Većina ljudi duboko veruje da medicina kao nauka nikada nije bila na tako visokom nivou kao danas, te da nikada nije bila kvalitetnija. Veruje se i da su današnji lekari veoma stručno obrazovani ljudi, jer su studije medicine komplikovane i ozbiljne pa dugo traju.

U dijagnostici se koristi tehnološki “najsavremenija oprema” i ona se i dalje stalno usavršava . Hirurški zahvati su veoma složeni , poput transplantacije vitalnih organa, promene pola, prišivanja otkinutih ekstremiteta.  Da ne govorimo o “čudotvornim” terapijama presađivanja matičnih ćelija, podmlađivanja i estetskim korekcijama (neki doduše kažu čudovišnim). I “oživljavanje” nakon “kliničke smrti” je postalo moguće. Danas medicina kao da može svašta. Naravno, ko ima novac da to plati, jer sve ono što je vezano za današnju medicinu je fantastično skupo. To su skupi aparati, skupa dijagnostika, skupe terapije, skupi medikamenti, skupa naučna istraživanja, skupe zgrade klinika, skupe laboratorije i analize, skupi lekari  i brojni medicinski personal. Lečenje tako danas traži mnoooogo para.

Na svu sreću, danas postoje i zdravstveni fondovi, kako privatni tako i oni obavezni državni, pa “mali čovek” koji nema velike pare može da računa da će i on moći da bude korisnik  modernih medicinskih tretmana današnje velike medicine.

I lakari su za razliku od svojih kolega u 19. veku, postali cenjena profesija, čak društvena elita, od kojih jedan broj fantastično dobro zarađuje, posebno ako su na privatnim skupim i elitnim klinikama, profesori na visokim medicinskim školama,  stručni konsultanti po bolnicama ili u naučnim istraživačkim centrima i institutima. Naravno sam “plafon” je direktorsko mesto nekog moćnog kliničkog centra, mesto ministra zdravlja u vladi ili rukovodeća funkcija u brojnim strukovnim i drugim asocijacijama i organizacijama gde spada i Svetska zdravstvena organizacija.

Društveni ugled obavezno ode uz ovu profesiju, pa kad vam je neko u porodici ili široj familiji lekar to je već razlog da i vama poraste ugled.

ALI…

Sve češćese čuje, čak i od samih lekara (doduše malobrojnih), da savremena alopatska medicina uopšte i nije nauka, i da sa lečenjem nema nikakve veze osim što svoje delovanje tako prikazuje, te da je ona danas  isključivo biznis i opasna prevara, koja je već milione ljudi u svetu koštala zdravlja i života.

Uočljivo je i kod nas u Srbiji da mnogi lekari ne vole baš mnogo da se bave pacijentima, a u bolničke sobe zalaze samo kad moraju. Profesorske pozicije su im daleko draže, kao i konsalting i naravno akademska usavršavanja i putovanja po stručnim kogresima.

Neki čak tvrde da su današnje elitne medicinske škole teška prevara, te da se u njima i ne stiče znanje kojim bi se ljudi zaista lečili, već iluzije o lečenju. Svi biohemijski procesi u organizmu predstavljaju se u ovim školama tako da budući praktičari moraju da shvate da bez sintetičkih medikamenata, istinsko lečenje nije moguće. I to se naziva pravom – stručnom terapijom.

Posebna pažnja se posvećuje dijagnostici (koja je specijalistički podeljena), a ona je upućena na ogroman broj skupih dijagnostičkih aparata. Samo baratanje ovim aparatima postalo je posebna specijalnost (čak “nauka”).

Sve navedeno skeptici potvrđuju nespornom činjenicom da se sa fantastičnim “razvojem” medicine i razne nove i nove bolesti,  fantastičo razvijaju. Bolesti je danas toliko da se teško i mogu pobrojati. Što je još gore najveći broj tih novonastalih bolesti se uopšte i ne leči – dijabetes, hipertenzija, artritis, bolesti poput Alchajmerove, Parkinsonove, Pertesove, Hočkinove, autizma itd. Kancer je bolest za koju vam lekari tvrde da se “voma uspešno” leči, samo  ako se javite na vreme, ali ljudi ipak masovno umiru. I to uglavnom nakon “lečenja”.

Ni obavezna vakcinacija kao preventiva nije iskorenila takozvane zarazne boleseti, pa se decenijama i dalje permanentno sprovodi, u sve većem i većem broju, vakcinacija. Epidemije su i dalje prisutne, poput ptičjeg i svinjskog gripa, sezonskih gripova, kolera, žutice, encefalitisa, itd. Ljudima otkazuju srce, pluća, bubrezi, a medicina i dalje ne zna razlog za to, već se trudi da kupuje aparate za dijalizu, respiratore, defibrilatore i sl. I to se naziva “lečenjem”.

