Kada govore o svojim znamenitim sugrađanima, mnogi Rumljani će s ponosom nabrojati i ime Mileve Marić. Međutim, čuvena matematičarka i fizičarka, saradnica i prva supruga Alberta Ajnštajna, ipak nije rođena Rumljanka, iako je ovde pohađala četvorogodišnju osnovnu školu.

Kuća u kojoj je za to vreme živela njena porodica postoji i dan danas, ali za nju i među Rumljanima zna sve manje ljudi, a stanje u kom se ona danas nalazi je za sve samo ne za ponos.

Mileva Marić je rođena 19. decembra 1875. godine u Titelu, kao najstarije dete u porodici Miloša Marića, oficira austrougarske vojske. Ubrzo se njen otac povlači iz vojske i dobija posao u sudu u Rumi, gde se porodica seli već 1877. godine, u kuću u kojoj će provesti narednih petnaest godina, do preseljenja u Novi Sad.

Kuća u Rumi, u tadašnjoj Kolodvorskoj ulici (nemački Eisenbahngasse, danas Železnička) broj 38, ne predstavlja značajan graditeljski spomenik. Naprotiv, u pitanju je obična omalena prizemna kuća varoške arhitekture, izobličena nebrojenim intervencijama tokom godina.Otvori prema ulici odavno su probijeni do poda i zastakljeni izlozima aluminijumske konstrukcije, kada je kuća u jednom trenutku pretvorena u poslovni prostor; preko najvećeg otvora nadvija se vinilna tenda, severnom fasadom širi se mural sa upečatljivim motivom traktorske gume, ćoškovi su zauzeti reklamnim tablama a sve ostale slobodne površine zidova “ukrašene” su navijačkim grafitima.

U svom tom haosu lako je prevideti neuglednu ploču od crnog mermera koja jedina svedoči o značaju ove kuće.

U vreme kad je rumsko Zavičajno društvo postavilo ovo obeležje (na 130. jubilej Milevinog rođenja, 2005. godine), kuća porodice Marić je već uveliko bila napuštena. Poslednji korisnik ovog prostora bila je prodavnica gumene galanterije nadahnutog imena “Trinajstica”, a poslednjih godina zgrada se nalazi u vlasništvu lokalnog biznismena poznatijeg po mutnim radnjama nego po brizi o istoriji grada.

Tako kuća ne može da bude zaštićena kao spomenik kulture, jer je za proceduru zaštite objekata koji ne predstavljaju značajno kulturno dobro neophodna inicijativa vlasnika ili lokalne samouprave, koje to po svoj prilici nimalo ne interesuje. Teško je opisati kolika je to zapravo šteta i sramota, ako se zna da su u ovoj kući detinjstvo provele čak dve izuzetno značajne ličnosti svetske nauke.

Koliko god ime Mileve Marić zauzimalo značajno mesto u srpskoj kolektivnoj svesti, toliko je njen mlađi brat Miloš Marić nepravedno marginalizovan i gotovo zaboravljen.

Nakon rata je ostao u Rusiji, gde je neverovatno brzo napredovao u naučnom radu: radio je kao profesor na nekoliko prestižnih univerziteta, odbranio čak tri doktorske disertacije iz oblasti histologije i bio jedan od prvih ljudi koji su uspešno stvorili identičnu kopiju ćelije, što će mnogo godina kasnije postati poznato pod nazivom kloniranje.

Nikad se nije vratio u Srbiju, umro je u Saratovu 1944. godine, a iako je kod nas praktično nepoznat (čak ga ni poznati rumski profesor Đorđe Arsenić ne pominje ni u jednom od dva toma svog bogatog istoriografskog dela “Znameniti Rumljani”) u Rusiji i danas uživa izuzetan ugled kao veliki naučnik.

dok bi u nekoj uređenijoj sredini dom jedne porodice koja je iznedrila dva ovako značajna naučnika odavno bila restaurirana i verovatno pretvorena u muzej, kuća porodice Marić u Rumi nezaustavljivo propada…

Krivicu za to snosi ceo sistem i mehanizmi po kojima celo ovo društvo funkcioniše, a to se po svemu sudeći neće još dugo promeniti.

