U današnje vreme, sve su prisutniji razni poremećaji ishrane, vec od najmlađeg perioda života. Dok se najčešće u kontektu poremećaja ishrane govori o namernom izgladnjivanju usled poremećene slike o vlastitom telu (anoreksija nervosa), ili prejedanju sa ili bez epizoda povraćanja (bulimija nervosa), a koje su često prisutne u pubertetu, u ovom tekstu biće dat osvrt na neofobiju: vrstu poremećaja koja je često prisutna kod male dece i beba. Važno je za početak naglasiti da neofobija predstavlja normalno i prolazno stanje kod beba i male dece. U generalnom smislu, odnosi se na strah od bilo čega novog, koji rezultira odbijanjem da se probaju nove stvari i da se izađe iz rutine. Kod dece se često radi o odbijanju nepoznate i nove hrane, uz procenu visokog rizika pri pomisli da se hrana proba.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Neofobija se može javiti u različitim intenzitetima: od fleksibilnog ponašanja pri kojem dete dugo istražuje hranu i bojažljivo pristaje da stavi hranu u usta, do ponašanja u kojem rigidno odbija da jede.

Normalno i prolazno stanje. Pre nego što se pređe na traženje uzroka i rešenja, bilo bi dobro normalizovati ovo stanje. Važna stavka u nastajanju neofobije vezana je za odbijanje rutine. Hajde najpre da se zamislimo nad sopstvenom težnjom za rutinom i zonom komfora. Mi, odrasli, racionalna smo bića, koja vladaju sobom i sopstvenim impulsima, poznaju dobre i loše strane sopstvenih postupaka, zajedno sa njihovim posledicama, pozitivnim i negativnim. Često smo svesni da neke naše navike nije baš najbolje upražnjavati: na primer, ostajanje budnim do kasno, neupražnjavanje fizičkih aktivnosti, pušenje, konzumiranje fast-food-a, nečinjenje bilo šta da promenimo kod sebe ono čime smo nezadovoljni u našem životu. Ali mi ih i dalje upražnjavamo. Zašto ? Zato što imamo rutinu. U zoni smo komfora. A zona komfora prija čak i kada u toj zoni upražnjavamo nešto što za nas nije dobro. Radije biramo prijatnost boravka u poznatom, od neprijatnosti prolaska kroz sav stres koji nosi promena, čak iako je promena dobra za nas. Dakle, samo smo ljudi, živa bića. Pogrešivi. Da napravimo paralelu sa bebama i malom decom: za razliku od nas, odraslih, mališani ne umeju da vladaju sobom (smatra se da su žrtve sopstvenih zelja I impulsa do oko pete godine), nisu u potpunosti racionalna bica i ne umeju da procene sopstvene postupke kao dobre i loše, a ništa ne znaju ni o posledicama sopstvenih izbora i postupaka. Dakle, to su velike razlike između nas i njih. Na to često zaboravljamo i očekujemo od dece da se ponašaju kao racionalna bića koja vladaju sobom i sopstvenim željama i impulsima.

Ono što je kod dece mnogo izraženije nego kod nas odraslih, jeste snažna zelja za rutinom I zonom komfora, koja će činiti da se osećaju sigurno i zaštićeno. Od najranijeg perioda života, želja za sigurnošću je veoma snažna, toliko snažna, da im je potrebno da se osećaju sigurno da bi preživeli, dakle spada u egzistencijalne potrebe. Pa ma kako bilo dobro za njih ono što im nudimo u datom momentu, bolje je da se što ranije pomirimo sa tim, da će oni to nešto, nekad, izbegavati, iz istih razloga iz kojih mi izbegavamo da izađemo iz naše zone komfora i probamo nesto novo, što jeste dobro za nas, ali je neprijatno. Ta neprijatnost, koju nosi izlazak iz zone komfora i probavanje nečeg novog, može da se pretvori u strah, ili izraženije, fobiju, a to stanje dalje može da vodi različitim ponašanjima koja su proizvod tih snažnih emocija: dete može da odbija da jede ili da jede određene nove namirnice određeni vremenski period.

Odbijanje rutine može da se ogleda ne samo u odbijanju novih namirnica, nego i u odbijanju onih već uvedenih, ali na novi način. Prema Virdžiniji Sulet, dečijem psihologu koja je odbranila tezu na temu neofobije, pitanje je da li će deca koja su često jela pire od kuvane šargarepe, prepoznati šargrepu kada je ponudimo narendanu, u komadićima ili sirovu. Prema autorki “I sam izgled i tekstura hrane, za decu su novi. Novo je sve što detetu nije poznato i što nije deo rutine”. Zbog toga, možda bi od početka, za svaki slučaj, trebalo varirati ne samo namirnice, nego i načine na koje ih detetu serviramo. Neofobija počinje da se razvija retko na samom početku dohrane, mnogo češće se javlja u periodu između 18 meseci i 6 godina, u periodu kada je većina namirnica već uvedena, ali i u periodu kada dete postaje mnogo autonomnije, kada dete počinje i da razvija samozaštitna ponašanja, zbog čega se često neofobija objašnjava kao želja deteta da se zaštiti od eventualnog trovanja. Neki stručnjaci je dovode u vezu I sa ranijim iskustvom gušenja prilikom probavanja određene hrane. A neki tvrde da u osnovi mogu biti problemi poput gastroenteritisa, pa i genetika. Dete koje je do određenog momenta normalno jelo raznovrsnu hranu, u stanju će biti odjednom da zatvara usta, gura tanjir, okreće glavu ili dugo gleda u tanjir bez i najmanje namere da proba ono što je u njemu. Neofobija pogadja čak 77% dece u raznim uzrastima, što je još jedan dokaz da je u pitanju normalno i učestalo stanje.

