Rođen sam u Beogradu, u činovničkoj porodici, avgusta 1924. godine. “Jedinac u majke!” Dok sam bio mali, ponekad sam pitao roditelje zašto nemam brata ili sestru. Kasnije, ovakva pitanja bila su sve ređa, pa mi se, na kraju, činilo da je baš dobro što sam jedinac, jer sam uživao u narcističkim prednostima jedinca. Naravno, već sam za vreme gimnazijskog školovanja lagano otkrivao u sebi, kao i u odnosima sa ljudima, prilične nedostatke i “pukotine” karaktera samo jednog deteta u porodici. I danas smatram da je jedan deo Senke u mojoj ličnosti (kako je Jung nazvao “palog brata” u nama, odnosno inferiorni deo ličnosti) – samo delimično korigovan svesnim uvidom, radom na sebi i povoljnim spoljašnjim uslovima – treba pripisati egoizmu, koji uvek preti da nabuja u jedinca u porodici, nad kojim roditelji preterano lebde i strepe. Otud sam preporučivao većini mojih pacijenata, poznanicima i mlađim prijateljima da imaju više dece, pošto je porodična dinamika u takvim porodicama daleko prirodnija i normalnija, nego tamo gde raste jedna biljka koja će, možda, dati cvet, ali to nikad nije sigurno.

Oca sam zapamtio kao vrednog i poštenog čoveka koji je savesno obavljao svoje dužnosti; bio je tačan, strog i precizan u svemu što je radio, pa je smatrao sasvim prirodnim da i od mene to isto zahteva. Majka je bila topla, osećajna, malo nervozna žena, ne uvek zadovoljna pomalo krutim i ne mnogo društvenim mužem, pa je, zbog toga, prenosila višak svojih neostvarenih želja na mene, što nije bilo uvek dobro. Otac i majka, jednom reči, zbog različitih karaktera, nisu uvek funkcionisali skladno, dolazilo je do sukoba koje sam ja, danas mi izgleda, izuzetno teško primao i podnosio. Nisam, istina, nikada bežao od kuće, mada sam često to poželeo, osim što sam, katkad, sa jednim dobrim drugom, mojim vršnjakom, odlazio na Dunav, tamo negde blizu Nebojšine kule, divno se provodeći u raznovrsnim igrama, zaboravljajući na vreme. Pri povratku kući, dočekivalo me je brižno lice majke i ljutito lice oca, koji je umeo ove moje “haklberijevske” izlete da kazni i batinama. Tom Sojer i Haklberi Fin bila je u tim godinama moja najomiljenija lektira. Onda, i Kožna čarapa i Sport klub kliker i još poneka avanturistička priča iz biblioteke “Zlatna knjiga”.

Kao dete, do početka puberteta i adolescencije, bio sam živahan, nemiran i neposlušan dečak, koji se bunio, podjednako, protiv preterane osećajnosti majke, koja me je tako vezivala za sebe, i protiv opsesivne principijelnosti oca koga sam i poštovao, i voleo, ali se i bojao. Valjda zbog toga nisam voleo da budem dugo u kući, a kako sam bio društven i razgovoran, voleli su me drugovi iz susedstva i razreda, pa sam sa njima provodio dosta slobodnog vremena na ulici. Rano sam zavoleo bioskope i sport. Današnji bioskop ” Balkan” za tri i po dinara pružao je dupli program sjajnih filmova, mahom avanturističkih i kaubojskih (Tom Miks, Žorž O’Brajan, Ken Majnard). Ovakvim filmovima nekad bih se tako zaneo, da sam nastavljam da ih gledam i posle tri sata provedena u bioskopu. Pošto sam zbog obožavanih filmova ponekad bežao iz škole ili sa večernjih časova sokolske gimnastike, čekala me je propisna “porcija” grdnje, pa i batina, kada bih se vratio kući.

Voleo sam i sport – fudbal i laku atletiku. Igrao sam u gimnazijskom fudbalskom timu levog halfa, jer sam pucao samo levom nogom, iako nisam bio levonog. Još bolje sam trčao na sto metara, skakao u dalj i troskok. Kako sam bio vižljast, lako pokretan i gibak, ovi sportovi išli su mi od ruke, možda sam mogao da postignem i više da se neko onda bavio mnome. Doduše, postojao je jedan moj stariji drug, Milan Cekić, ponavljač u gimnaziji, ali dobar sportista, koji je uobražavao da će od mene načiniti sportsku, lakoatletičarsku zvezdu. Moji roditelji njega naročito nisu trpeli, jer su se plašili da će me odvući od škole i uputiti nekim drugim pravcem. A škola se morala u građanskim porodicama Beograda, po cenu života, završiti. Ponavljanje ili izbacivanje iz škole smatralo se sramotom prvog reda za roditelje. Beograd je bio pre Drugog svetskog rata relativno mali grad, skoro da su svi znali. Porodični ljudi, kada su se sastajali, imali su samo dve teme: dnevnu politiku i “kako su deca? kako uče? kako su položili razred?”

Buntovan, kakav sam bio kao dečko, nisam voleo školu, sigurno i zato što su otac i majka toliko na nju polagali. U osnovnoj školi bio sam, čini mi se, odličan đak, ali već u gimnaziji naglo sam popustio i, sve do petog, šestog razreda gimnazije, jedva sam se provlačio kao, – “dobar đak”. A učio sam u, zbilja, elitnim školama. Prva dva razreda osnovne škole, u školi Kralja Petra I, u istoimenoj ulici (rodio sam se na stotinak metara od ove škole u Zadarskoj ulici, na Varoš-kapiji; i danas najviše volim taj kraj Beograda oko Saborne crkve, Kosančićevog venca, Kalemegdana), a druga dva razreda, kada smo se preselili sa Varoš-kapije, u školi kralja Aleksandra, u Dečanskoj ulici. Kada je došlo vreme za gimnaziju, roditelji su me upisali u Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila na mestu današnje zgrade “Politike”. Srušena je, nažalost, do temelja, za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Svuda u školama imao sam odlične nastavnike. U prvoj osnovnoj školi Ružicu Tot, u drugoj Ljubicu Baljić, dok su mi u gimnaziji predavali nastavnici koji su predavali i kralju Petru II. Srpski jezik i književnost predavali su mi Miloš Savković, Miodrag Lalević i Božidar Kovačević; matematiku, kasnije akademik, Tatomir Anđelić; latinski Sergije Lavrov i Albin Vilhar; veronauku Ljubomir Rajić, potonji vladika raško-prizrenski Vladimir. Najradije sam slušao veronauku i istoriju i obično sam imao najbolju ocenu iz ovih predmeta. Ljubav prema istoriji, a onda teologiji, koju sam jedno vreme, pri kraju gimnazije, želeo da studiram, ostala je do danas. Nikad mi nije dosadno da čitam šta se dešavalo u Srbiji za vreme Lazarevića i Brankovića, za vreme Prvog ili Drugog srpskog ustanka, ali i kako je proticala revolucija pod Kromvelom u Engleskoj ili sa Robespjerom i Dantonom u Francuskoj.

