Morski puževi koji žive u Indijskom i Tihom okeanu, čija se veličina kreće od 2,5 do 23 cm spadaju među najotrovnija morska stvorenja. Reč je o mesožderima koji se ovisno o vrsti hrane crvima, puževima i ribama koje ubijaju tako što ih gađaju pipcima iz kojih ispuštaju snažan otrov koji žrtve paralizuje trenutno. Prema ljudima nisu agresivni, a budući da je reč o noćnim životinjama koje se preko dana uglavnom skrivaju, susreti s ljudima su retki.

Najčešće stradavaju sakupljači školjaka i kućica puževa. Najveći problem kod uboda je što protuotrov za njihove ubode ne postoji, već se žrtve leče održavanjem u životu toliko dugo dok iz njihovog organizma ne izađu toksini. Otrovnost ovisi o vrsti. I dok su posledice uboda nekih vrsta stožastih puževa identične ubodima pčela, neke vrste imaju toliko snažan otrov da bez problema ubiju čoveka. Od 500-inak priznatih vrsta kao najotrovnijeg National Geographic navodi Conus Geographusa, puža čija se veličina kreće između 10 i 15 cm. Poznat je i kao “cigareta puž” jer žrtve nakon uboda navodno umiru u vremenu potrebnom da se popuši jedna cigareta. O koliko otrovnim puževima se radi dovoljno govori podatak objavljen na Wild-facts.com – jedna kap otrova koju proizvede mramorni stožasti puž dovoljna je da usmrti 20 ljudi. Možda zvuči ironično, ali među spojevima pronađenim u njihovim otrovima nalaze se proteini koji, kada se izoliraju smanjuju ljudsku bol i do 100 puta jače od morfijuma.

Potpuna je misterija već vekovima unazad da uglavnom smrtonosni otrovi sadrže i moćne proteine od kojih se prave izuzetno važni lekovi, posebno analgetici. Isti je slučaj i sa otrovom ove morske životinje koja u svom telu krije za sada najmoćniji lek protiv bolova ikada pronađen.

Istovremeno, pored morskog puža, trenutno se ispituju i sastojci ništa manje opasnih otrova možda jedne od najopasnijih otrovnih životinja na svetu, žabe, poznatije kao “otrovna strela”, koja obitava na prostoru centralne Južne Amerike (Ekvador). Njen je otrov toliko jak da jedna doza od nekoliko mililitara dovoljna je da usmrti čak i 2.000 ljudi. Još jedna životinja koja pomaže farmaceutima u potrazi za moćnim analgeticima je i retka vrsta pauka koji nastanjuje kontinentalni deo Australije, takozvani “levkasti pauk”, čiji je otrov takođe smrtonosan za čoveka.

Iz otrova morskog puža nastala je i prva verzija analgetika pod imenom “Ziconotide”, koji je do sada uspešno bio testiran na miševima, ali ovaj lek je jedino moguće primiti kao injekciju i to direktno u moždinu. Novija verzija leka izašla iz kanadskih farmaceutskih laboratorija može se koristiti i oralno, ali don sada lek nije testiran na ljudima, već samo na miševima, kod kojih su i najmanje doze imale fantastične rezultate. Očekuje se da će lek biti testiran i na ljudima i, prema tvrdnjama naučnika koji su radili na njegovoj izradi, ne bi trebalo očekivati bilo kakve nuspojave. Naprotiv, kako kažu, lek neće delovati na receptore opijata u mozgu, što znači da neće stvarati zavisnost.

ordinacija.tv

Neke vrste paukova proizvode veoma jake niti koje se ne kidaju i mogu biti dugačke čak 200 metara, pa plastični hirurzi sada žele da ih iskoriste za zašivanje pokidanih nerava kod ljudi, jer se paukove niti razgrađuju prirodnim putem i ne izazivaju upale tkiva.

Iako će većina ljudi verovatno odmah “opajati” paukovu mrežu kada je primeti u uglu svoje sobe, u naučnom, medicinskom centru Univerziteta u Hanoveru u nekoliko specijalno uređenih prostorija “mirno“ živi 30 do 40 paukova čije se niti koriste, prenela je nemačka medijska kuća Dojče vele (DW).

Pored laboratorije za plastičnu hirurgiju Kristine Almeling, koja već dugo radi na medicinskom fakultetu u Hanoveru, nalazi se prostorija u kojoj se nalaze samo grane visoke i po nekoliko metara. Paukove mreže u prostoriji su ogromne, neke čak prečnika jedan metar, a u prostoriji, na granama ih je tridesetak. “U ovoj prostoriji čuvamo paukove čije niti koristimo.

