U SRBIJI su od posledica dijabetesa 2013. godine umrla 10.572 pacijenta, od ukupno više od 872.000 registrovanih dijabetičara. Poređenja radi, u Grčkoj je iste godine umrlo 4.906 dijabetičara od 584.600 obolelih, a u Rumuniji 12.179 od 851.000 dijabetičara. Među njima je najviše pacijenata starosti od 60 do 75 godina. Da je smrtnost starijih pacijenata u stalnom porastu, dokazala je i Internacionalna dijabetesna federacija. Za ovakvu lošu statistiku postoje dva razloga: kasno otkrivanje bolesti i neadekvatan odnos zdravstvenog sistema prema najstarijim dijabetičarima.

Da bi se smanjila prerana smrtnost, najvažnije je prevenirati bolest, jer se pokazalo da čak 46 odsto pacijenata otkrije da ima dijabetes tek kad doživi šlog, infarkt, dobije gangrenu ili propadnu bubrezi.

Stručnjaci kažu da to može da se promeni, što je dokazao i evropski projekat koji je u našoj zemlji organizovalo Udruženje za proučavanje dijabetesa. Endokrinolozi su pet godina pratili više od 2.000 pacijenata koji su imali sve predispozicije da postanu dijabetičari: predijabetes, povećanu glikemiju, gojaznost, hipertenziju, visok loš, a nizak dobar holesterol, anginu pektoris…

Uvođenjem mediteranske ishrane i svakodnevnog vežbanja po 30 minuta, kod čak 64 odsto učesnika projekta postignuta je normalna glikoregulacija za dve godine!

Profesor dr Predrag Đorđević, endokrinolog – dijabetolog, akademik, i predsednik Udruženja za proučavanje dijabetesa Srbije, koji je bio vođa projekta, u intervjuu za “Večernje novosti” objašnjava kako su postigli ovakve rezultate:

– Dijetom koja je bogata ugljenim hidratima, vlaknima, a sa malo masti. Najpre smo smanjili broj kalorija na 1.000 do 1.500, ugljene hidrate na 55 do 60 procenata, vlakna, koja su veoma važna za prevenciju na 25 grama na 1.000 kilokalorija, a masti smo smanjili na 26 procenata. Takođe, povećali smo mononezasićene masti na 11 do 15 procenata. Od velikog značaja bilo je i uvođenje svakodnevnog vežbanja, šetnje, plivanja, vožnje bicikla od barem pola sata.

Na nedavnom kongresu Rumunske asocijacije za dijabetes i metaboličke bolesti dobili ste priznanje za dugogodišnju saradnju sa njihovim dijabetolozima i endokrinolozima, i održali predavanje o lečenju starijih dijabetičara. Po čemu se razlikuje lečenje ove grupe pacijenata od ostalih?

– Oni su specifični po tome što imaju oslabljenu funkciju bubrega pa određeni lekovi kod njih ne smeju da se primenjuju. Primera radi, mnogi lekari sa razlogom upotrebljavaju metformin kao lek prve linije, i to je dobro. Ovaj lek povećava senzitivnost insulina. Međutim, u trenutku kada se utvrdi da pacijent nema više svog insulina, metformin slabo deluje. Kada metformin ne da rezultate, dajemo sulfonilurea preparate. Jedan od njih, međutim, u starijem dobu ne sme da se upotrebljava, jer izaziva teške hipoglikemijske kome. Sulfonilurea može da se daje kod pacijenata koji imaju još svog insulina, i ako je funkcija bubrega u redu.

U čemu eventualno greše endokrinolozi kad leče starije pacijente?

– Najpre, greška je što neki lekari ne prepoznaju postojanje dijabetesa. Druga greška je što ne daju insulin kad treba i kad mora, samo zato što se pacijent tome protivi, a treća greška je i kada insulin uključuju prerano, kada to nije potrebno.

Kako ih onda treba tretirati?

– Najpre treba proveriti funkciju bubrega, odrediti kreatinin i jačinu glomerularne filtracije. Prvo se daje metformin, posle osam nedelja dolazi kontrola, i ako nema efekta, uključuje se sulfonilurea. Ako ni ta terapija ne uspe, dodaju se inhibitori dipeptil dipeptidaze (DPP4). I ova kombinacija, međutim, može da ne da odgovarajući efekat. Tada možemo da razmišljmo o dodavanju jedne doze sporodelujućeg insulina, ili da damo kombinaciju preparata insulina brzog i sporog dejstva dva puta dnevno.

Da li treba nešto da se menja i u terapiji visokog pritiska od koga boluje većina starijih dijabetičara?

– Za dijabetičare je optimalna mera krvnog pritiska 130 sa 80 milimetara živinog stuba, ako su pod terapijom. Dijabetičarima ne godi da im pritisak pada na 115 ili 100, a donji na 70 i niže, što se nekad dešava ako se nepravilno uzima terapija, ako se svojevoljno ili uz preporuku lekara pojačava ili smanjuje doza leka. Primera radi, na vrućinama se krvni sudovi šire, pritisak pada, pa pacijenti često ne popiju terapiju ili prestanu da je piju tokom letnjih meseci. To je velika greška.

Kako onda treba lečiti hipertenziju kod dijabetičara?

– Ne valja odmah uključivati lekove, a kamoli tri leka odjednom kako rade neki lekari. Najpre treba smanjiti telesnu težinu, ograničiti unos soli na manje od pet grama, ili tri grama kod rizičnih pacijenata. Smanjenjem telesne težine za svakih 10 kilograma, smanjuje se gornji pritisak za sedam do osam milimetara živinog stuba, a donji za tri do četiri milimetra bez ikakvih lekova.

Šta bi trebalo uključiti, a šta izbaciti iz ishrane?

– Trebalo bi uzimati zdravu kalijumovu so, koja ima dve trećine kalijum-hlorida, i jednu trećinu natrijum-hlorida. Kalijumov jon je dobar za hipertenziju i zaštitu srčane funkcije. Naravno, valja prestati sa pušenjem i sa unosom alkohola. Jer, više od dve čaše, čak i crnog vina značajan je faktor rizika za nastanak hipertenzije.

Da li uzimanje više lekova, koje je nužno kod dijabetičara, može da ima kontraefekte?

– Kod starijih ljudi se posebno mora paziti na kombinacije lekova, jer vrlo često oni piju i po 12 medikamenata, za dijabetes, srce i krvne sudove, pritisak, a to može da bude štetno.

Dijabetičari često imaju problem i sa visokim masnoćama u krvi…

– Visoke masnoće spadaju u taj fatalni trijas, pa i o tome treba voditi računa. Neophodno je proveravati ukupni holesterol, zatim posebno zaštitni (HDL) i onaj takozvani loš holesterol (LDL), kao i trigliceride. I kod povećanja ovih parametara lekari olako daju lekove, uglavnom statine. Prvo, međutim, treba da se proba sa specifičnom dijetom na osam nedelja, i tek, ako ona ne da uspeha, uključuju se lekovi.

Oko uzimanja statina postoje kontroverze. Kakvo je vaše mišljenje?

– Statini su dobri lekovi. Ali, oni deluju onda kada je pretežno povećan ukupni holesterol. Međutim, ako su povećani trigliceridi, treba da se daju fibrati. Statini deluju dobro na smanjivanje holesterola, a donekle smanjuju i trigliceride. Fibrati deluju izvanredno na smanjenje triglicerida, ali deluju više na holesterol nego što statini deluju na trigliceride.

