Čim postanem toliko nemoćan SMESTI ME U STARAČKI DOM: Sa svih strana čujem ovu rečenicu, a ona je znak najvećeg poraza!
U kakvom to vremenu živimo?! Sa svih strana čujemo naše stare kako kažu: “Ne želim deci da budem na teretu. Rekao sam im, čim postanem toliko nemoćan da ne mogu da se brinem za sebe – odvedite me u dom!”
Možda je opcija staračkog doma u Americi prirodno rešenje, ali kod nas to znači predaju (sa izuzetkom onih koji imaju velika primanja pa plaćaju skupu i privatnu negu). U Srbiji deca svoje roditelje šalju u starački dom samo ako su starci toliko bolesni, da ih ne mogu ostaviti same kod kuće ni na par sati.
“Nemam drugi izbor! Nisam mogla da je ostavim samu kod kuće, bojim se zapaliće sebe i stan, umreće sama – dok sam ja na poslu,” je rečenica koja se često izgovara kod nas.
Međutim, stari se u Srbiji pozivaju na starački dom sa jednim razlogom: provera ljubavi.
Ako deca počnu da se bune, kategorično odbijajući starački dom kao opciju za njihove roditelje – starci se smire. Ali ako deca samo slegnu ramenima, starci se potajno mole da im Bog da brzu i laku smrt.
U Aziji se stari ljudi smatraju anđelima čuvarima kuće u kojoj žive. Izvorom mudrosti. Kod njih postoji izreka: “U kući u kojoj nema starca nikad nema mira.” I njima nikad ne bi palo na pamet da starce izmeste iz kuće, jer to je za njih kao da drvetu odseku korenje.
Odrasla osoba se prema svojim roditeljima odnosi krajnje pažljivo i sa ljubavlju, jer tim primerom svoju decu uče kako da se odnose prema njima kad ostare.
Kako smo stigli do toga da smo starost izjednačili sa slabošću i siromaštvom?! Teretom za porodicu, teškoćom?
Na Kavkazu postoji izreka: Onaj ko poštuje pretke uzvisuje svoju čast!
Zato – pažljivo! Pogledajte svoje roditelje, jer to ćete biti vi za 30 godina. Obraćajte se njima samo onako kako biste želeli da se vaša deca obraćaju vama.
Izvor: stil.kurir.rs
NOVAK ĐOKOVIĆ – Autofagija telesnim ćelijama omogućuje čišćenje i omogućava da se obnove i stvore nove, zdravije ćelije!
Poznato je da Novak Đoković mnogo polaže na ishranu, te da on i njegova supruga često intrigiraju javnost nekonvencijalnim izjavama koje se tiču upravo hrane.
Novak je u više navrata tvrdio da je upravo hrana glavni izvor njegove snage, a javnosti je odavno pozanto da je izbacio gluten iz ishrane, kao i mlečne proizvode, šećer i crveno meso.
Prema sopstvenom priznanju, u poslednje vreme primenjuje process autofagije, koji je karakterističan po tome što ne jede 16 sati, zatim u periodu od osam sati može da konzumira hranu. Višesatno nejedenje dokazano podstiče pomlađivanje ćelija – autofagija telesnim ćelijama omogućuje čišćenje i regeneraciju. Ovaj 16-satni post temelji se upravo na tim naučnim spoznajama, a sasvim ga je lako učiniti sastavnim delom svakidašnjice.
Učinci pomlađivanja intervalnog posta našli su se u središtu zanimanja javnosti dodelom Nobelove nagrade za medicinu 2016. za istraživanje procesa autofagije ćelija japanskom biologu Jošinori Ohsum.
Sigurno ste već čuli za primere osoba koje su se “prepolovile” zahvaljujući autofagiji ili nekoj od njenih varijacija, kao što je fasting dijeta?
