Simptomi koji ukazuju na bolesti perifernih arterija: Ako se ne leče, dovode do moždanog i srčanog udara!
– sjajna koža na nogama
– Upravljanje simptomima, kao što je bol u nogama, tako da pacijent može da nastavi sa normalnim fizičkim aktivnostima.
Postoje i intervencije na krvnim sudovima koje pomažu – angioplastika i aterektomija.
Bundeva – Čuva nas od pojave ćelija raka, štiti od problema sa bubrezima i oboljenja kardiovaskularnog sistema…
Tradicionalno bundeva na pijaci ili na trpezi najavljuje početak jeseni, a i simbolozuje prazničnu sezonu. Sveža bundeva najbolja je u sezoni, tokom jesenjih i zimskih meseci. Međutim, ova vrsta zimske tikve ili “rođaka dinje“ nije samo ukusna sezonska poslastica.
“Meso“ bundeve je najzdraviji deo
“Meso“ ili pulpa bundeve tamnožute do narandžaste boje najzdraviji je deo ovog ploda, koji sadrži mnoštvo vitamina, minerala i antioksidanata. Svaki deo bundeve može da se konzumira, uključujući semenke i kožu, tako da u slučaju ovog voća nema bacanja hrane.
Bundeva ima visok sadržaj vlakana i pektina, a njeno „meso“ može da olakša proces varenja. Dijetalna vlakna su esencijalni nutrijent dobar za digestivni trakt koji sprečava zatvor. Pored poboljšanja zdravlja creva, vlakna podržavaju kardiovaskularno i metaboličko zdravlje i podstiču dugovečnost, ističicu stručnjaci klinike Mejo. Meso bundeve je takođe bogato pektinom, vrstom rastvorljivih vlakana. Pektin je prirodni prebiotik, koji pomaže u hranjenju dobrih, zdravih probiotičkih mikroba u crevima.
Bundeva je bogata kalijumom, koji smanjuje rizik od srčanih oboljenja
Bundeva je bogata kalijumom tako da konzumacijom ove namirnice možete da pomognete sebi u snižavanju krvnog pritiska i smanjenju rizika od srčanih bolesti i moždanog udara. Ishrana bogata kalijumom pomaže u snižavanju krvnog pritiska kod osoba sa hipertenzijom ili kod ljudi kod kojih postoji rizik od hipertenzije tako što podstiče bubrege da izlučuju višak natrijuma, objašnjavaju stručnjaci.
Beta-karoten daje bundevi narandžastu nijansu, a ljudsko telo ga pretvara u vitamin A bogat antioksidansima. Reč je o vrsti karotenoida, klasi pigmenata koji se nalaze u voću i povrću koji takođe deluju kao antioksidansi. Beta-karoten je zaslužan i za zdrave oči, kožu i imunitet, a prema zvaničnim podacima, bundeva sadrži više beta-karotena od mnogih drugih namirnica – slatkog krompira, šargarepe, narandžaste paprike i dinje.
Vitamin A je esencijalni nutrijent i uglavnom se dovodi u vezu sa dobrim vidom, imunitetom, reprodukcijom i razvojem, ali ishrana bogata vitaminom A ili beta-karotenom može smanjiti i rizik od određenih karcinoma, navodi National Institutes of Health. Visok sadržaj antioksidansa u bundevi, kako se ističe, može da doprinese njihovim potencijalnim svojstvima u borbi protiv raka, što treba dodatno istražiti.
Akutna upala je kratkotrajna, ali hroničnu ne treba zanemariti
Zahvaljujući beta-karotenu, bundeve mogu da pomognu u smanjenju upala koje se javljaju kao odgovor tela na povrede ili oštećenja. Akutna upala je obično kratkotrajna, na primer, kada slučajno posečete prst, i obično nestaje u roku od nekoliko dana. Ali hronična upala nije nešto što treba zanemariti jer može da uzrokuje bolesti koje se dovode u vezu sa invalidnošću i smrtnošću, kao što su dijabetes, bolesti srca, rak, bolest bubrega i autoimuni poremećaji, kako je objavljeno u istraživanju iz 2019. objavljenom u Nature Medicine.
Ljudi u mnogim zemljama koriste bundevu zbog njenih antiinflamatornih svojstava, navodi se u studiji objavljenoj 2022. u časopisu Plants. Smatra se da je to zahvaljujući beta-karotenu koji pokazuje snažnu antiinflamatornu aktivnost, a istraživači su otkrili da beta-karoten ispoljava jače aktivnosti od likopena, drugog karotenoida.