Konflikt želja

Otiđimo korak dalje: s obzirom da većina roditelja dece koja su probirljiva u hranjenju izveštava da je očajna, uplašena i da ma šta uradila, često ništa ne pomaže da dete prihvati (određenu) hranu, važno je, pre nego što pređemo na načine prevladavanja ovog stanja, uočiti važnost našeg, roditeljskog pristupa detetu tokom perioda odbijanja hrane. Hajde da opet kroz iskustvo odraslih, zamislimo da nam neko konstantno govori kako treba da promenimo neku našu lošu naviku, a nama je lepo u našoj zoni komfora sa jedne strane, i vrlo neprijatno pri pokušajima da učinimo korak ka promeni, sa druge. Što je jači pritisak osobe koja insistira, to ćemo se lošije osećati i na kraju, svu svoju energiju trošiti pre na to da se izborimo sa tom osobom, nego da se koncentrišemo na sam problem, a najmanje ćemo se koncentrisati na promenu svog ponašanja. Tu dolazimo do druge potrebe, koja je zajednička nama i našim mališanima, a to je potreba da nas prihvate i razumeju, da bezuslovno pripadamo. Pritisak u odnosu sa sopstvenim detetom može imati kontraefekat: dete može da počne da se oseća sve nesigurnije pri našim namerama da promenimo njegovo ponašanje, a pritisak može kod njega da izazove i bunt, ljutnju, bes, kao mehanizme prevladavanja konfliktne situacije i želje za čuvanjem sopstvenog integriteta, sopstvenih granica i sopstvene sigurnosti i zone komfora.

Pitanje autoriteta

Sad bi svako mogao da se zapita “Pa dobro, koje onda tu jači, moje dete ili ja? Ko vodi ? Ko je autoritet i ko postavlja pravila ?” Rekla bih, oboje. I vi, i vaše dete, s tim da vođstvo u većoj meri naravno treba da bude na Vama, odrasla ste osoba, dok Vaše dete to nije. To što je stanje neofobije normalno, ne znači da ne trebamo svakodnevno i strpljivo da radimo na njegovom prevazilaženju. Ne radi se o tome da ne trebate biti autoritet sopstvenom detetu, radi se o tome da je poželjno svaku promenu unositi nežno i postepeno i pri odbijanju novog, prihvatiti “Ne” kao odgovor deteta, na koji ono ima u nekim situacijama pravo, naročito ako iza tog “Ne” stoji mali dečiji strah, strah od novog. Pa makar to bila samo kasičica voća ili povrća: Vaše dete je u datom momentu doživljava kao snažnog neprijatelja. Setite se, i vi se nekad slično osećate. Svakom od nas prija autoritet koji uliva sigurnost, koji nas prihvata takve kakvi smo i koji nam pomaže da prođemo kroz neprijatnosti, uz pokušaj razumevanja naših neprijatnih osećanja, bez osude i insistiranja da nam bude prijatno u datom momentu kad nas preplavljuje snažna neprijatnost.

Dakle, uzroci ponasanja kod beba I male dece koja se odnose na okretanje glave od hrane, pljuvanje hrane, plač i odbijanje novih namirnica u svojoj osnovi imaju jednu potpuno normalnu ljudsku pojavu: težnju za sigurnoscu, u čijoj je osnovi strah od rušenja rutine, uz želju da nas drugi prilikom ove faze prihvate i razumeju i pomognu nam da je prevaziđemo, bez osude ili kazne.

Veoma je važno osluškivati dete i razumeti da nije u pitanju hir, nego stvarni strah od nove hrane. Dete koje ispoljava ponasanja koja mozemo nazvati hirom ce u vreme hranjenja želeti radije da se igra, peva, zasmejava odrasle, malo će da jede, zatim da ustane od stola, pa da se vrati da jede. Ova ponašanja nisu odraz neofobije, nego pre nedostatka discipline, odraz su prirodne dečije zelje za igrom, koju dete treba naučiti da odvoji od hranjenja, koje nije igra.

Prevazilaženje neofobije

Kada pričamo o neofobiji, kao i uostalom o svakom neprijatnom stanju kod dece i ljudi koje traje neko vreme, važno je znati da je u pitanju stanje kojem je potrebno sistemski i strpljivo prići. Prema psihologu-nutricionsti dr Haurat, roditelji u svojim rukama drže mogućnost da se kroz ovakva stanja prođe što bezbolnije. Ukoliko znamo šta je potrebno izbegavati od samog početka već ćemo biti na dobrom putu da se neofobija prevenira kako do nje ne bi došlo, ili prevaziđe ako do nje ipak dođe.

Greške koje treba izbegavati

Samostalan obrok. Vazno je da dete ne jede samo, nego u okviru redovnog obroka cele porodice, bilo da je to pre podne, u podne, popodne ili uveče. Vraćamo se na osećaj sigurnosti, kroz osećaj zajedništva i prihvatanja.

Dete vidi hranu tek na tanjiru

Dajte detetu priliku da se upozna sa hranom u svom pravom obliku. Neka vas gleda kako pripremate obroke dok sedi u hranilici dok je beba, a kad poraste, uključite dete: neka slaže, mesi, miksa hranu. Dajte detetu jabuku u ruku, oguljenu, u jednom momentu će poželeti i da je gricne. Stimulišite dečiju znatiželju i kreativne potencijale u kuhinji, tako ćete mu je pribliziti.

Dete jede kada nije gladno. Ako je dete pre 5 minuta sisalo, pilo vodu ili adaptirano mleko, veoma je mala verovatnoća da ce biti gladno. Sat vremena pre obroka ne dajte detetu ništa da pije i jede.

Lako odustajanje

Ako je dete prvi put probalo određenu namirnicu i ne sviđa mu se, ne znači da treba da prestanete da nudite i zaključite kako ono nesto, eto, ne voli. Detetu treba vremena da prihvati i zavoli nove ukuse i teksture hrane. Ponudite drugi put zajedno sa namirnicom koju je dete već prihvatilo, za početak male kolicine, pa ih postepeno povećavajte. Smatra se da je potrebno hranu da probamo i do 10 puta pre nego što zaključimo da je volimo ili ne volimo.

