“Ostala je i beleška u Plavoj svesci, zapisana kasnog leta jedne zlokobne godine, neposredno pre početka Velikog obračuna: Večnost neće ništa sačuvati sem ljubavi, zato što je ona nalik na nju. U mislima tragam za jednim primerom koji će potvrditi reči stare dame i učiniti ih istinitim i večnim. Nailazim samo na pustoš i ništavilo. Koliko li je ljubavi unakaženo, slomljeno, ugušeno, razoreno, za sva vremena zatrto, ne samo u zastrašujućem Velikom obračunu, već i u našim nedavnim malim ratovima i sitnim obračunima, podmuklim i prljavim? Gde su sada naša topla osećanja, zaklinjanja na vernost, gde su nade u dugovečnu sreću, gde je vera u ljubav koja je dar od Boga?“
Književnik Đorđe Lebović je Osnovnu školu pohađao u Somboru (njegova slika iz tog perioda) i Zagrebu, a sa petnaest godina sa članovima svoje porodice transportovan je u koncentracioni logor Aušvic.
U logorima Aušvic, Saksenhauzen i Mauthauzen proveo je skoro dve godine, do završetka Drugog svetskog rata, i preživeo zahvaljujući, između ostalog, poznavanju nemačkog i mađarskog jezika. Po povratku iz logora, Lebović je saznao da je izgubio celu porodicu i ostao bez 40 članova šire i uže familije.
Po izbijanju ratova na tlu bivše Jugoslavije, odlučio je da napusti zemlju i sa porodicom se preselio u Izrael 1992. godine. U Srbiju se vratio 2000., i 55 godina nakon rata smogao snage i do smrti četiri godine kasnije pisao svoj jedini, autobiografski roman Semper Idem, koji je ostao nedovršen. Semper Idem znači uvek isto.
– Šta znače reči ispisane iznad portala?, upitah baku.
– Znače UVEK ISTO.
– Šta je uvek isto?, pitam dalje.
– Zlo je uvek isto, kaže baka, prekrstivši se.
Knjiga se smatra prvim (ne i jedinim) domaćim književnim remek-delom 21. veka.
“Zašto su glupost i mržnja tako moćne? Ljudi se obično dele na dobre i zle. Istina je možda mnogo gora. Mnogo je više ljudi koji nisu ni dobri ni zli. Nisu uopšte ljudi. Nisu ni životinje. Oni su možda nešto treće. Planktoni, možda? Zvezde na nebu, što nas gledaju, vide nas kao te sićušne životinjice i čude nam se… Da li je ravnodušnost strah ili običan ljudski sebičluk? Možda nemoć ili neznanje da se živi drukčije, bolje? „Suprotno od života nije smrt, već ravnodušnost.“