Čuva nas od pojave ćelija raka
Bundeva ima veoma visok sadržaj karotinoida i čuva nas od pojave ćelija raka. Takođe, bundeva nas štiti od problema sa bubrezima i oboljenja kardiovaskularnog sistema.
Bundeva je niskokalorično voće i povrće i to je čini veoma pogodnom namirnicom za konzumaciju tokom dijeta i različitih režima ishrane. Bundeva ima svoju upotrebnu vrednost čak i u kozmetici i u sirovom obliku i prerađena.
Izvor: .b92.net
Sigmund Frojd – Prvi znak ljudske gluposti je potpuno odsustvo stida
Frojd, jedan od najpoznatijih psihijatara ali i otac psihoanalize, iza sebe je ostavio brojne mudre rečenice, koje ljudi danas koriste, prepoznajući razne mane ljudskog roda oko sebe.
Zanimljivo je to kako su se njegovi stavovi odnosili na ljude u vremenu u kom je živeo, a kako ništa manje nisu primenjive ni danas. Jedan od njih, veoma zanimljiv, odnosio se i na glupe ljude. Frojd je jednom rekao:
“Prvi znak ljudske gluposti je potpuno odsustvo stida.”
Prema tome, kada se nađete u situaciji da se čudite nečijem postupku ili ponašanju generalno, ili da vas je sramota zbog nečijih izjava ili stavova, odmah treba da shvatite s kakvom osobom imate posla.
Ljudi koji se ne mogu pohvaliti preterano visokom inteligencijom, često će nastojati da vas ponize ili obesmisle vaše stavove i razmišljanje. U takvoj situaciji, vi nikako ne treba da im se dokazujete, niti da se nervirate.
Na vama je da, ukoliko želite, pomognete toj osobi da shvati neke stvari, ali u tome ne treba da preterujete, jer neki ljudi jednostavno odbijaju da priznaju da nisu u pravu. U suprotnom, samo se sklonite. Takođe, pred takvim ljudima ne treba ni da spuštate svoje kriterijume i radite stvari koje oni požele. Zarad nečijeg prihvatanja i poverenja, ne treba da spuštate cenu svog dostojanstva.
Najmoćniji prirodni lek za gastritis: Tegobe nestaju preko noći! (RECEPT)
Spas za bolan i nadražen želudac nalazi se u ovom napitku
Gastritis je stanje kod koga je zapaljena želudačna sluzokoža (sluznice), a prate je gorušica, nadimanje i bolovi pri unošenju hrane. Sve veći broj ljudi patiod ovog problema, a najbolje ga je lečiti prirodnim lekovima.
Gastritis može biti akutan ili hronični problem. Vrlo često nastaje usled prisustva heliko bakterije u organizmu. Osim toga, pojavu ovog, ni malo prijatnog stanja, može da prouzrokuje i konzumiranje lekova, hrane i pića koje iritiraju želudac, mnogo kafe, gaziranih sokova ili pržene hrane.
Jedan od najefikasnjih načina za rešavanje ovog problema velikom brzinom je upravo napitak za koji vam donosimo recept.
Sastojci:
-
Majčina dušica
-
Nana
-
Crni slez
-
Žalfija
Priprema:
Pomešajte po jednu kašiku od svakog čaja i prelijte proključalom vodom. Poklopite i ostavite da odstoji 20 minuta. Nakon toga čaj je spreman za upotrebu. Pije se jedna šolja dnevno.
Ukoliko patite od gastritisa trebali biste da izbegavate sledeću hranu:
-
previše ljuto
-
preslano
-
masnu hranu
-
previše hladnu ili vruću hranu i tečnost
-
Tokom prvih mesec ili dva treba izbegavati i svu sirovu hranu
-
Voće i povrće bi trebalo da bude bareno
Izvor: kurir.rs
Poučna priča: Politika je, o istoj stvari, zavisno od publike, pričati na različit način – I rezultat neće izostati!
Jedan Rus, jevrejskog porekla, dobio je dozvolu da emigrira u Izrael.
Na aerodromu u Moskvi, pri kontroli prtljaga, ruski carinik među stvarima ugleda Lenjinovu bistu pa ga upita:
– Šta je ovo?
Jevrejin:
– Pitanje “šta je ovo” je pogrešno, druže. Trebalo je pitate: Ko je ovo? Ovo je drug Lenjin. On je postavio osnove socijalizma, doneo Rusima prosperitet. Ja ga nosim kao uspomenu na te slavne dane!
