Glavni sastojci ove sve popularnije “Vitamin salate” koja obogaćuje telo s vitaminima i mineralima su vlakna i pektin. Namirnice koje vam trebaju su lako dostupne i jeftine.
Sastojci:
– Kupus
– Repa
– Šargarepa
– Sok od limuna
– Maslinovo ulje
Priprema:
Izribajte kupus, repu i mrkvu u omeru 3: 1: 1. Na to dodajte začinsko bilje po svom ukusu (peršin, celer…). Izmešajte povrće kako bi se oslobodio sok. Zatim dodati malo soka od limuna.Na kraju dodajte maslinovog ulja ili nekog drugog biljnog ulja po vašem izboru. Salatu nemojte soliti. To je to! Vaš obrok je spreman, jedite ovu salatu za večeru tri dana i videt ćete prve rezultate koji će vas oduševiti!
Fjodor Mihajlovič Dostojevski bio je veliki ruski književnik poznat kao jedan od prvih predstavnika psihološkog realizma u evropskoj književnosti. Njegovi najpoznatiji romani su “Zločin i kazna” i “Braća Karamazovi”.
Predstavljamo vam neke od njegovih i dan danas najcitiranijih misli i pouka.
Moć je data samo onima koji se usude da se sagnu i podignu je. Samo jedna stvar je bitna, samo jedna – biti u stanju da se usudiš.
Čovek je sklon nabrajanju svojih nevolja, ali nikada ne nabraja svoje radosti. Kada bi ih nabrojao onako kako to one zaslužuju, uvideo bi da svako ima dovoljno sreće u životu.
Ako si uspešan u nečemu ili će te kopirati, ili će ti zavideti, ili će te mrzeti.
Niko se nije vratio da živi u prošlosti. Zato ne misli na prošlost, gledaj samo u budućnost.
Ako si se uputio prema cilju i putem počeo zastajkivati da kamenjem gađaš svakog psa koji laje na tebe, nikada nećeš stići na cilj.
Onaj ko sam sebi laže, najlakše se vređa.
Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah na zahvalnost misliš, onda nisi darovao, već prodao.
To je misterija ljudskog života, da stare tuge vremenom, postepeno, prerastu u mirne radosti.
Svi ideali sveta ne vrede suze jednog deteta. Nikad ništa ne preduzimajte dok vas drži bes.
Preuzimanje novog koraka ili izgovor nove reči, ponekad je ono što najviše plaši ljude.
Ako želiš biti poštovan, najpre moraš poštovati sam sebe, samo tako možeš učiniti da te drugi poštuju.
Duša se leči vremenom provedenim sa decom.
Postoji srdačnost koja se poverava svima i svakome, ne računajući na zlobne podsmehe. Takvi su ljudi uvek ograničeni jer su spremni da sve najvrednije izvade iz srca i polože pred prvog na kojeg naiđu.
Ne postoji tako stara tema da se na nju nikada ne može reći nešto novo.
Čini se da druga polovina čovečijeg života u sebi ne sadrži ništa drugo osim navika koje je sakupio u prvoj polovini života.
Sarkazam – poslednje utočište skromnih i čestitih ljudi u situacijama kada se privatnost njihovih duša nasilno napadne.
Koliko je ljudi koji ne misle sami, nego žive od misli koje su izmislili drugi.
Onaj koji nikad ne promeni svoje mišjenje, voli samog sebe više nego li istinu.
Ima susreta, čak sa potpuno nepoznatim osobama, za koje se počinjemo interesovati već od prvog pogleda, nekako odjednom, neočekivano, pre nego što ijednu reč progovorimo.
Zavedi mi um i imaš moje telo, pronađi mi dušu i imaš me zauvek.
Samantu su roditelji Džen i Deni usvojili kada je imala samo dve godine, a onda su primetili da se ponaša užasno prema braći i sestrama, kao i da ima jezive misli.
Samanta je sa šest godina počela da crta slike oružja: noževe, luk i strelu, hemikalije za trovanje, plastičnu kesu za gušenje.
Takođe se pretvarala da ubija plišane životinje, kako je sama ispričala novinarki „Atlantika“ Barbari Hagerti. Kada ju je Barbara upitala zašto je to radila, Samanta je odgovorila da je to činilo srećnom – jer je zamišljala kako će to raditi pravoj osobi.