Šta ako su povećani i trigliceridi i holesterol?

-Tada smo u problemu. Ovi lekovi naime, nadražuju funkciju jetre, što se odgovarajućim enzimima na svakoj kontroli mora proveravati, ili oštećuju mišiće disajne muskulature, pa pacijentu slabi sposobnost disanja. Najbolje bi bilo da se daju obe vrste lekova, ali još nije usvojeno da se ova kombinacija upotrebljava. Zasad su jasna pravila: ako je više povećan holesterol od triglicerida daju se statini, a fibrati ako je obrnuto. Ako farmakološke i dijetetske mere ne daju rezultata preporučujem omega-3 masne kiseline kao dodatak ishrani.

Izvor:novosti.rs

Moždani udar je, posle srčanih oboljenja, u zapadnom svetu drugi po redu uzročnik smrtnosti, i globalno je smrtonosniji od kancera. Pored ovog podatka Svetske zdravstvene organizacije, za Srbiju važi i da je, uz druge cerebrovaskularne bolesti, moždani udar vodeći uzrok invalidnosti odraslih.

 Na neke od faktora rizika za razvoj oboljenja arterijskih krvnih sudova mozga (karotidne bolesti), pa tako i moždanog udara izazvanog nedovoljnom prokrvljenošću (ishemijom) mozga, moguće je uticati a na neke nije.

Nezdrave životne navike, kao faktor rizika, mogu da se menjaju, ali se ne može uticati na pol (muškarci učestalije oboljevaju, a kod žena je veća smrtnost), starost (sa brojem godina raste rizik) niti na nasleđe (genetski faktor). Zbog toga, prevencija je imperativ. Jer, ne samo što je moguće izbeći delovanje najvećeg broja faktora rizika koji dovode do oboljevanja karotidnih arterija već je danas prevencija ishemijskog moždanog udara moguća i onda kad je moždana cirkulacija već značajno ugrožena karotidnom bolešću.

 Hirurškom metodom, everzionom karotidnom endarterektomijom, koja nosi male rizike, mozak u takvim slučajevima može da se «podmladi», i oboleli u rekordnom roku može da se vrati punom i aktivnom životu. Preduslov za to je da se oštećenje krvnih sudova i moždane cirkulacije otkrije na vreme, što je takođe moguće, uz pomoć neinvazivne i lako dostupne dijagnostičke metode Color Dopler ultrasonografije. Ova vrsta prevencije moždanog udara je za vrhunske stručnjake gotovo rutinska praksa.

 O njoj govori akademik SANU, prof. dr Đorđe Radak tvorac everzione karotidne endarterektomije, inovirane hirurške tehnike kojom se moždani udar može sprečiti, a koju je ovaj stručnjak svetskog glasa primenio još 1993. godine.

Upozoravajući znaci i dijagnostika

Uzrok cerebrovaskularnog insulta (moždanog udara), u oko 75 odsto slučajeva je nedovoljan dotok krvi u mozak (ishemija). U oko 50 odsto obolelih, ishemija nastaje kao posledica karotidne bolesti – manjeg ili većeg suženja (stenoze), ili potpunog začepljenja (okluzije) arterije, uzrokovanog aterosklerozom u vratnim segmentima karotidnih arterija. Nešto ređe, uzrok moždane ishemije mogu da budu i urođene anomalije, ponekad i neka oboljenja srca ili intrakranijalnih arterija.

Kako prepoznati karotidnu bolest, ili, koji su prvi znaci mogućeg moždanog udara koji se može sprečiti hirurškim putem? Prof. dr Radak ističe da su takozvani tranzitorni ishemički ataci (TIA), u vidu prolaznih i kratkotrajnih vrtoglavica i nesvestica, često prvi i jedini nagovestaji težih poremećaja, pogotovo ako su praćeni problemima sa govorom, oduzimanjem jedne strane tela i zaboravnošću. Navedeni simptomi i znaci prvi su alarmi da treba proveriti moždanu cirkulaciju, posebno kod osoba starijih od pedeset godina.

Pored standardnih laboratorijskih analiza, ultrazvučni pregled karotidnih (vratnih) i vertebralnih (kičmenih) arterija Color Dopler ultrasonografijom u najvećem broju slučajeva može da bude sasvim dovoljan za postavljanje dijagnoze. Posebno značajna činjenica je, ističe prof. Radak, da je danas moguće uraditi operaciju karotidnih arterija samo na osnovu kvalitetnog ultrazvučnog nalaza, što zapravo znači da je oko 80 odsto pacijenata pošteđeno dopunskog ispitivanja, najčešće arteriografije. Arteriografija je invazivna i neprijatna dijagnostička metoda koja, uprkos razvoju sve sofisticiranije opreme, i dalje nosi značajan opšti i lokalni rizik od komplikacija, te prof. dr Radak dodaje da je, za pouzdanost i kvalitet ultrazvučnih nalaza, neophodno obezbediti dobru edukaciju lekara i kvalitetne aparate.

Veoma je značajno i to da kontraindikacija za Color Dopler ultrasonografiju karotidnih i vertebralnih arterija, kao i za druge ultrazvučne preglede – nema. Reč je o neinvazivnoj, bezbolnoj i komfornoj, relativno jeftinoj dijagnostičkoj metodi koja može veoma precizno da pokaže kakvo je stanje krvnih sudova. Prikazujući ih iznutra, ultrasonografska vaskularna dijagnostika ne samo što identifikuje eventualna suženja karotidnih arterija već pokazuje i kolikog su stepena, i kakva je građa plaka koji je doveo do suženja. Uz pomoć ultrazvuka je, takođe, moguće videti da li na arterijama postoje aneurizmatska proširenja ili urođene anomalije, i može se proceniti kakvo je stanje krvnih sudova nakon operacije ili invazivnih radioloških procedura (implantacije stenta, na primer).

Operacija i postoperativni režim

Ukoliko postoje simptomi nedovoljne ishranjenosti mozga – pojava znakova TIA, ili je osoba ranije već imala moždani udar – a uz to postoji i suženje na unutrašnjoj karotidnoj arteriji veće od 70 odsto, a posebno ako je to suženje neravne površine i sa prizidnim trombom ili znacima ulceracije, treba razmotriti mogućnosti za lečenje everzionom karotidnom endarterektomijom. Prof. dr Radak, iza koga su na hiljade uspešnih operacija te vrste, napominje da se ona izvodi u opštoj ili lokalnoj anastaziji i da se njome u potpunosti čisti suženje ili začepljenje karotidne arterije. Everzionom karotidnom endarterektomijom postiže se uspostavljanje normalne ishranjenosti mozga, sprečava se moždani udar, otklanjaju se simptomi kao što su nesvestice, vrtoglavice, privremena obnevidelost i zaboravnost, i sprečava se vaskularna demencija koja se javlja u slučaju kad je mozak dugotrajno izložen efektima slabe cirkulacije.

Operacija čišćenja arteriosklerotičnog plaka može da se izvede i standardnom karotidnom endarterektomijom, ali nakon što je prof. dr Radak 1993. uveo u praksu njenu napredniju varijantu, everzionu karotidnu endarterektomiju, od 1997. godine je nova metoda dominantna hirurška tehnika na Klinici za vaskularnu hirurgiju IKVBD. Prof. Radak objašnjava da se everziona endarterektomija, u najkraćem, od standardne razlikuje po tome što se arterija otvara poprečno, a ne uzdužno, čime se značajno skraćuje vreme klemovanja arterije, pruža mogućnost korekcije morfoloških anomalija i smanjuje procenat restenoza. Everziona metoda skraćuje period ishemije mozga tokom operacije, smanjuje mogućnost tromboze operisanog dela karotide i ostavlja glatku (ne-emboligenu) površinu arterije, čime se najuspešnije prevenira mogućnost moždanog udara.