Razlog za sve navedeno je što je početkom dvadesetog veka u dotadašnju medicinsku profesiju ušla kapitalistička filozofija. A ona kaže da treba raditi samo ono što donosi dobit, pri čemu je dobit uvek novac, novac i novac.

MEDICINSKI POSTUPAK UMESTO LEČENJA

Medicina je tako postala oblast koja već decenijama nakon Drugog svetskog rata ne služi lečenju ljudi, već isključivo korporativnom stvaranju profita svih učesnika u biznisu nazvanom – mediciinski tretman. Reč tretman znači postupak. Učesnici i profiteri u ovom korporativnom poslu su: proizvođači medicinske opreme, graditelji i finansijeri velikih bolničkih kompleksa, opremaoci ovakvih objekata, oni koji se bave njihovim snabdevanjem i održavanjem u funkciji.

Tu je i lekarski posao kao i poslovi ostalog personala, škole za obrazovanje stručnih kadrova i najzad ogromna  hemijsko farmaceutska industrija sa brojnim institutima, laboratorijama i servisnim agencijama. I ako sve to može  da posluje profitabilno, onda se i “medicinski postupak ” mora sprovoditi tako da omogući opstanak ovog ogromnog korporacijskog gorostasa. I to se upravo i događa sa alopatskom medicinom. Zanimljivo je da reč “alopatija” znači – drugačija patnja. Kao što ćete videti današnja alopatska medicina je postala veoma invazivna, terapije tj, tretmani su često veoma mučna trovanja i sakaćenja. Mnoge ove drugačije patnje koje se predstavljaju kao “dijagnostika” i “lečenje” neverovatno su slične srednjevekovnim inkvizicijskim metodama koje je sprovodila katolička crkva prema jereticima, kao i kao i drevnim žrtvenim ritualima. I to nije slučajno, jer iza ovakve medicine stoji ista ekipa vukova u jagnjećoj koži.

ULAZAK KAPITALISTIČKE FILOZOFIJE U MEDICINU

O tome kako je od jedne naupadljive sasvim osrednje i niže plaćene profesije, kao što je bila lekarska do kraja 19. veka, počela da se stvara kontrolisina elitistička profesija koja će opsluživati savremeni industrijsko- medicinsko-farmaceutski  trust, napisao je obimnu studiju E. Ričard Braun i objavio je pod naslovom “Rokfeler vračevi – Medicina i kapitalizam u Americi”. Knjiga je štampana 1980. a mediji koji opslužuju čitav globalistički korporativni biznis, uključujući i pomenuti farmaceustko-medicinski, potrudili su se da je maksimalno ignorišu.

Kako se iz samog naslova vidi iza savremene konvencionalne medicine koju danas nameće i promoviše Svetska zdravstvana organizacija i koja se svodi samo na jednu medicinsku školu – alopatsku, stoji moćni sindikat Rokfeler (koji uključuje i porodicu).
O tome kako su Rokfeleri preko medicine objedinili svoj bankarski i naftni posao, upravo govori ova knjiga.

Da napomenemo za one koji ne znaju da je posao ove porodice procvetao osnivanjem kompanije Standard oil 1870., a njen osnivač je bio Džon Dejvison Rokfeler senior (deda Dejvida D. Rokfelera). Nakon građanskog rata u SAD gde je Džon D.  Rokfeler sa Kargenijem napravio fantastično unosne poslove transportujući unionističkoj vojsci ugalj i druge potrepštine svojom železnicom, krenuo je razvoj Standard oil-a sa novim gorivom – naftom.

Kompanija je veoma brzo postala toliko moćna prosto usisavajući u sebe mnoge poslove i kompanije,  da je američki Vrhovni sud 1911. zbog pobune ostalih kapitalista, naložio  Rokfelerima da svoju kompaniju rasformiraju. Oni su to učinili tako što su je transformisali sa poslovima na stotine malih kompanija, podružnica, raznih fondova i dobrotvornih organizacija, tako da je ona i dalje radila, ali kao hobotnica sa ogromnim brojem nevidljivih pipaka za koje je malo njih znalo da ih sve pokreće kapital Rokfelerovih. I to je princip rada koji i danas funkciniše u “liberalnom kapitalizmu”- gde naizgled postoji ogroman broj kompanija na “slobodnom tržištu”, a zapravo su sve tajno inkorporirane i njima upravlja isti vlasnik ili kartel.  Danas najmoćniji takav kartel nalazi se u jezgru Londona i Rokfeleri su njegova ispostava za poslove u SAD, Kini, Rusiji, Indoneziji , Kosovu i još kojekuda, a zapravo su najviše angažovani u raznim “prljavim” poslovima.

