U septembru 1958. trudnica je hitno prebačena u bolnicu sa napadom apendicitisa. Lekari su je upozorili da može doći do ozbiljnog oštećenja fetusa posle operacije i savetovali su joj da nastavi sa abortusom, ali je ona kategorično odbila.
Dete je rođeno sa glaukomom i samo iz desnog oka videlo je zamućene oblike i boje, ali je, uprkos tome, normalno odrastalo na imanju svojih roditelja koji su pravili alat i prodavali vino.
Sa 7 godina naučio je flautu, trubu, saksofon, gitaru, trombon i bubnjeve. Sama klasična muzika je, po rečima njegove majke, smirivala ovaj nemirni duh.
Jednog dana mu je dadilja dala ploču italijanskog tenora Franka Korelija. Bočeli ga je voleo. Sa 7 godina mogao je da razlikuje glasove najpoznatijih pevača tog vremena i pokušavao je da ih imitira.
Sa 12 godina na fudbalskoj utakmici igrao je kao golman i lopta ga je silovito udarila u lice. Došlo je do krvarenja u desnom oku i potpuno je oslepeo.
Svi su savetovali slepom detetu da bude oprezan, ali ono nije odustajalo. Nije stao, imao ambicije i jurio svoje snove.
„Kad sam odrastao, svi su mi govorili ‘ne radi to da je opasno’, ali nije me bilo briga. Ako tako razmišljamo, sve je opasno“.
Čak je učestvovao i na konjskim trkama.
Studirao je pravo, ali je koračao avenijom slave kao tenor i tekstopisac. Otkrio ga je Pavaroti
Godine 1998. ušao je na listu 50 najlepših ljudi magazina People, kao i u Ginisovu knjigu kada je uspeo da se sa klasičnim albumom Sacred Arias nađe u isto vreme na prva tri mesta američke liste klasičnih albuma.
Italijanska republika ga je odlikovala Ordenom za zasluge, a 2. marta 2010. odlikovan je zvezdom na Bulevaru slavnih u Holivudu za doprinos pozorištu uživo.
Selin Dion je jednom rekla za njega: „da je Bog umetnik, njegov glas bi morao da zvuči kao Andrea Bočeli“