Autofagija zaista može poslužiti kao izvrstan metod za gubitak viška kilograma, ali je njena prednost pre svega čišćenje organizma, preciznije – čišćenje oštećenih ćelija, koja omogućava da se obnove i širom organizma stvore nove, zdravije ćelije.
Zanimljivo je da je prevod naziva ovog načina ishrane (auto – samo i phagy – jedenje) jedenje samog sebe, odnosno, to znači da zdrave ćelije u organizmu “jedu” otpad koji se nagomilao u njoj i njenom okruženju.
Kako mnogo ljudi nije upoznato sa ovom metodom, često dolazi do zabune, te mnogi misle da Novak ništa ne jede. Evo šta Novak kaže o autofagiji i koliko je udeo ishrane u njegovom uspehu:
– Izgladnjivanje – to znači da ti ne jedeš ništa. To nije tačno! Ti jedeš, ali u određenom vremenskom prostoru i kada ne jedeš ti opet konzumiraš tečnost, odnosno stvari koje ne opterećuju digestivni sistem, kaže on i objašnjava kako se hrani pred meč:
– Ja inače pred meč ne jedem mnogo. Gledam kada mi je meč, pošto je finale Vimbldona bilo po lokalnom vremenu u dva, gledao sam da najviše budem na tečnostima i nekim laganoj hrani. Jedem, na primer, batat, dakle bareno povrće, bez začina, bez ulja, bez ičega, samo da mi da snage i energije. Jedem voće ili ovsene pahuljice pre toga, ali sve to onoliko koliko ja osećam da mi je potrebno i naravno dosta tečnosti, rekao je Novak.
Izvor: espreso.co.rs
Prof. dr Velimir Abramović – Ljudi na Balkanu su bespomoćni zamorci u naučnim laboratorijama!
Sve veće je nepoverenje u zvanične medije i zvanične verzije događaja, a velike promene vremena, koje se kreću od nenormalnih i dugih suša, preko “biblijskih” kiša, do vremenskih nepogoda praćenih olujnim vetrom, gradom i potopom postaju sve češće i u Srbiji, posebno kada vidimo šta nam se sve dešavalo poslednjih desetak godina.
Danas već 40 posto građana Srbije veruje da Amerikanci preko HAARP tehnologije utiču na vremenske prilike u Srbiji, a osoba koja najbolje može da razjasni negativne posledicama eksperimenata na vremenske prilike je profesor dr Velimir Abramović je više puta u medijima davao precizna objašnjenja na koji način se utiče na klimu.
Svedoci smo da se na Balkanu dešavaju prilično neobične vremenske nepogode. Da li smatrate da su posledica upotrebe HAARP tehnologije?
Sva merenja mojih prijatelja, koji prate HAARP, bivših vojnih stručnjaka, kao i inženjera Teslijanaca, koji u vikendicama imaju privatne laboratorije i prilagođene merne instrumente sopstvene konstrukcije – pokazuju da se na Balkanu već više puta veštački uticalo na Atmosferu, Jonosferu i uopšte na geofizički sistem izabranih lokaliteta na Balkanu.
HAARP – High frequency Active Auroral Research Program (Istraživački Program aktiviranja Polarne Zore visokim frekvencijama). Vrlo detaljni opisi HAARP tehnologije dostupni su svima na Internetu. Sve je počelo 1899. u Kolorado Springsu u Teslinoj laboratoriji, kada su Tesla i njegov saradnik Cito, eksperimentišući sa elektromagnetskim poljima raznih osobina (frekvencija, faza, modulacija amplitude) slučajno unutar laboratorije izazvali jaku kišu, pa su usled vlage počela električna pražnjenja među transformatorima i on i Cito su jedva uspeli da nepovređeni istrče napolje. Tesla je odmah shvatio da se na klimu može uticati elektromagnetski i o tome više puta pisao 1900.g. Zatim je bio prvi koji je ispitivao osobine Jonosfere, u julu 1903. je ekscitirajući Jonosferu kulom Vardenklif “zapalio nebo” nad okeanom kod Njujorka u dužini od 200 kilometara. Te tehnike su od onda veoma usavršene.