U ovom trenutku oni su idealne veličine. Pored ‘zlatno svilenih paukova’ tu je i nekoliko vrste ‘nefila’, velikih paukova koji mogu da narastu i do šest centimetara. Oni ovde imaju dovoljno prostora da tkaju svoje mreže”, objašnjava Almeling. U zadnjem delu tela pauka nalaze se žlezde koje luče niti, a naučnici pomoću pincete hvataju nit i lepe je za mašinu, koja je u suštini točak prečnika 30-ak centimetara. Kada točak počne da se okreće, on iz tela pauka izvlači nit koja može da bude dugačka čak i 200 metara.

Nit proizvodi jedna od sedam žlezda i pauk ne može da kontroliše lučenje, pa kada naučnici jednom uhvate nit, oni iz pauka mogu da izvuku kompletnu količinu odnosno dužinu niti. Od veličine i debljine pauka zavisi kolika će ona biti. Paukove niti su veoma čvrste i ne kidaju se i zato su naučnici sa odeljenja za plastičnu hirurgiju rešili da ih iskoriste za zašivanje oštećenih nervnih završetaka. Profesor Peter Fogt, šef odeljenja za plastičnu hirurgiju na klinici u Hanoveru smatra da paukove niti zaista mogu da pomognu. “Paukove niti veoma su čvrste i glatke.Veoma je važno i to što je u pitanju prirodni, a ne veštački materijal.

Kada se upotrebljava veštačka materija, javlja se opasnost od kidanja ili izazivanja različitih upala u čovekovom telu. Paukove niti razgrađuju se prirodnim putem i ne izazivaju upale u tkivu”, objasnio je Fogt. Profesor Fogt i njegov tim žele da iskoriste paukove niti za lečenje pacijenata stradalih u saobraćajnim nesrećama, na primer u slučaju oštećenja nerava u predelu ramena kod saobraćajki sa motociklima.

Tim pacijentima često ne može da se povrati čulo dodira u rukama i prstima, pa je njihov oporavak neizvestan, jer nervna vlakna ne mogu ponovo da se spoje. Implantacija paukovih niti u rame pacijenta trebalo bi da nervima “pokaže put” za ponovno spajanje. “Kroz šupljinu vene uzetu od svinje, provlači se stotinak paukovih niti koje na taj način pokazuju put jednom kraju prekinutog nerva ka drugom da bi oni ponovo srasli.

Tako se čitav splet nerava orijentiše po paukovim nitima“, objasnio je profesor Fogt. Do sada su testovi izvedeni na ovcama bili uspešni, a “sledeći na redu” trebalo bi da budu ljudi.

ordinacija.tv   Foto: Pixabay

Istraživači u Brazilu zainteresovali su se za ovaj otrov kada su osobe koje je pauk ujeo prijavile da su nakon ujeda osetile značajno poboljšanje u njihovom seksualnom životu.

Toksini koje stvara pauk iz Brazila Phoneutria nigriventer u stanju su da se izbore sa problemom erektilne disfunkcije za svega 20 minuta od njihovog ulaska u organizam.

Testovi koji su vršeni na pacovima pokazali su da otrov povećava otpuštanje hemikalije koja proširuje krvne sudove i poboljšava krvotok na način sličan onom na koji deluju konvencionalni lekovi za potenciju.

Sa druge strane, iako su lekovi poput vijagre revolucionalizovali lečenje problema sa erekcijom u poslednjih deset godina, skoro 30 odsto muškaraca koji ih uzimaju ne vide nikakve benefite. Za ove muškarce, jedno od rešenja jeste ubrizgavanje leka direktno u penis ili ugrađivanje pumpe koja povećava dotok krvi u organ, ali za većinu ovo nije prihvatljivo rešenje.

Lek koji bi bio spravljen od otrova ovog pauka mogao bi da se pokaže kao izuzetno efikasan.

ordinacija.tv  Foto: Krzysztof Niewolny ; Pixabay

Brazilska osa je endemska vrsta koja se može pronaći uglavnom na jugoistoku Brazila. Otrov koji ona sadrži sadrži nazvan je MP1, mogao bi da bude korišćen za pravljenje terapija kojima se leči rak, veruju naučnici.

Naime, istraživanja koja su nedavno sprovedena pokazala su da otrov koji se nalazi u žaoki pomenutog insekta ubija ćelije raka, pritom ne oštećujući zdrave ćelije u organizmu.

Dosadašnja ispitivanja su pokazala da otrov koji brazilska osa ima u žaoki, prilikom dodira sa ćelijom obolelom od raka izlazi na njenu površinu, stvarajuću rupe, kroz koje potom mogu da prodru molekuli koji omogućavaju ćeliji da funkcioniše i da normalno funkcioniše.

