Dr Zoran Milivojević: Za ozbiljnu vezu nije dovoljna samo ljubav

Čak 80 % ljudi je ubeđeno da ne postoji razlika između zaljubljenosti i ljubavi. Oni su uglavnom sigurni da je zaljubljenost „prva faza ljubavi“ i da je perspektiva veze veća što je zaljubljenost jača. Ali, istina je, izgleda, nešto drugačija. Zaljubljenost je emocija koja nije prirodna i mogu da se zaljube samo oni ljudi koji precenjuju ljubav- tvrdi psihoterapeut dr Zoran Milivojević.

-Zaljubljeni ljudi u ljubavi vide „put za sreću do kraja života“. Oni idealizuju ljubav, a samo onaj ko to radi može odmah da poveruje da je našao idealnu osobu za sebe. Taj model je nastajao u visokim krugovima pre 200 godina , deo je popularne kulture, romantičnih knjiga, pa kasnije i Holivuda, a vremenom je dospeo i u narod. Vođeni time, ljudi očekuju da će naći nekog s kim će fenomenalno živeti do kraja života, s kim će sve biti divno i krasno. Preuzeli su nerealne scenarije koje pokušavaju da ostvare u svojim životima što nužno vodi u razočaranje. To je neizbežna sudbina idealizacije, tako da zaljubljenost nije prva faza ljubavi već prva faza razočaranja- kaže Zoran Milivojević.

„To je osoba mog života“- rečenica je koja uglavnom odzvanja u glavi zaljubljenog čoveka. Ukoliko je takvo osećanje obostrano, partneri se u početku veze veoma trude jedno oko drugog, ali vremenom intenzitet tih odnosa se smanjuje što neretko oni pogrešno tumače.

-Imaju utisak da opada kvalitet veze, a žene tad često umeju da kažu: „Eto, od kad je siguran da je „to-to“ prestao je da se trudi“- objašnjava Milivojević.- Istina je da ju je partner već osvojio i da je vreme da „žive život“ i to treba da bude tako. Ljudi postanu svesni realnog toka veze tek kad prođe idealizacija, pa se pitaju: „Gde su mi bile oči“.
Užbenik Zorana Milivojevića “Emocije” koristi se kao literatura na čak 12 fakulteta u regionu. Sa stavovima ovog uglednog psihoterapeuta na temu zaljubljenosti se mnoge kolege slažu, ali njegovu teoriju često veoma teško prihvataju neki drugi intelektualci, žene, novinari…

-Ono što izaziva malo burnije reakcije je moja tvrdnja da kada ljudi postignu stanje emocionalne zrelosti izgube sposobnost zaljubljivanja. To nije čak moja ideja, već je to rekao Karl Gustav Jung . Kad ljudi emocionalno odrastu, onda analitično gledaju i prihvataju sebe i druge, nemaju potrebu da nikog idealizuju i samim tim gube sposobnost zaljubljivanja.

Potreba za zaljubljenošću koja će „večno da traje i pretvori se u veliku ljubav“ dovodi do toga da su ljudi vrlo nesrećni u svom ljubavnom životu, kaže dr Milivojević.

-Zapadna civilizacija veruje u zaljubljenost, ali toga nema u Africi i Aziji. Ni ovde toga nije bilo sve do pojave Holivuda. Sa romantizmom i pisane reči na tu temu ta ideja je masovno počela da se širi. Ljudi su u transu na filmskom platnu gledali takve priče, mladi više nisu želeli da liče na svoje roditelje, nego su pogođeni filmom, postali željni toga da lepotu, bogatstvo, romantiku dožive makar na pet minuta u svom životu.

Istina je da čoveku nije baš lako da prepozna i sam definiše da li voli ili je ono što oseća zaljubljenost. Dr Milivojević kaže da tu ključnu ulogu ima emocionalna pismenost.

-Oni samo mogu da kažu da je zaljubljenost jača i snažnija po osećaju od ljubavi, ali kada objasnimo psihološke mehanizme na osnovu kojih nastaju te dve emocije onda vidimo da su one potpuno različite. Ako je zaljubljenost jabuka a ljubav kruška,ne možemo očekivati da jabuka pređe u krušku.

