Ugurali su ga u onaj pravi fudbal, na travi, sa kopačkama, redovnim treninzima, samo da ga ne bi loše društvo odvuklo ka lošim navikama. Nikad nije bio megatalenat, ali je uvek bio i ostao krvavi radnik. Slava ga je stigla preko noći, jer je navijačima Partizana posle samo nekoliko utakmica i golova ušao pod kožu kao 18-godišnjak sa srcem velikim kao stadion JNA, sa stavom i karakterom pobednika.
Nije uvek ostajao hladne glave, štaviše, nikad mu nisu zamerali zbog fudbalskih grešaka, već uvek zbog usijane, vruće i često nepromišljene – glave.
Veran starom društvu
Aleksandar Mitrović odrastao je u Smederevu. U ulicu gde ga nekad nisu želeli u ekipi za “fudbalicu” uvek se rado vraća i druži se sa istom ekipom od pre dvadesetak godina.
– Ulica je uvek bila puna dece, a ja sam bio najmlađi klinac u grupici sa kojom sam igrao fudbal. U početku me niko nije želeo u timu zato što sam bio najmanji, ali su kasnije shvatili da sam najbrži, pa su počeli da me biraju. Uvek sam hteo da se dokazujem i ništa mi nije bilo teško. Svi su me doživljavali kao mlađeg brata. Zovu me mali Aca i danas kada dođem u stari kraj. Družimo se i sada kada sam u Smederevu. Bez obzira na broj obaveza koji imam, uvek se potrudim da nađem vremena za njih.
To je valjda uobičajen model ponašanja za momke koji su do zvezda stigli preko trnja, ne zaboravljajući nikad odakle su krenuli.
– Odrastao sam u normalnoj, radničkoj porodici. O meni i bratu su dosta brinuli baba i deda jer su majka i otac mnogo radili. Kada su bili u prvoj smeni, ustajali su u četiri ujutru da idu na posao. Tata je bio vozač, a majka kondukter u “Lasti”. Tako su se i upoznali. Otac je onda počeo i privatno da radi sa šljunkom, pa po ceo dan nije bio kod kuće.
Koliko je fudbaler Fulama svojim radom, zalaganjem, odricanjem i trudom zaslužio sve što mu se danas dešava, toliko su “zlatnu medalju” za nesebično žrtvovanje zaslužili njegovi otac i majka.
– Bez obzira na gomilu obaveza, uvek su nalazili vremena da sa nama uče ili da mene voze iz Smedereva u Beograd na treninge. Šest puta nedeljno. Pre ili posle škole, u zavisnosti od toga koja sam smena, čekali su me da me odvedu na trening i vrate kući. Imao sam vremena samo za školu i fudbal, a oni samo za posao i moje treninge. Putovali smo tako od moje devete do četrnaeste godine. Onda sam se preselio u Beograd.
Shvatiš kad postaneš tata
“Eh sine, videćeš jednog dana kad postaneš roditelj”, rečenica je koju svaki otac ili majka barem jednom nedeljno kažu svom detetu. Dok se jednog dana uloge stvarno ne raspodele drugačije, pa mezimac postane roditelj.
– Tek sada, kada sam otac, shvatam koliku su žrtvu zbog mene podnosili moji otac i majka. Odricali su se svega da bih ja uspeo da ostvarim snove, da bih mogao da radim šta volim. I moj brat je mnogo puta morao da se žrtvuje. Na primer, dešavalo se da nemamo para i onda on ne dobije nove patike ili majicu da bi imali meni da kupe kopačke ili kostobrane. Naravno da sam srećan što sam uspeo, ali mi je mnogo draže što se to dogodilo zbog svih njih, koji su godinama sebe stavljali u drugi plan da bih ja išao prema svojim ciljevima. Drago mi je što danas njima mogu da pružim više.
Nisu roditelji malog Ace jedini u Srbiji koji su dali sve od sebe da bi sina izveli na pravi put, da bi mu priuštili i ono što realno nisu mogli. I Mitrović je svestan da je daleko više onih kojima se uloženo nikad nije vratilo.