Ali, mi ćemo s e ovde zadržati samo na njihovm petro-hemijskom biznsu koji su Rokfeleri povezalisa medicinom. I verovali ili ne upravo je zahvaljujući otkriću nafte i savremena kapitalistička medicina počela da “napreduje”.

A za to je najzaslužniji Vilijam Ejveri Rokfeler, otac Džona D. Rokfelera. Sada ćete videti kako.

KAKO JE NAFTA POSTALA “LEKOVITA”

Ljudi su oduvek za razne boljke  koristili kojekakve meleme, masti i vodice. Pošto po priroodi svaki organizam ima sposobnost da se sam bori sa svim eventualnim poremećajima i da angažujući sopstvene energetske resurse i aktivirajući određene biohemijske procese u samom organizmu (što medicina naziva imunim odgovorom) logično je zaključiti da se vremenom svaki poremećaj i zaceli. Tako su razne masti i vodice često bili samo prividno korisno sredsvo za koješta, dok su se neki melemi pokazali i zaista korisnim, makar kod ublažavanja tegoba nastalih prirodnim isceljivanjem.
I ljudi su vekovima pribegavali raznim takvim “isceliteljskim “sredstvima.

Izdvojili su se vremenom i razni vračevi kao iscelitelji koji su se bavili samo tim poslom – pravljenjem melema i razvijanjem posebnih metoda koje su ubrzavale prirodno isceljivanje. I takve preparete su onda prodavali za novac.

Vilijam Ejveri Rokfeler bio je po zvaničnoj biografiji putujući trgovac koji je, između ostalog, prodavao i razne lekovite eliksire i masti.

U stavri, malo podrobnije istraživanje otkrilo ja da je Vilijam Rokfeler bio notorni kradljivac konja i prevarant svake vrste, kako bi došao do novca, koji je onda olako trošio po bordelima i na razvrat svake vrste. “Love robbery, love lechery”, kaže jedna engleska stara poslovica. Zbog takvog načina života, stalno je menjao mesto boravka, bežeči od zakona. Bio je opsednut ženama, tako da je imao dve venčane žene istovremeno. U sukob sa zakonom došao je i zbog napastvovanja jedne devojke  1849. za šta je i optužen. Zato je jedno vreme, kažu, nestao bez traga i niko o njemu ništa nije čuo. A novac koji je trošio na žene zaradjivao je prodajom nekakvog čudotvornog eliksira, koji je lečio “sve vrste tumora”, kao i laksativa nazvanog “Čudotvorna mast” ( Wonder Working Liniment”). Ovu mast je prodavao za dva dolara po bočici.

ČUDOTVORNI ELIKSIR IZ PODZEMNOG ULJA

Tako se jednog dana, umesto nestalog Vilijama Rokfelera pojavio izvesni dr Vilijam Livingston, koji je došao navodno iz Filadalfije.  Za Rokfelera ga je vezivala upravo prodaja istog čudotvornog eliksira i laksativne masti. U stvari i dr Livingston i Vilijam Rokfeler pojavljivali su se naizmenično sa istim preparatom u raznim gradovima.
Jedan novinar istraživač naišavši na ovaj podatak, rešio je da ovu misteriju malo bolje istraži i rezultat svoje istrage je objavio u magazinu “New York World”. Tako je otkrio da je Vilijam Ejveri Rokfeler umro 11. maja 1906. u Friportu u Ilionoisu (kako kaže zvanična biografija Rokfelera), ali je u stvari bio zakopan u jedan neobeležen grob kao dr Vilijam Livingston.

U svakom slučaju ovo “dr” je omogućilo “djavoljem doktoru Bilu”, kako su ga zvali, da još bolje prodaje svoj eliksir za mnoge bolesti.

A bolesti koje su harale u to vreme nastajale su najviše zbog loše higijene, loše ishrane i prevelike upotrebe alkohola . Bile su to  tegobe sa jetrom,  dijareja, konstipacija, bronhitis i razne tumorske izrasline – guke. Naravno, “dr Bil” je posebno voleo da “leči” žene.

Kakav je to čudotvorni eliksir bio?

Bilo je to kameno ulje (poznato kao nafta) koje je bilo otkriveno u nekim slanim bunarima u Tarentumu, u blizini Pitsburga 1842.  Nafta je prosto navirala odozdo iz dubine zemlje i punila ove bunare, a  vlasnik zemljišta  Semjuel L. Ker je počeo da je skuplja u bočice verujući u lekovito svojstvo ovog ulja. I počeo je da to prodaje kao uljani eliksir. Nazvao ga je “Kerovo magično ulje”.  I lakoverni narod je to kupovao.