Dete dobija zamene

Ako dete ne želi da jede određenu namirnicu, ili obrok koji ste ponudili, ne posežite za namirnicama poput hleba ili nekih drugih namirnica, samo da bi dete “bar nešto” pojelo. Tako ono počinje da vodi i diktira pravila, a vi dokazujete da ste slabi i nedosledni u svom pokušaju da ga hranite zdravije. Ne davajte detetu nikakve grickalice i ne kuvajte novi, ukusniji obrok. I setite se, bebina osnovna hrana do prvog rođendana je mleko, do 6.meseca je to jedina hrana, do 8.meseca je dovoljan jedan obrok, do 10.meseca 2, a onda polagano idu 3., pa 4. obrok u danu. Ako dete ima 7 meseci i danas ništa nije pojelo, a popilo je mleko, to zaista nije strašno, nije znak za uzbunu, a ni znak da je dete već mali probirač. Ako ima godinu dana i odbilo je ručak, probajte ponuditi hranljivu večeru i verovati da će do večere ogladneti. Ako ima 2 godine i ovih dana odbija da jede, i dalje nudite zdrave obroke, budite uporni u tome da se servira zdrava hrana, a povremeno odbijanje gledajte kao fazu, jer to i jeste. Ne dozvoilite da bunt prema određenoj hrani postane put ka nezdravom stilu hranjenja.

Prerano uvođenje soli/šećera ili sokova

Teško je detetu kojem se često servira hleb, slatki keksi ili slani krekeri, da prihvati pregršt zdravijih namirnica neutralnijeg ili manje privlačnog ukusa. Mislite o tome, mnogo pre prvog zalogaja. Pre nego što počnete da hranite svoju bebu, napravite spisak zabranjenih namirnica. I ako lepo prihvata zdrave namirnice, ne posežite za onim nezdravim spiskom. Što duže dete ne jede grickalice, slatkiše i prazne kalorije koje su ukusne, ali ne i hranljive, čak su često i štetne, to bolje, i to je veća verovatnoća da će prihvatati pravu hranu u njenom prirodnom obliku. Mislite o pozitivnim posledicama zdrave, I brojnim negativnim posledicama nezdrave ishrane.

Pojačavanje ukusa

 Zapamtite da će se dete naviknuti na ono što mu Vi dosledno nudite, kao i da je važno uvek nuditi detetu pravu, zdravu hranu, u što prirodnijem obliku. Slatka kašica je dovoljno slatka ako su u njoj samo proso i jabuka. Ako je Vama bljutava, ne znači da je detetu. Ako ulepšate ukus ove kašice, šta ćete ako dete odbije da jede samu jabuku, očekujući nesto slađe? Isto važi za slane kasice. Povrće je dovoljno slano samo po sebi. Ako je vama bljutavo, pa vrlo rano krenete da dodajete so, sir ili jogurt kako bi bilo ukusnije ili kremastije, šta cete kada dođe na red da se jede brokoli bez ikakvih dodataka?

Insistiranje na jednoj vrsti rutine.

Ako su prethodna dva deteta lepo ručkala u hranilici, ne znači da će i treće dete želeti istu vrtu rutine. Možda će se sigurnije osećati ako ga stavite u krilo dok ga hranite. Takođe, ako Vi smatrate da dete do određenog uzrasta ne treba da jede samo, onemogućavate detetu da se približi hrani. Važno je detetu dozvoliti da prstićima istražuje mekanu i u komadićima serviranu hranu od samog početka dohrane. Uvek ponudite nešto hrane i na tacni pored tanjira, najpre će se dete igrati, gnječiti prstićima, utrljati u kosu, možda i bacati hranu, ali u jednom momentu će se početi samo hraniti. Ova faza može trajati neko vreme, pa nije na odmet pripremiti stare komade tkanine koje ćete staviti ispod mesta na kojem dete sedi dok jede.

Neosluškivanje ostalih faktora

Da li je dete pod virozom? Boli ga grlo ? Rastu li mu zubići ? Setite se svog poremećenog apetita kada vas nešto muči. Ima dana koji jednostavno nisu dobre prilike za novosti u tanjiru. Dajte detetu u takvim danima nešto lagano, prilagođeno stanju, na šta je već naviklo. Ono novo se svakako uvodi samo kad je dete “u formi”.

Porodična nedoslednost. Nije pravedno od deteta očekivati da jede određenu hranu, dok Vas gleda kako jedete nešto sasvim drugačije. Gradite zdrave zajedničke porodične navike. Svesni ste sigurno da će dete na kraju živeti i jesti onako kako to radi cela porodica. Promenite i vi svoje navike u što zdravije.

Pomagala prilikom hranjenja

Samo zato što se dete zagledalo u crtani film dok ga hranite prvih nekoliko puta, ne znači da je to jedini način na koji treba da se hrani, i jedini način na koji će prihvatiti hranjenje. Vi ste upalili crtani film i dali detetu asocijaciju za hranjenje. Ugasite ga i posvetite se zajedničkom ritualu, gledajući svoje dete nežno i ohrabrujuće. Ponovite sebi, vreme za hranjenje nije vreme za igru. Kao što ni vreme za spavanje nije vreme za igru. Učvrstite pravila što ranije i ne dozvolite da bilo šta poremeti ozbiljnost vaših svakodnevnih porodičnih rituala izuzetno važnih za zdravlje vaseg deteta. Ozbiljnost ipak ne znači da je detetu zabranjeno veselo servirati hranu. Veselo, ali uz određenu dozu neophodnog autoriteta.