Sve što mi kao obični smrtnici možemo da učinimo je da je upamtimo ovu zgradu dok još stoji na temeljima, i da se makar malo stidimo kad se hvalimo da je Mileva Marić odrastala u našem gradu…

Autor: Milan Mirković

Izvor: perpetuummobile.blog

Jedan od razloga zbog kojih vrlo često ne vidimo, nazivamo li to “zlo”, pokvarenost srca ili psihopatsko ponašanje – vjerojatno je taj što nam je teško povjerovati da takvi ljudi zaista postoje.

Ne možemo zamisliti da nas netko vara, obmanjuje ili povrijeđuje (kako nas, tako i druge) bez imalo savjesti, širi laži i izmošljotine kako bi uništio nečiji ugled ili da se pretvara i izdaje za nešto što nije, a sve s ciljem kako bi nanio štetu drugima (fizičku, materijalnu, emotivnu…). Ipak, na žalost znamo da takvi ljudi postoje.

 Sljedećih pet znakova pokazuju da imate posla s ljudima pokvarenog srca i, ako prepoznajete neke od njih, bilo bi najbolje da se klonite takve osobe, a njeno “popravljanje” i psihičko iscjeljenje možda ipak prepustite stručnijim osobama.

1. Ljudi pokvarenog srca stručnjaci su u stvaranju zabuna, pometnji i svađa.

 Oni:

izvrću činjenice
obmanjuju
lažu
izbjegavaju preuzimanje odgovornosti
negiraju stvarnost
izmišljaju priče
zadržavaju informacije za sebe

2. Ljudi pokvarenog srca eksperti su u zavaravanju drugih svojom slatkorječivošću.

 Ali ako pogledate plodove njihovog života ili ako se povedete njihovim riječima, vidjet ćete da se takve osobe nikada ne mijenjaju i da ne ulažu u rast i razvoj.

Njihov život je iluzija i duševna hrana im je patnja drugih ljudi!

3. Ljudi pokvarenog srca uvijek žele kontrolirati druge ljude, a oni su sami sebi najviši autoritet.

 Odbacuju povratne informacije i konstruktivni kriticizam, sami stvaraju pravila po kojima žive, ne obraćajući pažnju na moralne norme.

4. Ljudi pokvarenog srca često igraju na simpatije dobrodušnih ljudi sa svrhom obmanjivanja.

 To ovako izgleda: traže samilost, ali je sami ne pružaju.

 Traže toplinu, oprost i intimnost od osoba o koje su se ogriješili bez imalo empatije prema bolu koji su uzrokovali i bez stvarne namjere da pokušaju popraviti ono što su učinili ili da pokušaju vratiti izgubljeno povjerenje.

5. Ljudi pokvarenog srca nemaju savjesti i ne znaju što je kajanje.

 Čak i nemaju namjeru pokušati se boriti protiv svoje zlobe – zapravo, uživaju u njoj – a sve pod maskom određenog plemenitog karaktera.

Izvor: banjalukain.com

Neka iracionalna slepa mržnja pokreće neka bića, najčešće zato jer su ljubomorni, zavidni, smatraju da ste im vi prepreka da ostvare svoje snove ili naprosto su zlopamtila. Nekad te situacije nisu nimalo naivne, i to može biti neko ko vam bukvalno ugrožava egzistenciju kao u nekom Šekspirovom delu. To su oni koji uglavnom tajno, a nekad i javno, rade na tome da vas unište. Da vam uzmu posao, partnera, da vas smrve finansijski, socijalno, a neretko i sam život da vam ugroze. To može biti bilo ko, jer nijedna branša nije pošteđena poremećenih, od koleginice na poslu, komšije, nekog od rodbine do nekog u belom mantilu. Svejedno. Stvar je prosta, nju ejdž psiholozi to zovu fenomenom kad vaš karakter ili duša iritiraju demona u nekome…