Adolescentno doba značilo je za mene potpun preokret – u mišljenju osećanju, ponašanju. Od ekstravertnog, živog i nemirnog dečaka, koga su u dva maha hteli da isteraju iz gimnazije zbog nemirluka – do 15, 16. godine iz vladanja sam uvek imao na kraju godine trojku, a u toku godine i jedinicu, što je značilo “ukor nastavničkog saveta”; zajedno sa našim poznatim pesnikom i prevodiocem Dragoslavom Andrićem, bio sam najnemirniji učenik u razredu – u toku veoma burnog i složeno proživljenog adolescentnog doba, iz mene se iščaurio, na prilično iznenađenje i roditelja i rodbine, introvertan “mislilac” (blago ironično pomišljam na Rodenovog “Mislioca”), koji se, već na velikoj maturi u gimnaziji, odlučivao samo između dva fakulteta: teološkog i “čisto” filosofskog. Posle jedne ozbiljnije povrede oka i moga prvog “ozbiljnog” zaljubljivanja u jednu udatu ženu, oftalmologa, koja me je divno lečila i izlečila, odlučio sam da studiram medicinu (za koju je, istina, moj otac, odavno, “navijao”). A kad se jedan moj dobar drug naglo razboleo od shizofrenije, i posle godinu dana lečenja umro (od tuberkuloze pluća), čvrsto sam rešio da se upišem na medicinu radi psihijatrije. Verovao sam onda, u svojoj omnipotenciji, da ću razrešiti tajnu shizofrenije i kao psihijatar-psihoterapeut pomoći svim drugim shizofrenim nesrećnicima, kada ništa nisam mogao da uradim da spasem moga druga Dimitrija.

Naravno da sam u adolescentnom dobu, pa i malo kasnije, pisao stihove, priče; započeo sam i sa pisanjem dva romana, a čitavo vreme mladosti, sve do 14, pa, bogami, i do 40. godine, pisao sam dnevnik. Nalazio sam u njemu veliku utehu i radost; uobličavao sam svoja skrivena i tamna osećanja prevodeći ih u slova dnevnika, tesao sam rečenice i ne sluteći da ću jednom početi da se bavim ozbiljnije književnošću i književnom kritikom. Neke od pesama koje sam napisao posle Drugog svetskog rata, objavio sam u tadašnjem književnom časopisu “Svedočanstva” i doživeo oštru, a za ono vreme i opasnu kritiku, ni od koga manje, nego od Oskara Daviča. On je, tom prilikom, napao još nekoliko pesnika koji su se pojavili u istom časopisu kao – “dekadentne pesnike”. Ne mislim da je Davičova kritika bila razlog što sam pisao sve manje pesama, već je razlog bio u mojoj većoj naklonosti prema proznom kazivanju sebe.

Bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. godine moja porodica i ja doživeli smo u našem stanu u Kondinoj ulici. Bilo je to relativno rano ujutru, na dan Uskrsa; otac i majka su već bili ustali, ja sam još ležao u krevetu. Grmelo je i treslo na sve strane. Otac nas je požurivao da siđemo u podrum, u kome su se već nalazili drugi stanari iz naše dvospratne zgrade. Nisam se uplašio, ne zato što sam bio hrabar, već što nisam bio dovoljno svestan opasnosti od bombardovanja, koje nikada do tada nisam bio doživeo. Panike u podrumu nije bilo, iako sam osećao da se svi boje i da zato ćute. Od mladih, jedino je još bio kućepaziteljev sin Živko, moj vršnjak koga sam mnogo voleo – svi ostali u našoj zgradi bili su sredovečni i stariji ljudi. Ne znam tačno koliko je trajalo bombardovanje Beograda, valjda oko jedan sat. Naša kuća je ostala pošteđena, mada su neke zgrade sasvim blizu naše, između ostalih zgrada Radio Beograda u Hilandarskoj ulici, bile pogođene bombama.

Pošto se bombardovanje Beograda nastavljalo i idućih dana, uz sve slabiji otpor naše protivavionske odbrane, otac nas je poveo, sa nešto stvari, na Voždovac, u kuću njegovog brata od tetke, poznatog predratnog glumca, reditelja i prevodioca francuskih komada za pozorište, Vladete Dragutinovića, po kome sam ja i dobio ime. Posle dva-tri dana u kući moga strica, zbog nesigurnosti i požara u Beogradu, svi smo krenuli pešice prema Kumodražu i tamo se smestili u jednu veću seosku kuću. Te večeri, posle izlaska iz Beograda, kada sam sa jedne uzvišice pogledao na moj rodni grad – prvi put sam se užasnuo. Izgledalo mi je, bukvalno, da gori ceo Beograd.

Moj otac, savesni i tačni računoispitač Glavne kontrole, inače rezervni kapetan, smatrao je da mu je dužnost da brani svoju zemlju i da mu je zbog toga jedini cilj da nađe svoju komandu. Smatrao je da sam i ja, iako tek sedamnaestogodišnjak, sposoban da pođem zajedno sa njim u rat, stoga me i poveo sa sobom, ostavljajući majku u Kumodražu, sa drugim ženama izbeglim iz Beograda. Setivši se da njegova vojna komanda treba da bude negde oko Kraljeva, pošli smo prema jugu, u bežaniju koja je bila, u pravom smislu, haotična za sve. Kretali smo se lagano, što pešice, što kamionima koje smo sretali i koji bi nas donekle vozili, a onda ostavljali same na drumu. Nekoliko puta sklanjali smo se u jarkove pored puta kada bi se nemačke “štuke” nisko obrušavale i mitraljezom iz aviona kosile sve koji su se putem kretali. Posle nekoliko dana iscrpljujućeg “marša”, stigli smo, začudo, u očevu komandu, koju smo pronašli u selu Ribnici blizu Kraljeva. Obukli su nas u vojnička odela i poslali negde između Čačka i Užica, na imaginarni “front” koji je trebalo braniti od Nemaca. U međuvremenu, vesti koje su stizale sa nepostojećeg fronta bivale su, iz dana u dan, sve gore. Svi su znali da Nemci nezadrživo napreduju, da im naša rasuta i neorganizovana vojska ne može da pruži nikakav otpor. A i našoj maloj grupi, koja je dobila vojničku uniformu, nije bilo predato nikakvo oružje. Nije bilo jasno, ako naiđemo na nemačku vojsku, šta treba činiti.

Moj otac, prenoseći se u mislima u sličan položaj i doživljaj u toku Prvog svetskog rata, kada se pred jačom neprijateljskom silom kao mlad vojnik, sličan meni u ovome dobu, povlačio sa ostalom srpskom vojskom kroz Albaniju, uobrazio je da će se i u ovom drugom ratu sve tako isto ponoviti, hrabreći mene i ostale koji su se sa nama povlačili da izdržimo i stignemo do Crne Gore, odakle će, možda, biti načina da se, ili izvučemo sasvim iz zemlje, ili organizovano dalje povlačimo – kuda, nije ni njemu bilo jasno.