Ruski carinik postiđen kaže, izvolite prođite.
Na aerodromu u Tel Avivu, ponovo carinik pita za bistu:
– Šta je ovo?
Jevrejin:
– “Šta je ovo” je pogrešno pitanje, gospodine. Treba da pitate: Ko je ovo?
Ovo je Lenjin. Zlikovac zbog koga sam ja, kao Jevrejin, morao napustiti Rusiju. Nosim ovu bistu kako bih ga svaki dan proklinjao.
Izraelski carinik će na to:
– Oh, izvinite! Prođite.
Kada je stigao kući, Jevrejin je bistu stavio na sto.
Pozvao je rodbinu na večeru. Jedan rođak ga upita:
– Ko je ovo?
– Dragi moj, “ko je ovo” je pogrešno pitanje. Trebalo je da pitaš šta je ovo?
Ovo je deset kilograma 24-karatnog zlata, bez carine i poreza.
POUKA: Politika je, o istoj stvari, zavisno od publike, pričati na različit način. I rezultat neće izostati!
Životna priča – Ljubiša Samardžić
Ljubiša Samardžić poznat još po nadimku Smoki je bio srpski glumac. Rođen je u Skoplju, 19. novembra 1936. godine, a umro je u Beogradu, 8. septembra 2017.
Detinjstvo
Rođen je 19. novembra 1936. u Skoplju u rudarskoj porodici koja je radila u rudniku uglja – Jelašnica kod Niške Banje. Njegov otac Dragan umire rano, kad je Ljubiša imao samo 9 godina, a majka ostaje sa troje dece.
Bilo je to vreme nemačke okupacije, pa zatim i oslobođenja, vreme neimaštine i siromaštva u kojima Ljubiša odrasta na jugu Srbije.
Još u srednjoškolskim danima, Ljubiša je pomagao majci radeći različite poslove. Tokom školskih raspusta radio je kod ujaka koji je imao radnju za popravku pisaćih mašina, bio je portir u hotelu Srbija, radio je kod svoje majke u poslastičarnici, gde je bio glavni radnik – donosio je led i pravio sladoled.. Međutim, sve to, bilo je nedovoljno govorio je Ljubiša.
Druženje sa prijateljima, pikanje lopte na Grčkoj livadi, kupanje na Ženevi, kako je zvao plažu na Nišavi, proredilo se. Ljubiša je svako jutro sakupljao prazne vreće kako bi otišao u „Albatnicu“, kilometar i po udaljenu od Građanske bolnice u Nišu, po table leda. Tovario ih je na leđa i nosio umotane vreće leda na tramvaj. Tu su nastajale nezgode.
Led bi se topio u tramvaju, zbog velike temperature i stvarale bi se lokve prljavštine. Putnici bi protestovali, šoferi stajali te bi ga uglavnom isterivali. U nekim slučajevima bi uspeo da se sakrije kako bi švercovao led, ali ga je znala uhvatiti kontrola s kojom bi morao da vodi žustre rasprave, pa kad-kad Ljubiša bi morao i da nekoga izudara.
Ljubiša nije voleo da se tuče ali ga je pratio glas razbojnika.
Još jedan u nizu njegovih nezgodnih poslova bio je obezbeđenje igranki. Kako je trenirao boks, u bokserskoj školi Brace Lozanovića, u polu-teškoj kategoriji bio je poznat i po jakom udarcu.
Dobijao je nezahvalnu ulogu obezbeđenja, ulogu „čistača“ čiji je posao bio da zavodi red i mir, da deli pravdu svađalicama. Ponekad je morao i da izudara nekoga pričao je Samardžić.
„Posle takvih incidenata uvek mi je bilo teško, bilo mi je krivo što sam bio u takvoj situaciji, da tako nešto i uradim, ali morao sam jer je to bio moj izvor prihoda da se zaradi pokoji dinar“, govorio je on.
Takvo stanje Ljubiša je analizirao i shvatao kao bunt, kao njegovo impulsivno reagovanje koje je bilo posledica situacije u kojem se nalazio on i njegova porodica. To nije bio bunt protiv ljudi, nego protiv sistema u kojem je svojim rođenjem i sticajem nesrećnih okolnosti bio osuđen da živi.
Posle završene gimnazije, odlučio je da upiše pravo. Ubrzo okreće novi list i upisuje Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu u klasi Bojana Stupice. Stupica odmah primećuje njegov talent, te na njegovo insistiranje Samardžić dobija stipendiju Ateljea 212.