– Bilo je trenutaka kada smo morali da brojimo dinar po dinar da bismo imali za gorivo do Beograda. Majka je radila za 15.000-20.000 dinara, otac je radio privatno, pa je nekada bilo para, a nekada ne. Ipak, oni su se uvek trudili da mi to ne osetimo. Snalazili su se, pozajmljivali, babe i dede su nam pomagali. Porodice mnogih mojih vršnjaka takođe su mnogo ulagali u karijere, ali mali broj talentovanih momaka uspeo je nešto da napravi u životu.
Hteo da digne ruke
Klincu koji se kida na treninzima, daje sve od sebe, iscrpljuje se svakog dana putovanjem od Smedereva do Beograda i nazad teško je objasniti da treba da se zadovolji “šansom na kašičicu”.
– Nikada mi roditelji nisu dali da odustanem. U periodu od moje devete do 14. godine nijednom nisam bio starter na utakmicama, samo sam u igru ulazio s klupe. Mnogo puta sam želeo da promenim klub, da odustanem, ali oni mi nisu dali. Bio im je cilj da me sklone sa ulice, da ne krenem stranputicom. Da moje okruženje bude zdravo, da se ne družim sa uličarima, već sa sportistima, da budem vaspitan kako treba. I dan-danas pamtim reči koje su mi često govorili: “Ako želiš da budeš najbolji, moraš da treniraš više od svih.” To me je ojačalo za sve što je kasnije došlo.
Nastavnici nam gledali kroz prste
Još je Balašević u jednoj pesmi opevao fudbalerske muke, “kad se bez škole krene dole i (eventualno) postane car”.
– Nisam imao vremena za učenje, uglavnom sam domaći radio u kolima od Beograda do Smedereva. Dešavalo se da od silnih obaveza zaboravim da treba da pročitam lektiru. Kad se uveče vratimo kući, moja majka je do dva ujutru čitala knjigu, prepričavala mi je, pisala teze… Legne u dva ujutru, a u četiri mora da se probudi za posao. Učitelji i nastavnici i u Smederevu i u Beogradu imali su razumevanja i gledali su mi malo kroz prste.
Kraj osnovne škole u Mitrovićevom slučaju bio je kao velika matura. Usledila je selidba iz Smedereva u Beograd i osamostaljenje od porodice.
– Na neki način preskočio sam detinjstvo. Sa 14 godina sam naučio da kuvam, peglam, perem. Gladovao sam kada nemam, ali sam tako mlad naučio i da uštedim. Bilo je to za mene kao vojska. Roditelji su se, naravno, brinuli za mene, kontrolisali su me, obilazili kad ne očekujem… Redovno su odlazili u školu, nisu nikad dozvolili da se otrgnem kontroli.Često u životu ona narodna izreka “da se neka nova vrata otvaraju kad se jedna zatvaraju” dobije potvrdu. Tako je bilo i u Mitrovićevom slučaju.
– Kad se u 2011. u Beogradu igralo Evropsko prvenstvo za kadete, selektor Milovan Đorić odveo je skoro pola tima Partizana na šestomesečne pripreme za turnir. Ja, naravno, nisam bio ni blizu reprezentacije, ali mi je to otvorilo prostor da počnem da igram u Partizanu. Za polusezonu sam dao dvadesetak golova i tada me je video Vuk Rašović i odveo u Teleoptik, a odatle me je kasnije Vladimir Vermezović prekomandovao u prvi tim Partizana.
Strpljenje građeno u mladim uzrastima već tada počelo je da daje rezultate i polako postajalo adut u Aleksandrovim rukama.
– Malo-pomalo počeo sam da dobijam šansu. Kada se neko povredi, onda ja uskočim i dam gol. Igrali smo kvalifikacije za Ligu Evrope u Norveškoj protiv Tromsa. Gubili smo 3:1, a trener je ubacio mene i dao sam gol. Ubrzo je došao “večiti derbi” u kojem sam dao gol Zvezdi i tako sam iskoristio svaku šansu koju mi je trener Vermezović dao. Kada je došao Vuk Rašović u Partizan, postao sam standardni napadač.