Naučnici veruju da će ovo otkriće pomoći da se lakše odredi terapija prilikom lečenja raka, prilikom koje se koristi kombinacija različih lekova i tokom koje se ubijaju različite ćelije raka u isto vreme.

Međutim, smatraju da u ovom slučaju treba biti veoma obazriv jer su istraživanja još u ranoj fazi i da detaljno treba ispitati kakav uticaj ovaj otrov može imati na ljudski organizam.

ordinacija.tv   Foto:pixabay

Kako postupiti ako se sa zmijom nađete “oči u oči”: Prva pomoć u slučaju ujeda zmije otrovnice (opis svih zmija na ovim prostorima)

U letnjim mesecima u našoj zemlji povećana je aktivnost zmija. Pri kretanju područjima u kojima ima zmija, treba nositi čvrstu obuću i što čvršće, duge pantalone, i strogo voditi računa o tome gde se spuštaju ruke i gde se staje ili seda, pošto su noge i ruke najčešća mesta ujeda.

BEZ NAGLIH POKTRETA, SAMO SE UDALJITE

Za početak da nas zmija ne bi ujela, najbitnije je paziti gde stajemo i šta hvatamo rukama.

Zmije koje se mogu naći u Srbiji obično nisu otrovne i ne predstavljaju opasnost po čoveka, a izuzetak su poskok i šarka, koje nastanjuju predele južno od Save i Dunava, odnosno, brdsko-planinske predele i kamenjare, a u ravničarskim krajevima, uglavnom su zmije koje nisu otrovne, mada nije isključena ni pojava otrovnica. Zmije kod nas mogu da porastu 1,5 ili čak i 2 metra, pa zbog toga deluju zastrašujuće. Mada od naših otrovnica (poskoka i šarke), ne preti neminovna smrtna opasnost, piše na sajtu Srpskog herpetološkog društva “Milutin Radovanović”, koje apeluje na sve medije i građane da ne šire paniku.
Otrovnice se od drugih zmija vrlo lako razlikuju: duž smeđih ili sivih leđa imaju tamnu cik-cak šaru. Šarke mogu biti i potpuno crne.

Ako slučajno naiđete na zmiju, pre svega ne treba da paničite i pravite nagle pokrete. Napravite korak, dva polako unazad i obiđite je. Ako ne pokušate da je uhvatite rukama, ili ne stanete na nju, zmija vas neće ujesti.

Ako se sa zmijom nađete “oči u oči” u vašem stanu ili dvorištu, najbolje je da pozovete dežurnu stručnu veterinarsku službu, ili specijalnu službu za hvatanje zmija koja se nalazi na Prirodno – matematičkom fakultetu.
Ali ako ste se sa zmijom suočili negde pored reke, ili u prirodi, samo je zaobiđite. Jer ta zmija nije došla kod nas, nego mi kod nje, u njeno prirodno stanište i ne treba da je uznemiravamo.

KAKO PREPOZNATI UJED OTROVNICE?

Ujed otrovnice poznaje se po dve ubodne ranice na odstojanju od šest do deset milimetara, koliki je razmak otrovnih zuba naših vrsta. Otrovne zmije po nekad nanesu i takozvani suvi ujed, pri kojem ne ubrizgaju otrov (tragovi zuba mogu postojati, ali su suvi).

Simtomi su: znojenje, opšta slabost, ubrzano disanje, dijarea, povraćanje i gubitak svesti. Tragovi ujeda obično krvare, brzo se javlja oteklina, utrnulost i crvenilo. U nekim slučajevima su mogući i masovni otoci. Ujed pri kojem zmija ubrizga otrov u ranu, praćen je, najčešće, bolom i otokom. Znaci trovanja zavise od opšteg zdravstvenog stanja ujedene osobe i od dela tela na koje je ujed : izraženiji su ako je ujedena starija osoba ili dete, ili ako je ujed lociran na glavi i vratu.

AKO VAS UJEDE ZMIJA, ZA KOJU MISLITE DA JE OTROVNA, POTREBNO JE PRIMENITI MERE PRVE POMOĆI I ODMAH SE OBRATITE NAJBLIŽOJ ZDRAVSTVENOJ USTANOVI KAKO BI MOGLA DA VAM DA PROTIVOTROV.