Govoreći o eventualnim rizicima koje nosi ova operacija, prof. dr Radak kaže da se na Institutu za kardiovaskularne bolesti Dedinje godišnje obavi oko hiljadu takvih rekonstruktivnih zahvata na karotidnim arterijama, sa procentom ozbiljnih komplikacija ispod jedan odsto. Bez operacije, pacijenti kod kojih je indikovana karotidna endarterektomija imaju godišnji rizik od oko 30 odsto da dožive težak oblik moždanog udara, koji je u velikom broju slučajeva smrtonosan, te je jasno da su rizici bolesti daleko veći od rizika koje nosi sama operacija. Ovi rezultati Instituta su, inače, objavljeni u ozbiljnim međunarodnim časopisima i svrstavaju ga među najbolje evropske centre za lečenje kardiovaskularnih bolesti.

Nakon operacije, pacijenti se obično samo jedan dan zadržavaju u intenzivnoj nezi. Već trećeg dana se otpuštaju iz bolnice, i sposobni su za povratak svojim redovnom aktivnostima. Postoperativno se, štaviše, pacijentima bez pridruženih oboljenja savetuje da se što pre, i to sasvim aktivno, uključuju u sve životne i profesionalne aktivnosti, već nakon dvadesetak dana. Pacijentima koji imaju aterosklerozu i inače se savetuju svi oblici fizičke i mentalne aktivnosti, zato što je napor izazov za aktivaciju cirkulacije.

Kontrola faktora rizika

Ateroskleroza je najčešći uzrok stvaranja karotidnog plaka koji predstavlja osnovu za nastanak kompletne okluzije moždanih arterija. Na osnovu procene faktora rizika za nastanak ateroskleroze, pacijentima se pre svega savetuje prekid pušenja, kao i regulisanje telesne težine i ishrana koja nije opterećena koncentrovanim šećerom i zasićenim mastima. Najveći broj njih treba da leči druge osnovne bolesti – šećernu bolest, gojaznost, povišene masnoće u krvi, ali pre svega povišen krvni pritisak; regulisanjem hipertenzije, koja je jedan od glavnih faktora rizika, opasnost od moždanog udara smanjuje za 30 do 40 odsto.

Antiagregaciona terapija (klopidogrelom, malim dozama acetilsalicilne kiseline i, po potrebi, statinima) nastavlja se na duge staze, kao terapija koja treba da spreči napredovanje ateroskleroze na drugim arterijskim segmentima, ali i da očuva prohodnost operisane arterije. Redovni ultrazvučni pregledi karotidnih i vertebralnih arterija se, nakon operacije, obavljaju na svakih 6 do 12 meseci. Profesor Radak zaključuje da everziona karotidna endarerektomija – kao minimalno rizična operacija ukoliko se izvodi u specijalizovanoj i kvalitetnoj medicinskoj ustanovi –  nije naporna za pacijenta, a kroz normalizovanje moždane cirkulacije donosi mu potpuno nov kvalitet života.

Na osnovu dvadesetogodisnjeg iskustva u primeni metoda revaskularizacije mozga, na oko 14.000 pacijenata u IKVBD, prof. dr Đorđe Radak sumira nekoliko zanimljivih podataka. Godišnja incidenca moždanog udara za sva životna doba iznosi oko dva slučaja na 1000 ljudi. Među starijima od 65 godina, “šlog” doživi pet u svakih 100, a u opštoj populaciji gotovo jedna na svakih 100 osoba. Od cerebrovaskularnih bolesti koje mogu da dovedu do šloga, ishemija je glavni uzročnik – u oko 70 odsto slučajeva. Navedeni rizici su rezultat velikih svetskih epidemioloških studija, pri čemu su naši pacijenti u grupi visoko rizičnih, verovatno zbog težih oblika ateroskleroze koji se kod nas viđaju kao posledica visoko stresogenog načina života.

Izvor: belmedic.rs

Remodelovanje srca i lečenje matičnim ćelijama neka su od novijih rešenja za obolele od srčane insuficijencije. Kada lekovi ne pomognu i bolest se ne otkrije na vreme, postoji mogućnost ugrađivanja totalnog veštačkog srca, ili pumpe koja pomaže levoj komori u istiskivanju krvi.

U početku je brže zamaranje pri većem naporu jedini simptom ove podmukle bolesti, zbog čega se ona uglavnom otkriva u kasnim stadijumima, kaže, u intervjuu za “Novosti”, akademik dr Miodrag Ostojić, kardiolog internista u Institutu za kardiovaskularne bolesti “Dedinje”.

– Važno je što pre primeniti ACE inhibitore, beta blokatore ili, odnedavno, kombinaciju blokatora neprilizin receptora i blokatora angiotenzin receptora. Kod bolesnika koji imaju izrazito promenjenu geometriju, kada srce dobije oblik lopte, radi se i hirurško remodelovanje, dok je kod teških stanja jedino rešenje transplantacija – objašnjava prof. Ostojić.

* Koji stadijumi srčane slabosti postoje?

– Prva faza bolesti nastaje kada pacijent kojem je otkrivena srčana insuficijencija prividno nema fizička ograničenja, može rekreativno da se bavi sportom a da ga to ne dovede do zamora i gušenja. Ukoliko se oseća dobro kada miruje, ali brzo oseti zamor kada se fizički aktivira, to su znaci druge faze bolesti. Treći stadijum nastupa kada postoje znatna ograničenja, kada uobičajene dnevne aktivnosti dovode do umora i tegoba. U četvrtoj fazi, bolesnik je vezan za krevet i pri najmanjem kretanju dolazi do gušenja i zamaranja.

UZROCI NASTANKA ČESTO NEPOZNATI * DA li su poznati uzroci nastanka srčane slabosti? – U nekim slučajevima nemoguće je sa sigurnošću odrediti šta je prouzrokovalo srčanu slabost. To može da bude srčaniinfarkt, angina pektoris, visok krvni pritisak, aritmija, mane srčanih zalistaka, bolest srčanog mišića, preterana konzumacija alkohola… Ali, uzroci ovog oboljenja su često nepoznati.

* Koje vrste lekova nove generacije se koriste u terapiji?

– U zavisnosti od simptoma bolesti primenjuju se različiti medikamenti, dok je ponekad neophodna kombinacija više lekova. ACE inhibitori dobijeni od enzima jedne vrste zmijskog otrova, dokazano produžavaju život bolesnika. U kombinaciji sa beta blokatorima, smanjuju mortalitet i za 40 do 50 odsto. Osim toga, za lečenje srčane slabosti koriste se diuretici, antagonisti aldosterone, inotropi, digoksin… Neki od ovih medikamenata služe za ublažavanje simptoma, ali ne mogu da produže život.

* Šta ako takva terapija ne pomogne?

