“Moj život na selu je težak, voleo bih da imam kupatilo sa bojlerom, da grejemo vodu za kupanje. Voleo bih da imam svoju sobu, da imaju gde drugari da mi dođu. Voleo bih da ozdravim i da ne idem više u bolnicu, jer bolje mi je u mojoj kući koja je stara i ornula, nego u bolnici” – ovako je jedan dečak u školi odgovorio na temu “Moj život na selu”.

Marko Smiljković (16), iz sela Gornja Ržanica kod Aleksandrovca, posle 6 godina od kako je napisao pomenuti rad, sanja iste snove. U međuvremenu je imao dve operacije od ukupno 5. Prvi put je operisan sa samo 7 meseci, drugi put sa nepune dve godine. Potkožni tumori glave na vratu, tumori desne strane trupa, operacija testisa, ugradnja čelične šipke u kičmeni stub, operacija skolioze, mider, problemi sa zubima, teška zdravstvena slika za jedno dete – objavljeno je na društvenoj mreži Fejzbuk.

Kako je navedeno u postu, dečak Marko živi sa ocem, majkom, sestom i babom u kući koja je stara preko 200 godina i koja preti da se uruši. Prošle godine pao je plafon u sobi gde su Marko i sestra Milica spavali, srećom pala je sredina plafona, pa su deca ostala nepovređena. U kući 4 sijalice i jedna česma, stari smederevac na koji se kuva i greje voda za kupanje, stari televizor i kreveti duplo stariji od Marka.

Ovde se dalje navodi da je malo lepih trenutaka kojih Marko može da se seti u prošlosti, a kako tvrdi autor posta objavljenog na društvenoj mreži, najdraže mu je kada su za njega igrali navijači Zvezde i Partizana, kada je dobio biciklu od Neleta iz Holandije, kada je išao u zoološki vrt. Sada ima drugare u srednjoj školi koji ga vole i pomažu, voli da se druži sa njima ali ne izlazi u grad – piše u postu.

– Porodica je u više navrata pisala Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, 2016. i 2017. godine, odgovor nikada nisu dobili, a kopije pisma zavedene na pisarnici ministrastva stoje. Naše društvo treba da stidi od ovog dečaka koji 16 godina živi od očeve minimalne plate i socijalne pomoći. Starija sestra se zaposlila u Vrnjačkoj banji u ugostitestvu i polovinu svoje plate daje Marku za školovanje, doručak i garderobu – napisao je Ognjen Kolarević, autor postavljenog teksta o dečaku.

On dalje kaže da su uz saglasnost Markovih roditelja i samog Marka, napravili nekoliko fotografija koje će izazvati suze kod mnogih. Kako kaže možda se neko i seti malog dečaka, njegovog pismenog rada i nedosanjanog sna.

– Nezavisne NARODNE NOVINE Rasinskog okruga pokreću akciju da Marku konačno sagradimo dve sobe i kupatilo. Apelujemo na ljude dobre volje, udruženja, medije, političare, sporpska društva, dijasporu, da se uključe jer ovaj dečak to zaslužuje – napisao je Kolarević.

Pored svih nedaća, Marko ne skida osmeh sa lica, u duši kako mu je jedino on zna.

Marko Smiljković Ržanica – Aleksandrovac

dinarski žiro račun: 325-9300600148800-74 Vojvođanska banka

Dečak MARKO: Sanjam da OZDRAVIM i imam kupatilo

“Moj život na selu je težak, voleo bih da imam kupatilo sa bojlerom, da grejemo vodu za kupanje. Voleo bih da imam svoju sobu, da imaju gde drugari da mi dođu. Voleo bih da ozdravim i da ne idem više u bolnicu, jer bolje mi je u mojoj kući koja je stara i ornula, nego u bolnici” – ovako je jedan dečak u školi odgovorio na temu “Moj život na selu”.

Marko Smiljković (16), iz sela Gornja Ržanica kod Aleksandrovca, posle 6 godina od kako je napisao pomenuti rad, sanja iste snove. U međuvremenu je imao dve operacije od ukupno 5. Prvi put je operisan sa samo 7 meseci, drugi put sa nepune dve godine. Potkožni tumori glave na vratu, tumori desne strane trupa, operacija testisa, ugradnja čelične šipke u kičmeni stub, operacija skolioze, mider, problemi sa zubima, teška zdravstvena slika za jedno dete – objavljeno je na društvenoj mreži Fejzbuk.