„Davila sam svog mlađeg brata“, prizala je Samanta, koja je u trenutku intervjua imala 11 godina.
Samantini roditelji, Džen i Deni, usvojili su je kada je imala dve godine. Već su imali troje biološke dece, ali osećali su potrebu da usvoje Samantu (to nije njeno pravo ime) i njenu polusestru, koja je dve godine starija.
Samanta je od početka izgledala kao zahtevno dete, koje je imalo stalnu potrebu za pažnjom. Ali koje dete je nema? Njena biološka majka bila je primorana da je se odrekne jer je izgubila posao i dom, pa nije mogla da izdržava četvoro dece, ali nije bilo dokaza o zlostavljanju. Prema dokumentaciji iz države Teksas, Samanta se normalno razvijala. Nije imala smetnji u učenju, emocionalnih ožiljaka, nije bilo znakova ADHD ili autizma.
Ipak, čak i u vrlo mladom dobu, Samanta je imala izlive besa. Kada je imala oko 20 meseci, živeći sa hraniteljima u Teksasu, sukobila se sa dečakom u vrtiću. Vaspitačica ih je razdvojila i delovalo je kao da je problem rešen. Kasnije tog dana, Samanta je prišla mestu gde se dečak igrao, svukla je pantalone i piškila na njega.
„Tačno je znala šta radi. Namerno je čekala do odgovarajućeg trenutka da se mu se osveti“, kaže njena majka Džen.
Kad je Samanta malo porasla, štipala je, saplitala ili gurala braću i sestre i smejala bi se ako bi oni plakali. Razvalila je kasicu svoje sestre i sve novčanice pocepala. Jednom, kad je imala pet godina, Džen joj je prigovarala da je zločesta prema braći i sestrama. Samanta je otišla do kupatila svojih roditelja i bacila kontaktna sočiva svoje majke niz odvod.
„Njeno ponašanje nije bilo impulsivno. Bilo je veoma promišljeno, isplanirano“, priča Džen.
Shvatili su da nešto nije u redu sa Samantom. Konsultovali su lekare, psihijatre i terapeute. Ali devojčica je samo postala opasnija. Triput su je primili u psihijatrijsku bolnicu pre nego što su je poslali na program lečenja u Montani u šestoj godini. Lekari su im govorili da će to da preraste i da je samo impulsivna.
Jednog decembarskog dana 2011. Džen je vozila decu kući. Samanta je upravo napunila šest godina. Iznenada Džen je začula vrisak sa zadnjeg sedišta, a kada je pogledala u ogledalo, ugledala je Samantu s rukama oko grla svoje dvogodišnje sestre. Džen ih je razdvojila, a kad su bili došli kući, povukla je Samantu u stranu i pitala je zašto je to uradila. Samanta je otvoreno rekla da je to uradila svesno jer je znala da njena sestra može tako da umre.
„Želim sve da vas pobijem“, rekla je svojoj mami.
Kasnije je devojčica Džen pokazala i svoje crteže. Majka je s užasom gledala kako njena ćerka pokazuje kako davi ili guši svoje plišane životinje.
„Bila sam tako prestravljena. Osećala sam se kao da sam izgubila kontrolu“, priznaje Džen.
Četiri meseca kasnije, Samanta je pokušala da zadavi svog brata, koji je imao samo dva meseca.
Njeni roditelji su istraživali i čitali o svim mogućim mentalnim problemima, a onda je jedna poseta lekaru otkrila istinu – Samanta je imala sve karakteristike psihopate.
Lekari izbegavaju da decu nazivaju psihopatama, već kažu da ona imaju „bezobzirnu i bezosećajnu ličnost“. Takva deca nemaju problem da povređivanjem drugih dobiju ono što žele. Ako vam se čine brižni ili saosećajni, verovatno pokušavaju da manipulišu vama. Naučnici veruju da skoro jedan procenat dece pokazuje ove osobine.
Više od 50 studija otkrilo je da deca sa ovim osobinama imaju veću verovatnoću da postanu kriminalci ili ispoljavaju agresivne, psihopatične osobine kasnije u životu. I dok odrasle psihopate čine samo mali deo ukupne populacije, studije sugerišu da su odgovorni za polovinu svih nasilnih zločina.