Objasnite nam profesore na koji način se tačno usmeravaju cikloni na tačno određeno područje.
Svaki sloj atmosfere (sve do egzosfere) ima posebnu temperaturu, vjetrove, elektrostatičke i elektromagnetske osobine, koje su podrobno proučene. Direktna proizvodnja Ciklona nad zadatom teritorijom spada u najjednostavnije HAARP operacije. Prvo se Jonosfera nad određenim područjem zagreva emiterima visokih frekvencija tako da se razredi i obrazuje kalotu (polusfernu oblast) niskog pritiska koja koncentriše oblake i slobodnu vlagu troposfere nad ciljanim mestom na visini od oko 10 km. Naravno, lakše se postiže koncentracija vlage ukoliko već postoji prirodno ciklonalno polje.
Odavno se zna, da se sa višeg jonosferskog sloja (oko 60 km visine), može kontrolisati elektromagnetika troposfere (počinje na oko 10 km visine), odnosno procenat vlage, i ujedno dodatnim emisijama visokih frekvencija iz antenskih polja sa zemlje vezivati troposferski azot i kiseonik, usled čega se energija Jonosfere sabija do Troposfere što omogućava manipulaciju polaritetima jona, a što je veoma važno za naglo izazivanje velikih vodenih padavina.
Ima i drugih klimatskih eksperimenata koji su ovde nedavno probani, na primer grad veličine oraha koji je pre nekoliko godina iz vedra neba pogodio isključivo centar Beograda i kojem su prethodile trenutne anomalije u opsegu elektromagnetskih frekevencija atmosfere.
Prirodni grad nastaje u oblacima koji se zovu kumulonimbusi, koji imaju jaku uzlaznu struju. Dešava se da snažne vazdušne struje odvuku vodene kapi iz oblaka u više slojeve gde je temperatura niža, ali je on obično veličine od 0,5 do 5 centimetara na prednjem frontu oluje. Tu ulazne struje zadržavaju kišu sprečavajući je da pada na zemlju. Zaleđene kišne kapi osciliraju gore – dole i u preseku gradnog leda, mogu se viđeti slojevi koji određuju koliko je puta taj proces ponovio.
Naravno ako se impulsnim laserima greje vazduh ispod kumulonimbusa, onda se zapremina gradnog leda može strahovito povećati.Najveći veštački grad je padao u Bangladešu 1986. godine; težina pojedinih ledenih kugli je bila čak 13,6 kilograma, a na granici SAD i Kanade 1998. godine, grad je padao čitavih devet dana.
Koliko smatrate da politička zbivanja utiču na to da neka zemlja bude deo eksperimentisanja sa vremenskim uslovima?
Već duže je u upotrebi vojni termin „neoružani oblici agresije“ za koje se danas osnovano tvrdi da su efikasniji od klasičnih oružanih, jer liče na prirodne nepogode, pa se u kontrolisanim medijima nastoji da u javnosti održava uverenje da nije u pitanju neprijatelj, to jest ljudski faktor. Ali, kolektivna narodna intuicija nadilazi dimnu zavesu medija i prozire neistinita objašnjenja korumpiranih stručnjaka, i na jedan urođeni, neposredan način, ljudi, vođeni unutrašnjim glasom tačno znaju da su ovakve neobične „prirodne pojave“ kao ciklon 2014. u Srbiji – čisto politički motivisani ekspertimenti visoke tehnologije.
O modifikaciji klime kao načinu da se kod neprijateljskih država izazovu duge suše i poplave, u svojoj knjizi „Između dva doba“, pisao je još 1970. godine Zbignjev Bžežinski, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost SAD, posebno naglašavajući ekonomičnost ovakvog ratovanja…
Prema Vašem mišljenju, zbog čega su balkanske zemlje postale meta ovakvih prljavih igara?