Kako je navedeno u postu, dečak Marko živi sa ocem, majkom, sestom i babom u kući koja je stara preko 200 godina i koja preti da se uruši. Prošle godine pao je plafon u sobi gde su Marko i sestra Milica spavali, srećom pala je sredina plafona, pa su deca ostala nepovređena. U kući 4 sijalice i jedna česma, stari smederevac na koji se kuva i greje voda za kupanje, stari televizor i kreveti duplo stariji od Marka.

Ovde se dalje navodi da je malo lepih trenutaka kojih Marko može da se seti u prošlosti, a kako tvrdi autor posta objavljenog na društvenoj mreži, najdraže mu je kada su za njega igrali navijači Zvezde i Partizana, kada je dobio biciklu od Neleta iz Holandije, kada je išao u zoološki vrt. Sada ima drugare u srednjoj školi koji ga vole i pomažu, voli da se druži sa njima ali ne izlazi u grad – piše u postu.

– Porodica je u više navrata pisala Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, 2016. i 2017. godine, odgovor nikada nisu dobili, a kopije pisma zavedene na pisarnici ministrastva stoje. Naše društvo treba da stidi od ovog dečaka koji 16 godina živi od očeve minimalne plate i socijalne pomoći. Starija sestra se zaposlila u Vrnjačkoj banji u ugostitestvu i polovinu svoje plate daje Marku za školovanje, doručak i garderobu – napisao je Ognjen Kolarević, autor postavljenog teksta o dečaku.

On dalje kaže da su uz saglasnost Markovih roditelja i samog Marka, napravili nekoliko fotografija koje će izazvati suze kod mnogih. Kako kaže možda se neko i seti malog dečaka, njegovog pismenog rada i nedosanjanog sna.

– Nezavisne NARODNE NOVINE Rasinskog okruga pokreću akciju da Marku konačno sagradimo dve sobe i kupatilo. Apelujemo na ljude dobre volje, udruženja, medije, političare, sporpska društva, dijasporu, da se uključe jer ovaj dečak to zaslužuje – napisao je Kolarević.

Pored svih nedaća, Marko ne skida osmeh sa lica, u duši kako mu je jedino on zna.

Marko Smiljković Ržanica – Aleksandrovac

dinarski žiro račun: 325-9300600148800-74 Vojvođanska banka

„Pozivamo vas da zabranite vađenje rude i obradu metala u dolini Jadra u Srbiji. Naročito zahtevamo da otkažete predloženi rudnik litijuma Rio Tinto u Loznici. Zahtevamo da zaštitite biodiverzitet, plodno tlo, poljoprivredna sela i bogata kulturna područjaOdbijamo da dozvolimo Vladi da uništi dolinu Jadar u naše ime. Odbacujemo trovanje izvora vode. Proces odvajanja hemijski stabilnog litijuma od rude jadarita uključuje upotrebu koncentrovane sumporne kiseline. Proces bi se odvijao 20 km od reke Drine i koristio bi 300 kubnih metara vode svakog sata, dok bi se hemijski prečišćena voda vraćala u reku Jadar“,  piše u peticiji.

„Odbijamo zagađenje vazduha. Tretmani navedenim agresivnim kiselinama proizvode otrovne gasove koji se mogu raširiti u radijusu većem od 10 kilometara, a koji nagrizaju kožu i pluća ljudi i životinja“, piše dalje u peticiji.

Kako ističu Rio Tinto nudi 700 novih radnih mesta, a „zaboravlja da spomene da će 19.000 ljudi biti raseljeno sa ove teritorije“.

„Ova peticija je samo prvi korak u borbi protiv ovog rudnika, u kojoj smo u ime Ustava Srbije i stanovnika doline Jadar, kao i svih građana Republike Srbije koji će trpeti katastrofalne posledice ovog ekološki razornog projekta“,  piše u peticiji.