Istraživači veruju da dva puta mogu dovesti do psihopatije: samo rođenje ili odrastanje. Neku decu njihovo okruženje – odrastanje u užasnim uslovima ili život sa roditeljima koji ih zlostavljaju – može pretvoriti u psihopate. Ali druga deca pokazuju psihopatske osobine iako su ih odgajali dobri roditelji u sigurnim okruženjima. Ipak, istraživači ističu da takvo dete nije automatski predodređeno za psihopatiju. Po nekim procenama, četvoro od petoro dece sa ovim osobinama ne odraste u psihopate.
Već sam mozak psihopata je različit – ima najmanje dve neuronske abnormalnosti. Prva abnormalnost pojavljuje se u limbičkom sistemu, skupu moždanih struktura koje su između ostalog uključene u obradu emocija. U mozgu psihopata ovo područje sadrži manje sive materije. Zbog toga, psihopate ne mogu da osete empatiju ili da se suzdrže od nasilja. Na primer, oni ne prepoznaju strah na licima drugih ljudi, a često ga ne osećaju ni sami.
Drugi zaštitni znak psihopatskog mozga je superaktivan sistem nagrađivanja: droga, seks i nasilje su nekada jedine stvari koje im donose uzbuđenje. Njihov mozak ignoriše sve znake opasnosti, a nemaju ni nikakav strah od kazne.
Samanta se više od dve godine lečila u ustanovi u San Markosu, gde su lekari pokušali da oblikuju njeno ponašanje redovnom terapijom i programom lečenja koji podrazumeva brzu ali ograničenu kaznu za loše ponašanje i nagrade i privilegije za dobro ponašanje.
Džen i Deni su vremenom kod nje primetili malo empatije. Samanta je stekla jednu prijateljicu, a otkrili su kod nje i tragove samosvesti i kajanja: ona zna da su njene misli o povređivanju ljudi pogrešne, i pokušava ih suzbiti.
Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Ipak, kognitivni trening ne može uvek da se nadmeće sa nagonom da zadavi nekoga, što je i pokušala da uradi tokom lečenja u centru.
„To se nagomilava i tada to moram da uradim. Ne mogu da se suzdržim“, objasnila je.
Njeni roditelji kažu da ona može biti prijatna i zabavna, ali da se njeno raspoloženje ipak brzo menja – a kada se promeni, to bude jako ekstremno. Dijagnostikovana je rano, što je dobro, ali pošto su se njene psihopatske osobine takođe je pitanje hoće li uspeti da je izleče.
„Da li želim da to dete ima vozačku dozvolu? Da ide na sastanke? Ona je dovoljno pametna za fakultet – ali da li će moći da se snađe tamo, a da ne postane pretnja? Može li ona imati stabilnu romantičnu vezu, zaljubiti se i udati?“, pita se njena majka.
Ona i Deni morali su da redefinišu uspeh za Samantu: jednostavno se trude da ne završi u zatvoru.
„Osećam da nada postoji. Ali loša stvar je što to nikada neće nestati. To je roditeljstvo sa velikim ulogom. Ako sve propadne, propašće na jako loš način“, zaključuje Džen.
Najbolji teniser sveta Novak Đoković dao je opširan intervju za italijanske medije, gde se jedna tema odnosila na Kosovo i Metohiju.
Đoković je poručio da želi sa porodicom da ode na Kosmet i tamo krsti sina Stefana i ćerku Taru.
“Želim da odem na Kosovo sa svojom ženom Jelenom i da tamo krstimo decu. Znam da je tema jako osetljiva jer tamo i dalje postoji konflikt, bez oružja trenutno. Ali, prisutna je tenzija. Ne želim da se bavim politikom, ali za svakog Srbina Kosovo je srce, centar naše kulture, našeg identiteta, tradicije i religije”, porućio je Novak.
O krštenju je govorila i Novakova majka Dijana. Ona je u jednoj emisiji za Sputnjik govorila o ovoj temi.
“On se drži svojih principa i verovanja, to čini čoveka, to čini njega. Novak nosi osveštan krst koji je dobio na Hilandaru, koji mu daje snagu. Proveo je tamo tri dana, to je za njega važno iskustvo. On je zaista duhovno biće, krstio se kada je imao pet godina i taj čini shvatio je ozbiljno. Ima nešto u sebi. Stalno ga pitam kada će krstiti svoju decu, a on mi je odgovorio: ‘Kada budu mogli da shvate čin krštenja. On želi da Tara i Stefan budu svesni da su kršteni”, rekla je Dijana Đoković.