Kao student Ljubiša Samardžić glumio je u nekoliko pozorišnih predstava u jugoslovenskom dramskom pozorištu, međutim niko nije ni slutio da će to biti sve u njegovom pozorišnom životu, životu na daskama.
Krivci za to bili su filmovi. Ljubiša je dobio ponudu za glumu u filmu „Prekobrojna“ na početku karijere, a sa stipendijom Ateljea 212 pozorište mu je bilo na raspolaganju. Međutim, Bojan Stupica je insistirao da Ljubiša mora da se odluči šta će raditi, jer nije mogao da radi na obe strane. Bio je to rizik ali i filmska avantura u koju je ušao Ljubiša. To je bilo vreme kasnih pedesetih godina kada su svi bili opčinjeni sa filmom i bioskopom, od publike, glumaca do reditelja, jer televizija još nije ušla u kuće Jugoslovena.
Film
Svoju prvu ulogu u filmu Samardžić dobija u 25-oj godini. Igrao je u filmu “Igre na Skelama” (1961.) reditelja Srećka Viganda (Weyganda). Pažnju kritike privukao je sledećom ulogom šarmantnog trapavka, nespretnjaka u filmu „Prekobrojna“ (1962.), Branka Bauera. Nakon samo tri filma dobio je glavnu ulogu i nadimak Smoki u filmu „Peščani grad“(1963.). Za svaku ulogu pripremao se ozbiljno, kao da mu je prva u životu, pričali su njegove kolege.
U filmu (1966.) „Orlovi rano lete“ redatelja Soje Jovanovića, glumi čuveni lik Nikole Bursaća. Iste te godine glumio je i u filmovima „Štićenik“ Valdana Sjepejčića, „San“ Đurše Đorđević.
-
igra u filmu „Nož“ redatelja Žike Mitrovića i filmu „Jutro“ Periše Đorđevića .
U partizanskim filmovima stiče slavu, a posebno se istakao u filmovima Veljka Bulajića „Bitka na Neretvi“ i „Kozara“. Kada je krenula da se snima „Bitka na Neretvi“ 1968. bio je to najveći evropski film u produkcijskom smislu. Na snimanju partizanskog filmskog spektakla prisustvovalo je više od 3000 statista – pripadnika JNA, a snimljen je u produkciji hrvatskih, makedonskih, bosanskohercegovačkih, slovenskih, talijanskih, nemačkih i srbijanskih producenata. Zanimljivosti za ovaj film jeste da je čuveni slikar Pablo Pikaso radio plakat. Plakat je štampan u malom broju otisaka i potpisan na poleđini od velikog španskog slikara.
Međutim, uz film „Bitka na Neretvi“, Ljubiša Samardžić će ostati u sećanju domaćoj i svetskoj sceni po ulozi ilegalca Zisa u filmu reditelja Hajrudina – Šibe Krvavca, Valter brani Sarajevo iz 1973. godine.
U istoimenom filmu, nastala je kultna scena sa tri mlada muškarca (Bata Živojinović, Ljubiša Samardžić i Slobodan Dimitrijević) koja stoje na brdu iznad Sarajeva. Živojinović kreće nizbrdo. Samardžić mu kaže: “Pilote, duguješ mi nešto, dao si mi reč.” Živojinović odgovara: “I održao sam je.” Samardžić ne posustaje: “Ne zezaj me, hoću još danas da vidim Valtera.” Slobodan Dimitrijević koji do tada ne progovara, javi se i kaže: “Onda gledaj, lafčino, vidiš ga” i bradom pokaže prema Živojinoviću, prema Sarajevu. Samardžiću se lice širi u onaj iskreni osmeh što je bio njegov zaštitni znak, pre svega, zatim sva trojica kreću prema gradu. Tako izgleda jedna od najpoznatijih i najpopularnijih scena jugoslovenske kinematografije uopšte.
Ljubiša Samardžić je u više od sedamdeset filmova različitih žanrova, tokom gotovo trideset godina, glumio je glavne i veće sporedne uloge.
Jedne od najznačajnijih kultnih uloga na malim TV ekranima ostvario je u TV serijama kao što su: Kuda idu divlje svinje; Policajac sa petlovog brda i Vruć vetar.
Nagrade i priznanja
Ljubiša Samardžić ostvario se u 100 filmskih i televizijskih uloga što potvrđuje da skoro ni jedan jugoslovenski film nije mogao biti zamišljen bez njega. Osvojio je brojne nagrade na Festivalima u Jugoslaviji, Srbiji i šire.
