Mladić iz Vrnjačke Banje u Ukrajini našao ljubav i zbog nje je odlučio da ostane
Za tridesetogodišnjeg Slađana Gajića 24. februar počeo je kao i svaki drugi dan. Bio je na poslu, u fabrici nameštaja u ukrajinskom gradu Sriju, nedaleko od Lavova, na zapadu zemlje.
„Radio sam kao i inače i samo su nam odjednom javili da nas čekaju autobusi i da idemo nazad u grad”, priča Slađan za BBC na srpskom.
U ovaj grad ga je iz rodne Vrnjačke Banje odvela ljubav.
Zbog ljubavi je odlučio i da ostane u ratnoj zoni, uprkos sve jačim sukobima.
‘Ovo je živ grad, ali je sada stao’
Slađan živi sa suprugom Anom. Upoznali su se preko dejting aplikacije i venčali pre pola godine. Ana predaje engleski u školi, a u blizini žive i njeni roditelji. Sa suprugom najčešće govori na engleskom jeziku, dok on ukrajinski tek uči.
Fabrika u kojoj radi nalazi se van grada i na posao svakodnevno putuje autobusom.
„U četvrtak su nam prekinuli rad i rekli da idemo u autobus i nazad u grad, da se nešto dešava, ali da ne znaju tačno šta.
„Evakuisani smo za nekoliko minuta iz fabrike. Onda su počele blokade, blokirali su policijsku stanicu, dolazila je policija, vojska”, priseća se Slađan prvog dana sukoba Ukrajine i Rusije.
Preko noći se grad u kojem Slađan živi potpuno promenio.
„Ovo je mali grad, ali je inače pun života.”
Zbog rata je sada stao.
„Sve se zatvorilo. Neki marketi rade, neki ne. Rade apoteke i to je sve”, objašnjava kakva je trenutno situacija u gradu sa oko 60.000 ljudi.
Kaže i da su u prodavnicama rafovi prazni, da ljudi prave zalihe, ali i da u nabavku dolaze i meštani drugih gradova koji beže ka Poljskoj.
„Izlazimo napolje, ali nije isti osećaj kao kada bezbrižno šetate i ne mislite ni o čemu.
„Sada stalno mislite da li ćete preživeti taj dan, da li ćete uspeti da stignete do prodavnice da kupite namirnice, vodu, bilo šta”, priča Slađan za BBC na srpskom.
Slađan od 24. februara nije išao na posao.
„U mojoj fabrici trenutno rade samo žene i šiju jastuke i ćebad za vojsku.”
Dok žene šiju za vojsku, muškarci su uzeli oružje u ruke, priča Slađan.
„Muškarci od 18 do 65 godina su mobilisani – ili su u vojsci ili u teritorijalnoj odbrani.
„Ne možete da nađete muškarca na ulici i koji nije u vojsci”, priča Slađan.
Njega, kaže, ne mogu da mobilišu, „pre svega, jer nisam državljanin Ukrajine, ovo nije moj rat”.
„Ja činim sve što je u mojoj moći da preživim sa porodicom i da njih zaštitim. Videćemo koliko je to moguće i kako će Putin reagovati.
„Niko ne zna šta će on učiniti. Jedan čovek odlučuje o sudbini miliona.”
Kaže da najave da bi Rusija mogla da upotrebi nuklearnu bombu bude strah.
„Rusi napadaju sa svih strana. Mogu se pojaviti niotkuda, oni znaju ukrajinski jezik i mogu se predstaviti kao Ukrajinci. Iza svakog ćoška vreba opasnost.”
‘Slično je kao 1999, ali i drugačije’
Život pod sirenama za uzbunu svakodnevica je koju Ukrajinci proživljavaju.
„Svake večeri čuju se sirene za uzbunu i idemo u sklonište. Preleću avioni. Teško je. Sećam se bombardovanja Jugoslavije, sličan je osećaj.
„Strah je na svakom koraku. Nikada ne znate da li će ovaj grad biti bombardovan večeras ili ujutru. Svaki dan koji preživite je blagoslov”, priča Slađan.
NATO bombardovanje Jugoslavije proveo je u Vrnjačkoj Banji i dobro ga se seća.Vojna akcija NATO na teritoriji tadašnje Savezne Republike Jugoslavije počela je 24. marta 1999. godine.
Bombardovanje je trajalo 78 dana, a u napadima je poginulo 1.008 pripadnika bezbednosnih snaga Srbije.
Tačan broj civilnih žrtava nije poznat, a organizacija Hjuman rajts voč tvrdi da ih je bilo više od 500.
Slađan se seća kako su „prštale bombe, projektili i bukvalno sve sam mogao da vidim.”
„Ovde ne vidim ništa i ne znam šta će biti, a bukvalno sve može da se završi za nekoliko sekundi”, priča Slađan.
Tokom bombardovanja 1999. znalo se šta će biti gađano, a u Ukrajini nije tako.
„Ovde napadaju sa svih strana i bojim se da niko neće preživeti i da nema bezbednog mesta”, kaže.
„Ovo je drugi vek. Koristi se nova tehnologija, novo naoružanje.”
Grad u kome žive do sada nije bombardovan, ali su bombe padale nedaleko odatle. Slađan, uprkos svemu, ostaje u Ukrajini.
„Ne planiram da odem. Ostajem ovde. Ovde je moja porodica, tu sam se oženio i nikada ne bih napustio suprugu i njene roditelje.
„Ovde planiram život i mislim da će rat prestati kad-tad, mora da se završi. Čekaću tu i ako preživim, započeću nov život ovde”, priča ovaj tridesetogodišnjak.
U Vrnjačkoj Banji, više od hiljadu kilometara daleko od Slađana, živi njegova majka.
„Sa njom sam stalno na vezi, naravno da se plaši za mene, zove me i brine, ali ne može ništa.
„Ništa ne može da promeni. Ja sam doneo odluku i stojim čvrsto iza toga da ću ostati ovde.”
izvor bbc.com