Na kraju ove tragične avanture, kao posledice rušenja potpisanog pakta sa Nemcima marta 1941. godine, prošli smo, bar otac i ja, više nego dobro. Završetak rata, naime, zatekao nas je u jednom selu iznad Užica, a da nismo ispalili ni zrno baruta (nije ga nigde ni bilo), niti ugledali ijednog nemačkog vojnika. Skinuli smo u tome selu srpsku uniformu, isto onako lako i bezbolno kako smo je i obukli, ostavljajući je seljacima da je sakriju. I to je bio naš spas, jer one koji su neoprezno i naivno silazili sa okolnih brda u Užice u uniformi, Nemci su bez premišljanja i bez obzira na godine vojnika zarobljavali, odmah trpali u furgone i odašiljali put severa – u nemačko zarobljeništvo. Kako smo se otac i ja pojavili u Užicu, već od Nemaca zauzetom, kao “civili”, niko na nas nije obraćao pažnju i mi smo uspeli da se, posle dan-dva provedena na ulicama i po budžacima Užica, krijući se, ipak, od Nemaca, uvučemo u neki pretrpan putnički voz, koji je polazio put Beograda. Stigli smo srećno u Beograd, našli smo se sa majkom opet zajedno, u našem stanu, u Kondinoj ulici, koji je, Božijom srećom, bio pošteđen i od razaranja i od vatre. Nemačka okupacija je počela!

Da li je okupacija izmenila moj život? Ne naročito. Škole su brzo počele da rade, pa sam upisao osmi razred gimnazije, koji mi je još bio preostao da završim. Učio sam dobro i vredno, možda nikad tako rado kao te, najgore okupacione, 1942. godine. Pisao sam najbolje pismene zadatke iz srpskog jezika i književnosti – moja profesorka srpskog, Stojanka Travanj bila je oduševljena mojim stavovima; popravio sam se, začudo, čak i iz matematike, koja mi nikad nije išla od ruke, pa sam iz nje, na velikoj maturi, imao četvorku. Odlično je prošla i velika matura, pa sam se i sa nešto tuge rastao od gimnazije i gimnazijskih drugova. Sa dvojicom-trojicom nastavio sam da se viđam u toku čitave okupacije, obično u stanu jednog od njih.

Danima i noćima vodio sam sa nekolicinom prijatelja strasne razgovore o pitanjima filosofske i religiozne prirode. I danas me je pomalo sramota da smo, u jednom vremenu opšte svetske pometnje, kada je u našoj zemlji već uveliko besneo građanski rat, a Nemci nemilosrdno kažnjavali svaki prestup u Beogradu i unutrašnjosti zemlje, nas nekolicina osamnaestogodišnjaka čitali, kao u bunilu, dela Dostojevskog, Sjenkjeviča, Vajningera, Šopenhauera i Platona i o njima, bez trunke popijenog alkohola ili cigareta, raspredali do duboko u noć.

Da li možete zamisliti i uživeti se u taj naš “nebeski izolacionalizam”, koji je trajao gotovo sve vreme Drugog svetskog rata, čak i onda kada smo morali da stupimo u radnu akciju “Nacionalne službe za obnovu Srbije”, koja me je odvela, najpre, u Ćupriju, zatim u Veliku Planu i potom vratila u Beograd, na čišćenje kuća posle novih i gorih bombardovanja Beograda u toku 1944. godine, ovoga puta od engleskih i američkih, “savezničkih” bombardera?

Bilo bi ipak netačno, pa i apsurdno reći da mene i nekoliko mojih dragih prijatelja politika i zbivanja u zemlji nisu doticali. Pratili smo, povremeno, naravno krišom, šta Radio London javlja o ratnoj situaciji, znali smo za tragičnu podelu srpskog narod na partizane i četnike … Pri svemu tome Beograd kao da je bio zaštićen (sve do američkog bombardovanja, opet na Uskrs, 1944. godine) i od gladi i od neposrednih ratnih događaja. Moram da kažem da je ovakvoj mojoj relativnoj apolitičnosti doprineo dosta i moj oprezni otac. On se ni pre Drugog svetskog rata nije aktivno bavio politikom. Ako je i prešao Albaniju, učestvovao kao borac u oslobađanju Srbije, bio ranjen od Bugara, dobio čak i neki orden u tome ratu, bio je i ostao podozriv prema politici. Cenjen na poslu koji je dobro obavljao, lično se zanimao još samo za muziku i pozorište, a stizao je da pročita i poneki svetski ili jugoslovenski roman koji bi ga zanimao. Sećam se da je otac – mislim da je to bilo 1939. ili 1940. godine – dosta ogorčen pričao majci i meni kako na njega, na mestu na kome radi, vrše pritisak da glasa za jednu partiju. Tada je bio čvrsto odlučio da ne glasa uopšte. Verovatno da je negde, podsvesno, delovao na mene ovakav očev stav, kako prema politici, tako i prema partijama, pa otud i ja nisam imao nikada nikakve naklonosti, ni prema jednoj, ni prema drugoj, u toku celog mog dosadašnjeg života.

Što se tiče našeg odnosa prema “kvislinškoj” vladi Milana Nedića za vreme nemačke okupacije – i moja uža i šira rodbina, a i ja kao najmlađi među njima, imali smo uzdržan, više blagonaklon nego negativan stav. Što je više vreme prolazilo od kraja Drugog svetskog rata do danas, sve je više u meni rastao lik Milana Nedića, nesumnjivog rodoljuba, pravoslavnog vernika, hrabrog ratnika u Prvom svetskom ratu, nikakvog germanofila, ali svakako antikomuniste, čoveka unapred svesnog da je žrtvovan. Danas se dosta dobro zna kakvu je sudbinu Adolf Hitler bio namenio Srbiji i Srbima u slučaju da se nije našao jedan Milan Nedić. Mišljenja su u Francuskoj i dalje podeljena o ulozi francuskog Nedića, maršala Petena, za vreme rata. Lično znam da me je “Nacionalna služba za obnovu Srbije”, nepolitička organizacija koja je okupljala mlade ljude radi fizičkog rada, osnovana na inicijativu Milana Nedića, spasla, kako odlaska na prinudan rad u Nemačku, tako i odlaska u “šumu” (četnicima ili partizanima). Da li je potrebno da dodam da niko od moje brojne uže rodbine (otac je bio trinaesti, a majka sedma u njihovim porodicama) nije bio u partizanskim, niti u četničkim odredima za vreme rata? U ovoj činjenici jedino vidim Božiju zaštitu koja nas je sve u porodici sačuvala od tragičnog rascepa koji je, jedino Srbiju u toku Drugog svetskog rata, doveo do krvave i osvetoljubive podele među braćom. Ovo je učinila politika, pa sam još jednom, do groba, zahvalan mome ocu što se nikad nije “inficirao” politikom. Moj otac Momčilo do kraja svog života ostao je patriota, ne i nacionalista, nikad šovinista. Imao je prijatelje i poštovaoce u celoj bivšoj Jugoslaviji.

Ponavljam da me je i danas pomalo stid da kažem da su mi okupacijske godine bile najlepše godine u mojoj mladosti. U relativno zaštićenom i sigurnom Beogradu, u relativnoj materijalnoj sigurnosti roditelja (za vreme rata zaposlila mi se majka, prvi put), provodio sam najveći deo vremena stravičnog svetskog i građanskog rata, čitajući, kao bezuman, zanimljive knjige, vodeći noćne “slonovske” razgovore sa divnim ljudima, slušajući muziku, posećujući redovno nedeljne pravoslavne liturgije, jednom ili dva puta nesrećno se zaljubljujući. Nećete poverovati koliko sam sjajnih knjiga pročitao, a neke od njih u sebe zauvek upio, upravo u godinama, od 1941. do 1945. godine. Nekoliko odličnih biblioteka bilo mi je nadohvat ruke, a ja sam, kao gladna ala, sve gutao – čitavu rusku klasičnu književnost, zatim srpsku i, delimično, jugoslovensku; od Francuza obožavao sam Igoa, Lotija, Rostana, Mopasana, a iz filosofske literature Platona i Šopenhauera, zatim, naročito, Ničea. Stizala je do našeg prijateljskog kružoka i zabranjena sovjetska literatura: Nikolaj Ostrovski, Ilja Erenburg, Mihael Gold, Fjodor Glatkov, Boris Piljnjak, naravno i Maksim Gorki i divni Leonid Leonov.