Previše pritiska

Dakle, opustite se, prijaće i Vama i detetu ako od hranjenja ne pravite celu nervoznu ceremoniju. Hranjenje nije igra, ali nije ni najozbiljnija stvar na svetu. Osoba koja služi detetu hranu treba da bude opuštena, u suprotnom, detetu upravo napeta atmosfera za vreme hranjenja može izazivati otpor, ma šta mu se serviralo. Neka cela porodica ogladni. I svi veselo sedite za sto da jedete. Napravite kreativno i šareno jelo. Dete će osetiti opuštenu atmosferu i sigurno će mu prijati da ne bude u centru pažnje kad dođe do hranjenja ako mu je to slaba tačka.

Insistiranje na količini. Deci je nekada potrebno manje, a nekada više hrane. Ako je dete pojelo nekoliko kasičica i ne želi više, smatrajte to obrokom u određenim fazama. Kao što je već rečeno, više faktora utiče na to koliko je dete gladno i raspoloženo.

Nedostatak priče

 Dete Vas razume i mnogo pre nego što mislite. Pričajte detetu uvek. Uvek naglašavajte koliko je zdravo i zašto je sve dobro za dete ono što trenutno jede. To ce izgraditi kod deteta poverenje prema hrani, sigurnost, uz osećaj ponosa jer radi nešto dobro za sebe.

Zaboravljanje pohvala. Ako samo slažete očajan izraz lica kad dete ne želi da jede, a zaboravljate da tapšući kažete bebi/detetu “Bravo” kada prihvati obrok, dete može uz hranu početi vezivati samo negativne asocijacije. Hvalite svoje dete, uvek kad pravi makar i najmanje pomake ka cilju.

Na samom kraju, ne zaboravite da je Vaše dete jedinstveno, da će kroz ceo proces svakako izgraditi svoje afinitete i averzije, ali dok jede za Vašim stolom, budite sigurni da dajete sve od sebe da ono što servirate bude u funkciji zdravlja i izgradnje dobrih dugoročnih navika.

Autor teksta: Milana Alinčić Zorić, doktor psihologije

ordinacija.tv  foto: shutterstock izvor: hranazabebe.com

Istraživanja pokazuju da skoro 60 odsto stanovnika Srbije smatra da im je zdravlje dobro ili vrlo dobro, ali kad bi ih upitali da li pate od stresa, teško da biste našli nekog ko bi rekao – ne. Takvih je 100 odsto!

Istina je, naravno, negde na pola: kilaviji smo nego što mislimo, a svakom drugom stanovniku starijem od 20 godina zdravlje je ugroženo zbog napetosti. Ako je za utehu, većina je ipak uspešno razvila različite sposobnosti suočavanja s neminovnim pratiocem današnjeg načina života. Stres jeste tihi ubica, ali i ne mora da bude baš toliki bauk.

Šta možemo da uradimo za sebe kada nam se čini da ne možemo ništa, odnosno kako da se manemo lekova i loših navika kad smo napeti, savetuje čuveni srpski doktor Branimir Nestorović.

Stres je naša svakodnevica, kako da se branimo? – Poznato je da je stres jedan od glavnih uzročnika hipertenzije, infarkta, probavnih smetnji, raznoraznih drugih oboljenja, ali i psihičkih problema. Većina se od stresa brani uzimanjem lekova, “bensedin” i “apaurin” su postali deo naše kulture.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Iako je reč o relativno sigurnim lekovima, imaju negativan efekat na kognitivne funkcije, a u pojedinim slučajevima dovode i do zavisnosti.

Može li bez lekova? – Moram da priznam da se medicina često ponaša kao da druge tehnike, osim uzimanja lekova, ne postoje. Treba da naučimo kako da pravilno dišemo, kako da se opustimo, kako da koristimo esencijalna ulja. I da vežbamo. Naravno, poželjno je i da pokušamo da u sve što radimo unesemo zabavu i zadovoljstvo.

Šta još pomaže da savladamo stres? – Najpre, uvek pokušajte da ga izbegnete. Naučite da kažete “ne”, ne preuzimajte više obaveza nego što možete da obavite. Iako žene bolje podnose obavljanje više poslova istovremeno, ne bi trebalo da preteruju. Ujedno, treba da naučimo da kontrolišemo okolinu: izbegavajte osobe koje su stresne po vas i oduzmaju vam energiju, ako vas nerviraju vesti, isključite TV, ako vas sekiraju gužve u prevozu – idite peške. Iako ćete više vremena utrošiti, sve ove promene imaće odlično dejstvo.

Ima dana kada nikoga ne želimo da vidimo, posebno kada se nagomila stres na poslu. – Greška. Treba podeliti osećanja sa osobama oko sebe jer suzbijanje mišljenja stvara dodatnu napetost. Povežite se s drugima, ljudska komunikacija je nezamenljiva. Ipak, ukoliko neko počne da vas gnjavi u vezi s tim, izvinite se ljubazno i kažite da imate neodložne obaveze.

Lako je to reći. – Nije teško ni prilagoditi se situaciji: kada se pojavi problem, posebno na poslu, zapitajte se kakav će on značaj imati u dogledno vreme i videćete da će se stres umanjiti. Isto tako, pokušajte da umanjite očekivanja od sebe i drugih, nije zgodno uvek biti perfekcionista. Ako je pak situacija zbilja takva da ne možete da se kontrolišete, nema druge – prihvatite je. Ne pokušavajte da se borite ako znate da nećete uspeti.

Svi, dakle, moramo da imamo realne ciljeve. – Često naša anksioznost potiče iz visoko postavljenih ciljeva. Stres stvara i strah od neprihvatanja, od ismevanja, ubeđenja da nećemo da budemo voljeni. Ove strahove potenciraju brojni savremeni trendovi, a zapravo su iracionalni. Hajde, kažite, koliko je važno da imate što više lajkova na Fejsbuku ako imate pored sebe osobu koja vas voli?!