Osnovna škola “Prota Stevan Popović” iz Čumića, kod Kragujevca prva je u Srbiji koja je uvela uniforme, i to ni manje a ni više, nego na inicijativu samih učenika, a u svemu im je pomogao direktor Aleksandar Jovanović.
Kako je ispričao, ideja se rodila kada su se na đačkom parlamentu kao jedna od tema spomenule socijalne razlike, te su svi zajedno pokušali da pronađu način kako se nijedan mališan ne bi izdvajao od drugih u bilo kom smislu.
– Đaci su primetili da se neka deca drugačije oblače od drugih. Ja sam rekao da razlike u oblačenju mogu da se saniraju samo putem uniformi, njima je to bilo interesantno, mada smo imali i anketu gde je 6. razred tražio unoforme, a pretpostavljam da su im roditelji to predložili. Malo su istraživali gde postoje uniforme, kako izgledaju i rešili su kakav dizajn žele, osmislili duks, boju za dečake i devojčice i tako smo počeli – priča Jovanović.
Čim su napravili probni model đaci su išli od razreda do razreda i pokazali proizvod drugarima. Oduševljenje je, prema rečima našeg sagovornika, bilo veliko, te danas ne postoji nijedan đak koji se ne pridržava nošenja uniforme, iako ih niko na to ne primorava.
– Imali smo moždajednog đaka kom se ideja nije dopala, ali na kraju je kupio uniformu i nosi je svaki dan, iako nema nikakve prisile. Oseća se veća pripadnost školi, svi su se složili od roditelja do školskog odbora – potvrđuje direktor.
Kako tvrdi, bilo je roditelja koji su osetili olakšanje zbog uvođenja uniformi jer nisu u zavidnoj materijalnoj situaciji, a mališani su pokazali svoju humanost maksimalnm podrškom drugara koji nemaju dovoljno novca da kupe odelo za školu.
– Ja sam našao dva sponzora koja su donirala sredstva, pa je cena unforme bila oko 900 dinara, a sva deca koja su socijalno ugrožena i nisu mogla da isfinansiraju dobila su pomoć. Ostali đaci napravili su vašar i od novca koji su dobili prodajom suvenira i nekih svojih predmeta oni su platili uniforme socijalno ugroženoj deci, tako da su svi na kraju dobili odeću – pojašnjava on.
Kolegama širom Srbije poručuje da inicijativu prepuste deci, kako bi pokazali kreativnost i međusobno se još više zbližili. Iako su još samo deca, direktor je siguran da ćeizrasti u poštene i plemenite ljude koji će znati da cene lepa dela.
– Sam utisak o pripadnosti školi je veći, drugarstvo i zajedništvo je izražeije nego što je bilo. Oseća se potpuno drugačija i pozitivnija atmosfera za rad. Osnovni cilj naše škole je opstanak sela i ove ustanove u njemu. Da se porodične vrednosti i empatija ka drugom neguju. Ja imželim da pre svegabudu dobri judi, a tek onda uspešni i obrazovani đaci- kaže ponosni direktor.
Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Da vredi činiti dobra dela mališani su sigurno imali od koga i da nauče, jer je upravo Jovanović za vreme korona virusa sam išao po selu i deci kojanemaju pristup računaru delio materijal za učenje. Nije mu bilo teško da obiđe svakog od njih, a motiv je bio, kao i ovoga puta, da se razlike ne primete.
– Do te dece materijal nije mogao da dođe. Oni su socijalno ugroženi, nemaju internet ni računare. Ja sam našao model da im pomognem. Hteo sam dapostoji ravnopravnost i da svako od njih može da uči. To je trajalo nekoliko meseci i svi u selu su primetili moju akciju, te sad roditelji potpuno drugačije i pozitivnije gledaju na svaku moju ideju i izlaze više u susret – zaključuje sagovornik.
Standard i navike savremenog čoveka se neverovatno razlikuju u odnosu na pre samo 10 ili 20 godina. Ono što je nekada nama samima, našim roditeljima ili bakama i dekama bilo nezamislivo, danas je sasvim uobičajeno. Firmirane patike i naočare za sunce, brendirane torbe – sve ovo nekada je bio luksuz, no za današnju mladež ovo je nešto podrazumevano i očekivano.