– Ima pacijenata u trećoj ili četvrtoj fazi bolesti, kod kojih nijedna savremena terapija nije dala rezultate. U tom slučaju, opcija je ugradnja implantabilnog kardioverter- defibrilatora (ICD), koji je sličan pejsmejkeru. U slučaju poremećaja ritma, isporukom šoka uspostavlja se normalan ritam. S druge strane, postoji resinhronizaciona terapija (CRT) koja šalje električne impulse pomoću dve elektrode na suprotnim stranama leve komore. Tako se dva suprotna zida kontrahuju jedan prema drugom, čime se ublažavaju simptomi. Treća opcija su mehanički uređaji (balon pumpa, VAD – ventricular assist device ili veštačko srce). Koristi se kod pacijenata koji čekaju transplantaciju, ali i kao alternativa transplantaciji i kod pacijenata koji nisu kandidati.

* Kakve rezultate je pokazala STICH studija u lečenju srčane insuficijencije?

– Ova velika studija, u kojoj je učestvovao Institut “Dedinje”, pratila je dugoročne rezultate pacijenata koji su imali izmenjenu strukturu srca. Umesto elipsoidnog, srce je prešlo u loptasti oblik i postalo uvećano, zbog čega je lošije funkcionisalo. STICH studija je podrazumevala remodelovanje srca hirurškim putem u elipsoidni oblik. Rađen je i autokoronarni bajpas, sa remodelovanjem srca. Iako je u početku ova studija smatrana neuspešnom, nakon 10 godina pokazalo se da remodelovanje i bajpas produžavaju život i da ljudi sa uvećanim srcem, kod kojih je to urađeno, žive duže od onih kod kojih ova intervencija nije primenjena.

* Dokle se stiglo u lečenju matičnim ćelijama?

– Pre 10 godina urađena je studija koja je izučavala terapiju matičnim ćelijama druge generacije. Uzimale su se iz ilijačne kosti, prečišćavale, stavljale u Petijevu šolju i tretirale faktorima rasta u specijalizovanoj laboratoriji u Belgiji, kako bi dobile nove karakteristike. Nakon osam nedelja, ćelije su se slale iz Belgije nazad u centre gde se studija radila. Tamo su ih preko katetera kroz koji je išla igla iz srčane šupljine ubrizgavali u srce. Cilj je bio da se razmnože, postanu novo živo tkivo, tj. napravi nova struktura.

* Hoće li ova metoda uskoro biti široko primenjena?

– U tom istraživanju, u kojem su učestvovali Klinički centar Srbije, Vojnomedicinska akademija, KBC “Zvezdara” i KBC “Bežanijska kosa”, pokazalo se da postoje određene prednosti ove metode. Ipak, osnovni parametar, a to je produženje života, nije postignut. Još se traže načini da se studija poboljša, ali u ovom momentu ovakvo lečenje još je u fazi eksperimenta. Primenjuje se samo u kliničkim studijama, uz pristanak zdravstvenih vlasti i pacijenata. Važno je da to pacijenti znaju, jer u svetu postoje mnogobrojne destinacije sa razvijenim zdravstvenim turizmom, gde se u cilju profita nudi lečenje matičnim ćelijama.

* To znači da je transplantacija i dalje jedino rešenje kod teških stadijuma bolesti?

– Transplantacija srca jeste jedino rešenje kod postojanja teške srčane insuficijencije, gde se lekovima, operacijom i dostupnim sredstvima ipak ne može pomoći. Transplantacija može drastično da poboljša preživljavanje i kvalitet života. Pacijenati koji bez nje ne bi preživeli više od godinu dana, žive 12 godina duže u 50 odsto slučajeva. Problem je što kandidati za transplantaciju moraju da sačekaju odgovarajućeg donora, kojih nema dovoljno.

Izvor;novosti.rs

INFARKT miokarda u Srbiji godišnje doživi između 15.000 i 18.000 stanovnika. Između ta dva broja “klackamo” se iz godine u godinu već pola decenije, pokazuju podaci Instituta za javno zdravlje “Dr Milan Jovanović Batut”, i nikako da se odlepimo sa trećeg mesta u svetu po mortalitetu od kardiovaskularnih bolesti, koji je veći samo u Rusiji i Ukrajini.

Baš zbog velike učestalosti srčanog udara i potrebe za brzom terapijskom reakcijom, lečenje infarkta miokarda predstavlja izazov, kako za kardiologe, tako i za ceo zdravstveni sistem, ističe u intervjuju za “Novosti” akademik profesor dr Goran Stanković, direktor Klinike za kardiologiju Kliničkog centra Srbije.

* Šta je poslednjih godina učinjeno u akutnom zbrinjavanju pacijenata sa ovom patologijom i kako danas izgleda terapija infarkta miokarda?

– Osnova uspešnog lečenja infarkta miokarda je brzo uklanjanje tromba iz zapušenog krvnog suda i time omogućavanje nesmetanog protoka krvi do srčanog mišića. Ovaj efekat se može postići ubrizgavanjem lekova u venu koji otapaju tromb, ili direktnom intervencijom na arterijama srca u sali za kateterizaciju. Ukoliko je sala za kateterizaciju dostupna unutar dva sata od javljanja lekaru, prednost ima interventno lečenje. U slučaju veće udaljenosti od sale za kateterizaciju preporučuje se ubrizgavanje trombolitičkih lekova u venu. Dakle, širenjem mreže sala za kateterizaciju u Srbiji povećava se i broj pacijenata sa infarktom miokarda kojima je dostupno pravovremeno interventno lečenje.

KONTROLA PRITISKA I ŠEĆERA * Kako se može prevenirati ponovljeni infarkt miokarda?
– Važno je da oboleli redovno uzimaju propisane lekove za regulisanje krvnog pritiska, šećera i masnoća u krvi, kao i da posećuju svog kardiologa na unapred zakazanim kontrolama, ili u slučaju novonastalih tegoba. Takođe, potrebno je da prestanu da puše i da koriguju način ishrane sa ciljem smanjenja unosa masnoća i usvoje redovni program fizičke aktivnosti, bar tri puta nedeljno po 30 minuta. Intenzitet fizičke aktivnosti zavisiće od stepena oporavka nakon preležanog srčanog udara.

* Koliko su pacijentima u Srbiji dostupni savremeni lekovi?

– Lečenje bolesnika sa akutnim infarktom miokarda u Srbiji se odvija u skladu sa preporukama Evropskog udruženja kardiologa. U cilju daljeg napretka potrebno je stvaranje jedinstvnih regionalnih mreža sala za kateterizaciju, koje su prilagođene regionalnim osobenostima, kao što je putna i bolnička infrastruktura.

* Da li smo uvođenjem novih terapija i interventnih procedura uspeli dapovećamo preživljavanje infarkta miokarda, i smanjimo posledice?

– Povećanjem dostupnosti interventnog lečenja za pacijente sa akutnim infarktom miokarda u prethodnim godinama, došlo je do smanjenja smrtnosti i dugoročnih komplikacija, kao što je pojava srčane slabosti. Dalji koraci usmereni su ka podizanju javne svesti o neophodnosti brze reakcije u slučaju pojave bola u grudima. Pacijenti ne bi trebalo da čekaju duže od pet, eventualno 10 minuta pre nego što kontaktiraju sa službom hitne medicinske pomoći, dok je u Srbiji ovaj vremenski period u proseku duži i od 30 minuta.

* Imamo li dovoljno centara i koji su aktuelni problemi u zbrinjavanju pacijenata sa infarktom?