Od prve pomoći treba primeniti istiskivanje mesta ujeda do pojave sukrvice: rana se nikako ne sme isisavati, jer postoji velika šansa da u usnoj duplji postoji mikro-ranica, preko koje otrov može ući u krvotok. Otrov koji se zadržao na površini kože treba obrisati suvim ubrusom (otrov ne može da prodre kroz neoštećenu kožu).
Ujedeno mesto po mogućstvu tretirati hladnim oblogama. Osobi koju je ujela zmija treba dati što više tečnosti, najbolje vode. Uzimanje alkohola, kafe, čaja, energetskih pića ili bilo kojih lekova nije dozvoljeno: većina tih supstanci dovodi do širenja krvnih sudova i povećanja propustljivosti njihovih zidova (jednom rečju, pospešuje se cirkulacija krvi), čime se olakšava prodiranje otrova dalje od mesta ujeda.
Izuzetno je važno i da se osoba umiri: panika i nagli pokreti ili trčanje, između ostalog, ubrzavaju cirkulaciju krvi (i limfe) kroz organizam i doprinose širenju toksina kroz organizam.
Važno je imobilisati ujedeni ekstremitet. U nekim slučajevima (kada je osoba znatno udaljena od naseljenog mesta), može se primeniti i podvezivanje, ako je osoba ujedena za ekstremitet (ruku ili nogu). Podvezivanje se vrši uz oprez, jer se u slučaju neadekvatne podveske ili dužeg zaustavljanja krvotoka može naneti šteta veća od one koju bi prouzrokovao otrov.
Kao podvesku ne treba koristiti pertle, užad i slično, nego trakaste komade tkanine (na primer, zavoj). Cilj podvezivanja nije potpuno prekidanje cirkulacije iznad ujedenog mesta, nego njeno usporavanje, relativno ravnomerno raspoređenim pritiskom na većoj površini. Podvesku povremeno treba otpuštati (na oko 20 minuta), pa ponovo umereno pritezati. Nakon ukazane prve pomoći osobu treba transportovati do najbliže zdravstvene ustanove, gde će biti na odgovarajući način pregledana i zbrinuta.
Serum protiv zmijskog otrova sme dati samo lekar. Samoinicijativno davanje seruma van zdravstvene ustanove nije preporučljivo: moguća je pojava anafilaktičkog šoka, usled kojeg može doći do smrtnog ishoda, i to u roku od nekoliko minuta.
Mora se imati na umu da klinička slika i opšte stanje ujedene osobe izgledaju veoma loše, ali je prognoza posle ukazane prve pomoći pozitivna. Smrtni ishodi su, u slučaju ujeda naših otrovnica, izuzetno retki. Na otrov su osetljivija deca i stariji, kao i alergične, hronično obolele ili osobe slabijeg imuniteta. Zdrav, odrastao čovek se od ujeda, uglavnom potpuno oporavi i uglavnom ne oseća nikakve posledice.
Kako lekarska pomoć nije uvek dostupna, preventivne mere su, ipak najbitnije kada je u pitanju rizik od ujeda otrovnih zmija.

KARAKTERISTIKE ZMIJA U NAŠOJ ZEMLJI

U Srbiji živi 10 vrsta zmija, od kojih tri pripadaju porodici ljutica (viperidae), a 7 familiji smukova (colubridae).

OTROVNE ZMIJE

POSKOK je najrasprostranjenija otrovnica u Srbiji, prosečno je dug 60 do 70 centimetara, ali može dostići i do 100 centimetara, ali takvi primerci su retki.
Jasna karakteristika koja ga izdvaja od drugih zmija koje žive na teritoriji Srbije je izražen rog na vrhu glave , izrasline kože i tkiva. Leti su veoma aktivni.
Uglavnom naseljavaju topla mesta i osunčana staništa, poput kamenjara, osunčanih hrastovih šuma, kanjona i klisura, kao i mešano žbunasto-livadska staništa. Najčešće je aktivna preko dana. Može se popeti i na drveće visine do dva metra.

ŠARKE su uglavnom duge 50 do 70 centimetara. Mužjaci su obično svetlosivi, a ženke smeđe ili riđe, sa jasno izraženom tamnom cik-cak šarom duž tela.
Šarka uglavnom naseljava hladna i vlažna staništa, u nizijskom delu, obično mesta oko očuvanih hrastovih šuma i močvara, dok u planinama naseljava uglavnom delove oko šuma smrče i jele, kao i otvorena staništa iznad šumske granice.