Ceo Svet je u grču transformacije u novu planetarnu civilizaciju čiji će ujedinjujući faktor biti Nova duhovnost nauke. Model svetskog društva lomi se na nama, nastaje upravo ovde. Posred Balkana pruža se nevidljiva granica Zapadnog i Istočnog Sveta, koja u izgradnji planetarnog društva mora biti ukinuta, a razlike prevaziđene. Informatička globalna civilizacija koja ubrzano prelazi u Scijentističku, naučnu, donosi nam potpuno novu duhovnost, jedan novi oblik duboke naučne metafizike koji će prevazići postojeće religije, rasne i etničke razlike, podizanjem kolektivne svesti čovečanstva na jedan mnogo viši nivo.
Na tom nivou biće nam jasno da postoji objektivna kosmološka etika: dobro je harmonija ljudskih bića međusobno, i sa okolinom, a zlo je dishramonija, koju izaziva pokušaj vladanja nad ljudima i stvarima na način koji je u Kosmosu povratna sprega: svaka pogrešna ljudska akcija na planetu ili na ljude vraća nam se u obliku dekompozicije, razaranja našeg sistema. Ograničene, sužene moralne norme i potrebe, kao što su imperijalne, vojno-nacionalne, profitno-privredne, sektaško-religijske i slične, oblici su slepog pokušaja dominacije ljudskog neznanja. Sve to koje posle izvesnog vremena kosmološki zakoni ukidaju i brišu iz kosmičke memorije.
Na koji način države mogu da se zaštite od negativnih posledica HAARP-a?
Balkanske države su slabe, potpuno okupirane i u njima se sustižu jaki vektori tako moćnih interesa da se ovakve marionetske, kakve su, ne mogu suprotstaviti tehnološki visoko razvijenim klimatološkim i neuro-fizičkim oružjima iz prostog razloga što ni najmanje ne kontrolišu naučni sektor svojih vojski ili instituta. Iako u svakoj od Balkanskih zemalja ima priličan broj specijalista, pre svega inženjera i fizičara, koji imaju znanja da tehnički neutrališu varijante HAARP-a kao i druga veštačka dejstva na život stanovništva, ti pojedinci nemaju potrebnu logistiku, niti njihove države smeju da im je omoguće. Ljudska, populacija na Balkanu svedena je na ulogu bespomoćnih zamoraca u naučnim laboratorijama, i to je opštepoznato.
Druga je stvar što ovi teški neuro-materijalni i psihosomatski uslovi u kojima živimo jesu idealni uzroci ubrzane evolucije svesti: razvija se individualna duhovnost, nadareni ljudi radikalno se oslobađaju stega tradicionalnih vidova mišljenja i verovanja tako da se u pojedincima budi arhigen predantičkog Uma koji je u bazi pre svega Zapadne civilizacije. A ona je u agoniji, u samrtnoj krizi iz koje je mogu spasiti samo genijalne individue, sposobne da ponovo intelektualno prožive istorijske temelje zapadne misli i predvode duhovnu -moralnu revoluciju u savremenoj nauci i tehnologiji, baš onako kao je to sasvim jasno postavio i već pokušao – Nikola Tesla.