– Iako je poželjno da na raspolaganju imamo veći broj sala za kateterizaciju, jednako je važno da radimo na unapređenju organizacije postojećih resursa, a u skladu sa objavljenim iskustvima drugih evropskih država. Naučno je dokazano da regionalno povezivanje sala za kateterizaciju u jedinstvenu mrežu dovodi do smanjenja smrtnosti kod pacijenata sa infarktom miokarda. Obrazovanje jedinstvenog sistema interventnog lečenja na nivou Beograda značajno bi poboljšalo naše rezultate. Bečki model se čini primenjiv i u našim uslovima, s obzirom na sličnu populaciju i broj dostupnih sala za kateterizaciju.

RIZIK OD NOVOG UDARA * Koliki je rizik od ponovljenog infarkta?
– Potrebno je da oboleli znaju da i nakon preležanog infarkta miokarda lečenog interventnim putem, uvek postoji rizik od pojave novog infarkta, koji nastaje usled stvaranja tromba u nekom drugom segmentu srčane arterije ili na mestu prethodno ugrađenog stenta. Rizik od stvaranja tromba unutar prethodno ugrađenog stenta, i time ponovnog nastanka srčanog udara, kreće se od jedan do dva odsto na godinu dana.

* Kako je organizovana služba za infarkte miokarda u Kliničkom centruSrbije?

-Lečenje pacijenata sa akutnim infarktom miokarda u Kliničkom centru Srbije se odvija kroz saradnju sale za kateterizaciju sa koronarnom jedinicom Urgentnog centra i Gradskim zavodom za hitnu medicinsku pomoć. U našoj sali se godišnje obavi između 1.000 i 1.200 interventnih procedura kod pacijenata sa akutnim infarktom miokarda, što nas svrstava među najveće centre u Evropi. Da bi se održao visok kvalitet rada potrebno je da pored unapređivanja infrastrukture, proširimo postojeći kadar i investiramo i u edukaciju naših sestara i lekara.

* Na koji način i pojačanjem kojih resursa bismo uspeli da smanjimoporaznu statistiku obolevanja i umiranja od bolesti srca, pa i iinfarkta?

– Jedan od načina da se lečenje kardiovaskularnih oboljenja podigne na viši nivo je kroz učestvovanje u naučno-istraživačkim projektima sa kolegama iz vodećih svetskih institucija, čime se našim bolesnicima omogućava pristup savremenim terapijskim protokolima. Kao izraz dugogodišnje saradnje, na međunarodnom skupu interventnih kardiologa koji se održava 9. i 10. septembra ove godine u Beogradu, pored poznatih imena svetske interventne kardiologije iz Japana, Kine, Španije, Nemačke, Danske i Francuske, učestvovaće i budući predsednik Evropskog udruženja interventnih kardiologa, profesor Andreas Baumbah. Ovim skupom želimo da Beograd i Srbiju postavimo na mapu značajnih istraživačkih centara u veoma dinamičnoj oblasti interventnog lečenja kardiovaskularnih oboljenja.

Izvor;novosti.rs

ČAK 1,7 milijardi ljudi na svetu je gojazno. U Srbiji, svaka peta osoba pati od ove bolesti koja je poprimila razmere epidemije, a godišnje između 40 i 60 pacijenata mora da se operiše kako bi spaslo život i zdravlje.

U razgovoru, za “Novosti”, akademik profesor dr Dragan Micić, šef Katedre za endokrinologiju na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i predsednik Srpskog udruženja za proučavanje gojaznosti, objašnjava da ovo oboljenje ide “ruku pod ruku” sa dijabetesom, hipertenzijom, problemima sa začećem, pa čak i nekim formama karcinoma. Naglim gubitkom kilograma problem se ne rešava.

– Naše telo je takvo da, kada jednom izgubite kilograme, organizam panično pokušava da ih vrati, i mora da prođe vreme da se to promeni. Sredstva koja se reklamiraju, a koja su na nivou diuretika, funkcionišu kao efekat sunđera. Kilograme naglo izgubite, ali se oni naglo i vrate, jer telo teži da se vrati u stanje pre početka gubitka kilograma – kaže profesor Micić.

* Koliko gojaznih ljudi ima u Srbiji?

– Prema poslednjim istraživanjima Instituta za javno zdravlje, u Srbiji 35,1 odsto osoba ima prekomernu telesnu težinu, 21,2 odsto osoba su gojazne, dok 40,4 odsto ima normalnu težinu. Kada su u pitanju deca njih 8,3 odsto do 15, 5 odsto ima višak kilograma, a 3,7 do 15,2 odsto je gojazno.

* Da li se taj broj i dalje povećava?

– Ne zaostajemo za epidemijom koja se pojavila u celom svetu. Po broju gojaznih, sada se nalazimo negde na sredini lestvice. Ipak, najviše zabrinjavaju prognoze, kojima se najavljuje sve veći porast gojaznih.

* Kako je došlo do takve epidemije?

– Promenom životnog stila sedamdesetih godina, ljudi su počeli da unose mnogo više kalorija nego što im je realno potrebno, a da se pritom mnogo manje kreću. Fizički se ne troše i uglavnom sede, ali jedu iz zadovoljstva. Rešenje nije vezano samo za teretane i fitnes centre, već za jednostavne aktivnosti kao što je šetnja, koja se preporučuje pet puta nedeljno po 15 do 30 minuta, uz blago znojenje.

* Dakle, hedonizam je kriv za gojaznost?

– Tu treba razumeti patogenezu. U nervnom sistemu imamo centar za kontrolu unosa hrane. U idealnim uslovima, koliko potrošimo – toliko unesemo. Ono što nam “kvari sreću” je hedonistički centar, koji posle dobre hrane stvara prijatan osećaj pospanosti i blaženstva. To nas tera da nastavimo da uzimamo hranu, iako nam nije potrebna. Kada razgovarate sa gojaznim pacijentima, svi će priznati da je hedonizam krivac za to što jedu previše. Danas smo pod stresom više nego ikada, pa nam unos nezdrave i ukusne hrane brzinski podiže nivo serotonina, “hormona sreće”.

* Za koje bolesti je gojaznost “okidač”?

– Generalno, gojaznost povećava mortalitet, ponekad za 30 do 40 odsto. Postoji udružena epidemija, pri čemu gojaznost zapravo prethodi dijabetesu, hipertenziji, poremećaju metabolizma, čak i nekim formama karcinoma. Ono što je malo poznato, to je da gojaznost može da dovede do poremećaja u reproduktivnom zdravlju, kako kod muškaraca, tako i kod žena. Pokazalo se da što je kvalitet sperme lošiji, to je muškarac gojazniji.

* Gojaznost u detinjstvu takođe može da ostavi posledice?

– Postoji izreka da je gojazno dete budući gojazan čovek. Ako ste rano postali gojazni, to će ostaviti posledice i povećati rizik da budete gojazni i tokom kasnijeg života.

* Kako se ovaj problem rešava u svetu? Postoji li nešto efikasno?

– U Americi, gde je 60 odsto ljudi gojazno, farmaceutska industrija pokušava da reši problem medikamentima, kojih trenutno ima pet na tržištu. Oni su usmereni ka centralnom nervnom sistemu i funkcionišu tako što smanjuju apetit i povećavaju energetsku potrošnju. Ipak, ne dobijaju se kroz redovno zdravstveno osiguranje, jer bi to bili ogromni troškovi za državu. U nekim zemljama postoje različite inicijative, recimo, pokušaj da se ograniči količina šećera u napicima, jer se smatra da je to jedan od uzroka epidemije. Jedan gradonačelnik Istanbula, koji je bio arhitekta, zatražio je da se ne sme napraviti nijedan novi kvart, ukoliko nema biciklističku stazu. Takve mere mogu dugoročno da pomognu.