Južno od Save i Dunava, balkanska šarka naseljava brdsko-planinska područja, a nađena je na Kopaonoku, Staroj planini, Vlasinskoj Visoravni, Šar planini, Prokletijama, ali i severno, na Fruškoj gori.
ŠARGAN, koji spada u vrstu šarke, najmanja je Evropska otrovnica. Prosečno porastu 30 do 40 centimetara, a retko i do 60.
Osnovna boja šargana je svetlo siva do svetlo braon, u zavisnosti od pola, a sa jasno izraženom cik-cak šarom, koja je obično tamno braon ili sivkasta. bočno, duž dela nalaze se braon ili crne tufne.
Naseljava visokoplaninske pašnjake i livade iznad 1.500 metara nadmorske visine. U Srbiji je ova vrsta veoma ograničeno rasprostranjena, i do sada je poznato da naseljava pojedina staništa na Prokletijama i Šar planini.

NEOTROVNE ZMIJE

Zmije koje se sreću u ravničarskim područjima Srbije su uglavnom neotrovne i bezopasne, ako se izuzme nekoliko lokaliteteta u Vojvodini u kojima ima i šarki. Najčešće se sreću smukovi i vrste vezane za vodu, ribarice i belouške. Sve ove vrste mogu da porastu do 1,5 metara, pa i do 2 metra. Moguće je videti i smukulju, ali ova vrsta je relativno retka. Dosta je i sitnija od ostalih, a ljudi je zbog riđe boje i šara, često mešaju sa šarkom. Neretko se i od ribarice pomisli da je šarka. Sve zmije mogu da plivaju i uglavnom se dobro penju po drveću i kućama.
Od neotrovnih zmija u Srbiji se često sreću, nekoliko podvrsta smukova, Eskuplapov, stepski i četvoroprugi smuk, zatim smukulja, belouška, šilac i ribarica.
RIBARICA, ili rečna zmija u Srbiji se još naziva potočara. Pretežno se hrani manjim ribama. Zbog njenih šara, naziva se i kockasta vodenjača.
Za razliku od belouške, kojoj je srodna, nema mrlje u zadnjem delu glave. Glava joj je trouglasta i izdužena, a gornja strana tela joj je svetlomrka ili maslinasto zelenkasta sa tamnim kvadratastim šarama. Dostiže veličinu do jednog metra. Živi najčešće u tekućim vodama sa brzim tokom.

ŠILAC, zmija čija se dužina kreće od 100 do 130 centimetar, jedna je od najbržih zmija na našim prostorima, ali se češće sreće u Hrvatskoj, nego u Srbiji.
Prepoznatljiva je po vitkom telu, na kojem je glava jasno istaknuta i ima dugačak rep. Živi na području jadranske obale, a voli i suva staništa i stenovita područja s gustom vegetacijom, kamenjare, pašnjake, oranice.

BELOUŠKA, ili barska zmija, najčešće poraste do 1 metar, ali može da dostigne i 2 do 3 metra dužine.
Iza glave ima po jednu svetlu mrlju sa svake strane. Glava joj je trouglasta, sa zaobljenom njuškom. Boja tela varira, uglavnom je sa gornje strane siva sa crnim mrljama, dok je donja bela. Živi u mirnim, sporotekućim vodama, a može se naći i po ljudskim naseljima, naročito oko staja.

SMUKULJA, poznata i kao lažna šarka, vrsta je neotrovne zmije koja živi u mnogim delovima Evrope. Dugačka je oko 70 centimetara i obično je smeđe boje, sa dva reda pruga, koje se spajaju na glavi.
Često živi na grmovitim, stenovitim padinama i obroncima klisura, a najčešće u suvim staništima.
SMUK, je neotrovna zmija koja se može naći širom Evrope i gotovo svim delovima Srbije. Dostiže dužinu i do 1,5 metara, ali može da naraste i preko 2 metra.
Naseljava svetlo belogorične šume i suva staništa, kao što su stene, kamenjari i ruševine. Može se naći u predelima sa grmljem i visokom travom. Dobar je penjač i može se često videti na drveću.

KAKO POSTUPITI SA LJUBIMCEM KOJEG JE UJELA ZMIJA?

Odmah ga odvesti u najbližu veterinarsku ustanovu kako bi se primenila odgovarajuća terapija.

ordinacija.tv

Ljudi širom sveta naučili su tokom svoje duge istorije da alkohol prave od gotovo svega. Gotovo da nema voća koje ne može fermentirati i destilirati, a neki su ovu svetu „umjetnost“ izveli na potpuno nove nivoe. Tako se alkoholu dodaju neki prilično bizarni aditivi koji imaju funkciju poboljšanja ukusa, dajujući posebne moći onome ko ih pije.

 Evo nekoliko alkoholnih pića koja nam je teško gledati, a kamoli zamisliti da pijemo:

Agwa de Bolivia, piće od lista koke

Ovaj zeleni liker pravi se od lišća koke, guarane, žen-šena, soka limete i još 36 drugih biljaka.