Peticiju možete podpisati klikom na ovaj link     https://you.wemove.eu/campaigns/stop-rio-tinto-mine

Serija zemljotresa koji su proteklog vikenda u kratkom roku pogodili Mladenovac, ukazuju da je taj prostor u kojem ih dugo nije bilo, živ, da se u njemu sakupila seizmička aktivnost i da se u narednom periodu, možda za desetak godina može očekivati jak udar u Šumadiji, kaže seizmolog Slavica Radovanović.

Ona kaže da je od 1929. godine pa do sada zemljotres u Mladenovcu od 3,7 stepeni po Rihteru četvrti jači zemljotres na prostoru Šumadije.

Ističe da nema razloga za paniku, da bi gradnje u tom delu Srbije trebalo da su dobre, ali da ovi zemljotresi treba da budu opomena za buduće gradnje i da se ojačaju oni koji treba.

– Oni samo ukazuju da je taj prostor živ, da prosto dugo tu nije bilo zemljotresa takvih magnituda, 20-ak godina. Poslednji su bili 2001. kod Barajeva, a nešto malo pre toga sličnih magnituda kod Azanje i Velike Krsne. Sve ovo govori da je taj prostor živ i da u njemu, a u kojem su se pre stotinak godina događali jaki zemljotresi, mogu da budu generisani takvi – objasnila je Slavica Radovanović za Telegraf.

Dok gleda kartu zemljotresa u Šumadiji, ona podseća da je 1994. godine bio u Smederevskoj Palanci jačine 3,9, a 2001. u Barajevu od, takođe, 3,7.

– Od 3,6 stepeni po Rihteru bio je 1950. godine skroz južno, blizu Kraljeva, na samoj granici. Dakle zadnjih 70 godina mi tu nismo imali tako jak zemljotres, ako izuzmemo rudničku trusnu oblast. Gledamo samo oblast severno od Rudnika do Beograda. Pre toga, bio je 1929. godine jačine 3,9 kod Smederevske Palanke. Dakle, to je četvrti najjači zemljotres na prostoru Šumadije za sve ove godine, decenije, a sada ih imamo 2 u 20 godina – navodi Slavica Radovanović.

Objašnjava da to znači da se polako na tom prostoru akumulira seizmička energija.

– Najverovatnije taj veliki zemljotres neće bii uskoro, trebalo bi da mu prethodi još neko veće ubrzanje. Sada bi to trebalo pratiti. Ne bih rekla da će se to dogoditi uskoro, ali neki rok od 10-ak godina jeste logičan da se očekuje da se jak zemljotres dogodi na prostoru Šumadije – objašnjava ona.

Na pitanje koliko je dobro što je počelo sa, uslovno rečeno, blažim zemljotresima, objašnjava:

– Oni samo svedoče da tu počinje… To govori o tome da tu već sada ima toliko nakupljene energije da, kada se jedan dogodi, on može da isprovocira drugi. To je kao kada su ljudi raspoloženi za svađu, dosta je jedan da počne, onda će drugi da je prihvate.

Mora li da se dogodi jak udar

Na pitaje da li mora da dođe na postoru Šumadije do jakog zemljotresa ili može ta seizmička aktivnost da se završi sa nekoliko blažih, kaže da će se jak udar sigurno dogoditi odnosno da će se ta seizmička aktivnost završiti velikim udarom.

– Sad je samo pitanje koji vremenski period. To su prostori gde se prelamaju neki regionalni uticaji. Na tom prostoru mora u jednom trenutku da se dogodi jak zemljtres – kaže Slavica Radovanović.

Kaže da nema razloga za paniku, i podseća da smo na tom prostoru imali jake zemljotrese.

– Znamo kako to izgleda. Tu je građevinski gledano, situacija znatno izmenjena. Tu bi trebalo da je dobra gradnja. Prema tome nema nikavog razloga za paniku. Ovo je, prosto, jedna opomen da i ako ima nešto što smo loše sagradili, da se malo popravi, ojača, a da ubuduće isto vodimao računa jer mi imamo zemljotrese. Nismo bez njih – rekla je seizmolog Slavica Radovanović.

Izvor: Kurir.rs/Telegraf.rs

Kad sam bila dete, sanjala sam da postanem veterinarka. Zamišljala sam da se igram sa nestašnim štencima, umirujem uplašene mačiće i – budući da sam bila dete sa sela – pregledam životinje sa lokalnih farmi kad im baš nije najbolje.