* Jesu li neke konkretne mere preduzete u našoj zemlji, kako bi se sprečila dalja epidemija?

– Mislim da je održana tribina u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti prošle godine probudila pažnju javnosti i Ministarstva zdravlja, nakon čega se aktivnije radi na prevenciji. Pokrenuta je akcija da se vrati užina u škole, koja je propisana i koja je kalorijski dobro podešena, umesto da deca kupuju brzu hranu koja je prava kalorijska bomba. U pojedinim školama to je već regulisano. Nadam se da će tako biti svuda. Osim toga, postoje inicijative nevladinih organizacija i Ministarstva sporta da se u gradskim parkovima vrate tereni za decu, da mogu da igraju košarku, rukomet, fudbal. Ceo svet se bori protiv gojaznosti i nije jednostavno da se taj problem reši.

* Šta sa onima kojima dijeta i aktivnost ne pomognu?

– U Kliničkom centru Srbije bavimo se i barijatrijskom hirurgijom. Ona može da pomogne osobama koje su životno ugrožene i primenjuje se u relativno malom broju slučajeva. Postoje stoga indikacije za to: indeks telesne mase iznad 40 ili iznad 35 uz postojanje komorbiditeta. Činjenica da pacijent svim prethodnim merama nije izgubio na težini takođe predstavlja indikaciju. Operacija nije magični postupak, već se životni stil mora drastično promeniti i nakon intervencije.

POSLE 50. SVE SE “LEPI”

* Zašto mnogi s godinama postaju deblji, da li je taloženje kilograma posledica starenja?

– Prirodan proces je dobijanje po pola kilograma godišnje nakon 50. godine života. To znači da ćete tokom jedne decenije dobiti pet kilograma više. Pa sledeće decenije, još pet. Zbog toga u srednjem i starijem životnom dobu treba voditi više računa o ishrani nego u mladosti.

INDEKS

* Kako da proverimo da li pripadamo grupi gojaznih prema zvaničnim merilima?

– Indeks telesne mase se dobija ako svoje kilograme podelite sa kvadratom svoje telesne visine, izražene u metrima. Tako dobijate svoj broj i ukoliko je on od 20 do 25, to znači da imate normalnu telesnu masu. Brojevi od 25 do 30 pokazuju povećanu težinu, dok sve preko 30 znači gojaznost.

Izvor;novosti.rs

Profesor dr Elka Stefanova, neurolog KCS, o mogućnostima da se očuvaju kognitivne funkcije i u poznim godinama: Ako dođe do povlačenja i usamljenosti onda je to veliki problem, jer tada čovek brže stari i propada

ZAŠTO neki ljudi već na ulasku u treće doba postaju dementni, a neki i duboku dočekaju “oštrog uma”, još ne postoji egzaktno objašnjenje. Jedino se zna da je starenje glavni faktor rizika za razvoj ove bolesti, ali ne kod svih. Prema nekim teorijama, demencija se, pre nego što počne ispoljavanje simptoma, razvija 12 godina, a po nekim mišljenjima čak 25 godina. Rizik da se postane dementan povećava se posle 65. godine života i raste na svakih pet godina. Najveći broj obolelih registruje se u 75, dok je posle 85. godine dementno čak 40 odsto starih.

U intervjuu za “Novosti” prof. dr Elka Stefanova, neurolog Kliničkog centra Srbije, kaže da čovek dostiže vrhunac u procesima učenja i pamćenja u 21. godini života i da se taj dobar nivo održava do 65. godine:

– Posle 65. godine može da se smanji kapacitet učenja, ali ne dolazi ni do kakvih oštećenja koja utiču na kognitivne funkcije. Dakle, i stariji ljudi mogu da uče potpuno normalno samo im je možda potreban veći broj ponavljanja. Aktivno učenje i pamćenje u značajnoj meri sprečavaju razvoj demencije.

* Da li hronične bolesti, koje su često pratilac starenja, utiču na sposobnost učenja i pamćenja?

– Stalno merenje krvnog pritiska, pravilna ishrana kod dijabetesa, problemi sa nesanicom ili druge hronične bolesti mogu da deluju u opštem smislu demotivišuće na osobu. Međutim, one ne sprečavaju da se “mozak vežba”, da se osoba druži sa porodicom, ali i prijateljima. Tako da su najvažnije dobra volja, zainteresovanost i radoznalost. To su ključne osobine koje utiču na očuvanje i vitalnost mentalnog zdravlja. Jedino je problem kada potoji oštećenje sluha i radikalno slabljenje vida, tako da bi ta stanja trebalo sprečiti i lečiti na odgovarajući način.

ZABORAVLjENO ZAUVEK * Koji simptomi upućuju na propadanje pamćenja? – Kada osoba ne može da se seti skorašnjih događaja, razgovora ili drugih ljudi znaci su da je demencija prisutna. Svima može da se dogodi da zaborave, ali dementnim osobama ništa ne može da pomogne da se sete onoga što su zaboravili. Takođe, demencija znači i javljanje problema u svakodnevnom funkcionisanju, kao što je popunjavanje uplatnice, odlazak u poštu ili banku. Vrlo brzo se gubi i ta operativna sposobnost.

* Zbog čega je onda tako visok procenat dementnih posle 85. godine?

– Nije sasvim poznato šta utiče na to da se kod nekoga razvije demencija, ali za sporadično javljanje demencije starost je najvažniji faktor rizika. Uglavnom, svega 2,5 odsto pacijenata je genetski predisponirano za ovu bolest. Ipak, ono što je poznato jeste da povlačenje u sebe, smanjivanje kontakata sa drugim ljudima, nespremnost na promene i nezaintersovanost u savladavanju novina i uopšte nezainteresovanost za svakodnevne događaje brže vodi u probleme sa učenjem i pamćenjem, tačnije u demenciju. Osobe koje u zrelim, pa i starijim godinama imaju mnogo obaveza, sporije stare u svakom smislu.

* Kako odlazak u penziju utiče na zainteresovanost za učenje, savladavanje novih veština?

– Kod nas dominira takav kulturološki fenomen da ljudi misle da kada odu u penziju završili su sa svim interesovanjima. U svetu ljudi planiraju čime će da se bave kada se penzionišu. Vrlo je važno i da se po prestanku rada uče nove stvari, savladavaju nove tehnike bez obzira na to o čemu je reč. Važno je da i u ovom periodu života čovek ima čemu da se posveti, da ga nešto motiviše. Svejedno da li je to briga o unucima, učenje stranog jezika ili odlazak na ples.

* Šta se dešava ako nije tako?

– Ako dođe do povlačenja i usamljenosti onda je to veliki problem, jer tada čovek brže stari i propada. Jako je bitno da ljudi budu svesni da starenje ne znači nužno bolest, već je i to period kada mogu da se dogode promene i čovek se suoči sa izazovima. Dakle, koliko je osoba spremna da koristi sve blagodeti života, u tolikoj meri može da sačuva vitalnost i dobro zdravlje.

* Postoje li lekovi ili preparati koji mogu da doprinesu očuvanju kognitivnih funkcija?