 Vino sa zmijama, gušterima i škorpionima

Ovo piće je samo za prave kauboje, koji pljuju u lice svakoj kuji koja kaže da je vino ‘vatreno’ i ‘razigrano’, a u slobodno vreme zubima i škorpionima love zube. Moramo reći da se slažemo: nema ništa bolje nego videti mrtvog guštera kako pluta u vašem piću.

Zmijsko vino

Veruje se da otrov smrtonosnih zmija poput kobri i zvečarki može da bude razložen dugotrajnim stajanjem u alkoholu i da ono što ostane u flaši ljudima daje snagu i vitalnost. Ovaj “lek” pravi se tako što se neka od otrovnih zmija ubaci u flašu pirinčanog vina i ostavi da odleži nekoliko meseci. Postoji i takozvana “mešana” verzija koja podrazumeva ispuštanje zmijske krvi u alkohol.

Pivo od pizze

U posljednje vrijeme, radleri i razna aromatizirana piva postali su vrlo popularni u našoj zemlji, ali pivo koje ima ukus kao pica Margarita nešto je što nikada ne bismo pomislili. U maloj, kućnoj pivari u Ilinoisu, mleve čitave pice, zatim isperu mešavinu vrućom vodom i dobijenu tečnost („pizza suština“) pomešaju sa standardnim sastojcima piva. Posle dve nedelje ste dobili ovo čudo!

Pirinčano  vino sa bebama miševa

Tradicionalni kineski i korejski lekoviti tonik pravi se od gomile malih miševa, ne starijih od tri dana. Ako ste neraspoloženi i uopšteno se loše osećate, ovo piće će vas, prema mišljenju stručnjaka za tradicionalnu istočnjačku medicinu, sigurno okrepiti. Osim toga, vino s novorođenim miševima korisno je i za lečenje respiratornih infekcija i poremećaja rada jetre. Tek rođeni miševi ubacuju se u pirinčano vino i ostavljaju da fermentišu barem godinu dana.

 Viski od irvasovog roga

Ovo je piće koje ćete veoma teško naići, a može se nazvati jednim od najekskluzivnijih pića u Aziji. Pravi se u Laosu fermentacijom riže u glinenim saksijama, kojima se kasnije dodaju razne trave i rogov prah.

 Vino od galeba

 Ne, ovo nije vino koje piju zavodnici. Ovo neopisivo bizarno piće dolazi od Inuita, koji uhvate galeba i gurnu ga mrtvog u komadu u bocu i ostave da fermentira na suncu. Kažu da je ispijanje ovog pića, ali i mamurluk sledećeg dana, spektakularno! Slike ovog pića ne postoje na internetu, a nismo ni sigurni da li bismo voleli da ih vidimo.

Vino od tri penisa

Mnogo pre vijagre, Kinezi su za potenciju koristili piće od tri penisa koje se sastoji od pirinčanog vina u kom su stajali penisi foke, jelena i psa. Ovo vino sa falusima se konzumira za povećanje muške seksualne moći i potencije.

Vino od rečne jegulje Mekong

Vino, poreklom iz Laosa, pravi se od rečnih jegulja iz reke Mekong, korenja žen-šena i raznog bilja.

ordinacija.tv

Želite li da se pomladite i budete puni energije i zdravi? Odgovor leži u afričkom drvetu baobab (lat. Adansonia), koji je u Africi poznat kao “drvo života”. Gotovo svi njegovi delovi se koriste u prehrambene ili medicinske svrhe.

 Nazivaju ga i “preokrenuto drvo” jer mu krošnja izgleda kao koren. Neka stabla baobaba starija su od hiljadu godina i mogu da u sebi imaju rezerve od oko 10.000 litara vode. To im pomaže da prežive duge suše, pa tu pogodnost koriste i lokalni stanovnici koji ga, osim kao lek i hranu, koriste i kao izvor vode i zaklon.

 Prava nutritivna “bomba”

Plod baobaba je prava nutritivna bomba koja obiluje vitaminima, mineralima i esencijalnim kiselinama. Na primer, sadrži šest puta više vitamina C nego pomorandža. U baobabu je otkrivena dvostruko veća doza kalcijuma nego u mleku. Bogat je antioksidansima, kojih je dvostruko više nego u acai i goji bobicama. Sadrži više gvožđa nego druge namirnice. Zato, ako razmišljate o dopuni nutrijenata, baobab je pravo rešenje za vas.