Jedan od prvih trgovaca koji su ovo ulje počeli od Kera da kupuju na veliko bio je pomenuti konjokradica Vilijam Rokfeler. On je napravio svoju trgovačku etiketu i nazvao ga “Kameno ulje” (Rock Oil)  ili “Seneka ulje”, gde je Seneka bilo ime poznatog Indijanskog plemena.

Ipak najbolju reklamu ovom poizvodu je dao je kada je počeo da se predstavlja kao “dr Vilijam Levingston, proslavljeni stručnjak za tumore”.  Predstavljao ga je kao lek “koji leči sve tumore, ukoliko bolest nije previše odmakla”.

Verovali ili ne upravo to je početak jednog od najprofitabilnijih farmaceutskih biznisa. Lečenje kancera danas je zlatna koka ovog biznisa. I ista reklamna sintagma ostala je do danas: rak se leči ukoliko nije previše uznapredovao. To znači – morate sa “lečenjem” početi odmah! Dakle, pre nego što se tumor u svom razvoju sam ne zaustavi i ne učauri.
A da se nikada ne zaustavi pobrinnuili su se izglada  mnogo godina kasnije moderni genetski inženjeri ubacujući u tumorske ćelije razne kancerogene mikoplazme.

“Djavolji doktor Bil  je jednu bočicu ulja “za sve tumore ” tako uspevao da proda za 25 dolara, što je bio iznos dve prosečne mesečne plate radnika.

Ovakav unosan biznis sa prodajom “čudotvornih eliksira” nastavio je  njegov sin Džon. D. Rokfeler osnivač najmoćnije naftne kompanije Standard Oil (danas je to Exxon Mobile).
Standard oil je tako počeo da proizvodi još jedan čudotvoran lek od nafte, koji s e prodavao sve do nedavno, a koji je kompaniji doneo fantastičnu zaradu. Radilo se o “lekovitoj” tečnoj masti  koja se koristila kao laksativ. Ovaj “lek je nastao kuvanjem sirove nafte, gde bi se onda izdvojio lakši deo ulja gore, i on je skidan. Ostajao je tako na dnu gust talog parafina, maziva i katrana.

To su u Standard oil-u pakovali u male bočice i prodavali kao tečnu mast koja je služila kao laksativ. “Medikament” je nazvan nekakvim indijanskim imenom “Nujol” (što bi se izgovaralo nju-ol), a zapravo je značio “new oil”, za razliku od “old oil”.

Preduzeće koje ga je proizvodilo nazvano je “Stanco” i nalazilo se u Nju Džersiju. I bilo je u sastavu korporacije “Standard oil”.Jedini drugi proizvod koji je pogon Stanco proizvodio u istim prostorijama bio je insekticid Flit.

U stvari između otrova i “lekova” za Rokfelere i veliki farmaceutski biznis ni danas ne postoji razlika. Za njih je korisno sve što donosi zaradu i što je ekonomično. Ako je ekonomično u istom pogonu proizvoditi i jedno i drugo – to je ok. To je kapitalizam. Sada već možete da shvatite zašto je uobičajeno da na svakom uputstvu za korišćenje nekog sintetičkog “leka” možete da pročitate i njegove neželjene efekte. Naravno, veliki broj tih sintetičkih medikamenata i danas se dobija iz nafte.

Da, baš tako. Industrijski “lekovi” sa raznim sintetičkim molekulima koji se sintetišu uz pomoć alkaloida (dobijenih iz nafte) nisu ništa drugo do razne sintetičke hemikalije, i one su za ljudski organizam uglavnom otrovi. Jači ili slabiji.  Tako su gotovo svi neželjeni efekti “lekova” upravo ČISTI SIMPTOMI TROVANJA. Sama nafta iz prirode nije otrovna.

Kako je za današnje edukovane lekare postalo sasvim normalno da takve hemikalije (koje se po prirodi nikada ne bi našle u ljudskom organizmu) propisuju kao lekovite terapije, shvatićete kasnije.

Zapravo je i “Nujol”  bio veoma štatan, jer je iz organizma uzimao minerale rastvorljive u mastima, s obzirom da je dobro poznata činjenica da mineralna ulja stvaraju omotač na crevima i sprečavaju da creva absorbuju vitaminske hranjive sastojke. Ali tehnolozi iz Stanco-a,  brže-bolje su se dosetili da u “Nujol” dodaju karotine, koji se dobro razlažu u mastima, i natopili su tako ovaj naftni talog zdravim karotinima. I Nujol je tako i reklamiran kao laksativ sa karotinom.

