Čovek je možda kruna stvaranja, najinteligentniji stanovnik Zemlje, ali naša tela su prilično krhka. Ako ste se ikada zapitali, na primer, koliko je struje potrebno da bi nas usmrtila, evo odgovora!
Pre svega, treba naglasiti da ono što ubija nije napon, kako se često pogrešno misli, već jačina struje. Granica osetljivosti je oko jedan miliamper, a prosečno srce, teško oko 300 grama, zaustaviće izlaganje struji od 200 miliampera. U žargonu koji vam je poznat iz „Hitne pomoći“ i „Uvoda u anatomiju“, fenomen poznat kao ventrikularna fibrilacija nastaje tokom strujnog udara. Međutim, prema Omovom zakonu, prilikom prolaska struje uzima se u obzir i otpor provodnika, koji na ljudskom tkivu varira od 100 V za vlažnu kožu do čak 27.000 V za suvu kožu.
Ako znamo za ove podatke, nije iznenađujuće da vrlo malo ljudi preživi udar groma, električni luk koji nastaje prilikom iznenadnog električnog pražnjenja između oblaka i zemlje ili između pojedinačnih oblaka. Jedan neobično čvrst čovek izgleda rešen da dokaže svetu da zakoni fizike i biologije ne važe za njega.
Mogli bismo reći da je Roj Klivlend Salivan (1912-1983), dugogodišnji rendžer iz Nacionalnog parka Šenandoa u američkoj državi Virdžinija, imao srce za ceo svet. U periodu između 1942. i 1977. godine preživeo je čak sedam udara groma, što mu je donelo upis u „Ginisovu knjigu rekorda” i nadimak „Ljudski gromobran”. Osim što je opovrgao tezu da grom ne udara dva puta na isto mesto, pokazao je nadljudsku izdržljivost: prosečnom čoveku srce bi stalo čak i kada bi ga potresla desetina snage jednog udara groma!
Ovaj krupni, mišićavi čovek, za koga su prijatelji rekli da liči na glumca Džina Hekmena, nije bio srećan zbog svoje novostečene slave. „Rendžeri rade u šumi, pa nije ni čudo što je rizik od udara groma veći nego kod onih koji u kancelariji sede osam sati dnevno. Uprkos tome, ljudi su zaključili da sam magnet za munje, pa su počeli da me izbegavaju kako se ne bi povredili. Čim se malo naoblačilo, nisam mogao da nađem osobu da samnom popije kafu, a kamoli da prošetam ulicom, što me rastužilo. Zbog cele te priče sa munjama i grmljavinom postao sam prilično usamljen“, požalio se u jednom intervjuu.
Nije poznato da li je osećaj izolovanosti imao veze sa njegovim ružnim krajem, ali 28. septembra 1983. godine Salivanovo beživotno telo pronađeno je u skromnoj kolibi u gradiću Dooms. U svojoj sedamdeset i prvoj godini pogubio se puškom, ne ostavivši za sobom oproštajno pismo. Na dan kada je umro, grmljavina se spustila na njegov grad.