U Veneciji 1967. godine dobio je nagradu Kup Volpi (Copa Volpi) za ulogu u filmu Jutro, redatelja P. Đorđevića. Za isti film 1968. dobija nagradu Ona i on i TV Novosti za najbolji glumački par godine sa Milenom Dravić.
-
na filmskom festivalu u Nišu dobija Gran pri u filmu „Bitka na Neretvi“ redatelja Veljka Bulajića.
U periodu od 1973. do 1988. dobio je čak šest Zlatnih arena na Pulskom filmskom festivalu za svoja glumačka ostvarenja, gde je postao najnagrađeniji glumac Pulskog festivala.
Za najbolji glumački par dobija priznanje sa Vesnom Čipčić u TV seriji „Vruć vetar“ Aleksandra Đorđevića na filmskim susretima u Nišu.
Po izboru čitalaca TV Novosti 1980. potvrdili su priznanje. Za životno delo dobija nagradu AVNOJ (1988.), nagradu Pavle Vujisić (1995.) i nagradu akademije Ivo Andrića (2005.) – za uloge u jugoslovenskoj kinematografiji.
Nagradu Milan Žmukić dobija 2016. godine na filmskom festivalu u Herceg Novom za izuzetna doprinos afirmaciji Hercegovačkog festivala.
Filmski par više od 25 godina (Milena i Ljubiša)
Milena Dravić i Ljubiša Samardžić su bili jedan od najpopularnijih i najpriznatijih filmskih parova bivše Jugoslavije.
Prvi njihov zajednički film bio je „Prekobrojna“ redatelja Branka Bauer. To je bio film koji ih je oboje izbacio u orbitu, te dao im lični pečat.
U filmu slovenačkog redatelja Bostjana Hladnika „Peščani zamak“ igra ulogu koja mu donosi doživotni nadimak „Smoki“. Igrao je ulogu jednog od dvojice drugara na letovanju koji susreću devojku (Milenu Dravić) koja, samo u bikiniju, im se žali da su je opljačkali i odneli njenu odeću.
Odigrali su više od 25 uloga u kojima su glumili muža i ženu, što je jugoslovenski, evropski, čak i svetski rekord.
Od kako su prvi put zajedno igrali u filmu “Prekobrojna” nisu se više razdvajali. Ruka reditelja i scenariste ih je uzastopno spajala. Zanimljivo je da tokom 20 godina snimanja u više od 25 filmova, kao par, nisu se ni jednom poljubili. Svi su bili svesni da gluma Milene i Ljubiše, kao neposrednog para, ne može da bude promašaj.
Glumili su u kultnim ostvarenjima kao što su „Nije lako sa muškarcima“, „Razvod na određeno vreme“, „Predstava Hamleta u selu Mrduša donja“, „Bitka na Neretvi“, „Sutjeska“, „Policajac sa Petlovog brda“ i druge. Ljubiša je, u međuvremenu, igrao i sa mnoštvom partnerki od Olge Vujadinović, Vere Čukić, Stanislave Pešić, Špele Rozin, Silve Košćin, Nede Arnerić, Svetlane Bojković, Ljiljane Šljapić do Sanje Vejnović i dr.
Igrao je sa snažnim, lepim glumicama ali Milena je ostala neprevaziđena partnerka koja se voli, za koju se žrtvuje ako treba.
Jednom prilikom Samardžić je rekao o svojim kolegama: “Svako ko u sebi nosi spremnost na saradnju, na učenje i slušanje, na žrtvu pre svega, bio je za mene dragocen. Gluma je nadopunjavanje, nadigravanje, dodavanje, pomeranje svojih i tuđih mogućnosti, pomoć u nevolji. Bio sam, priznajem, srećne ruke da u svojoj dugoj karijeri i ja obilato delim, ali i dobijam tu pomoć, jer glumac, posebno dok je mlad, nije sposoban da otkrije sve svoje mogućnosti. Zato mu partner ili partnerka, pomažu da spozna samoga sebe. Meni je to, pre svih, pomogla Milena Dravić”
“O Mileni se osećam nekako kompetentan da govorim, jer je i ona, kao i ja, pred očima javnosti izdržala, opet kao i ja, sva iskušenja i provere” govorio je iskreno i kroz osmeh Ljubiša Samardžić.