Život kulture za vreme rata, bar u Beogradu i iz perspektive romantičnog osamnaestogodišnjaka, bio je bogat i raznovrstan. Osim dobrih predstava sa prvoklasnim predratnim glumcima u drami, operi i baletu Narodnog pozorišta, održavana su kvalitetna predavanja iz oblasti nauke, filosofije, književnosti, na Kolarčevom univerzitetu. Imao sam sreće da slušam, i mnogo šta do danas zapamtim, od predavača kao što su bili Borivoje Milojević (biologija), Ivan Đaja (fiziologija), Ksenija Atanasijević i Branislav Petronijević (filosofija) i drugih naših viđenih akademika i profesora univerziteta. Bilo je, naravno, i drugih, takođe poznatih srpskih naučnika i filosofa koji iz patriotskih razloga (ukoliko nisu bili levičari, pa su se u Beogradu krili) nisu hteli da se pojavljuju na javnim mestima kao predavači. Svakako da su to bili hrabri ljudi, vredni divljenja (Miloš Đurić, na primer), pa ipak nisam zamerio onima koji su držali javna predavanja za vreme okupacije, a ni sada ih ne kritikujem. Svi su oni bili čestiti ljudi, vrsni stručnjaci, sa neznatnim izuzecima, nimalo germanofilski raspoloženi, koji su se, pri tome, mudro čuvali da u svojim predavanjima ne dodiruju politiku. U većini slučajeva, tema predavanja je bila takva da i nije bilo teško izbeći osetljiva politička pitanja.

Za vreme nemačke okupacije, osim možda 1941. i 1942. godine, malo je bilo obrazovanih Srba u Beogradu, bar u okolini sa kojom su opštili moji roditelji i rodbina, koji su bili u sumnji kakav će biti ishod rata. Posle poraza Nemaca kod Staljingrada, retko se postavljalo pitanje stvarnog pobednika rata. Milan Nedić i njegova vlada činili su sve što je bilo u njihovoj moći da se spreči građanski rat u Srbiji, mada su potajno podržavali pokret Draže Mihajlovića, a prema komunistima ostali do kraja nepomirljivi, optužujući ih za prevremeni ustanak u zemlji i tačno pretpostavljajući kakvi su stvarni bili ciljevi Komunističke partije Jugoslavije. Najžešći antikomunistički ideolog u politici Dimitrije Ljotić, a u pravoslavnoj crkvi vladika Nikolaj Velimirović, upozoravali su bez prekida srpski narod (još pre Drugog svetskog rata) šta ga čeka ako se prikloni komunističkoj ideologiji, navodeći dosta istinitih primera iz stvarnog života u Sovjetskoj Rusiji. Milan Nedić i njegov ministar prosvete Velibor Jonić – čiji mi je govor na Kolarčevom univerzitetu, upućen maturantima beogradskih gimnazija 1942. godine, ostao u dobrom sećanju – takođe su pokušavali da rashlade mnoge usijane, mlade srpske glave, zanete, koje utopijskim, koje demagoškim, idejama komunista. Možda je neke koristi od takvih upozorenja mladima bilo; nezadrživo napredovanje sovjetskih trupa, međutim, koje su oslobađale Rusiju i već stajale pred evropskim granicama, rasplamsavalo je nadanje mladih ljudi u Srbiji da će sa oslobođenjem Jugoslavije, najzad početi da se ostvaruje san mladih, politizovanih ljudi o “bogatstvu, jednakosti i slobodi”. Godine 1944. i drugovi iz mog društva, sa kojima sam provodio bezbrižne časove na trećoj galeriji Narodnog pozorišta, slušajući i po deseti put iste, omiljene opere, sa kojima sam razgovarao o svim “prokletim pitanjima” iz ruskih romana – počeli su da se kolebaju. Simpatije, ne toliko za komuniste i Sovjete, već za “braću Ruse i Slovene”, rasle su, tako da su, nešto pre oslobođenja Beograda, dvojica prijatelja iz moga društva otišli u obližnji partizanski odred. Bolno je za mene bilo naše definitivno razilaženje (i posle završenog rata); nekoliko propovedi koje sam u toku 1943. godine slušao u Sabornoj crkvi u Beogradu, od već onda čuvenog pravoslavnog govornika, doktora Justina Popovića, kao i oni delovi iz romana Sjenkijeviča i, naročito, Dostojevskog, koji su se odnosili na pravoslavlje, već su me onda, te daleke 1943. godine, definitivno učvrstili u pravoslavnom doživljavanju sveta, koje se nije moglo nikada i nikako složiti sa marksističkim učenjem. Ne mogu drukčije ni danas da verujem nego da sam se nalazio u Božjoj zaštiti i milosti. O svojim doživljajima iz te, za mene presudne, 1943. godine, pisao sam opširnije u monografiji Razgovori sa pravoslavnim duhovnicima.

Posle nekoliko dana provedenih u podrumu naše i susedne, veće zgrade, najzad je stiglo ono dugo očekivano i željeno oslobođenje. Ne mogu reći da nije bilo radosti kod Beograđana prilikom ulaska sovjetskih i partizanskih trupa. Većina Beograđana, pa i ja, žurili smo da pozdravimo sovjetske vojnike. Imao sam sa njima sreću, jer prvi vojnici, koje sam na tenkovima ugledao kod Glavne beogradske pošte, bili su kao iz starih ruskih romana: plavi , lepi, nasmejani i vrlo mladi. Partizanska vojska izgledala je dosta jadno, različito odevena, često sa nekim delom odeće ubijenog Nemca na sebi; izbegavali smo, na lep način, direktan susret sa njima. Bilo je među nama mladima u Beogradu i straha da će nas odmah prisilno mobilisati i povesti sa sobom. Rat je još uvek trajao i, kao što je dobro poznato, Beograđani i jesu bivali mobilisani i, bez vojne obuke, u svojim odelima, poterani na zloglasni “Sremski front”, na kome su mnogi brzo ginuli, ne ispalivši čestito plotun iz oružja, koje nisu znali ni kako se u ruci drži. Na “Sremskom frontu” poginulo je nekoliko mojih gimnazijskih drugova, koji su predstavljali elitu Druge i Devete muške gimnazije u Beogradu. Svakog dana i sam sam očekivao poziv u vojsku. Nezamisliva Božija zaštita opet me je spasla najgoreg!