– Nijedna studija do sada nije pokazala da postoji nešto što bi moglo da prevenira demenciju, niti da prevenira propadanje, niti da produži život. Studija koja je trajala sedam godina, sa velikim dozama preparata i vitamina koji se preporučuju za bolje pamćenje, takođe je pokazala da nema efekta. Samo može da bude veća šteta nego korist.

* Koji su konkretni saveti za očuvanje oštrine uma?

– Važno je razvijanje novih sposobnosti, svakodnevno lagana fizička aktivnost, ishrana koja odgovara mediteranskoj trpezi, druženje i planiranje aktivnosti.

Izvor:novosti.rs

Neplodnost u braku mogu da izazovu brojni faktori, između ostalog i neodgovarajuća funkcija štitaste žlezde – tiroide. Osim toga, smanjena funkcija štitaste žlezde povećava rizik od spontanog pobačaja i prevremenog porođaja, a izazva i komplikacije koje štetno utiči na razvoj mozga fetusa. Ukoliko duže od šest meseci do godinu dana bezuspešno pokušavate da ostanete trudini, zamolite lekara da proveri nivo hormona štitaste žlezde i vama i vašem partneru. Jer da bi se održala normalna funkcija testisa i jajnika neophodno je da tiroidea pravilno funkcioniše. Ako ona proizvodi previše (povećanafunkcija) ili premalo (smanjena funkcija) hormona, to negativno utiče na plodnost.

HIPERTIREOZA KOD MUŠKARACA…

Nastaje kada tiroidna žlezda u krvotok luči višak hormona. Iako to nije tako čest slučaj, muškarci mogu da obole iz više razloga, uključujući Gravesovu bolest, predoziranje tirodinim hromonima kod terapije hipotireoze, zbog previše joda u ishrani, nodusa ili zapaljenja tiroidne žlezde (poznatog kao tireoodotos). Ako imate problem sa plodnošću a u isto vreme ste nervozni, razdražljivi, imate ubrzan rad srca, slabost u mišićima, pojačano znojenje, drhtanje ruku, gubite na težini, osetljiviji ste na toplotu, recite to svom lekaru.

Smanjena funkcija štitaste žlezde (hipotireoza) usporava metabolizam i na više načina je povezana sa plodnošću. Kao prvo, smanjuje libido i dovodi do erektilne disfunkcije. Takode, hipotireoza ima negativan uticaj na morfologiju spermatozoida. Simptomi su: umor, mentalna konfuzija, slaba koncentracija i pamćenje, depresija, povećana osetljivost na hladnoću, povećanje telesne težine i suva koža.

… I ŽENA

Hipertireoza je do osam puta zastupljenija kod žena i može da izazove poremećaj u ovulaciji, neredovan ciklus i teškoće pri začeću ili iznošenju trudnože do kraja. Na problem sa lučenjem štitne žlezde mogu da ukažu nezdrav gubitak težine, slabost, razdražljivost, ubrzan rad srca…

Žene sa hipotireozom mogu da imaju povremeno i slabo menstrualno krvarenje. Pojedine se susreću i sa izostankom ciklusa. Kadatiroidna žlezda ima smanjenu funkciju, nivo prolaktina, hormona koji stimuliše proizvodnju majčinog mleka nakon porodaja, može da zadrži ovulaciju. Ukoliko se ne leči, stanje se pogoršava tokom trudnoće. Pored toga što utiče na fetus, može da dovede do dugoročnih problema sa štitnom žlezdom majke, a i kod novorodenčeta u toku života. Hipotireoza se leči hormonima koji funkcionišu identično onim koje proizvodi štitna žlezda. Terapijom se obično poboljšava ili normalizuje nepravilnost u menstrualnom ciklusu, odnosno abnormalnost spermatozoida i erektilna disfunkcija kod muškaraca. Na taj način im se vraća plodnost. Ukoliko hipotireoza proizilazi iz nedostatka joda, lekar će preporučiti suplemente joda kao dodatak ishrani.

LEČENJE

Ako se ustanovi da imate hipertireozu, lečenje može da obuhvati lekove, terapiju radioaktivnim jodom ili operaciju. Kod žena terapija radioaktivnim jodom pre začeća obično eliminiše potrebu za antitiroidnim lekovima. Iz prevenitivnih razloga, tek šest meseci nakon terapije radioaktivnim jodom žena treba da nastavi s pokušajima da zatrudni. Za muškarce je dovoljno da sačekaju četiri meseca.

Ako imate problem sa plodnošću a u isto vreme ste nervozni, razdražljivi, imate ubrzan rad srca, slabost u mišićima, pojačano znojenje, drhtanje ruku, gubite na težini, osetljiviji stenatoplotu, recite to svom lekaru

Simptomi hipotireoze su:

Umor, mentalna konfuzija, slaba koncentracija i pamćenje, depresija, povećana osetljivost na hladnoću, povećanje telesne težine i suva koža

Jod od vitalnog značaja

Svetska zdravstvena organizacija nedostatak joda dovodi u vezi sa neplodnošću jer je ovaj element povezan sa zdravom proizvodnjom tiroidnih hormona, koji su od vitalnog značaja za plodnost i začeće. Potrebno je uzimati suplemente joda od trenutka kad počne da se planira trudnoća, tokom nje i perioda dojenja, ali samo po preporuci i pod nadzorom lekara. Zene u reproduktivnom periodu dnevno treba da uzimaju u proseku 150 mikrograma joda.

Korak napred u lečenju steriliteta

Vantelesna oplodnja daje veliku nadu parovima u borbi za dobijanje potomstva. Ali ovaj postupak predstavlja izazov, i fizički i emocionalni. Naime, početni segment vantelesne oplodnje jeste stimulisanje ovulacije kako bi se dobio veći broj jajnih ćelija. Za to se koriste hormoni hipofize koji podstiču jajnike na produkciju. Ovi hormoni mogli su da se daju samo u obliku injekcija, i to u proseku dva do četiri puta dnevno. Iskustva pacijentkinja i nas lekara govore da je upravo svakodnevno primanje većeg broja injekcija jedan od glavnih razloga teškog podnošenja terapije. Zato pomaci u ovoj oblasti, poput elonva terapije, imaju višestruku korist i prednost ističe prof. dr Aleksandar Ljubić, stručnjak na polju vantelesne oplodnje i lečenja steriliteta. Ova najsevremenija metoda, koja se odskora primenjuje i kod nas, pomaže da stimulacija jajnih ćelija prode jednostavnije, komfornije i bezbolnije. Naime, elonva metoda podrazumeva da se samo jednom aplikacijom postiže adekvatan nivo tog hormona u krvi pacijentkinje, dovoljan za period od sedam dana. Kako ističe prof. dr Ljubić, kod trećine pacijentkinja to je dovoljno za postizanje zrelosti ćelija bez ikakve dodatne terapije.

Česta pitanja

Koliko su česti problemi tiroidne žlezde kod muškarca?

• Pošto žene pet do osam puta češće imaju problema sa štitastom žlezdom, ovaj poremećaj se često zanemaruje kao mogući uzrok neplodnosti muškarca.

Kakva je veza između erektilne disfunkcije i tiroidne žlezde?

• Erektilna disfunkcija može da upozorava na ozbiljne probleme, kao što su srčana oboljenja ili poremaćaji u radu tiroidne žlezde. Na primer, hipotireoza i hipertireoza podjednako mogu da izazovu umor, što utiče na smanjenu seksualnu želju i erektilnu snagu. Ako testovi pokažu hormonski disbalans, odgovarajuće lečenje vratiće normalnu seksualnu funkciju a time i plodnost.