Najuočljivije su razlike u načinu života starijih generacija, odnosno penzionera, i primera radi njihovih unuka. Tako da danas nije retkost da unuk nosi patike u vrednosti cele penzije svoje bake ili svog deke. Upravo to se dešava baka Danki (74) iz Hrvatske, koja je svoju kratku ispovest dala portalu “Mojevrijeme.hr”.
Njen zet i ćerka su imućni, ali se ona ipak teško miri sa bacanjem novca na takve stvari.
Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Ovog puta prenosimo njenu priču:
“Živimo u Dalmaciji i moja ćerka i zet uz stalne poslove imaju i biznis s tri apartmana, to im je lep ekstra novac. Razumem da sebi priušte daleka putovanja, da stalno nešto menjaju po stanu, jedu po restoranima, ali nisam srećna što sinu jedincu kupuju skupe stvari. Ja sam dosta među ljudima tu po mestu, čula sam od poznanice da je njena unuka kod kuće rekla da naš mali nosi patike od 300 evra. Ne znam je li to dobro, isticati se time”, rekla je baka Danka.
Kaže da je to brine iz više razloga: “Nije da moji spajaju kraj s krajem, pa daju zadnji cent za patike, nego se bojim da će nekome mali zbog toga ići na živce, biti trn u oku. U sedmom je razredu, čitala sam da je tada taj bullying izražen. Oni su na tim društvenim mrežama, TikTokovima, znam jer unuk čačka telefon kad god dođe kod mene. Onda se pogrdno odnose prema tim bogatunčićima, kako ih već zovu, tako čujem, ne znam, možda preterujem”.
“Upozorila sam ćerku više puta, kažem joj zašto mu te dizajnere kupuje, zašto takvu odeću, zašto te upadljive patike, možda neko ko sedi pored njega u školi nema za hleb. Rekoh joj da mu uplati štednju, neka putuju, neka im ne bude toliko važna brendirana odeća”, dodaje.
Kako kaže, čerka joj na to odgovara da i druga deca nose skupe patike, i zašto bi svom sinu onda kupovala neke lošije.
Novac treba znati ceniti
“Bojim se da će dete misliti da novac pada s neba, da je normalno da dobije sve što poželi, bez obzira na cenu. A u životu treba završiti škole, pomučiti se za to. Treba raditi, i za evre se treba pomučiti, pogledajte kud je to danas otišlo, cene su nenormalne”, govori.
Boli je, ističe, kad unuk dođe kod nje i ona ne sme ništa reći, savetovati, prigovoriti. “Kažem mu, pričaj malo s nanom, kako je u školi, kakve su ti ocene. Dobre – eto, to je njegov odgovor. Onda pitam kako prijatelji, opet samo – dobri – kaže. Imam i puno stariju unuku, ona ipak sa mnom vodi jedan duži razgovor, on se pak na ništa ne može koncentrisati. A dobro, možda sam samo stara, možda me stvarno pregazilo vreme, kako mi je sam unuk već par puta rekao”, uzdahnula je baka Danka.
“Svaki dan ja molima ga izvedemo na pravi put, da zadrži dobre ocene u školi, da ide dalje i da ne bude osoran. Da poštuje one koji nemaju za hleb, a znam, pričam ja s mojim starijim ženama iz ulice, nekima je teško. Majke rade po tim dućanima, u tri smene rade za sedamsto evra, malo je to. Evo ja sa jedva 400 eura penzije danas teško preživljavam, a ne moram svaki dan na posao i među ljude, mogu živeti skromnije. Frizera mi plati ćerka, pedikera i neke lekove isto. Ali uopšteno, prevelike su razlike danas, brine me kud to ide”, zaključuje.
Hrvatsko Ministarstvo nauke i obrazovanja stavilo je u javnu raspravu nacrt dokumenta o uvođenju novog predmeta koji će biti izučavan eksperimantalno u odabranim osnovnim školama, a reč je o Praktičnim veštinama, nešto poput Domaćinstva, što je bio obavezni predmet u svim školama bivše SFRJ.
Učenici bi u okviru tog predmeta trebalo da se obuče za pripremu zdravih obroka, izradu plana potrošnje, pružanje prve pomoći, jednostavnu popravku obuće i odeće i slično.
Predmet će se izučavati u prva četiri razreda osnovne škole i sastoji se iz tri dela: Stvori i deluj, Tehnika oko nas i Kvalitet života.