Da li neko shvata tog demona u formalnom ili prenosnom stanju, više nije ni bitno, ali sigurna sam da odmah možete da se setite bar jedne osobe koja ničim izazvana potpuno demonski nastoji da vas povredi jer nešto u vama je iritira. To se zove “trigger” ili okidač – nešto u vama prosto izluđuje neosvešćeni deo u nekome, nešto neisceljeno, i ta osoba ima iracionalan animozitet, a to se neretko pretvara u potrebu da vas ogovara, vređa, povređuje, a neretko posveti i ogroman deo svoje energije i života da uništi vaš. Retke su osobe na tom nižem stepenu svesti koje uvide da je problem u njima, a ne u vama. Da je čovek čoveku ogledalo i da je sve loše što vidimo u drugome upravo onaj neisceljeni deo u nama koji biva provociran, neretko rađajući želju da se ta druga osoba uništi smatrajući to legitimnim zadovoljenjem pravde. Tako su kroz istoriju ljudi ubijali, zatvarali, a nekad i palili na lomačama one u kojima su videli opasnost po svoju egzistenciju ili otelotvorenje zla i pretnju po njihova uverenja. A stvar je suprotna, svaki inkvizitor koji je spalio “vešticu” uradio je to zbog toga što je ona probudila “demona” u njemu. Jer čista ljubav, osoba na najvišim vibracijama je slepa za zlo na taj način. Ona prepoznaje niske strasti, taštinu i neosveštenost, ali nema potrebu da bilo koga ubije, sveti mu se ili uništava život u ime ove ili one istine. I onda se pitate šta raditi s takvima?

Pa postoji više puteva, od toga da nekog suočite s tim njegovim demonom, koji je najčešće taština, do promene fokusa, odnosno da ga ne hranite energetski svojom pažnjom i pričom o njemu, jer ništa tako efikasno ne tera vampira kao ignorancija i smeh, do energetskih vežbi vizuelizacije u kojima tim ljudima dajete poklone i radost jer ljubav blokira igru zla i osvete, do one proste stvari da se molitvom ili slanjem dobrote demon vraća svom pošiljaocu. Ali osnova je da ne smete dozvoliti da vas agresivni, neosvešteni na vas fiksirani šef, komšija, rođak, bivši partner pretvori u žrtvu! Jer to je najniža vibracija, koja će se okrenuti protiv vas. Zato ako nemate snage posle sveg zla koje ste pretrpeli za svetački pristup, zdravije je da iskalite nakupljeni bes, očaj, pa ćete iz tog stanja lakše skočiti do oproštaja i otpuštanja i razumevanja. Da, i ono što je najvažnije, ne smete da imate strah od probuđenog zla u toj osobi, jer tek to će mu dati snagu. Ako ne možete da mu pristupite humorom, onda bar stavite jasnu granicu da niko ne može da vas povredi ako mu vi to ne dozvolite svojim mislima kroz osećaj žrtve i nemoći. To će automatski vratiti “demona” svom vlasniku.

Golda Meir je bila premijerka Izraela od marta 1969. godine do 1974. godine. Ona je prva žena u istoriji ove zemlje koja je obavljala funkciju premijera.

Za Goldu Meir se pričalo da je oduvek znala šta želi od života. Da bi je opisali, tih godina su za nju govorili da je “Golda jedini čovek u vladi”.

Toliko je oštro branila interese svoje zemlje, da su joj prilepili epitet “beskompromisna“. Sama je priznala da je spremna za kompromise, ali samo kada nije u pitanju njena država.

Tokom njenog mandata, koji je trajao samo 5 godina, smanjen je porez za siromaštvo (u nekim kategorijama potpuno otkazan), te je pokrenuta izgradanja socijalnih stanova.

Prema Meir Gold, da bi zemlja bila velika, važne su samo dve stvari:

“Ako želite da izgradite zemlju u koju će se vratiti njeni sinovi i kćeri, ako želite da izgradite zemlju iz koje će oni otići samo tokom praznika, ako želite da gradite zemlju koja neće imati osećaj straha od toga šta im budućnost nosi, potrebno je da napravite samo dva koraka:

1. Da korupciju izjednačite sa izdajom, a korumpirane zvaničnike sa izdajnicima, do sedme generacije…

2. Da tri profesije u zemlji budu najplaćenije: vojska, prosvetari i lekari.

I što je najvažnije – radite, radite i radite, jer vas niko neće hraniti osim vas samih, a vaša zemlja je potrebna samo vama i nikom drugom.