Dvoje kolega, kao glumački par zajedno su u životu stasavali, te se menjali i sazrevali iz filma u film, prvo kao momak i devojka, brat i sestra, muž i žena, roditelji, a kad je Samardžić u zrelosti glumačke karijere postao producent i reditelj, Milena je igrala majke i bake njegovih glavnih uloga. Njihovo profesionalno partnerstvo preraslo je i u životno prijateljstvo, a na velikom ekranu imali su hemiju koju će teško itko moći dostići na ovim prostorima a i šire.
Režija
U opisu Ljubiše Samardžića glumačku veštinu pratio je i talent u režiji. Prvi svoj film „Nebeska udica“ snimio je 1999. godine. “Nebeska udica” premijerno je puštana na Berlinskom filmskom festivalu 2000. godine. Film je odmah bio zapažen i našao se među konkurentima za filmsku nagradu Zlatni medved, te je dobio vrlo dobre kritike. To je bio prvi srpski kandidat za Oskara u kategoriji za najbolji strani film van engleskog govornog područja 2000. godine. „Nebeska udica“ je producirana u njegovoj produkcijskoj kući „Sinema dizajn (Cinema design)“ koju je osnovao sa svojim sinom Draganom (Gaga) Samardžić 1992. u Beogradu.
-
Ljubiša režira film“Nataša” koji je praktično predvideo događaje 5. oktobra kada je srušen vladajući režim.
Ovaj film nagrađen je u kategoriji za najbolju žensku ulogu (glumica Tijana Kondić) na festivalu u Puli, nagradom za najbolji film proglašen je u Bugarskoj (Albeni), kao i nagradom za umetničko izražavanje na MED filmu 2002. u Rimu.
Film „Nataša“ je bio uvršten u programe na filmskim festivalima širom sveta.
Posebno poglavlje u njegovom životu ima film “Ledina” iz 2003. godine. Iako to nije njegov najbolji film, sigurno je najintimnija drama, koju je Samardžić snimio posle smrti svog sina. Filmom „Ledina“ zatvorio se simbolično Berlinski filmski festival, a dva dana posle, prikazan kao jedini domaći film na FEST- u.
Ljubiša Samardžić režirao je i dve kostimirane i gledane TV serije: „ Jesen stiže dunjo moja“ i „Miris kiše na Balkanu“ koje su producirane u njegovoj produkcijskoj kući. Nekada bi znao da odigra poneku ulogu, kako bi ostao u svom glumačkom kontinuitetu govorio je Samardžić.
O TV seriji „Jesen stiže dunjo moja“ Samardžić je rekao: „Tragajući za novim temama, krenuli smo niz Tisu, obišli salaše, sela niz reku i otkrili Banat, njegove prašnjave šorove, guske, pse koji danonoćno laju, Rome koji raskalašno sviraju uz vatru i naleteli na priču da su se dva brata blizanca oženila jednom ženom! Žive u harmoniji i imaju devetero dece! Zanimljivih je priča bilo mnogo i od njih smo satkali i tu privlačnu televizijsku storiju. Naravno, spomenuto venčanje pomenuli smo u seriji. Želeli smo da serija najviše miriše na stihove pesnika Mike Antića, rođenog Banaćanina, koji je o ljubavi napisao: ‘…to je ono za čim može da se pati,… čemu možeš srce dati … i gde ti može život stati“.
Osim te serije, veliki uspeh imala je i TV serija „Miris kiše na Balkanu“ koja je bila u užem izboru za Emi (Emmy) nagradu.
Ljubišino poslednje pojavljivanje u javnosti bilo je 30. marta u Domu omladine na otvaranju 64 Martovskog festivala – beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Tu je premijerno pušteno njegovo poslednje ostvarenje “Panta rei”.
Na otvaranje stigao je u pratnji supruge Mire, te iz prvog reda, nasmejano se obratio publici tokom svečanog otvaranja, što je ispraćeno gromoglasnim aplauzom.
Poslednji Film “Panta rei”(srb.„Sve teče“) je biografskog karaktera i, između ostalog, obuhvata čitav niz likova; od njegovog oca rudara do supruge Mire, koja mu je bila velika podrška, oslonac, stub,rame za plakanje do poslednjeg dana. Njegov dokumentarac od skromnog detinjstva u provinciji, kroz intimno svedočanstvo, preko dolaska u Beograd i studija na Akademiji dramskih umetnosti do velike karijere, daje i materijal za portret domaće kinematografije i upečatljivu sliku jednog vremena koje je velikim delom, upornošću i on sam zapisao, pre nego što je otišao u legendu.