Izvor: espreso.co.rs
Rene Dekart – Dokaz postojanja Boga
Rene Dekart – Dokaz postojanja Boga
Rene Dekart se svakako može smatrati filozofom koji je obeležio važan deo filozofske istorije i razvoja. Naime, u svojim “Meditacijama“ Dekart se služi metodom sumnje i samospoznaje kako bi otkrio šta je zaista izvesno. Nivo skeptičnosti koji Dekart iskazuje značajno prevazilazi dostignuća antičkih skeptika. Ovaj pristup, ako se dovoljno dobro razradi može dati izuzetno plodne rezultate. U ovom radu bih se bavio, u kratkim crtama, predstavljanjem Dekartovog dokaza o postojanju boga, koji nalazimo u trećoj meditaciji, koja počinje sledećim rečima: “Sad ću zatvoriti oči, začepit ću uši, odvratit ću sva svoja osjetila, čak ću i sve slike tjelesnina izbrisati iz svojeg mišljenja, ili ću ih barem, jer se to jedva može postići, smatrati ispraznim i lažnim, te ću se obratiti sebi samom i nastojati – razmotrivši pomnije – upoznati bolje sama sebe i više se približiti sebi. Ja sam stvar što misli, to jest: koja dvoji, tvrdi, niječe, malo stvari razumije, mnoge ne poznaje, koja hoće, neće, koja zamišlja i osjeća; kao što sam već prije primijetio, iako one stvari koje osjećam ili zamišljam izvan sebe možda nisu ništa, ipak se ti oblici mišljenja (kako nazivam i osjećaje i zamišljaje) – samo utoliko ukoliko su oblici mišljenja – siguran sam, nalaze u meni. “
Već u samom uvodu, Dekart navodi do čega su ga njegova istraživanja dovela i šta do sada zaista zna. On zna da je stvar koja misli. Postojanje svega ostalog se može dovesti u pitanje.“Pa ipak, primio sam prije mnoge stvari kao posve sigurne i očigledne, za koje sam poslije otkrio da su dvojbene. Kakve onda one bijahu? Naravno, zemlja, nebo, zvijezde i sve ostale koje prisvojih svojim osjetilima. “ Dakle, šta se sada nameće kao problem? Dekart jasno uviđa da mi prihvatamo postojanje spoljašnjih stvari takvih kakve su po inerciji. One postaju izvor naših čulnih utisaka. Međutim, postupkom metodske sumnje utvrđuje da se u njihovo postojanje ne možemo sa sigurnošću uveriti, te da je jedino sigurno da postoji subjekt, kao stvar koja misli. Ne možemo tvrditi postojanje objektivne realnosti kao ni drugih subjekata. U kom smislu je ovaj zaključak revolucionaran? Kao što sam Dekart kaže, moguće je da, shodno moći koja mu se pripisuje, bog jeste u stanju da obmane i stvori nam lažne čulne utiske; međutim ono što on nije u stanju da učini da subjekat koji je prošao metodsku sumnju nije; može da učini da ga više nema ali ne da on nije postojao. Subjekat postoji sve dok misli. U trećoj meditaciji on se ne bavi pitanjem prirode boga i da li je bog obmanjivač ili ne, već se samo usresređuje na pitanje da li bog postoji. Dekart se u svom istraživanju dalje bavi pitanjem šta ga nagoni da doživljava stvari koje su van njega kao istinite. Dakle, zašto smatra da su zamisli koje poseduje ekvivalentne stvarima koje vidi?
Zašto one ne bi bile samo proizvod njegovog uma? Daje primer vatre; hteo on ili ne, oseća toplotu ako sedi pored vatre, te je logično zaključiti da je upravo vatra ta koja u njemu izaziva toplotu. Naravno, brzo se uočava problem: “Napokon, neka i potječu od stvari koje su od mene različite, iz toga ne slijedi kako one moraju biti slične tim stvarima. Dapače, u mnogih sam često opazio veliku razliku; tako, na primjer, u sebe nalazim dvije različite zamisli sunca: jednu što je dobivena s pomoću osjetila (i koju uglavnom treba razmatrati među zamislima koje smatram pridošlim) i po kojoj mi se ono čini veoma malenim, dok se druga zamisao temelji na zvjezdoznanstvenim razlozima (to jest potječe od misli koje su mi kao urošene ili sam ih sam načinio nekim drugim načinom) , i po njoj sunce izlazi mnogo puta veće od zemlje; dakako: obje ne mogu biti slične istom suncu koje postoji izvan mene, a um me uvjerava kako je od njih ona od sunca najrazličitija koja se čini da najviše potječe od njega… Ali postoji i drugi način da se istraži postoje li izvan mene neke od stvari o kojima su zamisli u meni. Uistinu, ukoliko su te iste zamisli tek oblici svijesti mišljenja, ne razaznajem među njima nikakve nejednakosti i čini se da sve potječu od mene na isti način; ali ukoliko jedna predstavlja jednu, a druga drugu stvar, očito je da se one veoma razlikuju međusobno. ”
Šta Dekart iz ovog promišljanja zaključuje? Može se zaključiti da postoji uzrok svakoj stvari koja postoji pa makar bilo to i samo u našem umu. Dakle, u onome što je stvoreno ima stvarnosti, što upućuje na to da mora postojati neki uzrok tome koji bi morao biti takođe stvaran.