Kada to postane način vašeg života, onda ste postigli cilj…”

Običaj koji mlade na Kosovu moraju da ispoštuju krije tužnu priču i izgleda magično.

Vekovima stari običaji i danas su se zadržali u određenim kulturama, a svaki od njih poseban je na neki način, dok ima i onih koji su, u najmanju ruku, bizarni. Neki od njih dolaze sa Kosova i Severne Makedonije.

U pitanju je drevni običaj koji je toliko fascinantan da se o njemu govori širom sveta. Naime, prilikom udaje, mladilo lice treba da bude našminkano i ukrašeno, do neprepoznatljivosti. Kod nas se pak o svemu ne zna dovoljno. Ovaj jedinstven običaj star vekovima deo je folklora etničke grupe pod nazivom Torbeši koja živi na prostoru Severne Makedonije i Kosova i Metohije.

Oni se od strane Makedonaca smatraju delom njihovog naroda i nazivaju se Makedoncima muslimanima (mkd. Македонци-муслимани), dok su se ranije smatrali Srbima islamske veroispovesti. Islamske su veroispovesti, i govore makedonskim jezikom, odnosno mijačkim narečjem.

Nažalost, sve je manje žena koje znaju da izvedu ovu vrlo zahtevnu, komplikovanu, a ujedno magičnu tehniku.

Jedna od njih je Aziza Šetifagić čije su fotografije obišle planetu. Ona je ranijih godina na Kosovu pravila magiju iscrtavajući simbole na licu sa posebnim značenjem dok su je strani fotografi snimali.

Veruje se da tri zlatna kruga označavaju kruženje života, crveni krugovi simbolišu plodnost, a crvene i plave tačke su želja da mlada ima zdravu i srećnu porodicu.

Priča kaže da ovaj čin slikanja maske na mladinom licu nju zapravo čuva od zlih sila na dan venčanja.

Jedna od retkih mladih žena koja se udala tako je Selima Demirović iz sela Donje Ljubinje kod Šar planine. I nju je šminkala Aziza.

Nažalost, pitanje je da li će Azizu imati ko da zameni, budući da se priča da je ona poslednja koja izvodi ovu drevnu tehniku, budući da selo izumire, da mnogi traže bolje sutra po Evropi, a sa tim u zaborav odlaze i običaji.

Izvor: kurir.rs

Ne gledamo mi njih, ne zvižde oni za nama. Šta se to desilo tako iznenada

Svaka žena ima te godine kada muškarci postanu ravnodušni prema njoj. U seksualnom smislu i uopšte. Nekim ženama se to dešava u poznim godinama, drugim kada uđu u menopauzu, a nekim čak kad napune tridesetu.

Kad muškarac prestane da se okreće za tobom, to je znak: zbabila si se!

Verovatno imaš umoran i prazan pogled, naslage na kukovima i stomaku, beživotnu kosu.

Šta ti se desilo? Ušla si u onu dob gde ti muškarac nije potreban! Postala si bezvoljna prema muškom rodu jer od njih ne očekuješ ništa, jer su te razočarali više puta…

Ne veruješ im, tvoje srce ih ne traži, tvoje telo ih ne traži… U tebi ne postoji ni jedna misao o onom “pravom” koji će te voleti!

Tvoje srce više ne treperi i to se vidi na licu.

Zašto? Zato što sve polazi od srca! Seks kao mehanička radnja ne deluje, ali zato zaljubljenost… E, to je druga priča!

Zaljubljena žena ima specifičan izgled. Oreol sreće, samopouzdanja i zadovoljstva uvija se oko nje čineći je čarobnom. Sperma sa tim nema ništa! Zaljubljenost je magična formula za mladost!

I ako me pitaju, do koje dobi ženi treba muškarac, reći ću: do zadnjeg daha!

Znam da po nekad boli. Razočarao te jedan, drugi, treći i strašno je teško. Ali ne dopusti da se zbabiš, neka tvoje srce opet zaigra jer vredi!

Zaljubi se pa kud puklo da puklo!