Porodica
Suprugu Miru je upoznao na Bledu u Sloveniji gde je služio vojsku. Ona je tu došla na letovanje, i imala je 17 godina, a on 26. Dugo ju je osvajao, dok nije uspeo. Venčali su se 03. jula 1966. godine, nakon čega dobijaju sina Dragana i ćerku Jovanu.
U vreme snimanja „Nebeske udice“ porodica Samardžić doživela je tragediju. Dragan se razboleo od leukemije, nakon čega je ubrzo i preminuo u 34. godini života.
Ljubiši je život stao na trenutak, međutim uz pomoć svoje žene Mirjane (Mire) Samardžić uspeva da se podigne i krene dalje.
Da nije bilo Mire ne bih izdržao priznao je u više navrata veliki glumac. Odlazak sina mislio sam da neću moći izdržati i da će uskoro doći kraj, ali me je Mira naterala da radim, govoreći mu da ću tu naći smisao opstanka.
Sinova bolest bila je pravi razlog Ljubišinog opredelenja za režiju. To nije bilo iz ljubavi, nego iz nužde, da se preživi govorila je Mirjana (Mira) Samardžić. Imali smo dugove koje smo morali vraćati, ja sam išla sa sinom po bolnicama, dok je Ljubiša po prvi put u životu režirao da bi vraćao dugove.
Slavni glumac, Ljubiša Samardžić, umro je 8. Septembra 2017. godine u Beograd, u 81. godini života, od duge i opake bolesti.
izvor: biografija.org
Bogdan Bogdanović: MAJKA JE BILA KASIRKA, OTAC KOMERCIJALISTA, ŽRTVOVALI SU ŽIVOTE ZBOG MENE!
Bogdan Bogdanović sjajno predvodi reprezentaciju Srbije na Mundobasketu, te su momci ušli u trku za medalju! Osim toga šti krupnim koracima ide ka istorijskim rezultatima i obara mnoge rekorde, porodica mu je na prvom mestu. Košarkaš ne krije da su se upravo njegovi najbliži žrtvovali kako bi mu omogućili sve neophodno za početak bavljenja sportom.
Završio je Elektrotehničku školu „Rade Končar” u Beogradu, a njegov otac Dragan i majka Koviljka su svoj život promenili iz korena, kako bi svojoj deci obezbedili bolju budućnost.
“Porodica je temelj. Roditelji su usadili meni i sestri ispravan način razmišljanja. Prvo, da radiš ono što voliš, da uživaš u svom poslu i da čuvaš familiju i taj najuži krug ljudi oko sebe. Da budeš dobar čovek… Moja porodica je puna ljubavi i sreće. Izuzetno sam im zahvalan na svemu sto su učnili za moju sestru i mene. Bile su i teške situacije u životu ali uvek smo imali sve što nam je potrebno da uživamo i budemo srećni”, rekao je košarkaški as jednom priikom u emisiji “Kao sav normalan svet”.
Otkrio je da su napustili Crnu Goru kako bi im obezbedili bolje uslove za obrazovanje i napred, stavljajući svoje živote u drugi plan.
“Tata je radio kao komericijalista dugo godina sa tečom u jednoj firmi, a mama je bila kasirka, trgovac. Oni su se odrekli jako dobrih poslova u nekim manjim sredinama i statusa u društvu ne znajući u šta se upuštaju kada su otišli u Beograd. Ali to su učinili zbog nas, da bi meni i sestri izabrali bolji put i bolji početak, kako mi ne bi živeli njihove živote. Već da imamo bolji početni položaj. Oni su pohađali školu u Kužinama, to je jako malo mesto na severu Crne Gore. Beograd su izabrali da bi sestra i ja imali bolje uslove što se tiče školovanja. Počeli smo da živimo u Železniku, Mirjevu i tako dalje…”, rekao je.
Ističe da mu je mlađa sestra Bojana najbolji prijatelj, zajedno sa njim se i preselila u Ameriku.
“Uvek smo bili zajedno tokom školovanja. Bila mi je dugo obezbeđenje od svega, branila me je od svih, mnogo je jaka, imam u njoj neviđenog prijatelja.Studirala je na Sakramento stejtu, sa mnom je u Americi. Ona se odrekla svog dela života da se posveti meni. Prvu godinu nakon preseljenja tražili smo šta će da radi, ali bez predznanja i diplome nekog njihovog koledža nije mogla da dođe do konkretnog posla ili iskustva”, objašnjava košarkaš.
Veoma joj je zahvalan što je godinu dana svog života žrtvovala zbog njega.
