

 Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete.”

Ivo Andrić

Meša Selimović je smatrao da je strah najveća sramota ovog svijeta, a ovako je to i opisao.

“A meni se čini da je strah najveća sramota ovog svijeta, i najveće poniženje čovjekovo. Izmahnut je nad njim, kao bič, uperen u grlo, kao nož.

Čovjek je opkoljen strahom, kao plamenom, potopljen njime, kao vodom.

Plaši ga sudbina, plaši ga sjutrašnji dan, plaši ga vladajući zakon, plaši ga moćniji čovjek, i on nije ono što bi htio biti, već ono što mora da bude.

Umiljava se sudbini, moli se sjutrašnjem danu, poslušno ponavlja zakon, ponizno se smiješi mrskom moćnom čovjeku, pomiren da bude nakazna tvorevina sačinjena od straha i pristajanja”.

zapisao je Meša Selimović u svom romanu Tvrđava

Prenosimo vam deo Intervjua objavljenog u nedeljniku „Intervju“ 26. novembra 1993. pod naslovom „Ima još normalnih“ u kome Milan Mladenović govori:

”Život je ovde postao nemoguć.

Strašno je samo što se ljudi ne bune zbog toga.

Svako se plaši da ne izgubi neki osnovni minimum koji mu je ipak zagarantovan do sada bio, a sada i taj minimum prestaje da postoji.

 Vrlo sam razočaran u ljude koji su dozvolili da ih sahrane i moralno, i ljudski, dozvolili su da ih prijatelji izdaju, da oni izdaju svoje prijatelje i braću i sve živo, i da se sve to završi u jednoj opštoj kaljuzi.

Danas smo pričali kako si ti došao dovde, i kako sam ja video klince koji su sat vremena čekali tramvaj da bi došli u školu, i nisu ga dočekali.

Sve mi liči na čekanje nekog tramvaja koji treba da se pojavi, a ustvari treba učiniti nešto konkretno, tako da je to strašno sve zajedno: koliko su ljudi neangažovani i koliko je taj osnovni minimum važniji od ljudskog dostojanstva koje je sve dublje u blatu… Poniženi i uvređeni, bukvalno tako.

Grad se jezivo promenio, uopšte ne mogu da ga prepoznam.

Ne samo da je grad, nego su i ljudi bili drukčiji.

Moj prijatelj ima babu od devedeset godina koja mi je jednom rekla: „Dete moje, ovi Srbi danas, to nisu oni Srbi koje ja poznajem iz mog vremena, kad sam ja bila mlada. Ovo nije taj isti narod.“ 

Ja mislim isto da više nije taj isti narod.

Nešto se tu desilo.

 Neko ih je žešće skenjao, dozvolio da se rade neke nečasne stvari, baš onako da se uvaljuju u blato.

 Sad tu postoje razne isprike zašto je to tako. zašto se ljudi tako ponašaju, ali ovo je stvarno katastrofa.”

Legendarni glumac Bora Todorović rođen je 5. novembra 1929. a napustio nas je 7. jula 2014. godine.
Bez obzira na to da li ga volite kao Jakovljevića u “Balkanskom špijunu”, Pika u “Balkan Ekspresu” ili Đenku u “Maratoncima”, sve njegove replike se i dalje sa istim žarom citiraju.
Mnogi su ga upamtili i kao brata Mire Stupice i oca Srđana Žike Todorovića.
Međutim malo ko zna ovu priču iz njegovog života.
Za vreme okupacije Beograda, iako je imao svega jedanaest godina, slavni glumac je morao da krade kako bi prehranio porodicu.

Brat i sestra Bora Todorović i Mira Stupica za vreme okupacije živeli su u Beogradu.

Češće gladni nego siti, snalazili su se na razne načine kako bi preživeli.

Ubrzana škola odrastanja ostavila je vidljive posledice na licima i dušama naših glumačkih legendi.

“Mamu su otpustili. Kuća je bila uništena od bombardovanja, kroz rupe ulazili su hladnoća i sneg”, priseća se Mira Stupica u svojim memoarima “Šaka soli”.

“Nema hrane, nema drva. Uveče kad ležemo, mi se oblačimo: kapute, šalove, čarape, pa čak i rukavice. A nas troje se u našoj muci čak i zasmejavamo. Bora traži da onako u mraku igramo slovo na slovo, i to samo o hrani. Naše žlezde bi proradile i dugo nas je u noć mučila glad. Bori je bila jedanaesta, a meni sedamnaesta kad je on odlučio da bude glava porodice. Sklepao je neku dasku sa točkićima i uputio se na Železničku stanicu Beograd da bude nosač i da nas svojim radom hrani.

Profesionalci su ga, bez ikakve sentimentalnosti, onako malog pretukli i odveli u kvart. Tamo ga je slučajno našao naš komšija Mile, tramvajdžija, i dovukao, onako umazanog i išamaranog. Bora je postao inventivan. Krao je ugalj sa stanice, kao i gume iz nekog nemačkog magacina, pa pravio đonove i prodavao. Krao je gde je i šta je stigao i ne jednom imao glavu u torbi. Jednom su ga uhvatili Nemci s društvom u krađi konjskih sedala iz magacina na Tašmajdanu. Poređali su ih uza zid, repetirali šmajsere i na komandu “Pali” svakog nogom šutnuli po guzici.”