ZARADA OD 10 MILIJARDI DOLARA 1949. GODINE

Od jednog barela nafte, čija je cena bila dva dolara  proizvodnjom i prodajom Nujola mogla se ostvariti fantastična zarada. Tako je od  jednog barela nafte  “Stanco” mogao da, nakon njenog kuvanja, napuni 1000 bočica od jedne unce sa ovim naftnim talogom.

Drogerije su ovo kupovale na veliko po ceni od 21 centa po  bočici, a Standard oil je ova proizvodnja koštala samo jednu petinu centa. I to se zove FANTASTIČAN BIZNIS. Naročito ako imate petlju da ovo prodajete  i da vas dugoročno baš briga za zadravlje ljudi. To je bio zastrašujuće ogroman profit.

Tako se formiranjem trusta veledrogerija od 1939. do 1949.,  koji su kontrolisali Rokfeleri, polako počinjao da pravi biznis vredan 10 milijardi dolara godišnje koji je Rokfelere učinio enormno bogatom i moćnom porodicom već 1949. Samo na “lečenju kancera” danas Rokfelerov farmaceutsko-medicinski trust obrne preko 200 milijaradi dolara godišnje.

Sa ovolikim novcem Rokfeleri su mogli  da plaćaju  kongresmene, senatore i ministre zdravlja i energetike i druge političare koji su učestviovali u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti SAD. Svi oni imali bi onda jasan zadatak da pomognu u donošenju zakona i u kreiranju državne politike koja bi pomogla ovom velikom korporativnom biznisu da održava svoj profit i monopol nad “medicinskim tertmanima”.

AMERIČKI SENATOR REKLAMIRAO ROKFELEROVO KAMENO ULJE KAO LEK

Na primer, Rojal S. Kouplend je završio medicinu, ali nikada nije radio u praksi. Više je voleo politiku i novac. Tako je postao odličan kandidat za partnera u velikom Rokfelerovom medicinskom biznisu.  Čim se dokopao rukovodećeg mesta  u Američkoj medicinskoj asocijaciji (AMA), Kouplend je kao dvostruki kongresmen (biran i kao republikanac i kao demokrata)  krenuo u kampanju za mesto ministra zdravlja u državi Njujork. Sa tog mesta je krenuo i u kampanju za senatora i to zahvaljujući Rokfelerovom novcu. Tokom čitavog senatorskog mandata od 1923. do 1938. Kouplend je služio isključivo interesima Rokfelera. I naravno, kao uticajan čovek u lekarskoj branši preporučivao je “Nujol”. Za to reklamiranje radijski mikrofoni bi svakog jutra bili u njegovoj kancelariji gde je započetak uspešnog dana kao lekar preporučivao redovno jutarnje uzimanje “Nujola”. Creva bi ljudima od toga radila kao sat, bila je glavna reklamna poruka.  Za to je od Rokfelera dobijao godišnju naknadu od 75 000 dolara, što je tada bilo više nego što je bila plata američkog predsednika.

Zahvaljujući Kouplendu kao senatoru proizvođači otrovne farbe za kosu su tako dobili licencu za svoj proizvod pod uslovom da na kutijama za transport bude napisano da je otrovna… Samo koja žena gleda šta piše na velikoj kutiji u kojoj se za veleprodaju pakuju farbe? Kouplend je dozvolio i da se proizvođači sapuna izuzmu iz zakon o oporezivanju kao kozmetičkog sredstva, jer bi se oni, kako je sam tvrdio,  u protivnom kao najveći igrači na kozmetičkom tržištu  pridružili drugim kompanijama (koje nisu bile pod kontrolom Rokfelera) u borbi protiv zakona. Zato sapun nije tretiran kao kozmetičko sredstvo.
Ako je Nujol mogao da napravi 10 milijardi dolara za godinu dana, za Rokfelere je to bio odličan pokazatelj da tuce ili stotine takvih proizvoda može preplaviti tržište. Ali za taj veliki posao morala je biti stvorena mnogo jača dilerska mreža. U tu mrežu trebalo je ubaciti lekare i medicinske škole, a to znači i čitavu medicinu posebno preoblikovati. I to je bio sledeći cilj Rokfeler biznisa.

Zato je najpre osnovana Fondacija Rokfeler i krenula je njihova “filantropska” aktivnost.

Piše: Ivona Živković

Izvor: nit.co.rs

Za one koji vole da jedu slatke deserte, ali ne podnose šećer, proizvodi od urme su odlična alternativa. Sirup od urme jedan je od najukusnijih i najpopularnijih proizvoda koji se dobija preradom urmi. Nije samo sladak i ukusan, već nosi i sve blagodati koje sadrže sveže ili sušene urme. Stoga, sirup od urme može biti vaš izbor i korak ka zdravijem životu. Hajde da zajedno razmotrimo koje benefite po zdravlje ima sirup od urme i kako ga treba koristiti.