– Tada smo rešili da lagano završi studije. Žrtvovala je godinu dana svog života, posvetila se meni, pomogla mi oko organizacije i života gore, da se prilagodim. Neverovatan je to kulturološki šok, promena sredine razlog je zašto mnogi tamo postanu asocijalni. Samotnjački život je to gore. Bojana je odigrala važnu ulogu spojila me sa nekim ljudima, prisetio se detalja iz prošlosti Bogdan ponosan na sestru i roditelje, koju su ih vaspitali da uvek budu tu jedno za drugo i bezuslovno se vole.
Koliko je Bojana uključena u Bogdanovićevu karijeru vidi se i iz njenjog angažovanja prema vođenju kampa i fondacije, a oboje predstavljaju pravi uzor mladima pošto daju sve od sebe da budu deo humanitarnih akcija i podrške talentovanim mladim sportistima.
– Ne mogu dovoljno da zahvalim svojoj porodici na bezuslovnoj ljubavi i podršci tokom cele karijere i života – zaključio je.
Izvor: stil.kurir.rs
Život u prošlosti je za one koji budućnosti nemaju, a sadašnjost im je…?!
Nekome je prošlost puna lepih uspomena, a nekome grozomornih stvari. Najčešće je pomešano, bilo je i lepog i ružnog. Svako nekad u mislima odluta u prošlost, bilo da nanovo proživi lepe trenutke, bilo da razmišlja o onim teškim. Problem nastaje kada živite u prošlosti.
Pri tom uopšte nije toliko bitno da li sanjarite o najlepšim trenucima, o svojoj velikoj ljubavi, dobrim starim vremenima kada vam je glavna briga bila šta ćete obući za izlazak, izletima s roditeljima, o tome kako vas je tata učio da vozite bicikl… Ili nanovo proživljavate sve one bolne momente, kako je umro neko vama drag, kako vas je izneverila najbolja prijateljica, uvredio vas ovaj, uvredio vas onaj, partner vas je ostavio da se same snalazite s detetom… Nebitno – živeti u prošlosti loša je ideja.
Ako stalno iznova proživljavate bolne momente, vi tim povredama ne dopuštate da “zarastu” – to je kao da stalno čačkate po rani i ona svaki put iznova prokrvari, još se i inficira, stanje se pogorša, a vaša patnja produžava. Proživljavati lepe trenutke iz prošlosti može se činiti bezazlenim, i nije nikakav problem ako ih se ponekad prisetite, ali ako stalno sanjarite o onome što je nekad bilo, ne idete dalje sa svojim životom. Ne živite, već životarite. I u jednom i u drugom slučaju osećate se emotivno iscrpljeno – i samo tako se i možete osećati.
Živeći u prošlosti, emotivnu energiju ulažete u prošlost, u ono što je bilo. A prošlost je iza vas, i ta energija ne može vam se vratiti. To je kao da novac ulažete u firmu koja više ne postoji. Jasno je da taj novac više nikad nećete videti. Umesto toga, ako ulažete novac u neku firmu, to treba da bude postojeća firma koja dobro funkcioniše (ili možda trenutno ne funkcioniše najbolje, a vi pokušavate da pomognete njen oporavak), ili firma koja će se tek osnovati, a vi imate razloga da joj želite uspeh i podržite njeno nastajanje. A ako ulažete emotivnu energiju – što činite samim tim što se nečim bavite, makar to bilo samo u mislima – treba je ulagati u ono što postoji sad, u sadašnjost ili u budućnost, u ono što će tek doći. Drugim rečima, treba živeti sad i potruditi se da se poboljša budućnost, jer je budućnost ono što ćete jednog dana proživljavati. Samo tako ćete imati energije.
A uspomene? Ne zamarajte se onim ružnim – ne možete ih promeniti, samo ćete povrediti sebe iznova ih proživljavajući – a onih lepih se možete ponekad setiti, ali pokušajte da vam ta prisećanja ne odvuku previše vremena i energije. Život u prošlosti je za one koji budućnosti nemaju, a sadašnjost im je nesnosna – drugim rečima, zaista za malo koga, jer do kraja života pred vama ostaje bar neka mrvica budućnosti, dok je u najvećem broju slučajeva moguće raditi na poboljšanju sadašnjosti.
Izvor: krstarica.com
PERFEKCIONIZAM – Ljudi koji žele da sve bude savršeno imaju poremećaj ličnosti koja se uspešno leči, pod uslovom da osoba to zaista želi!