Sanjarila sam o prilično idiličnom životu – ali na kraju nije baš ispalo tako. Umesto toga, završila sam kao radnica u klanici.

Provela sam tamo šest godina i – ne samo da dane nisam provodila čineći da se sirote krave osećaju bolje – već sam bila zadužena za to da svakog dana bude ubijeno oko 250 njih.

Bilo da jedu meso ili ne, većina Britanaca nikad nije kročila u klanicu – i to s dobrim razlogom. To su prljava, pogana mesta. Po podu je svuda razbacan životinjski izmet, vidite i možete da namirišete njihova creva, a zidovi su okupani krvlju.

A miris… Udara vas kao zid kad prvi put uđete u prostoriju i vazduh je zasićen njim svuda oko vas. Miris umirućih životinja okružuje vas kao izmaglica.

Zašto bi bilo ko želeo da poseti, a kamoli da radi na jednom takvom mestu?

Što se mene tiče, bilo je to zato što sam već nekoliko decenija provela radeći u prehrambenoj industriji – u fabrikama gotove hrane i sličnim mestima.

I tako, kad sam dobila ponudu od klanice da budem šefica kontrole kvaliteta, radeći direktno sa klaničarima, delovalo je to kao prilično bezazlena promena posla. Bila sam tada u četrdesetim godinama.

Mog prvog dana tamo, poveli su me u obilazak postrojenja, objasnili mi kako sve funkcioniše i, najvažnije od svega, ispitivali me napadno i uporno o tome da li sam dobro. Bilo je krajnje uobičajeno da ljudi padaju u nesvest tokom obilaska, objasnili su mi, a fizička bezbednost posetilaca i početnika bila im je na prvom mestu.

Bila sam dobro, mislim. Bilo mi je muka, ali mislila sam da ću se navići.

Ubrzo sam, međutim, shvatila da nije imalo smisla pretvarati se da je to posao kao i svaki drugi. Nisam sigurna da su sve klanice iste, ali moja je bila brutalno, opasno mesto za rad.

Nebrojeno puta bi, uprkos rigoroznom praćenju svih procedura za omamljivanje, klaničare udarila ogromna krava koju su obuzeli spazmi dok su je dizali do mašine za klanje.

Isto tako, krave koje bi se uvodile u prostor bi se uplašile i počele da paniče, što je bilo prilično zastrašujuće i za sve nas ostale. Ako ste već u životu stajali uz neku od njih, onda znate da su to ogromne životinje.

Lično nisam pretrpela nikakvu fizičku povredu, ali je to mesto i te kako uticalo na moj um.

Dok sam provodila dan za danom u toj ogromnoj kutiji bez prozora, postajalo mi je sve teže da dišem i siva magla se spustila na mene. Noću bi me mučili košmari, ponovo mi prikazujući užase kojima sam prisustvovala tokom dana.

Jedna veština kojom ovladate dok radite u klanici je disasocijacija. Naučite da otupite pred smrću i patnjom.

Umesto da razmišljate o kravama kao o jedinstvenim bićima, počinjete da ih razdvajate u njihove komercijalne, jestive delove tela. To ne samo da olakšava vaš posao – neophodno je i za preživljavanje.

Postoje stvari, međutim, koje imaju moć da se probiju kroz tu otupljenost. Za mene su to bile glave.

Na kraju trake za klanje nalazio se ogroman kontejner, ispunjen stotinama kravljih glava. Svaka od njih bila je odrana, a svo meso koje je moglo da se proda bilo je odstranjeno. Ali jedna stvar je i dalje bila prisutna – njihove očne jabučice.

Kad god sam prolazila pored tog kontejnera, nisam mogla da se ne osećam kao da me gleda stotine parova očiju. Neke su optuživale, znajući da sam učestvovala u njihovim smrtima. Neke su delovale kao da preklinju, kao da nekako mogu da se vratim kroz vreme i spasem ih.

Bilo je odvratno, zastrašujuće i srceparajuće, sve to istovremeno. Osećala sam se krivom. Prvi put kad sam videla te glave, morala sam da uložim veliki napor da ne povratim.