Da li praštanje smanjuje stres? – Svakako. Svi moramo da naučimo da opraštamo.

Da mozak lakše “diše” Stres uništava mozak, dovodi do njegove atrofije. Počinjemo da zaboravljamo stvari, a da do toga ne bi došlo – čim osetimo da smo napeti, treba da se pokrenemo. Ne moramo trčati kilometrima (i to može da bude uzrok stresa), ali brza šetnja ili penjanje uz stepenice umesto vožnje liftom povezaće naše srce sa mišićima. Tada će i mozak lakše da diše! Bavljenje hobijem takođe pomaže.

Doze stresa na skali od 1 do 100 Smrt supružnika – 100 Razvod – 73 Rastanak – 65 Smrt bliskog člana porodice – 63 Bolest ili povrede – 53 Sklapanje braka – 50 Otkaz na poslu – 47 Penzionisanje – 45 Bolest partnera ili člana porodice – 43 Trudnoća – 40 Problemi u seksu – 39 Rođenje deteta – 39 Promene u finansijskom stanju – 38 Smrt bliskog prijatelja – 37 Učestalost svađa s partnerom – 35 Hipoteka na stan/kuću – 31 Promene na poslu – 29 Odlazak deteta od kuće – 29 Problemi s rodbinom – 29 Problemi sa šefom – 23 Promena prebivališta – 20 Problemi sa spavanjem – 16

Kako prepoznati stres Osoba pod stresom često menja boju lica, otežano diše, lupa joj srce. Moguć je nagon za povraćanjem, a javlja se i strah. Nestabilan krvi pritisak, kao i poremećaj metabolizma, ukoliko je stres dugotrajan, mogu da dovedu do brojnih oboljenja. Gotovo sva stanja izazvana stresom moraju da se leče.

Izvor: kurir.rs

Pred vama je istinita priča o dobroti i velikodušnosti.

Ime mu je bilo Fleming, bio je siromašan škotski seljak. Jednog dana, dok je crnčio u polju kako bi njegova porodica mogla preživjeti, čuo je iz obližnje močvare povik u pomoć.

Odbacio je alat i otrčao u močvaru. Tamo je, zaglibljen do pojasa u crnom blatu, prestrašeni dječak vikao i borio se, da bi se izvukao iz močvare. Seljak Fleming spasio ga je od sigurne smrti.

Sljedećeg dana u seljakovo se dvorište dovezla bogata kočija. Elegantno odjeveni plemić izašao je iz kočije i predstavio se kao otac dječaka kojeg je seljak spasio.

– Želim Vam platiti, rekao je plemić.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Spasili ste život mojem sinu!

– Ne, ne mogu primiti novac za ono što sam učinio, rekao je škotski seljak i odbio ponudu.

Tada se na vratima pojavio seljakov sin.

– Je li to Vaš sin? – upitao je plemić.

– Da! – ponosno je odgovorio seljak.

– Dopustite mi, da mu osiguram obrazovanje, kakvo ima i moj vlastiti sin. Ako je momak imalo sličan ocu, bez sumnje će stasati u čovjeka na kojega ćemo obojica biti ponosni.

Tako je i bilo.

Sin seljaka Fleminga pohađao je najbolje škole i završio Bolničku medicinsku školu sv. Marije u Londonu i postao poznat u svetu kao Ser Aleksandar Fleming, pronalazač penicilina. Nakon godina plemićev sin, koji je bio spašen iz močvare, razbolio se od tuberkuloze.

I šta ga je tada spasilo? Penicilin!

Zato činite dobro i dobru se nadajte. Dobro je činiti dobro!

Disanje je vitalna funkcija koja nam omogućava da živimo i funkcionišemo. Praktično, bez disanja nema života i zato je ono važnije i od uzimanja tečnosti i hrane. Disanje predstavlja neprekidnu vezu sa spoljnim okruženjem, a vežbe disanja su proverene i verifikovane metode koje omogućuju kvalitetnije disanje a time i jačanje imuniteta i pluća.

Da li treba spominjati zašto je potrebna povećana pažnja usmerena na imunitet i pluća u vreme epidemije virusa COVID-19? Verovatno ne…

Disanje je toliko važno i potrebno za naš opstanak, da je praktično automatizovano –  drugim rečima, dišemo bez razmišljanja.

Pre nego što vam predstavimo vežbe disanja za poboljšanje fizičkog i psihičkog zdravlja, osvrnimo se na trenutak na još jedan bitan faktor koji utiče na mnoge funkcije u organizmu, a to je pažnja.

Pre svega pažnja i svesnost

Poslednjih godina vršena su brojna istraživanja o svesnosti i uticajima koje pažnja ima na različite aspekte fizičkog i psihičkog zdravlja. Odakle potreba za ovakvim istraživanjima?

Primećeno je da ljudi, kada rade rutinske radnje (npr.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

šetaju, obeduju, peru zube… ), nisu misaono prisutni, već im misli „lete“ u drugim pravcima.

I tako, umesto da su svesni trenutka u kome se nalaze i potpuno „učestvuju“ u njemu kako fizički tako i mentalno, oni se misaono bave nekim drugim temama koje nisu povezane sa aktivnošću koju tog trenutka obavljaju.

Na primer, prilikom obedovanja, samo su delimično svesni hrane koju konzumiraju (njenog ukusa, boja, teksture…), a misli su usmerene  na planiranje zadataka koje treba da obave do kraja dana ili razmišljanju o drugim značajnim ili manje važnim temama.

Podsvest sve prati

Budući da podsvest bezpogovorno prati tok misli, može se desiti da nam savršen dan izgleda sumorno, jer šetajući razmišljamo o nekom po nas neprijatnom događaju. Takođe, najukusnije jelo možemo doživeti kao bljutavo jer, dok ga jedemo, „vrtimo film“ kako smo se posvađali sa prijateljom ili prijateljicom.