Ono što je moja poruka je da mi ne treba da biramo partnere. Treba da priznamo da ne znamo to da radimo. Nekada su roditelji deci birali budućeg muža ili ženu, to su bili ugovorni brakovi. Mi smo to odbacili kao primitivno i onda su ljudi sami sebi hteli da nađu partnera, da se zaljube, ali zaljubljenost nije dobar način. Šta onda preostaje? Biti proračunat? Onda ćemo birati partnera bez ljubavi. Ne valja ni jedno ni drugo! Moja poruka je da za ozbiljnu vezu nije dovoljna ljubav nego je potrebno naći nekog ko ima sličnu predstavu o zajedničkom životu. Ljudi ostaju zajedno kad imaju temeljnu saglasnost oko važnih životnih pitanja, životnih vrednosti, o tome kako veza treba da se odvija.

U prilog ovoj teoriji govori činjenica da neretko na bračne terapije dolaze ljudi koji se vole, imaju dobar emotivni i seksualni život, ali ih različite predstave o tome kako veza treba da izgleda dovode u brojne neprijatne situacije, pa i svađe.

– U takvim vezama uvek je neko nezadovoljan, ne mogu da se dogovore, raskidaju, vraćaju se jedno drugom, pa opet raskidaju…. Ako takav par dolazi na terapiju s njima se radi na mehanizmima koji ih destabilizuju, a u osnovi je to da se približe jedno drugom u koncepciji veze. Ljubav je važan temelj, ali je bitno i da razmišljamo o toj relaciji u realnom životu. Upozoravamo mlađe generacije da dobro razmisle, da nije dovoljno da se zaljube, već i da razmišljaju o tome koliko su kompatibilni sa svojim partnerom.

Kao i na mnoge životne teme, tako mediji imaju ogroman uticaj i na predstavu o ljubavi. Tokom osamdesetih godina prošlog veka Holivud je prestao da publikuje velike ljubavne filmove jer je za njih počelo da se gubi interesovanje, ali je zato došlo do hiperprodukcije španskih serija koje su sa sobom donele takođe nerealne slike o ljubavi.

-Ljudi čiji su roditelji poverovali u holivudske scenarije živeli su u porodici u kojoj je brak bio prilično nestabilan. Mnogi od njih su se završili razvodom, a brojne devojke su zaključile da su njihove mame u svemu tome ispale žrtve (tata je u velikom broju slučajeva otišao s mlađom ženom). Takve devojke imaju običaj da kažu da ne žele da budu kao mama i da veruju muškarcima. Tad nastaje kultura narcizma. Narcis je onaj koji je neosetljiv, nedovoljno se vezuje za druge, ima smanjenu sposobnost ljubavi, nema empatiju, saosećajnost, brigu za druge. Ti narcisoidni mladi ljudi pokušavaju da žive sebičan život sa ciljem da imaju novca, putuju, imaju partnere (čak i više njih jer govore sebi“ ko zna šta će biti s njima, život svašta nudi“), fizički izgled im je veoma važan, ne vezuju se za jednu osobu… Priroda čoveka je takva da kvalitetnije živi kad se veže za nekog, kad ima bliskost. Na toj vrsti odnosa raste niz biljaka koje daju kvalitet životu, status, pripadnost, a oni koji se ne vezuju ostaju usamljeni. Takvi mladi ljudi kreću u život u kojem ih obavezno sačeka praznina u emocionalnom i egzistencijalnom smislu na najvišem nivou. Zato je vezivanje potreba za nekim višim kvalitetom života.

Život posle razočaranja i ljubavnog brodoloma za mnoge često nije lak. Veliki je broj onih koji se nakon toga povuku u sebe, postaju nepoverljivi naročito prema suprotnom polu. Neki se fokusiraju na taj bol koji pokušavaju da prevaziđu i plaše se da opet uđu u bilo kakvu vrstu odnosa iz predostrožnosti da ne bi opet biti iznevereni. Oni drže druge na distanci, okupirani strahom od vezivanja, bliskosti, pripadanja. Ima i onih koji ne nauče ništa iz pređašnjeg iskustva, prebole sve i opet ponavljaju iste greške.

-Da bi ljudi nešto naučili u emotivnim odnosima moraju u proseku 7 puta da dožive veliko razočaranje! – tvrdi Zoran Milivojević.- Onda počnu da se pitaju „zar je moguće da su svi pogrešni, šta se dešava, kako ja to biram….“ Obično dođu u savetovalište u svojim tridesetim. Neki uspeju da to reše sami, ali većina ne. U ljubav projektuju svašta, pa i to da će ako imaju partnera kakvog priželjkuju dokazati da vrede. Naš glavni neprijatelj je idealizacija.

Barnka Gajić

Ovaj članak je objavljen na sajtu bgonline.rs.