U delu Stvori i deluj, stoji u nacrtu, obuhvata praktični rad učenika na izradi stvari od dostupnih materijala uz korištenje različitih tehnika rada, kao što je, nan primer, rezanje, spajanje, savijanje, modeliranje i oblikovanje.
U delu Tehnika oko nas učenici će se upoznavati sa tehnikama i tehnologijama, priborom, alatima i uređima koji se koriste i na taj način će, kako se očekuje, razviti veštine korištenja i jednostavnih popravki tih uređaja.
Deo o Kvalitetu života je usmeren na razvoj osnovnih veština brige o sebi i drugima, a u okviru toga će demonstrirati korištenje pribora, alata i uređaja za održavanje lične higijene i higijene prostora, načine pružanja prve pomoći, načine organizovanja i provođenja svog vremena i pripremanje hrane.
Nacrtom je predviđeno i učenje o održivoj potrošnji, štednji i ulaganju novca, a posebna pažnja će biti posvećena edukaciji učenika za učešće u saobraćaju.
N. (21) iz Kovina uhapšena je zbog sumnje da je svojoj bebi staroj 6 meseci davala lek “onzapin” koji služi za lečenje šizofrenije, a dete je u bolnicu “Dr Vukan Čupić” primljeno u stanju katatonije.
– Doktori su poslali obaveštenje tužilaštvu u kojem su naveli da je dete primalo lek ONZAPIN koji služi za lečenje šizofrenije. Dete ima 6 meseci, dobijalo je napade, bilo je u stanju katatonije, bukvalno kao biljka… Lečeno je 12 dana, bilo je u veoma teškom stanju, maltene se borilo za život. Taj lek je jako opasan i može da izazove trajne posledice. Da je lek davan detetu, otkrili su lekari analizama i majka je odmah uhapšena.
Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Inače, u ovoj porodici nije bilo prijava za nasilje, niti je majka privođena ranije – rekao je sagovornik iz istrage.
Inače, na osnovu predloga Osnovnog javnog tužilaštva u Smederevu, a zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršila krivično delo omogućavanje uživanja opojnih droga i krivično delo zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica, prema osumnjičenoj A.N. (21) određen je pritvor u trajanju od 30 dana, zbog postojanja okolnosti koje ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, kao i da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo.
Osnovano se sumnja da je osumnjičena u noći između 26. i 27. aprila 2023. godine u Kovinu svom šestomesečnom detetu dala antipsihotik – lek “ONZAPIN”, nakon čega je devojčica hospitalizovana na Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije ,,Dr Vukan Čupić’’.
Do ovakvog saznanja tužilaštvo je došlo na osnovu obaveštenja navedene zdravstvene ustanove, nakon čega je u saradnji za nadležnom policijskom upravom organizovano hapšenje osumnjičene prilikom otpusta iz ustanove gde je, zajedno sa detetom bila na hospitalizaciji u periodu od 27. aprila do 12. maja ove godine.
Osumnjičenoj je odmah, po nalogu dežurnog javnog tužioca određeno zadržavanje, a zbog činjenice da je nakon izvršene procene rizika utvrđeno postojanje neposredne opasnosti od nasilja u porodici istovremeno su joj izrečene i hitne mere privremenog udaljenja iz stana i privremene zabrane da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj.
Vanja Vujackov, rođen u januaru 2018. prvo je od troje dece, iz uredno vođene trudnoće. Rođen u 42. gestacionoj nedelji zbog sitnije građe.
U prve dve godine razvoj je tekao u okvirima koji nisu ukazivali na bilo kakve probleme. Međutim u toku treće godine roditelji primećuju odstupanje u vidu, smanjenja već postojećeg, manjeg fonda reči, gubitak kontakta očima, stereotipne radnje, ne odazivanje na ime i učestale tantrume sa samopovređivanjem.
Prvo odlazimo na konsultacije u logopedsko-defektološki centar Lingua logos u Beogradu i na njihovu preporuku krećemo na tretmane.
Nakon toga odlazimo na institutu za mentalno zdravlje i nakon par meseci dijagnostike Vanja dobija dijagnozu dečijeg autizma (F84.0).
Novac je potreban za logopedske i defektološke tretmane, pomoć asistenta i dodatne specijalističke preglede.