Bora Todorović je tokom celog rata bežao od metka. Zahvaljujući mangupluku i inteligenciji uspeo je da preživi i da tako mali nahrani majku i sestru.

“Dovela sam mamu da živi kod mene, zauvijek. Ništa nisam unaprijed planirala, samo sam jednog dana riješila i dovela je, s jednim koferom. U koferu su bile tople hulahopke, papuče na kojima je izvezeno: “Najbolja baka na svijetu!” (poklon od moje djece), topla kućna haljina, spavaćica i, iz nekog razloga, jastučnica. Mama se sama spakovala.

Već tri nedjelje živi kod mene ta stara djevojčica, kojoj kao da su opet četiri godine. Sićušna, sa snježno bijelom punđom, u hulakopkama malo zarozanim oko članaka, šetka po stanu, tapka u svojim toplim papučama.

Pažljivo zastane na pragu sobe, pa visoko podigne nogu i pređe neku nevidljivu prepreku. Smješka se psu u hodniku. Čuje nevidljive ljude i svakodnevno mi priča novosti o njima. Stidljiva je i puno spava. Gricka čokoladicu koju joj uvijek ostavim u sobi i pijucka čaj. Drži šalice objema rukama jer joj ruke drhte. Strašno se plaši da izgubi burmu, da joj ne spadne s tankog prsta, pa stalno provjerala je li na mjestu.

Najednom vidim koliko je stara i bespomoćna. Samo se prepustila, predala i prestala da bude odrasla. Sasvim mi je povjerila svoj život, do najmanje sitnice. Najsretnija je kad sam kod kuće. Kad dođem, ona odahne s toliko olakšanja, da se trudim da dugo nije sama.

I opet svaki dan kuham juhu za ručak, kao djeci u detinjstvu, i opet se na stolu pojavila tacna s kolačima.

Što osjećam? U početku je to bio užas. Bila je tako nezavisna, tri godine poslije očeve smrti željela je da živi sama. Razumijela sam je – prvi put u životu, u osamdesetoj godini, moja mama je radila ono što je sama željela. A onda je taj prokleti virus slomio moju mamu. Dva mjeseca bolesti su učinila svoje i njena psiha je popustila.

Sada osjećam poštovanje prema tom krhkom, dragom biću. Osjećam samo ljubav i nježnost. Dobro razumijem kuda to vodi, ali iskreno želim da na tom putu bude sretna – uz voljenu kći, u toplini i udobnosti mog doma. Uz domaće pite i kolače. Ostale stvari joj ionako više nisu važne.

Sada kod kuće imam kćer od osamdeset tri godine i sretna sam što mi je Bog dao priliku da je usrećim na zalasku, a moj budući život smirenim, bez kajanja.

Mama, hvala ti što si sa mnom. Molim te, ostani što duže…”

Mila Miler

U septembru 1958. trudnica je hitno prebačena u bolnicu sa napadom apendicitisa. Lekari su je upozorili da može doći do ozbiljnog oštećenja fetusa posle operacije i savetovali su joj da nastavi sa abortusom, ali je ona kategorično odbila.

Dete je rođeno sa glaukomom i samo iz desnog oka videlo je zamućene oblike i boje, ali je, uprkos tome, normalno odrastalo na imanju svojih roditelja koji su pravili alat i prodavali vino.

Sa 7 godina naučio je flautu, trubu, saksofon, gitaru, trombon i bubnjeve. Sama klasična muzika je, po rečima njegove majke, smirivala ovaj nemirni duh.

Jednog dana mu je dadilja dala ploču italijanskog tenora Franka Korelija. Bočeli ga je voleo. Sa 7 godina mogao je da razlikuje glasove najpoznatijih pevača tog vremena i pokušavao je da ih imitira.

Sa 12 godina na fudbalskoj utakmici igrao je kao golman i lopta ga je silovito udarila u lice. Došlo je do krvarenja u desnom oku i potpuno je oslepeo.

Svi su savetovali slepom detetu da bude oprezan, ali ono nije odustajalo. Nije stao, imao ambicije i jurio svoje snove.

 „Kad sam odrastao, svi su mi govorili ‘ne radi to da je opasno’, ali nije me bilo briga. Ako tako razmišljamo, sve je opasno“.

Čak je učestvovao i na konjskim trkama.

Studirao je pravo, ali je koračao avenijom slave kao tenor i tekstopisac. Otkrio ga je Pavaroti

Godine 1998. ušao je na listu 50 najlepših ljudi magazina People, kao i u Ginisovu knjigu kada je uspeo da se sa klasičnim albumom Sacred Arias nađe u isto vreme na prva tri mesta američke liste klasičnih albuma.

Italijanska republika ga je odlikovala Ordenom za zasluge, a 2. marta 2010. odlikovan je zvezdom na Bulevaru slavnih u Holivudu za doprinos pozorištu uživo.

Selin Dion je jednom rekla za njega: „da je Bog umetnik, njegov glas bi morao da zvuči kao Andrea Bočeli“