Pošto sam uoči samog oslobođenja Beograda počeo da radim kao bolničar – volonter na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice u Beogradu (na predlog moga pametnog oca koji kao da je bio vidovit), verovatno zbog nedostatka sanitetskog osoblja (makar i neobučenog, kakav sam i sam bio), građanski sam mobilisan, s tim da ostanem na hirurškom odeljenju kao bolničar dok ne završim sanitetski kurs infektivnih bolesti i onda, prema predviđenom planu vojnog saniteta partizanske vojske, budem poslat u Bosnu, na suzbijanje tifusa, koji se tamo uveliko širio među vojskom i civilnim licima. Kurs sam, zbilja, završio, ali opet čudom Božijim, nisam nikad poslat u Bosnu, mada sam očekivao sa zebnjom svakog dana poziv, tih teških zimskih meseci 1944. i 1945. godine. Za to vreme predano sam radio na hirurškom odeljenju, koje, iako civilno, primalo je bezbroj ranjenika koje Vojna bolnica u Beogradu više nije mogla da prima. Od bolničara, brzo sam napredovao do lekarskog pomoćnika, pa su moji vrli šefovi, sve sami asovi jugoslovenske hirurgije – Iva Jovanović, Stojan Novaković, Miloš Misirlić, Radivoje Spiridonović – dozvoljavali, katkad, da im asistiram pri operacijama. Moja odluka da studiram medicinu bila je doneta još 1943. godine; doduše, već sam se onda odlučio da specijaliziram neuropsihijatriju, ali to pred mojim šefovima nisam govorio, jer su se oni trudili da mi omile hirurgiju, za koju nisam osećao baš nikakvu naklonost. U kasnu jesen 1945. godine upisao sam se na Medicinski fakultet i započeo tako nov period života.

Ne znam zašto bi trebalo da ponavljam sve ono što se već odavno zna – kako je partizanska vlast odmah posle rata i prvih nekoliko godina potom, postupala sa stvarnim i izmišljenim protivnicima. Dobro je svima znano kakvi su odlični intelektualci i zbog čega, praktično bez suđenja, streljani. Ako je prvih godina posle rata još i bilo neke mimikrije među vlastodršcima Jugoslavije i Srbije, koji su dozvoljavali da Milan Grol ili Dragoljub Jovanović kažu nešto što se nije svidelo komunistima – kada se još naprazno špekulisalo o mogućem povratku kralja – ubrzano posle tih prvih godina, gvozdena pesnica diktature (svakako uz već unapred pripremljeni “blagoslov” velikih svetskih sila na Jalti) padala je nemilosrdno na svakog ko bi se, na bilo koji način, usprotivio sve težim uredbama i naredbama vlasti.

Tako je sve teklo, uz mnogo krvi i suza, do 1948. godine, kada se desio novi prelomni politički događaj (Rezolucija Informbiroa), koji nije doneo nikakvo popuštanje diktatorske vlasti vladajućih, osim što je okrenuo, samo donekle, oštricu mača sa tzv. reakcionara (pristalica Zapada, o kome se uvek samo prezrivo pisalo, uz poznatu pesmicu: “Amerika i Engleska biće zemlja proleterska”; ovu su pesmu i mladi i stari zanosno pevali, čak iskreno verujući da će tako, kako se u pesmi peva, i biti!) na pristalice Informbiroa; njih je najviše bilo među Crnogorcima i Srbima, što predstavlja i danas, po mome mišljenju, psihološki, psihopatološki, ali i metafizički problem.

Nikakvog aktivnog uključivanja u “vreme obnove i izgradnje” posle rata, s moje strane nije bilo. Nikada nisam postao, slava Bogu, član Komunističke partije Jugoslavije, ali ni kasnije, i mnogo kasnije, sve do danas, član bilo koje političke partije. Virus ostrašćenosti Srba za politiku, koji je odavno, da ne kažem oduvek (ali, bar, od početka Prvog srpskog ustanka do danas), donosio, i donosi još uvek, bezbroj nevolja i, često, smrtne opasnosti svim rđavo politizovanim Srbima (a rđavo su politizovani svi oni koji pojma nemaju šta je politika i u njoj pravo i ekonomija, dijalog, tolerancija i diplomatija), od prostog seljaka do visoko školovanog intelektualca – mene nije zarazio. A tome mogu da zahvalim samo i jedino pravoslavnoj Hristovoj veri i vaspitanju moga mudrog oca koji se, takođe, nikada aktivno nije bavio politikom, a do svoje 92. godine ostao je čestiti rodoljub, predsednik Udruženja albanskih ratnika, umeren Srbin (dok je bio mlad i u srednjim godinama, umeren Jugosloven), nikad u lažnom kompromisu ili u mlakom oportunizmu.

Da, setio sam se. Ipak sam nešto doprineo “vremenu obnove i izgradnje”, bila je to pruga Šamac-Sarajevo 1947. godine. Izbegavši uspešno prethodne godine da odem na izgradnju pruge Brčko-Banovići (naivno smatrajući da dovoljno doprinosim obnovi zemlje time što dobro i na vreme dajem ispite), “nadobudni” drugovi iz studentskog komiteta medicinara upeli su se iz svih sila da me bukvalno prinude da odem na izgradnju nove pruge. Fizički rad na pruzi Šamac-Sarajevo bio je iscrpljujući i celodnevan. Zaduženi drugovi iz komiteta zapisivali su koliko je kolica zemlje i kamena svaki od nas u toku dana izvezao, da bi uveče, pod škiljavom lampom, u velikoj baraci u kojoj smo spavali, glasno odbrojavali, prozivajući svakog pojedinačno da sutradan uloži veći trud i tako se približi najvećem mogućem priznanju – udarničkoj znački. Koje zbog moje slabe fizičke kondicije, koje zbog nedovoljne ili nikakve motivacije za rad, spadao sam u donju klasu – klasu rđavih boraca za socijalizam. U nekoliko mahova, meni i meni sličnim pretili su izbacivanjem sa pruge, što je automatski podrazumevalo isterivanje sa daljeg studiranja na Medicinskom fakultetu. Sve se, srećom dobro završilo posle mesec dana svakodnevnog maltretiranja, uključujući političke časove, tih istih večeri kada smo se u baraci okupljali da čujemo presudnu reč naših usplamtelih rukovodilaca.

Nisam propustio, ipak, da zapazim šta je značila istinska vera, samim tim i snažna motivacija za fizički rad, kod onih medicinara sa kojima sam studirao, a koji su sa četrdesetak kilograma telesne težine postajali udarnici. Ništa im nije bilo teško da urade, nisu se razboleli od preteškog rada, a još su stizali da uče i da spremaju za večernje konferencije marksističke referate! To mi je bila prva vera i iskreno ubeđenje, kao što sam, još tada, naslutio na kojim temeljima počiva psihosomatska medicina, tj. kada se i zbog čega ljudi uopšte razboljevaju. ne ulazim sada u osetljivo pitanje razlikovanja vere od fanatizma, prisutnih i u politici i u religiji. Kakva je razlika i da li je ima (posmatrano sa psihološkog gledišta) između vere prvih hrišćana, progonjenih nekoliko vekova od Rimljana i drugih neznabožaca, vere (ili fanatizma?) srednjovekovnih inkvizitora, koji su, ne trepnuvši, u iskrenom ubeđenju da čine dobro Bogu i Crkvi, spaljivali “veštice” i sve moguće “jeretike” (tek je 1835. godine ukinuta poslednja postojeća inkvizicija u Španiji), i komunističkih vernika (pre njih i onih protestantskih iz vremena Luterove revolucije), koji su, naročito pred Drugi svetski rat u Jugoslaviji, hrabro i bez straha polagali svoje živote za ideju (“mi Rusi imamo ideja” – Dostojevski)?