 Kontroliše šećer i podstiče probavu

Više studija je pokazalo da dodavanje praha baobaba u hranu ili piće pozitivno deluje na kontrolu šećera u krvi. Topiva vlakna kojima baobab obiluje pospešuju probavu, pružaju duži osećaj sitosti i tope masne naslage. Kalcijum podupire pravilno funkcionisanje probavnih enzima i podstiče redovnu probavu. U čaši vode rasotopite jednu kašičicu praha i koristite ga kao ukusni napitak. Jednu kašičicu baobaba u prahu dodajte svojim omiljenim čajevima, marinadama i raznim umacima.

 Smanjuje holesterol, krvni pritisak i pomaže proširenim venama

Zahvaljujući obilju pektina, baobab snižava nivo lošeg holesterola i drugih masnoća u krvi. Zbog visokog udela kalijuma, koristan je u regulaciji pritiska. Pomaže u izgradnji zdravih zidova krvnih sudova i pojačava cirkulaciju. Smiruje hronične upale koje mogu da dovedu do kardiovaskularnih bolesti, te moždanog ili srčanog udara. U ove svrhe uzimajte jednu kašičicu baobaba u prahu dnevno. Dodajte ga u hranu koju konzumirate.

 Podiže imunitet i uklanja umor

Posledice užurbanog stila života su stres, pad imuniteta i slabost. Zbog svojih lekovitih sastojaka, baobab je fantastično voće za prevenciju i uklanjanje tih tegoba. Na telo deluje stimulišuće, te ublažava umor i slabost. Pomaže da zadržate koncentraciju, jasnoću i budnost. Ukoliko želite da vratite izgubljenu energiju, rastopite 1 kašičicu praha baobaba u jednoj čaši vode, čaja ili soka. Baobab možete da dodate i pahuljicama tokom doručka.

 Pomaže protiv depresije

Sve više istraživanja pokazuje povezanost depresije i teskobe s manjkom antioksidansa i vitamina A,  C i E u ljudskom organizmu. Baobab je bogat ovim sastojcima, te uspešno pomaže kod depresije i doprinosi poboljšanju celogzdravlja. Jednu kašičicu baobaba u prahu dodajte jogurtima ili voćnim napicima, omiljenim umacima i generalno u hranu koju konzumirate.

Ulje baobaba – lek za suvu kožu, kosu i nokte

Ulje baobaba bogato je vitaminima i esencijalnim kiselinama koji leče probleme s kožom, kosom i noktima. Vitamin C podstiče stvaranje kolagena i elastina nužnih za gladak izgled kože. Zato je izvrsno sredstvo koje ublažava bore.

 Najpogodnije je za negu suve, dehidrirane kože sklone iritacijama. Sprečava strije, zbog čega je idealno za negu kože u trudnoći. Regeneriše epitel kože, pa se preporučuje za lečenje opekotina nakon sunčanja i sunčanih pega. Možete da ga dodate u kreme za sunčanje jer pruža izvrsnu UV zaštitu i ima snažno protivupalno delovanje. Pomaže i kod zaceljivanja ožiljaka.

I kosa će vam biti zahvalna ako je povremeno negujete uljem baobaba. Umasirajte nekoliko kapi ulja baobaba u kosu i nokte i uživajte u prirodnoj nezi i zaštiti.

ordinacija.tv  Izvor: alternativa-za-vas.com

Drvo argan staro 25 miliona godina raste na 8000 kvadratnih kilometara u jugozapadnom dijelu Maroka, a ostalo je samo 20 miliona stabala. Po svojim osobenostima, jedinstvena je biljka na svetu. Naučnici su to otkrili tek nedavno i slučajno. Pošli su sa grupom znatiželjnika u selo Tamlast , nedaleko od marokanske luke Agadir, da vide divlje drveće zbog čijeg su se uklanjanja pobunili do tada mirni seljaci berberskog porekla. Drvo koje su botaničari nazvali argan (Argnie) i svrstali u porodicu Sapotaceen, za gradske vlasti Agadira bilo je ruglo u zaleđu luke, pa su posekli 15 000 starih, suvih stabala.
Znatiželjnici su bili razočarani neprivlačnim drvetom punim trnja, a naučnici zatečeni i poraženi saznanjem da je njihovoj pažnji promakla jedna od najređih biljaka na svetu. Kada su počeli da ispituju argan, bilo im je jasno i zbog čega su se Berberi pobunili. Ono je zaista bilo drvo života, kako su ga nazvali.