Na koji način poremećaja funkcije štitaste žlezde utiče na plodnost?

• Test za proveru funkcije tiroidne žlezde potrebno je uraditi naročito ako neko u porodici ima tu vrstu problema. Hormonski disbalans usled povećanog (hipertireoza) ili sniženog nivoa (hipotireza) tiroidnih hormona može da omete ovulaciju, što dovodi do neplodnosti.

Da li je moguće da imam problem sa funkcijom štitaste žlezde iako su rezulta ti analize krvi normalni?

• Apsolutno je moguće ako se TSH i FT4 koriste kao jedini pokazatelji pravilne funkcije tiroidne žlezde. Da bi se postavila pravilna dijagnoza, potrebno je uraditi dodatne testove, te ispitati i snimiti tiroidnu žlezdu.

Je li bezbedno da uzimam lekove za poremećaj funkcije tiroidne žlezde dok pokušavam da zatrudnim?

• Jeste. Nije bezbedno da ne uzimate lekove ukoliko su potrebni. Sintetički oblik tiroidnog hormona dovodi nivo tiroidnih homorna u normalne granice. Ovaj način lečenja je bezbedan i ne predstavlja pretnju razvoju deteta.

Kada se funkcija tiroide vrati na normalu i kada zatrudnim mogu li da prestanem sa uzimanjem lekova?

• Ne. Kada prestanete sa uzimanjem propisanog leka, hipotireoza će se opet pojaviti, a ona tokom trudnoće može dovesti do brojnih komplikacija. Nedostatak tireoidnog hormona nepovoljno utiče na razvoj mozga i rast fetusa, može da bude uzork nedovoljne težine bebe na rodenju i radanja mrtvorodenčeta. Uvek se konsultujte sa endokrinologom pre početka i prestanka uzimanja terapije. Uz malo izuzetaka, hipotireoidizam traje čitav život i zbog toga morate nastaviti sa uzimanje propisane terapije, uz obaveznu konsultaciju sa specijalistom.Iz preventivnih razloga, tek šest meseci nakon terapije radioaktivnim jodom žena treba da nastavi s pokušajima da zatrudni

 Profesor dr Aleksandar Ljubić

spec. ginekologije i akušerstva,

U Srbiji svake godine od raka debelog creva oboli oko 4.500 ljudi. U zavisnosti od stadijuma bolesti, pacijenti po medicinskom protokolu prolaze put od zračenja, operacije do primanja hemoterapije. Savremena hirurgija omogućava da se, sem klasične hirurške intervencije, mogu obavljati i laparoskopske operacije, koje spadaju u manje invazivne intervencije i posle kojih se pacijent brže oporavi.

Prof. dr Goran Barišić, iz Klinike za digestivnu hirurgiju – Prve hirurške klinike Kliničkog centra Srbije, pojašnjava da laparoskopska hirurgija podrazumeva izvođenje operacije pomoću specijalne kamere i instrumentima koji se u trbušnu duplju uvode kroz male otvore (5 do 12 milimetara), pri čemu se tok operacije posmatra na ekranu. Cilj laparoskopske hirurgije je maksimalna redukcija hirurške traume, kako bi bolesnici imali što manje bolova i neugodnosti posle operacije i da bi se što pre oporavili i vratili uobičajenim aktivnostima. Ovo se postiže pre svega izbegavanjem velikog reza na trbušnom zidu, koji je najčešće neophodan u većini klasičnih operacija debelog creva.

– Često se misli da laparoskopska hirurgija isključuje postojanje hirurškog reza odnosno rane. U nekim slučajevima, kad je organ koji se odstranjuje mali (na primer u slučaju žučne kese ili slepog creva) nije potreban hirurški rez jer se organ vadi iz trbušne duplje kroz neki od otvora napravljenih za plasiranje instrumenata ili kamere. Kod većine laparoskopskih operacija debelog creva neophodan je mali rez koji se najčešće pravi iznad pubične kosti (kao kod carskog reza), kako bi se kroz taj otvor izvadio deo debelog creva. Zbog manje hirurške traume znatno je smanjen postoperativni bol, bolja je postoperativna plućna funkcija, brže se uspostavlja rad creva, tako da pacijenti već prvog dana posle operacije mogu da piju tečnost, a potom i da uzimaju hranu. Zbog toga je oporavak brži, pa je i ležanje u bolnici nekoliko dana kraće – naglasio je dr Barišić.

Brojne studije su dokazale da se laparoskopskim pristupom može uraditi onkološki ispravna, odnosno radikalna operacija, što znači da su šanse za izlečenje iste kao i u klasičnoj hirurgiji. Nažalost, nije uvek moguće operaciju obaviti laparoskopskim putem. To zavisi od više faktora, od kojih su najznačajniji vezani za bolesnika, odnosno njegovu telesnu konstituciju, vrstu bolesti, veličinu i položaj tumora, da li je karcinom metastazirao, da li je osoba ranije imala neku operaciju… Važan faktor je i znanje i iskustvo hirurškog tima.

– Nekada se operacija započne laparoskopski, ali se zbog teškog, najčešće neočekivano komplikovanog operativnog nalaza, mora završiti na klasičan način. Zato je preoperativna dijagnostika izuzetno važna u proceni i odabiru načina lečenja. Da bi se laparoskopska hirurgija uspešno obavila, neophodno je, pored dobre tehničke opremljenosti, imati i posebno edukovan tim koji, pored hirurga, uključuje i radiologe, anesteziologe, patologe, onkologe. To se pre svega odnosi na laparoskopsku hirurgiju raka završnog dela debelog creva, odnosno rektuma. Kao i u klasičnoj, laparoskopska hirurgija rektuma je potpuno drugačija od hirurgije kolona, jer je znatno teža i kompleksnija, pre svega zbog skrivenog položaja rektuma i njegovih složenih odnosa sa važnim organima i neurovaskularnim strukturama u maloj karlici – pojašnjava dr Barišić.

Ove operacije mogu dovesti do brojnih posledica, kao što su nemogućnost kontrole stolice, impotencija, poremećaji ejakulacije i mokrenja, što drastično narušava kvalitet života bolesnika. Stoga se u nekim razvijenim zemljama hirurgijom karcinoma rektuma mogu baviti samo iskusni kolorektalni hirurzi u specijalizovanim centrima koji su tehnički i kadrovski opremljeni za izvođenje ovakvih zahvata.

– Inicijalni troškovi laparoskopskih operacija nešto su veći u odnosu na klasične zbog specijalne opreme i instrumenata neophodnih za izvođenje laparoskopskih operacija, ali kada se tome doda brži oporavak bolesnika, kraće ležanje u bolnici i brži povratak na posao, razlike u troškovima nisu tako značajne. U našoj zemlji se laparoskopska hirurgija debelog creva sve više radi, zahvaljujući boljoj tehničkoj opremljenosti i edukaciji kadrova. Na Prvoj hirurškoj klinici praktično se obavlja duže od 10 godina – dodao je dr Barišić.

Pored svih operacija raka debelog creva, laparoskopskim putem se operišu i benigne bolesti debelog creva, kao što su inflamatorne bolesti creva, divertikuloza, hronična opstipacija, prolaps, odnosno ispadanje debelog creva, materice, vagine i mokraćne bešike…

Izvor:politika.rs