I tako, umesto da uživamo u trenucima, na prvi pogled „bezrazložno“ smo uznemireni, ne drži nas mesto i slično.

Dobra vest je da se ovaj proces može preokrenuti. Vežbe disanja su od dragocene pomoći u sticanju novih navika disanja. Praktično, ako smo svesni trenutka u kome nešto radimo, ako se osećamo prijatno, podsvest će i to detektovati i „nagraditi“ nas podstičući izlučivanje hormona koji izazivaju opuštenost i zadovoljstvo. U takvom okruženju, telo će ne samo normalno funkcionisati već se „popravljati“, podižući na viši nivo celokupnu funkcionalnost organizma uključujući imuni sistem.

Svesno disanje – kvalitetniji život

Isti princip važi i za disanje. To jednostavno znači da svest i kontrola disanja imaju pozitivan uticaj na to kako se osećamo – posebno kada je reč o smanjenju stresa, suzbijanju anksioznosti i psihičkom i fizičkom opuštanju.

Pažnja kako dišemo je važna i prirodno vodi do zdravijeg i dubljeg disanja. Da ne bude zabune – ne morate konstantno misliti na disanje, već povremeno proverite kako dišete i korigujte ga ukoliko je to potrebno. Proverite da li ste u grču, da li vam je vrat stegnut i ramena  podignuta … da li dišete samo gornjim delom pluća i koliku količinu vazduha uzimate.

Da bi se olakšao proces prelaska sa „nesvesnog“ disanja na ono sa pažnjom, preporučuju se i određene vežbe disanja koje imaju pozitivne efekte na zdravlje i koje se mogu raditi bilo gde.

Ako ih uključite u svoju svakodnevnu rutinu, veoma brzo će se pokazati dobrobit ovih na izgled jednostavnih i kratkih vežbi. Videćete da se bolje osećate, lakše kontrolišete stres i anksioznost – a to, priznaćete, nije mala stvar.

Preporučujemo sledeće 3 vežbe disanja koje vam neće oduzeti mnogo vremena, a vaš organizam će dovesti u stanje svesnosti

Vežbe disanja: Disanje stomakom

Stomačno disanje je jednostavna vežba koju treba da radite kada počnete da obraćate pažnju na disanje.

Lezite ravno na leđa, jednu ruku stavite na grudi, a drugi na stomak. Dišite duboko kroz nos; ruka na vašem stomaku treba da se podigne, dok ruka na grudima treba da ostane na istoj visini. Izdahnite kroz usta polako, dozvoljavajući da vam ruka na stomaku prati uvlačenje stomaka. Pokušajte da izbacite sav vazduh iz pluća. Ponovite 3-10 puta.

Vežbe disanja: Disanje 4-7-8

Vežbe disanja sa brojanjem su popularne za smanjenje anksioznosti u stresnim situacijama. Predložena 4-7-8 vežba je slična stomačnom disanju; osnovna razlika je u tome što uzimate u obzir i ritam disanja.

Stavite jednu ruku na stomak, duboko i lagano udišite, i dok se stomak podiže vi tiho, u sebi, brojite do 4. Zadržite dah brojeći istim tempom do 7, a zatim potpuno izdahnite brojeći do 8. Ponavljajte ovu vežbu dok ne osetite smirenost. Obično je potrebno svega 3 do 5 minuta ovakvog disanja da bi se osetilo poboljšanje.

Tempo brojanja odgovara sekundama, pa vam to može pomoći kao orijentir brzine brojenja. Ukoliko vam je teško da ocenite koliko je jedna sekunda, u prvo vreme, dok se ne naviknete, možete koristiti i zvuk zidnog i drugog mehaničkog sata gde se čuju otkucaji sekundare.

Vežbe disanja: Jutarnje disanje

Ovu vežbu je korisno raditi kada se probudite.  Stanite u uspravan položaj, ruke opuštene pored tela i lagano savijte kolena. Zatim se savijajte napred u struku tako da ruke i glava vise prema podu. Duboko udišite istovremeno se vraćajući u uspravan, stojeći položaj. Zadržite dah 3-5 sekundi, a zatim polako izdahnite, vraćajući se u prvobitni presavijen položaj. Ponovite celu vežbu 7 puta.

Ovo vam može pomoći da olabavite ukočene mišiće, otvorite disajne puteve i započnete dan sa dodatnom energijom.

Preporuka za sve gore spomenute vežbe je da ih radite kada imate dovoljno vremena, nikako u žurbi ili u neadekvatnim uslovima (da vam je pretoplo, prehladno, ometaju vas kućni ljubimci…).

Takođe, sačekajte da prođe bar 2 sata od poslednjeg obroka da biste imali potpunu korist od njih. Naime, varenje u prva dva sata angažuje veće količine krvi, u želucu se stvara povišen pritisak pa bi vežbanje disanja posle jela bilo kontraproduktivno.

9 činjenica o disanju koje možda niste znali

1. Prosečna osoba dnevno udahne oko 17.000 puta!

2. Vazduh koji se udiše sastoji se od 16% kiseonika, 4% ugljen-dioksida i 79% azota. Naša pluća zamenjuju oko 4-5% kiseonika ugljen-dioksidom.

3. Većina ljudi može da zadrži dah najviše 1 do 2 minuta. Ali, svetski rekorder u zadržavanju daha je Danac koji je 2010. zaronio pod vodu i pojavio se posle 22 minuta! Rekord je verifikovan jer je ceo događaj pratila komisija koja je potvrdila da je Stig samo snagom kontrolisanog disanja uspeo ovoliko dugo da se zadrži pod vodom.

4. Pluća su najveći generator za eliminaciju otpada iz tela: uklanjaju čak 70% telesnog otpada i to u obliku ugljen-dioksida koji izdišemo.

