Антонија Јаворник: Jа отаџбини дам мало крви, а она мени положај и новац. Нисам то могла!
536
“Могла сам, као добровољац, да добијем земљу и кредит да изградим кућу, али ништа од тога нисам хтела да искористим. Личило ми је на трговачки однос – ја отаџбини дам мало крви, а она мени положај и новац. Нисам то могла. Ја сам се из љубави тукла за словенске народе. Кад сам скинула униформу, нисам више ни одликовања стављала на груди. Чему? Било па прошло. Запослила сам се и живела скромно. Једино ми је жао што нисам имала деце”…
Aнтонија Јаворник одраста под утицајем стрица који је био официр аустроугарске војске, али који је цијенио српску војску, чију је униформу на крају и обукао, погинувши у Церској бици. Стриц Мартин је у Марибору доносио књиге са српским јуначким пјесмама и говорио о Србији као земљи пркоса, поноса и слободе, идеалу којој се диве и окрећу остале поробљене земље.
Под утиском стричевих ријечи, научила је ћирилицу, затим као 15-годишња дјевојчица (из трећег пута) побјегла у Србију. У првом балканском рату, док је војска ослобађала Македонију, пламен слободе је захватио и Антонију која је промијенила име и узела пушку иако је пошла са намјером да буде болничарка. “Болничари су значајни колико и стрелци у првој борбеној линији, али ја ипак хоћу у борбу. Нисам више Антонија Јаворник, сада сам Наталија Бјелајац. Променила сам име због мојих у Марибору. Да их поштедим ако се сазна где сам”.
Након протјеривања Турака са Балкана, записане су њене ријечи по доласку на Космет… ,,Нису ме на овом путу потресли рањеници, било их је, неки су остали и доживотни инвалиди. Нису ме потресли ни они исцрпљујући маршеви, ни жртвовање на бојишту… потресла ме је сцена доласка чете на Косово Поље. Војници полегли по земљи, плачу и љубе је. Онда се сви међусобно грле и љубе и говоре како се пет векова чекало на ово.Испунили смо сан многих генерација.
Наталија у Другом балканском рату, храбра и непоколебљива, ратује у првој борбеној линији и заробљава комплетну батерију бугарских топова. Том приликом добија и своје прво одликовање.
Kада је почео Први свјетски рат, Наталија је већ билa искусан борац. Раме уз раме са саборцима, борила се на Церу, Дрини и Колубари. У борбама на Кајмакчалану заробљава 30 непријатељских војника и заслужује одликовање за најхрабрије међу нахрабријима – Карађорђеву Звезду са мачевима. Касније су пристигли Орден Бијелог Орла и Орден Легије Части. Најтеже јој је пао пробој Солунског фронта када су јој у Нишу једва санирали рану на грудима.
По њемачкој окупацији у другом свјетском рату Наталију је ухапсио Гестапо и спровео у логор на Бањици. У бањичким казаматима је провела девет мјесеци. Појавила се на обиљежавању 50 – годишњице пробоја Солунског фронта, без одликовања, неупадљива, баш онако како је и живјела.
Жена – стена, Антонија Јаворник алијас Наталија Бјелајац, са 12 рана на тијелу (плус метком у нози који је однијела са собом на други свијет) и 12 одликовања на грудима (“симболично”, свако за по једну рану), преминула је 16. августа 1974. године на дан обиљежавања 60-годишњице Церске битке, а рођена је на данашњи дан прије тачно 130 година. Вјечна слава јунакињи!