ČUDESNE OSOBINE

Argan raste u surovim polupustinjskim predelima, gdje gotovo i da nema uslova za život. Ali tako je od miocena. Kada su se kontinenti odvojili, argan, koji je verovatno nekada ozelenjavao južne dijelove današnje Evrope i Južne Amerike, ostao je sa afričke strane Atlantika. Opstao je 25 miliona godina samo zahvaljujući čudesnim osobinama koje mu je priroda podarila. Prkosi suši, pustinjskim vjetrovima i žestokom suncu šireći svoju krošnju prečnika četrnaest metara, na stablu visokom deset metara. Lišće mu je sitno, ali mesnato, a plod koji rađa svake druge godine sočan i nalik na rumenu bijelu šljivu sa tri zrna sjemena zaštićena ljuskom šesnaest puta tvrđom od lješnika. Izgleda kao voćka iznikla na najplodnijoj zemlji na svetu. Ali, argan ne bi mogao da raste na takvom tlu, utvrdili su naučnici pokušavajući da ga zasade i očuvaju. Milioni godina u surovim uslovima, usporili su sve biljne procese u njemu. I fotosinteza se sporije odvija, a drvo čuva vodu i u granama, i u lišću, i u korenju koje prodire u zemlju i do trideset metara duboko. Ima još jednu nesvakidašnju osobinu – za vrijeme dugogodišnjih suša odrekne se ploda, odbaci lišće i naizgled umre. To je stanje mirovanja, nalik na hibernaciju kod životinja, koje može da potraje i cijelo desetleće. Prva kiša će ga vratiti u život.

IZVOR ŽIVOTA

Tako je drvo koje ne umire, još za drevna berberska plemena postalo izvor života. Ono ih je štitilo od nepogoda, od njega su dobijali građu da bi ojačali svoje kuće od ilovače, njime su se grijali, lišćem hranili koze koje su gajili, a tokom jula, avgusta i septembra brali zrele plodove kojima su se sladili, a osušene čuvali da bi pravili mirisno ulje za jelo i liječenje.
Plodovi su im bili najznačajniji. Oni su im omogućavali opstanak u vreme suše i nemaštine, a ulje, čije ljekovite osobine nisu mogli da objasne, spas od bolesti i zaraze. Iako je argan teško opstajao u prirodi, ljudi su se oslanjali na njega i tako preživljavali. Tek najnovija istraživanja ploda argana na univerzitetu u Kvebeku u Kanadi pokazala su da je jedna od najvrednijih i najskupocenijih životnih namirnica. Meso ploda sadži 20% šećera, 13% celuloze, 6% belančevina i 2% masti. Ulje u sjemenki ploda sadrži 80% masnih kiselina, vitamin A, mnoštvo alfa-tokoferola (vitamin E), antioksidanse i antibiotske supstance. Svetlocrvene ili dukat boje, gusto i nagorko kao orah, dobar je začin tartufima, kavijaru, ostrigama i medu.

SKUPOCENI NARODNI LEK

Ipak, najznačajnija je ljekovitost ovog ulja. Još nedovoljno ispitano, zbunjuje i same naučnike. Pokazlo se da blagotvorno djeluje na bolesti srca, alchajmerovu bolest, karcinom prostate, kao antibakterijsko sredstvo kod raznih upala, a smanjuje količinu holesterola u krvi. Dalje, sprečava nastanak ateroskleroze, ublažava reumu, obnavlja kožu i usporava njeno starenje. Ovaj narodni lek berberska plemena spravljaju od davnina. Zanimljivost je da za vreme berbe, na drvo puštaju koze. One se penju na drvo, hrane se plodovima i ispljunu seme, jer branje nije moguće zbog trnja po stablu i granama drveta. Potom muškarci razbijaju tvrdu ljusku semenki, ali tako da jezgro ostane neoštećeno. Kada se jezgra osuše, žene nastavljaju posao. Jezgra se dugo peku na tihoj otvorenoj vatri, a potom mrve i preliju mlakom vodom. Kaša koja se dobije mesi se pola dana, sve dok ne postene glatke kao pasta iz koje se polako izdvaja ulje. Ono se otače i ostavlja da se izbistri nekoliko dana i tek tada koristi.

Dugotrajan i nimalo lak postupak dobijanja arganovog ulja mogao bi da se ubrza i pojednostavi savremenom tehnologijom kada bi argana bilo u izobilju. Ovako,kada se zna da je preostalo samo 20 miliona stabala koja rađaju svake druge godine, a za litar ulja treba više od 30 kilograma voća, nade da će čovečanstvo vijekovima imati prirodni eliksir života veoma su male. Ipak treba verovati u čuda: Možda će arghan uspeti da opstane…

ordinacija.tv  Foto: Rémi LOZACH; Pixabay