Već sam rekao da su dva neobična, a presudna događaja u toku 1942/43. godine odlučila moje opredeljenje za medicinske studije. Najpre je to bila povreda oka zbog koje sam morao da ležim na Očnoj klinici u Beogradu, gde sam bio tako nežno i pažljivo negovan i uspešno izlečen od jedne lepe udate doktorke, u koju sam se bio zaljubio, da sam naprečac odlučio da studiram medicinu. I potom, samo nekoliko meseci kasnije, iznenadno razboljevanje od “mladalačkog ludila” moga dobrog druga i vršnjaka Dimitrija.

Kada smo počeli da studiramo medicinu krajem 1945. godine, bilo je nas studenata preko 1000. Sakupilo se bilo više generacija svršenih maturanata, pošto, kao što je poznato, Beogradski univerzitet za vreme nemačke okupacije nije radio. Predavanja smo slušali, u toku prve godine, zajedno sa studentima farmacije i veterine u velikoj sali Kolarčevog univerziteta. O mojim nastavnicima na Medicinskom fakultetu, u toku svih pet godina studija, mogu da kažem samo najlepše. Sve su to bili sjajni stručnjaci i pedagozi, svi su oni, sa malim izuzecima, kao profesori već bili stekli ugled u predratnoj Jugoslaviji. Dovoljno je samo da pomenem imena profesora Matavulja (hemija), Šljivića i Radojevića (anatomija), Đorđevića i Dimitrijevića (bakteriologija i farmakologija). U najlepšem sećanju, ipak, ostao mi je čuveni profesor Aleksandar Kostić, histolog i seksolog, koji je najsuvlji i najdosadniji predmet na čitavoj medicini – bila je to histologija – svojim briljantnim predavanjima i istim takvim udžbenikom, učinio jednim od najzanimljivijih predmeta u prvim godinama studiranja medicine. Opet sa malim izuzecima, većina mojih profesora na medicini, ne samo da nisu bili komunisti, nego je najveći deo ovih mojih vrlih nastavnika bio antikomunistički raspoložen, što, naravno, oni nisu otvoreno pokazivali. Pa ipak, neki među njima – upravo Aleksandar Kostić, profesor Dušan Borić, Siniša Tasovac i još nekoliko drugih – bili su sramno izbačeni sa Medicinskog fakulteta kao “buržuju” i “neprijatelji naroda”. Tako se za neke od ovih odličnih ljudi i stručnjaka pre vremena prekinula njihova univerzitetska karijera i bavljenje naukom.

Da spomenem još jednom da sam nastavom, vežbama, radom sa bolesnicima u toku mojih studija medicine bio veoma zadovoljan, pa sam i danas zahvalan mojim, već davno preminulim nastavnicima, docentima i asistentima, koji su se oko nas svojski trudili. Ono što je bilo, s druge strane, katkad, krajnje neprijatno, mučno, pa i opasno, bile su relativno česte “konferencije” studenata medicine, kojima se obavezno moralo prisustvovati; na njima se, nekad i pojedinačno, prozivao onaj student koji nije bio dovoljno angažovan u političkom životu fakulteta. Pošto sam i ja spadao u takve studente, valjda mi je zato i ostao u težem sećanju ovaj deo studiranja medicine. Sve mučno, ipak, što je dolazilo sa političke strane, moglo je da bude uspešno kompenzovano, kako odličnim predavanjima i dobro vođenim vežbama pored postelja bolesnika, tako i druženjima sa kolegama koji su slično mislili i osećali. Ostajući do kraja oprezan i nepoverljiv prema svakom mešanju politike u nauku, uspeo sam da “pregrmim” dva, tri opasnija perioda društvenih zbivanja u Beogradu i Jugoslaviji, koja su se ogledala i na naše studiranje. Jedan takav opasan period bila je 1948. godina – “naše odlučno ne staljinizmu” – kada su se članovi Partije morali pojedinačno izjašnjavati da li su za Tita ili Staljina. Iako se krilo, saznavali smo kako su prolazile one naše kolege na studijama koji su želeli (da li uvek iskreno i iz ubeđenja?) da ostanu verni obožavanom autoritetu i ocu sveopšteg komunizma. Mnoge je “progutala pomrčina” zauvek, drugi su robijali na Golom otoku, treći su bili pod stalnom prismotrom policije, mada im je bilo dozvoljeno da nastave studije. Činjenica da od početka studija nisam bio zainteresovan za politiku, pomogla mi je još jednom. Od vanpartijaca, naime, srećom, nije se zahtevalo nikakvo opredeljivanje za i protiv.

Skoro da bih, zbilja, mogao reći da su godine (preko dvadeset godina) koje sam proveo na radu u Bolnici “Dr Dragiša Mišović” u Beogradu kao psihoterapeut i psihijatar, mada i četiri godine provedene u inostranstvu (Švajcarska, Nemačka i Francuska), bile moje najpunije godine praktičnog rada sa pacijentima. Bog i sreća pratili su me i dalje, baš u ovim godinama moga rada (od 1957. do 1985. godine). Zašto ovo kažem? Dobro je poznato da je prvih nekoliko godina od osnivanja Bolnice “Dr Dragiša Mišović” na Dedinju, ova ustanova bila udbaška bolnica, namenjena uglednijim političkim rukovodiocima, koje su lečili samo provereni članovi Partije, lekari, pa i niže lekarsko osoblje. Posle moga povratka iz inostranstva 1961. godine, kada sam konkurisao za mesto psihoterapeuta na tada jedinom psihoterapeutskom odeljenju u Jugoslaviji, kod primarijusa dr Vladislava Klajna, znao sam da ću dugo čekati na odgovor i da ću, verovatno biti odbijen. Čekao sam, zaista, godinu dana; za to vreme je naša budna policija brižljivo ispitala šta sam sve radio i kako sam se držao u pomenutim evropskim zemljama u kojima sam specijalizirao psihoterapiju. I još jednom, moja dosledna politička neutralnost, koja nije bila posledica ni moga kukavičluka, niti moje hrabrosti, već jednostavno, zbilja, organske odbojnosti prema svakom politiziranju, onom marksističkom posebno, divno mi je i ovoga puta pomogla. Četiri pune godine boravka u inostranstvu, u toku kojih se nisam vraćao u Jugoslaviju, ali sam redovno jednom ili dva puta godišnje, posećivao naše ambasade radi produženja boravka, proveo sam na poznatim psihijatrijskim klinikama radeći kao lekar – gost, zarađujući novac dosta napornim radom psihijatra u duševnim bolnicama, izbegavajući susrete, kako sa našom političkom emigracijom, tako i sa ljudima iz jugoslovenskih ambasada.

Srećna okolnost je bila i ta što je, malo vremena pre nego što sam bio primljen na neuropsihijatarsko odeljenje Bolnice “Dr Dragiša Mišović”, skinut tabu da u bolnicu mogu biti primani samo provereni lekari – komunisti. Nekoliko kolega neuropsihijatara, izvrsnih stručnjaka, nešto starijih od mene, koji nikad nisu bili članovi Partije, bili su već primljeni kod dr Vladislava Klajna, koji je vodio neuropsihijatarsko odeljenje.