Koji su benefiti sirupa od urme?

Budući da se sirup od urme pravi od urmi bez koštica, ima slatki ukus ovog voća i još uvek sadrži sve zdravstvene blagodeti urmi, a to su sledeće:

Sadrži antioksidante

Studije pokazuju da su urme bogate antioksidantima, što sve povezane proizvode čini zdravim za imuni sistem. Antioksidanti mogu sprečiti ćelije od oštećenja nastalih starenjem ili nedostatkom imuniteta. Zbog toga konzumacija hrane bogate antioksidantima može pomoći našem telu da se zaštiti od brojnih bolesti, kao što su respiratorni problemi, bolesti srca ili oštećenja mozga nastala starenjem, poput Alchajmerove bolesti.

Sirup od urme ima antibakterijska svojstva

Novi dokazi pokazuju da sirup od urme može imati antibakterijske efekte. Međutim, istraživači veruju da je potrebno više istraživanja na ovu temu, ali zbog prisustva fenolnih jedinjenja u urmama, ovaj sirup je pokazao efikasne rezultate u smanjenju rasta nekoliko bakterija. Stanovnici Bliskog Istoka ne samo da konzumiraju sirup od urmi zbog njegovog prepoznatljivog ukusa i zdravstvenih blagodati, već ga i koriste za lečenje rana, što može podržati efikasnost ovog sirupa kao antibakterijskog proizvoda.

Napomena: Sirup od urme nije namenjen lečenju različitih bolesti, ali ovaj proizvod može pomoći vašem telu da ojača i postane imunije. Međutim, ne računajte na njega kao na lek.

Urme su bogate mineralima i vitaminima koji su potrebni telu

Našem telu je potrebno mnoštvo minerala i vitamina tokom dana da bi ostalo zdravo i snažno. Srećom, urme imaju potrebne minerale i vitamine za telo, kao što su cink, magnezijum, kalijum, kalcijum i gvožđe. Takođe sadrže vitamin C, vitamin B6 i vitamin A, koji su korisni za telo.

Sirup od urme će vam dati energiju koja vam je potrebna tokom dana

Urme su visoko kalorične. Ako ujutro pojedete samo jednu kašiku sirupa od urme, možete da dobijete energiju tokom celog dana. Zbog toga većina sportista konzumira proizvode od urmi, kako bi postali energičniji pre treninga. Urme i proizvodi od urmi najpopularnija su hrana za muslimane tokom ramazana. Obično ih jedu ujutro, a zatim ne jedu ništa drugo ceo dan, jer im urma daje energiju koja će im trebati tokom dana.

Sirup od urme je bogat vlaknima

Vlakna mogu pomoći digestivnom sistemu, a urme sadrže puno dijetalnih vlakana. Stoga, ne samo da je lako svariti sirup od urme, već i ovaj proizvod može pomoći u apsorpciji druge hrane. Nekim ljudima je teško da svare voće, ali urme je generalno lako variti, a sirup od urme je još lakše svariti.

Sirup od urme ne sadrži holesterol

Urme ne sadrže holesterol, a pošto je ovaj proizvod napravljen bez ikakvih aditiva, poput dodatnog ulja, zdrav je za srce. Zbog toga ljudi sa srčanim oboljenjima mogu bezbedno da jedu sirup od urmi, bez brige o unosu holesterola.

 Kako napraviti sirup od urmi

Mera urmi i vode koji je korišten u ovom receptu je 1:2.

Za pripremu sirupa od urmi potrebno vam je:

• 1 šoljica urmi

• 2 šoljice vode

Priprema sirupa:

Narežite urme na manje komade.

Stavite ih sa vodom u lonac i ostavite ih potopljene pola sata.

Nakon toga, vodu zakuvajte pa urme kuvajte poklopljene na laganoj vatri 20-30 minuta.

Kratko ohladite skuhane urme pa i stavite u blender ili multipraktik i dobro usitnite.

Kako biste dobili sirup od urmi bez pulpe, procedite ga kroz cediljku.

Kako se koristi sirup od urme?

Sirup od urme ima slatkast ukus i meku teksturu, što ga čini sličnim medu. Stoga se može konzumirati i kao med.

• Sirup od urme lako možete dodati različitim receptima, uključujući kolače i poslastice. Izuzetna je alternativa šećeru.

• Sirup od urme se može jesti pojedinačno. Neki vole da uživaju u ovom ukusnom sirupu za doručkom.