Znam da su takve stvari mučile i druge radnike. Nikad neću zaboraviti taj dan, nakon što sam u klanici već provela nekoliko meseci, kad je jedan od momaka zasekao sveže ubijenu kravu kako bi joj izvadio utrobu – i iz nje je ispao fetus teleta. Bila je trudna. On je odmah počeo da viče i maše rukama.

Odvela sam ga u salu za sastanke da bih ga smirila – i sve što sam mogla da mu kažem bilo je: „Nije u redu, prosto nije u redu”, iznova i iznova. Bili su to prekaljeni ljudi i retko su pokazivali bilo kakve emocije. Ali videla sam kako mu se suze skupljaju u očima.

Čak i gora od trudnih krava, međutim, bila su telad koju smo nekad morali da ubijamo.

Fizički zahtevna uloga

Na internet stranici, Britansko udruženje prerađivača mesa (BMPA) kaže da britanska mesna industrija ima neke od najviših standarda higijene i dobrobiti na svetu.

Mnogi članovi, kažu iz udruženja, „nalaze se u samom vrhu dizajna klanica sa postrojenjima pravljenim tako da smeste životinje i pomognu im da se lakše, bezbolno, bez patnje i nelagode kreću po prostoru”.

Prerada mesa u Velikoj Britaniji zapošljava oko 75.000 ljudi od kojih je otprilike 69 odsto iz drugih zemalja članica Evropske unije, ističe BMPA.

„Britance sprečava da učestvuju u preradi mesa nespremnost da rade u nečemu što se doživljava kao zahtevno okruženje”, kažu oni.

„Većina ljudi, dok jede meso, nalazi da im je teško da rade u njegovoj proizvodnji delom zbog očigledne averzije prema postupku klanja, ali i zato što je to fizički zahtevna uloga.”

Na vrhuncu krize sa bolešću ludih krava i kravljom tuberkulozom devedesetih, morala su da budu zaklana čitava grla životinja.

Ja sam u klanici radila posle 2010. godine, mnogo posle krize sa bolešću ludih krava, ali ako bi životinja bila pozitivna na testu za tuberkulozu ili bolest ludih krava, oni bi i dalje doveli čitavo grlo da bude odstranjeno – bikove, junice i telad.

Sećam se posebno jednog dana, kad sam tamo već provela oko godinu dana – morali da zakoljemo pet teladi istovremeno.

Trudili smo se da ih zadržimo u oboru, ali bila su toliko mala i koščata da su mogla lako da se provuku i skakuću okolo, blago nesigurna na novorođenim nogama. Njuškala su nas poput štenaca, zato što su bila mlada i radoznala. Neki od momaka i ja smo ih mazili, a ona su nam sisala prste.

Kad je došlo vreme da ih ubijemo, bilo je teško, i emotivno i fizički. Klanice su pravljene za klanje odista krupnih životinja, tako da su boksovi za omamljivanje bili prave mere za zadržavanje krave koja teži oko tone.

Kad smo stavili prvo tele unutra, ono je doseglo samo oko četvrtinu visine boksa, ako i toliko. Ubacili smo svih pet teladi unutra odjednom. A onda smo ih ubili.

Nakon toga, gledajući mrtve životinje na podu, klaničari su bili vidno uznemireni.

Retko sam ih videla toliko ranjive. U klanici se emocije obično suzbijaju. Niko nije pričao o osećanjima; preovladavao je osećaj da ne smete da pokažete nikakvu slabost.

Plus, bilo je mnogo radnika koji ne bi ni mogli da pričaju o osećanjima sa nama ostalima čak i da su želeli. Mnogi radnici su bili migranti, uglavnom iz istočne Evrope, a njihovo poznavanje engleskog često nije bilo dovoljno dobro da potraže pomoć ukoliko ih nešto tišti.

Mnogi muškarci sa kojima sam radila tezgarili su na drugim mestima – radili bi 10 ili 11 sati u klanici, a odmah potom odlazili na neki drugi posao – a iscrpljenost je često uzimala maha.