Ličnosti Vladislava Klajna, predratnog psihoanalitičara (iz uzanog kruga prvih beogradskih i srpskih psihoanalitičara pred Drugi svetski rat), lekara u partizanskoj Vojsci Jugoslavije, kojoj se pridružio u Sloveniji posle raspada Italije, gde se nalazio u zarobljeništvu, imam umnogome da zahvalim što sam sve do njegove smrti uživao punu slobodu rada. Dr Klajn, i sam odličan psihoterapeut, osnivač prvog takvog odeljenja u Jugoslaviji, pisac jedne od prvih knjiga o neurozama i psihoterapiji, umeo je da uoči i ceni moj entuzijazam za psihoterapiju. Nikada, u toku skoro dvadesetogodišnjeg rada sa Vladislavom Klajnom, nisam imao neprilika zato što nisam bio član Partije, ili što me je dnevna politika ostavljala ili ravnodušnim ili neutralnim. Atmosfera za psihoterapeutski rad na odeljenju, od kojih su samo dvoje bili članovi Partije, i to vrlo korektnih prema većini kolega koji to nisu bili, bilo je izvrsno. Svaki je od nas, i pored napornog svakodnevnog rada sa neurotičnim i psihotičnim pacijentima, koji su bivali iz godine u godinu sve brojniji (a i naše odeljenje se pročulo kao dobro), mogao da radi i naučno – da piše članke i knjige, da posećuje evropske i svetske kongrese psihoterapije i tamo predstavlja svoje radove, koji su bivali zapaženi. Ovoj izuzetno povoljnoj klimi na odeljenju sigurno je doprinela činjenica da naše neuropsihijatarsko odeljenje nije bilo nastavna baza Medicinskog fakulteta. Ovo je, opet, zaustavilo naše ambicije za doktoratom, jer nismo videli nikakve izglede da sa njime stignemo do Medicinskog fakulteta; otud, nijedan od kolega sa kojima sam radio nije doktorirao. To nam nije smetalo da na drugi, možda dostojanstveniji način, iznesemo u javnost svoje kvalitete. Drugo je pitanje, nimalo nevažno, da li je bilo šireg i jačeg otpora prema psihoterapiji, kako od strane Neuropsihijatrijske klinike Medicinskog fakulteta u Beogradu, tako i od strane zvanične marksističke ideologije. Naravno da je bilo otpora, veoma jakih i veoma dugih, sa obe strane.

Gotovo sve klinike Medicinskog fakulteta, posle prinudnog udaljavanja nekih profesora, a onda i penzionisanja (nekad ubrzanih i prevremenih), mahom predratnih nastavnika Medicinskog fakulteta, primale su za asistente i docente, u prvom redu, članove Partije, često slabe stručnjake, bez radova i doktorata. Iako se ovako žalosno stanje – uostalom, na svim fakultetima Beogradskog univerziteta – postepeno popravljalo, pa su se, sve češće, uz političku podobnost tražili i doktorat i naučni radovi, još dugo godina vladala je na klinikama atmosfera tvrdog, pa i vulgarnog materijalističkog gledanja na svet i život. Kada je reč o neuropsihijatriji i njenoj katedri – psihoterapija je bila, pa i ostala, izuzetno neomiljena disciplina, pravo pastorče među egzaktnim i proverenim metodama tzv, organske psihijatrije. Dovoljno je samo da navedem činjenicu da moj šef dr Vladislav Klajn, i pored dovoljnog broja stručnih radova i knjiga, nikako nije mogao da nađe pristup Katedri za neuropsihijatriju kao docent ili profesor. Treba spomenuti da je dr Klajn važio kao prilježan i proveren član Komunističke partije još iz vremena partizanskog ratovanja, ali da i to nije bilo dovoljno da se preko njega da zeleni signal za ulazak psihoterapije na Univerzitet.

S druge strane, znamo da, od kada je marksistički pogled na svet postao jedina zvanična ideologija boljševičkog društva, psihoanaliza je predstavljala opasnost marksizmu, jer su je marksisti smatrali “trojanskim konjem” zapadnog kapitalizma, ili su je videli kao “dekadentnu buržoasku ideju”, kao oružje u borbi protiv komunizma. Pokušaji mirenja psihoanalize i marksizma koje su sa dosta uspeha započeli sovjetski psiholozi i sociolozi, mahom jevrejskog porekla, posle Lenjinove smrti završili su se potpunim neuspehom, između ostalog i zbog antisemitskog stava Staljinovog. Nešto više uspeha, mada ne i trajnih, u našoj sredini, šezdesetih godina našeg veka, imali su slični pokušaji izmirenja, samo naizgled suprotnih doktrina marksizma i psihoanalize, koje je preduzimao Vladislav Klajn. Istini za volju (ovo mnogi ne znaju), ni Vladislav, ni Hugo Klajn nisu bili zastupnici stroge, ortodoksne psihoanalize. I jedan i drugi, pelcovani marksizmom, mada ne ubeđeni marksisti, zastupali su ideje umerene psihoanalize, psihoanalitički orijentisane psihoterapije, sociologijom korigovane Frojdove precenjene ideje biološke orijentacije u medicini.

Ne znam da li se može poverovati, ali moj dolazak na Teološki fakultet u Beogradu bio je za mene neočekivan i iznenadan. Poziv da dođem na Fakultet i osnujem Katedru za pastirsku (pastoralnu) psihologiju i medicinu bio je za mene velika čast, iako me je zatekao usred moga intenzivnog psihoterapeutskog rada u Bolnici “Dr Dragiša Mišović”, nespremnog i uplašenog u preuzimanju odgovornosti za početak nečega potpuno novog u mome životu. Kada sam direktorima bolnice u kojoj sam radio saopštio odluku nastavničkog saveta Bogoslovskog fakulteta, prethodno odobrenu (i blagoslovenu) od patrijarha Germana i ondašnjeg Sinoda Srpske pravoslavne crkve (bilo je to 1984. godine), hladno mi je saopšteno da mi se ne može odobriti da uporedo radim u bolnici kao lekar i na Teološkom fakultetu kao profesor. Ne zaboravimo da je to još uvek bilo vreme jednopartijske diktature i ateističkog socijalizma. Svako ko je bio u vezi sa crkvom, hrišćanstvom, pravoslavljem i srpstvom, postajao je u očima vlasti podozriv – kompromisa još nije bilo i ja sam morao da se odlučim. Danas izgledam sam sebi sumnjiv, kako sam onda mogao da brzo i odlučno rešim nedoumicu. Dao sam ostavku u bolnici u kojoj sam radio preko dvadeset godina, ubrzo sam zatražio i dobio penziju i, već početkom 1985. godine, u prisustvu patrijarha Germana, nekih episkopa naše Crkve, profesora Bogoslovskog fakulteta i studenata, održao sam pristupno predavanje: Uloga i značaj religije u životu čoveka.