• Ljudi koji uživaju u slatkom ukusu mogu sa ovim proizvodom napraviti jedinstvene soseve.

• Poželjni je sastojak za različite dijete, kao što su veganska, keto dijeta i paleo dijeta.

• Takođe se koristi kao divan preliv preko sladoleda.

Da li je sirup od urme zdrav za ljude sa dijabetesom?

Budući da sirup od urmi sadrži prirodni šećer, koji ne povisuje nivo šećera u krvi kao veštački šećer, siguran je izbor za ljude sa dijabetesom.

Međutim, iako urme imaju nizak glikemijski indeks (GI), prejedanje urmama može negativno uticati na nivo šećera u krvi. Stoga, ako imate dijabetes, konsultujte se sa svojim medicinskim radnikom o konzumiranju ovog proizvoda. Vaš lekar će vas obavestiti koliko sirupa od urme smete da jedete dnevno na osnovu vašeg stanja.

Koliko sirupa od urme je zdravo pojesti dnevno?

Kao zdrava osoba, bez dijabetesa, tokom dana možete da jedete između 4 i 6 urmi, u ​​zavisnosti od vrste urmi (veće urme mogu imati više kalorija i šećera). Ali, kada je reč o sirupu od urme ne možemo da izbrojimo broj urmi po porciji sirupa. Zbog toga je bolje izbegavati preteranu konzumaciju sirupa od urme, posebno ako želite da smršate.

Sirup od urme ima visoku kalorijsku vrednost i bogat je prirodnim šećerom, što znači da prejedanjem može štetiti vašem telu. Preporučuje se da jedete ne više od sedam kašičica sirupa od urme dnevno. Štaviše, ako imate bilo kakvih zdravstvenih problema, poput dijabetesa, bolje je da razgovarate sa svojim lekarom o količini sirupa od urme koji možete konzumirati.

Završna reč

Sirup od urme može biti najbolji prijatelj ljudima koji uživaju da jedu slatka jela i poslastice. Ukusan je, zdrav i jednostavan za dodavanje u različite recepte. Iako je pravljenje sirupa od urme kod kuće tako lako, na tržištu možete pronaći i gotove proizvode. Pre kupovine obavezno proverite sastojke, kako biste izbegli kupovinu proizvoda koji sadrže aditive, poput šećera, ulja ili bilo koje veštačke boje.

Izvor: webfabrika.rs

Nakon što se na društvenim mrežama pojavio snimak na kom se vidi kako Luka Dončić sa podignuta tri prsta peva pesmu “Vidovdan”, u Sloveniji se javilo mnogo kritičara, a sada je novinar Andrej Miljković objavio tekst sa naslovom “Luka Dončić je pevao srpsku pesmu sa tri prsta u vazduhu? Da, i šta onda? Gde je problem?” i sve ih ućutkao.

– Ne mogu da razumem, a kamoli da prihvatim, ludnicu koja je izazvana u poslednja 24 sata od Triglava do Vardara zbog videa sa Lukom Dončićem u glavnoj ulozi. Hajde da vas pitam – u čemu je dođavola problem? Veliki problem je u svima onima koji su u ovome videli problem. Šta nije u redu sa vama ljudi? Pevao je srpsku nacionalnu pesmu i digao tri prsta u vazduh isto kao što pogađa trojke koje svi tako volimo. Da, i šta onda? – piše u tekstu Andreja Miljkovića.

Pomenuti novinar je podsetio na to da je Dončić više puta do sada koliko voli Sloveniju.

– Ali oni koji u ovom gestu vide nešto više kao i oni koji mu zameraju su patetično smešni. Neću ni da idem dotle da pominjem da mu je poreklo srpsko i da je ovo jednako kao da je pevao o Sloveniji. Luka ne mora ništa da dokazuje nikome više – on je pokazao koliko oseća pripadnost domovini više od bilo koga od nas. Daje sve za domovinu, a sve ostalo su gluposti!.

Andrej je na kraju kritičarima poslao brutalnu poruku!

“Ostavite ga na miru! To uključuje Srbe, Hrvate, Slovence, Bošnjake. Ostavite ga na miru da bude građanin sveta koji ne samo da ima pravo da peva Sloveniji i da drži tri prsta pred Srbima, nego nema ništa loše ni kada bi pevao “Que viva Espana” usred Madrida ili kada bi usred Teksasa bio u kaubojskum čizmama i sa šeširom. U čemu je problem? Dok god nikog nije uvredio, dok god mu je svuda na svetu dom, on može da radi šta god hoće i ne mora da sluša nikoga”, završio je svoj sjajan tekst Andrej Miljković.