Kad dam gol, ne znam šta radim
Pre odlaska u inostranstvo morao je da potpiše prvi profesionalni ugovor s Partizanom. I sve je to na papiru izgledalo privlačno jednom 18-godišnjaku, ali je u praksi mnogo toga izgledalo drugačije.
– Moj prvi ugovor u Partizanu je bio na 1.000 evra mesečno. Trebalo je da zaradim 12.000 evra za godinu dana, međutim, ja sam primio tri plate. Roditelji su me u tom periodu još izdržavali. Niko od Partizanove dece nije se opario u Partizanu, ali mi smo tad maštali o pobedama, golovima u derbiju, trofejima i niko nije mislio na novac.
Posle Partizana, s kojim je osvojio titulu, usledila je selidba u “kraljevski klub” iz Brisela – Anderleht.
– Bio sam srećan kad je trebalo da pređem u Anderleht, jer sam znao da je to dobar klub. Ali ni tad nisam promenio životni stil. Ja i danas živim normalno. Nisam neko kome je mnogo bitno da je sve na meni markirano. Naravno, prelaskom u Anderleht osetio sam finansijsku sigurnost, ali nisam otišao odmah da kupim zlatan “roleks”, najskuplja kola…
Svaki golgeter, a Mitrović je strelac svetskog renomea, ima zaštitni znak – način na koji proslavlja pogodak. Kako je menjao klubove tako je menjao i način proslave, a sad u Fulamu maše rukom kao da pokazuje da je opet “luda glava” pobedila sve rivale.
– Kada dam gol, u tom trenutku me pukne adrenalin i onda uradim prvo što mi padne na pamet. Golovi su kao droga, opiju te, uvek želiš još, uživaš u njima… Taj potez mahanja rukom sam prvi put napravio dok mi je sin bio mali. Došao sam kući posle utakmice i video da me on oponaša i zato sam nastavio to da radim, zbog njega.
Bio je stavljen maltene na stub srama zbog načina na koji je u Anderlehtu proslavljao golove – kad gurne jezik između raširenih prstiju.
– Par utakmica pre toga nisam dao gol i osetio sam pritisak novinara, pa sam hteo da pokažem jezik i makaze, kao da sam ih ućutkao tim golom. Ma, pusti me. Nisam razmišljao šta radim. Ispalo je skroz drugačije, sve je dobilo neku se*sualnu aluziju. Lepo su me posle toga kritikovali.
Za jednog zakletog “grobara” kakav je Mitrović neobično je što mu je najbolji prijatelj okoreli zvezdaš Luka Milivojević.
– Veliki broj mojih pravih prijatelja su zvezdaši i umemo baš da provociramo jedni druge kad gledamo derbi. Ali to je sve na sportskom nivou. Generalno, nemam mnogo pravih prijatelja, ali tri prava čoveka su uvek do mene. Od fudbalera najbolji prijatelj mi je Luka Milivojević. On mi je kao brat. Žene nam se druže, ovde u Londonu živimo na pet minuta jedan od drugog, idemo zajedno na odmore, deca nam idu u isto odeljenje. Njemu mogu da kažem svaku svoju tajnu i on meni uvek može da se poveri.
Zbog iskrenog i poštenog odnosa prema reprezentaciji Mitrovića zvezdaši poštuju, a “grobari” ga obožavaju. Sve u svemu, on je heroj nacije.
– Ja sebe ne doživljavam kao heroja nacije. Moja pozicija je takva da ispadam heroj na utakmici jer postignem gol, ali ništa ne bih mogao da uradim bez svojih saigrača. Imponuje mi što me ljudi vole. Kada je najteže, kao što je meni bilo posle utakmice sa Škotskom, kada sam promašio onaj penal, vidiš ko su ti pravi prijatelji. Tada sam imao veliku podršku porodice, prijatelja, ali i naroda. Po tome vidim da me ljudi cene!
izvor: informer.rs