 Primljen sam lepo i srdačno od kolegijuma Bogoslovskog fakulteta, a nešto manje od studenata fakulteta, pošto im je materija koju sam predavao bila strana – njihova znanja iz psihologije koja su dobijali u bogoslovskoj srednjoj školi bila su minimalna. Postavljalo mi se pitanje da li je korisnije da držim svoja predavanja za sve zainteresovane za oblast pastirske psihologije i medicine, među kojima bi se našli i studenti drugih fakulteta, kao i obrazovani laici, ili da održavam zatvorena predavanja za manji broj studenata teologije istinski zainteresovanih za moj predmet. Kada sam sa ovom nedoumicom izašao pred patrijarha Germana, da od njega čujem mišljenje, on mije savetovao, znajući za moje dotadašnje, relativno dobre rezultate koje sam postizao na raznim beogradskim otvorenim tribinama, gde sam najčešće govorio o religiji, da moja predavanja na Teološkom fakultetu budu otvorenog tipa i pristupačna svakom ko želi da me čuje i nešto upita. Poslušao sam ga, pa su tako moja predavanja, sve do danas, ostala svima pristupačna, što je imalo svoje prednosti i mane. Prednosti ovakvog načina predavanja bile su u tome što su, u toku niza godina održavanja ovakvih časova, mnogi studenti drugih fakulteta (najviše su dolazili i danas dolaze studenti psihologije i medicine) proširivali svoja veoma skromna znanja iz oblasti religije (prvenstveno hrišćanske, i to pravoslavne hrišćanske religije), dok su sami studenti teologije, koji su posećivali moja predavanja, bili u manjini, ali to je bila, zbilja, kvalitetna manjina sa introspektivnim darom i ljubavlju za brojne i zanimljive probleme psihologije i psihopatologije religije.

Lično, nisam bio zadovoljan svojim predavanjima; nisam ni danas zadovoljan, posle trinaest godina nastavničkog iskustva. Uvek sam bio bolno svestan da nisam završio ni psihologiju ni teologiju, iako sam psihologiju uspešno studirao (da se pohvalim da nisam imao nijednu devetku) skoro do kraja, a onda sam morao da prekinem studiranje zbog odlaska u inostranstvo radi usavršavanja u psihoterapiji. Teologiju, pak, nisam nikada studirao, mada sam nekoliko godina, dosta uredno, posećivao predavanja na Teološkom fakultetu, uporedo sa studiranjem medicine. Tom prilikom slušao sam predavanja izvrsnih profesora, kao što su bili Borislav Lorenc, Dušan Glumac, Miloš Erdeljan i drugi. Uvek sam bio svestan, i to me je donekle umirivalo, da Katedra za pastirsku psihologiju nikada nije postojala na beogradskom Bogoslovskom fakultetu, mada je ona već decenijama prisutna, ne samo na svim protestantskim i rimokatoličkim teološkim fakultetima u svetu i bivšoj Jugoslaviji, već i na pravoslavnim grčkim fakultetima (u Solunu i Atini). Bio sam i ostao uveren da je ovaj predmet neophodan i na našem, beogradskom Teološkom fakultetu, što sam obrazložio i u svojoj knjizi Hrišćanstvo i psihološki problemi čoveka, nekoj vrsti neformalnog udžbenika, i to u članku Uvod u pastirsku psihologiju i medicinu.

 Povodom vrednosti i značaju moga predmeta za studente pravoslavlja dobio sam značajnu podršku, u toku moga boravka u Londonu 1989. godine, od jednog od najvećih autoriteta u pravoslavnom svetu danas – mitropolita Antonija (Bluma). Pri svemu tome, neizvesna je budućnost pastirske psihologije u Beogradu, koje zbog nedovoljne zainteresovanosti profesorskog kolegijuma za ovaj predmet, koje zbog moga naslednika na ovoj katedri, koji bi trebalo da bude i teolog i psiholog, ili bar teolog sa posebnim darom za psihološke probleme religije i crkve, naslednika koga za sada teško otkrivam.

Iza relativno slabog zanimanja studenata teologije za psihologiju uopšte, psihološke i psihopatološke probleme koji stoje u tesnoj vezi sa budućim radom sveštenika posebno, otkrio sam (kao hipotezu) nešto što se odnosi, možda, i na etnopsihologiju našeg naroda. Iza prividnog neinteresovanja za psihologiju i psihološke probleme, čini mi se da se krije strah mladog čoveka od upoznavanja sebe, od otkrivanja svoje Senke, Persone, Anime i Animusa, da se poslužim poznatim terminima iz Jungove analitičke psihologije. Paradoksalno, veliko interesovanje mladih u Srbiji poslednjih 15-20 godina za studiranje upravo psihologije, pokazatelj je, po mome mišljenju, konfuzije identiteta mladih ljudi danas i njihovog iluzornog očekivanja da im neko drugi (konkretno, studije psihologije i profesori psihologije) pokažu ko su, zapravo, oni i kuda treba da krene njihov životni brod. U prilog ove moje pretpostavke govori i činjenica da manji broj upisanih studenata psihologije završi sa uspehom studije, što, uostalom, važi i za studente teologije u Beogradu.

Predmet pastirska psihologija i medicina, koji predajem na trećoj i četvrtoj godini studija teologije, sa obaveznim ispitom na kraju četvrte godine, obuhvata široko područje buduće pastirske delatnosti sveštenoslužitelja u odnosu na njegovu pastvu. Predavanja počinju sa dostignućima prenatalne psihologije danas, preko veoma značajnog perioda detinjstva, zatim adolescentnog doba i tzv. zrelog doba sa zasnivanjem porodice, završno sa dobom starosti. Prelazeći tako, u predavanjima, iz jednog životnog doba u drugo, dodirujem sve ono što je zdravo i bolesno u svakom od ovih doba, uvek dovodeći ovakve pojave u vezu sa religijom, odnosno sa preventivnom ulogom pravoslavne vere i pravoslavne crkve u sprečavanju psihopatoloških pojava, a kada se one manifestuju i sa odgovarajućom pravoslavnom hagioterapijom.

Na pitanje da li i kako održavam vezu sa psihoterapeutskom praksom i bolesnicima od vremena kada sam prestao da radim u bolnici – mogu reći da, i pored toga što nemam privatnu praksu, niti radim u nekom psihološko-psihijatarskom savetovalištu, ovu vezu nisam sasvim izgubio. Posle završenog časa na Bogoslovskom fakultetu ostajem po dva i tri sata u mome kabinetu na fakultetu u jednokratnom dužem razgovoru sa ljudima koji traže susret sa mnom. Naravno da samo jedan razgovor koji sam u stanju da obavim sa nekom osobom nije dovoljan, često ni za tačnu dijagnozu, još manje za neku ozbiljniju terapiju. Za početak psihoterapije izlaze mi u susret moje ljubazne, mlađe kolege, psiholozi i psihijatri – psihoterapeuti, koji primaju pacijente koje im upućujem, a od pre nekog vremena veliku pomoć pruža savetodavni psihološko-medicinski centar pri Patrijaršiji, u čijem sam osnivanju, zajedno sa protom dr Srboljubom Bulićem. teologom i psihologom, učestvovao. U ovome savetovalištu, prvom ovakve vrste kod nas, rade besplatno naši poznati stručnjaci (među njima i univerzitetski profesori) pravoslavne vere, iz specijalizovanih oblasti bračnih problema, alkoholizma i narkomanije, psihoza i problema sekti, dečijih i adolescentnih poremećaja, zatim i problema staračkog doba kojima se bavi psihijatar – gerontolog.

Izvor: https://www.rastko.rs/filosofija/jerotic/vjerotic-autobiografija.html