Pogledajte snimak kako se Luka Dončić veseli uz pesmu “Vidovdan”, i kako diže tri prsta u vazduh dok je peva  https://www.youtube.com/shorts/bZcwc8-2hvk

Kada govore o svojim znamenitim sugrađanima, mnogi Rumljani će s ponosom nabrojati i ime Mileve Marić. Međutim, čuvena matematičarka i fizičarka, saradnica i prva supruga Alberta Ajnštajna, ipak nije rođena Rumljanka, iako je ovde pohađala četvorogodišnju osnovnu školu.

Kuća u kojoj je za to vreme živela njena porodica postoji i dan danas, ali za nju i među Rumljanima zna sve manje ljudi, a stanje u kom se ona danas nalazi je za sve samo ne za ponos.

Mileva Marić je rođena 19. decembra 1875. godine u Titelu, kao najstarije dete u porodici Miloša Marića, oficira austrougarske vojske. Ubrzo se njen otac povlači iz vojske i dobija posao u sudu u Rumi, gde se porodica seli već 1877. godine, u kuću u kojoj će provesti narednih petnaest godina, do preseljenja u Novi Sad.

Kuća u Rumi, u tadašnjoj Kolodvorskoj ulici (nemački Eisenbahngasse, danas Železnička) broj 38, ne predstavlja značajan graditeljski spomenik. Naprotiv, u pitanju je obična omalena prizemna kuća varoške arhitekture, izobličena nebrojenim intervencijama tokom godina.Otvori prema ulici odavno su probijeni do poda i zastakljeni izlozima aluminijumske konstrukcije, kada je kuća u jednom trenutku pretvorena u poslovni prostor; preko najvećeg otvora nadvija se vinilna tenda, severnom fasadom širi se mural sa upečatljivim motivom traktorske gume, ćoškovi su zauzeti reklamnim tablama a sve ostale slobodne površine zidova “ukrašene” su navijačkim grafitima.

U svom tom haosu lako je prevideti neuglednu ploču od crnog mermera koja jedina svedoči o značaju ove kuće.

U vreme kad je rumsko Zavičajno društvo postavilo ovo obeležje (na 130. jubilej Milevinog rođenja, 2005. godine), kuća porodice Marić je već uveliko bila napuštena. Poslednji korisnik ovog prostora bila je prodavnica gumene galanterije nadahnutog imena “Trinajstica”, a poslednjih godina zgrada se nalazi u vlasništvu lokalnog biznismena poznatijeg po mutnim radnjama nego po brizi o istoriji grada.

Tako kuća ne može da bude zaštićena kao spomenik kulture, jer je za proceduru zaštite objekata koji ne predstavljaju značajno kulturno dobro neophodna inicijativa vlasnika ili lokalne samouprave, koje to po svoj prilici nimalo ne interesuje. Teško je opisati kolika je to zapravo šteta i sramota, ako se zna da su u ovoj kući detinjstvo provele čak dve izuzetno značajne ličnosti svetske nauke.

Koliko god ime Mileve Marić zauzimalo značajno mesto u srpskoj kolektivnoj svesti, toliko je njen mlađi brat Miloš Marić nepravedno marginalizovan i gotovo zaboravljen.

Nakon rata je ostao u Rusiji, gde je neverovatno brzo napredovao u naučnom radu: radio je kao profesor na nekoliko prestižnih univerziteta, odbranio čak tri doktorske disertacije iz oblasti histologije i bio jedan od prvih ljudi koji su uspešno stvorili identičnu kopiju ćelije, što će mnogo godina kasnije postati poznato pod nazivom kloniranje.

Nikad se nije vratio u Srbiju, umro je u Saratovu 1944. godine, a iako je kod nas praktično nepoznat (čak ga ni poznati rumski profesor Đorđe Arsenić ne pominje ni u jednom od dva toma svog bogatog istoriografskog dela “Znameniti Rumljani”) u Rusiji i danas uživa izuzetan ugled kao veliki naučnik.

dok bi u nekoj uređenijoj sredini dom jedne porodice koja je iznedrila dva ovako značajna naučnika odavno bila restaurirana i verovatno pretvorena u muzej, kuća porodice Marić u Rumi nezaustavljivo propada…

Krivicu za to snosi ceo sistem i mehanizmi po kojima celo ovo društvo funkcioniše, a to se po svemu sudeći neće još dugo promeniti.

Sve što mi kao obični smrtnici možemo da učinimo je da je upamtimo ovu zgradu dok još stoji na temeljima, i da se makar malo stidimo kad se hvalimo da je Mileva Marić odrastala u našem gradu…

Autor: Milan Mirković

Izvor: perpetuummobile.blog