5. Za 24 časa, prosečna osoba izdisanjem izbaci oko pola litre vode iz tela.

6. Istraživači su otkrili razlike u razvoju lica kod dece u zavisnosti od toga da li dišu na nos ili na usta. Praktično, dominantno disanje ima značajan uticaj na razvoj kostiju i mišića što određuje kompletan izgled.

7. Psiholozi su otkrili da je disanje efikasno u borbi protiv anksioznosti, depresije i stresa. Postoje dokazi koji ukazuju da čak i samo svesno disanje značajno snižava krvni pritisak i to bez upotrebe lekova.

8. Vaše emocije menjaju način na koji dišete – kada ste uplašeni disanje je brzo i kratko. Istraživanja su pokazala da obrazac disanja može uticati na emocije koje doživljavamo – bilo da su pozitivne ili negativne. Takođe, vežbe disanja pomažu da se obrazac promeni.

9. Uz disanje, naravno, ide i kijanje! U prošlosti se dosta licitiralo koju brzinu dostiže sadržaj koji se izbaci kijanjem. Prvo se, na osnovu simulacije modela, došlo do brzine od čak 180 km na sat! A onda je na Diskaveri kanalu ta brzina smanjena na „svega“ 63 km na sat u eksperimentu u emisiji MythBusters. A onda je došla nova studija iz 2013. godine objavljena u magazinu PLOS ONE koja je dodatno smanjila brzinu kijanja. Naime, istraživači su uz pomoć LED svetla i kamera velike brzine ustanovili činjenicu da je brzina kijanja „samo“ 16 km na sat!

Dišite sporije da biste živeli duže

Disanje je i proces koji utiče na dužinu života različitih životinja kao i čoveka. Dakle, što organizam ima manji broj udaha u minuti – dužina života je veća!

Zaključak

Obratite pažnju na disanje i dah, redovno radite vežbe disanja i očekujete duži i kvalitetniji život.

Izvor: krugzdravlja.rs

Od bronhijalne astme u Srbiji boluje oko osam odsto dece, a broj pacijenata se povećava iz godine u godinu. Uprkos velikoj paleti lekova za kontrolisanje astme, i dalje određen broj dece zbog akutnih astmatičnih napada završi na bolničkom lečenju. Samo za prethodnih godinu dana, prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ zbog problema sa astmom u bolnicama u Srbiji je ležalo oko 3.900 pacijenata mlađih od 20 godina.

Da li kod dece sklone alergijama i dermatitisu može da se uradi nešto kako bi se predupredila pojava astme?

– Danas se zna da alergija nastaje veoma rano, već u toku trudnoće. Zato je veoma važno da majka i pre i tokom trudnoće maksimalno izbegava izlaganje duvanskom dimu, kao i pojedinim jakim alergenima (alergenima kućne prašine, pojedinim namirnicama – kikirikiju, belancetu ili kravljem mleku).

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Neophodno je uzimanje antioksidanasa u prvom trimestru trudnoće (folna kiselina i cink), a preporučuje da se odmah po rođenju deteta (ako majka ima alergiju ili astmu), započne sa primenom probiotika najmanje šest meseci. Kasnije mere prevencije (produženo dojenje, eliminacija pojedinih namirnica ili sređivanje uslova stanovanja), imaju nažalost mali efekat na nastajanje alergije i astme.

Iako se prva linija lekova protiv astme izdaje o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, zbog nestašica, roditelji su često prinuđeni da kupuju ove lekove, kao i pomoćnu terapiju (antihistaminike na primer). Nedovoljno dobro kontrolisana astma znači veći trošak i za državu, ali i roditelje.

– Za držanje astme pod kontrolom podjednako je važno imati dostupnu kvalitetnu terapiju, reagovati brzo kako bi se suzbili napadi, ali pre svega, otkriti astmu na vreme. Kod nas se bolest dijagnostikuje prekasno, jer je još uvek široko rasprostranjeno verovanje da se astma javlja tek posle treće godine života. Najteži oblici astme počinju upravo u prve tri godine života, kod dece sa visokim alergijskim statusom (alergijski ekcem, roditelji sa astmom ili alergijom) – kaže u intervjuu „Novostima“ profesor dr Branimir Nestorović, šef Službe za pulmologiju i alergologiju Univerzitetske dečije bolnice u Tiršovoj.

* Astma je hronična bolest, i traži dugotrajnu primenu lekova. Da lije moguće terapiju prilagoditi da bude što efikasnija, a da manje košta i državu i pacijente?

– U mnogim zemljama postoji stepenast pristup lečenju astme, tj. zna se kojim pacijentima lekove prepisuje koji nivo zdravstvene zaštite. Time se izbegava da pacijenti nepotrebno opterećuju specijaliste, s obzirom na to da skoro 60 odsto dece sa astmom nema potrebu za preventivnom terapijom. Roditelji žele da njihova deca budu kontrolisana u visokospecijalizovanim ustanovama, što nepotrebno opterećuje ove ustanove i povećava troškove lečenja. Najefikasniji način kontrole je u tzv. elektronskim kartonima, gde se na jednom mestu drže podaci o pacijentu prepisanim lekovima. Time se kontroliše i kvalitet lečenja, jer ukoliko dete koristi mnogo bronhodilatatora, astma nije dobro kontrolisana.

* Koliki su danas aproksimativni troškovi za lečenje astme kod dece?

– Kod nas je terapija za astmu dece potpuno besplatna i u tom pogledu se nalazimo u svetskom vrhu. Nažalost, povremena nestašica lekova primorava pacijente na kupovinu ovih lekova, a mesečni troškovi dostižu oko 5.000 dinara mesčeno. Takođe, električni inhalatori se ne mogu dobiti na teret Fonda za zdravstveno osiguranje, što je hendikep za decu sa teškim napadima, jer bi adekvatnom ranom primenom lekova izbegli potrebu za odlaskom kod lekara ili lečenjem u bolnici. Dobar električni inhalator košta oko 10.000 dinara, a jeftiniji nemaju dug rok trajanja.

