I još jednom isto pitanje: Kako se razboljevamo? Nismo li ipak “glavni krivci” mi sami? Savremena psihosomatska medicina, nastala u Americi početkom XX veka, ali dobro poznata i najstarijim lekarima – od kineskog nepoznatog lekara dve hiljade pre Hrista koji je ostavio zapis: Tuga i briga razboljevaju čoveka, i Hipokrata u Grčkoj do naših dana – mnogostruko potvrđuje davnašnje naslućivanje, ne samo lekara, već i značajnih filosofa i, naročito, religioznih mislilaca svih religija sveta (monoteističke naročito) da su “greh, bolest i smrt sablasti koje je čovek sam stvorio”. O tome danas istinski brine psiho-neuro-endokrino-imunologija.
A ozdravljenje od bolesti, i onih najtežih, tzv. neizlečivih? Duh je uvek bio i ostao onaj moćni činilac koji čini “čuda”, poznata i danas, naročito u onkologiji. Američki onkolog Berni Zigel, u svojoj knjizi Medicina, ljubav i čudo saopštava o potpunom izlečenju slučajeva raka sa metastazama. Kako je to moguće, svako će se upitati. Samo istinskom metanojom (preumljenjem).
O još uvek zagonetnom procesu samolečenja (u psihoterapiji samoanalize) nije mnogo pisano. Izlečenja teških bolesti Duhom, ne mora da znače odbacivanje svakog drugog lečenja (medikamenti, zračenje, alternativa i tradicionalna medicina), ali naglasak je na duhovnom izlečenju, bez koga i najsavremenija druga terapija nema uspeha. Zato je zanimljivije samolečenje, bez ikakvih drugih uticaja spolja, do onog jedinog, unutarnjeg, duhovnog. Ovaj spontani proces lečenja često se odigrava nesvesno, što ne znači da Duh i tada nije blagotvorno prisutan. Postoji mišljenje, a i uverenje lekara da je mnogo bolesti u našem organizmu (ostajemo pri tome da je čovek bolesno biće) koje nastaju i nestaju spontano, a da mi o njima nikada ništa ne saznamo. Ali i u takvim slučajevima spontanog razboljevanja i spontanog ozdravljenja nije nevažno da li smo svesno il nesvesno (bolje svesno) negovali i odnegovali “religioznog čoveka” u sebi (kao stalnog arhetipa svih ljudi na zemlji).
Vladeta Jerotić
Iz dela Uzgredna razmišljanja