Neki bi imali probleme sa alkoholom, često dolazeći na posao osećajući se jako na alkohol. Drugi su se navlačili na energetska pića, a više njih doživelo je srčani udar. Ta pića su potom bila uklonjena iz aparata, ali bi ih ljudi i dalje donosili na posao od kuće i pili ih u tajnosti u kolima.

„Ja sam ljubitelj životinja”

Klaničar iz klanice Tiderford opisao je pristup poslu za Lanac ishrane na Svetskom servisu BBC-ja:

„U suštini, ja sam ljubitelj životinja. Ne uživam u onome što radimo, ali ako mogu to da uradim onoliko tiho i profesionalno koliko je to moguće, onda mislim da smo postigli nešto. Samo biti profesionalan, uraditi to, potom se isključiti – a onda, kad završimo s poslom, otići kući i biti normalna osoba. Nije to za svakoga. Znam nekoliko kasapina koji odbijaju da uđu u klanicu; sama pomisao na oduzimanje nečijeg života čini da im je teško da prihvate ili prisustvuju tome.”

Rad u klanici je povezan sa mnogim problemima mentalnog zdravlja – jedan istraživač koristi izraz „Traumatski sindrom počinioca” da bi opisao simptome PTSP-a od kojih pate radnici u klanicama.

Lično sam patila od depresije, što je bilo stanje samo pogoršavano dugim radnim vremenom, fizički napornim poslom i stalnim prisustvom smrti. Posle nekog vremena, postala sam suicidalna.

Nije jasno da li rad u klanici izaziva ove probleme ili sam posao privlači ljude sa već postojećim stanjem. U svakom slučaju, to je izuzetno izolovan posao i teško je potražiti pomoć.

Kad bih rekla ljudima šta radim, ili bih se susrela sa apsolutnim gađenjem ili radoznalom, šaljivom fascinacijom. Bilo kako bilo, nikad nisam mogla da otvoro govorim o uticaju koji to ima na mene.

Ponekad bih se našalila s njima, pričala im krvave priče o dranju krava ili rukovanju njihovom utrobom. Ali uglavnom bih ćutala.

Nakon što sam već nekoliko godina radila u klanici, jedan kolega je počeo da pravi neukusne komentare o tome kako „neće biti ovde za šest meseci”. Niko to nije shvatao ozbiljno.

Bio je pomalo šaljivdžija, tako da su ljudi odmah pretpostavili da se sprda sa nama, da zapravo želi da nam poruči da će naći neki novi posao.

Ali ja sam se osećala zaista nelagodno. Odvela sam ga u drugu prostoriju i pitala ga šta je mislio pod tim, a on se raspao preda mnom. Priznao mi je da ga opsedaju misli o samoubistvu, da oseća da više ne može da izdrži i da mu je potrebna pomoć – ali me je preklinjao da ne kažem ništa našim šefovima.

Uspela sam da ga nateram da potraži pomoć od lekara opšte prakse – i pomogavši mu, shvatila sam da je i meni potrebna pomoć.

Osećala sam se kao da su jezive stvari kojima sam stalno prisustvovala počele da mi zamućuju razum i zapala sam u ozbiljno stanje depresije. Delovalo je kao veliki korak, ali osećala sam da moram da odem odatle.

Nakon što sam napustila posao u klanici, sve je krenulo nabolje. Potpuno sam promenila radnu oblast i počela da radim sa dobrotvornim organizacijama za pomoć u vezi sa mentalnim zdravljem, ohrabrujući ljude da govore o vlastitim osećanjima i potraže profesionalnu pomoć – čak i ako misle da im nije potrebna ili smatraju da je ne zaslužuju.

Nekoliko meseci nakon odlaska, čula sam se s jednim bivšim kolegom. Ispričao mi je da je čovek koji je radio sa nama, čiji je posao bio da dere kožu sa strvina, izvršio samoubistvo.

Ponekad se setim dana provedenih u klanici. Pomislim na bivše kolege koje neumorno rade, kao da veslaju u mestu na nepreglednom okeanu, sa kopnom daleko van vidokruga. Setim se kolega koji nisu preživeli.

I noću, kad zatvorim oči i pokušam da zaspim, ponekad i dalje vidim stotine parova očnih jabučica kako mi uzvraćaju pogled.

Izvor: bbc.com