 * Šta je uzrok porasta broja dece sa astmom?

– Niko sa sigurnošću ne zna odgovor na ovo pitanje. Zna se da je porast astme u dečjem uzrastu posledica povećane učestalosti alergije na različite vrste materija koje se inhaliraju ili unose ishranom, ali to dovodi do novog pitanja – zašto su slučajevi alergija u porastu? Hipoteza koja je najviše obećavala – zapadni način života, danas je dovedena u ozbiljnu sumnju istraživanjima koja pokazuju da je astma u ruralnoj Africi ili Mediteranu učestalija nego u Evropi. Sve je popularnija „higijenska teorija“, koja govori da je sterilan način života (visok stepen higijene, široka primena antibiotika, vakcinacije, mali broj infekcija), uzrok promenjenog načina funkcionisanja imunog sistema i nastanka ne samo alergije, već i autoimunih bolesti.

* Ako okolina ima uticaja na javljanje napada astme, šta su najčešći okidači bolesti?

– Najčešći okidači napada astme su virusne infekcije gornjih disajnih puteva, potom klimatski faktori (vlaga, magla itd). Skoro 90 odsto svih napada astme nastaje posle infekcije banalnim virusima kijavice. Zanimljivo je da virusi koji izazivaju ozbiljne infekcije donjih disajnih puteva imaju malu ulogu u nastanku astme.

Činjenica da napad astme počinje sa kijavicom koristi se u lečenju, jer se insistira da se lekovi za širenje bronhija primene odmah kada počne kijanje i curenje nosa, čime se često ublažava intenzitet opstrukcije ili ona izostaje. Psihički stres je na trećem mestu, a alergeni su relativno redak uzročnik napada (iako su veoma važni u nastanku hroničnog zapaljenja bronhija koje stoji u osnovi astme).

* Astma kod dece je najčešće alergijskog porekla?

– Kod dece je „prava“ astma (ona koja ne prolazi spontano do puberteta), skoro uvek alergijska. Izuzetak je manja grupa devojčica koje nemaju alergiju, a imaju od početka veoma jake i česte napade. Najvažniji alergeni su oni koji su prisutni čitave godine u okolini deteta (npr. kućna grinja).

Rani kontakt sa alergenima u životu ima uticaj na kasnije nastajanje astme. Takozvani astma prediktivni indeks govori da su najvažniji rizik faktori za astmu postojanje alergijskog ekcema kod deteta i astme roditelja, dok je pozitivan test na alergene od manje važnosti.

* Šta je primarni cilj terapije protiv astme, i na koji način se leče akutni napadi?

– Primarni ciljevi lečenja astme su da se suzbije hronično zapaljenje bronhija kod dece, da se omogući optimalan razvoj plućnih funkcija, i normalna aktivnost deteta, posebno bavljenje sportom. Današnja terapija astme je izuzetno smanjila broj teških napada astme, a veoma je važno da se pacijentima sa astmom da pisani astma plan, koje lekove primeniti u akutnom napadu. Naime, prva osoba koja primećuje simptome je samo dete i njegovi roditelji, i oni odmah treba da započnu primenu lekova za suzbijanje napada, najbolje preko električnog inhalatora.

* Koliko je opravdan strah roditelja od kortikosteroida koji se koriste u lečenju?

– Neželjena dejstva kortikosteroida su ozbiljna (zaostajanje u rastu, oštećenje kostiju…). Međutim, ona su uglavnom vezana za takozvane sistemske steroide (npr. injekcije koje se dobijaju tokom akutnog napada). Inhalirani steroidi, koji se primenjuju već 40 godina, u dozama u kojima se danas koriste u lečenju veoma su bezbedni lekovi. Roditelji koji se plaše kortikosteroida, trebalo bi da znaju da je pet injekcija sistemskih kortikosteroida tokom napada astme (a oni su uglavnom tokom noći, kada je i neželjeno delovanje ovih lekova najveće), ekvivalentno terapiji od šest meseci inhaliranih kortikosteroida.

Da bi se minimizovala neželjena dejstva inhaliranih steroida, danas kod pacijenata koji nemaju teške oblike primenjuje se intermitentna terapija tj. ovi se lekovi daju samo kada napad astme počne i to tokom dve, tri nedelje.

* Da li se kod dece koriste lekovi koji mogu da spreče ponovne napade, ili bar da ih bolje kontrolišu?

– Najveći broj dece pacijenata, (50 do 60 odsto), ima astmu koja ne zahteva preventivnu terapiju i ima dobru prognozu sa visokom stopom prolaska u pubertetu. Kod onih mališana koji imaju česte i teške opstrukcije, primenjuje se preventivna terapija, po sličnim principima kao kod odraslih, uz izuzetak da se koriste kraće i u nižim dozama. Kod mlađe dece postoji alternativa inhaliranim steroidima, montelukast, koji kod velikog broja male dece sa astmom ima odlične preventivne rezultate.

KLIMATSKO LEČENjE

* Šta još, osim lekova pomaže da se bolest drži pod kontrolom?

– Današnja terapija astme može da veoma dobro drži bolest pod kontrolom. Mali je procenat dece koja ne reaguju na adekvatno određenu i primenjenu terapiju. Ipak, postoje zanimljive alternative, npr. fitoterapija. Redovnom primenom sirupa sa cinkom moguće je povećati razmak između napada i ublažiti kliničku sliku astme. Zna da se crni luk i kopriva deluju dobro na alergijske reakcije. Homeopatija i akupunktura su, takođe, od koristi, iako nema mnogo pacijenata koji mogu da se leče isključivo ovim metodama. Klimatsko lečenje je teško sprovesti, jer je neophodan dug boravak na planini ili moru (najmanje tri nedelje, optimalno je tri meseca).

Izvor: novosti.rs