Zaključak koji Dekart izvodi možemo svesti na tvrdnju da nešto ne može postati ni iz čega, i da mora postojati neko savršenije biće koje je sve stvorilo. Zašto savršenije?
Pa apsurdno bi bilo tvrditi da ono što je manje savršeno može stvoriti nešto savršenije od sebe. Ovo naravno vredi kako za predmete tako i za misli i utiske koje stvaramo a za koje smo ubeđeni da su korelat predmetima o kojima utiske stičemo. On dalje kaže: “ Zaista, ako je predmetna stvarnost neke od mojih zamisli takva te sam siguran kako ona nije u meni ni oblikovno ni poglavito, niti da ja sam mogu biti uzrokom te zamisli, otuda neminovno slijedi da nisam u svijetu ja sam, nego da opstoji i neka druga stvar koja je uzrok dotične zamisli. Ako pak u meni nema nikakve takve zamisli, onda ne znam nikakva dokaza koji bi me uvjerio u opstojnost bilo koje stvari različite od mene; sve sam pomno razmotrio, i nisam mogao dosad otkriti nikakva drugog. ” Ovde je važna razlika koju Dekart pravi između čulnih utisaka i osećaja i ideje o postojanju boga. Dok svi utisci i osećaji mogu biti proizvedeni od strane samog Dekarta pa se može istaći problem njihove istinitosti, dotle zamisao boga podrazumeva beskonačnost, svemoćnost, vrhunsku razumnost i td. U čemu je onda razlika? Razlika se sastzoji u svesti subjekta o sopstvenoj konačnosti. Dakle, iako je subjekt konačan on poseduje ideju beskonačnosti: “…ipak – budući sam sâm konačan – ne bi bilo zamisli beskonačne sućnosti, da ona ne potječe od neke druge sućnosti koja je istinski beskonačna. A ne trebam ni misliti kako shvaćam beskonačno ne s pomoću istinske zamisli, nego tek nijekanjem konačnoga, kao što shvaćam mirovanje i tamu nijekanjem gibanja i svjetlosti; naprotiv, očito razumijem da je više stvarnosti beskonačnoj nego u konačnoj sućnosti, pa je stoga u meni nekako prvotnija predodžba o beskonačnom nego o konačnom, to jest – o Bogu nego o meni samom. Jer, kojim bih drugim načinom razumio da dvojim, da želim, to jest: da mi štogod manjka i da nisam sasvim savršen, da u meni ne postoji nikakva zamisao savršenijeg bića, iz usporedbe s kojom spoznajem svoje nedostatke? ”
Dekart dalje ističe da ne smeta što on ne shvata beskonačno i što postoje mnoge stvari o bogu koje se ne mogu shvatiti mišljenjem jer je u prirodi beskonačnoga da ga subjekt koji je konačan ne može shvatiti. Dokaz o nesavršenstvu je da se naše znanje neprekidno usavršava, što sa savršenim bićem nije slučaj. Misao o savršenstvu mora da potiče od zaista savršenog bića. “ Naime, po kome ja jesam? Po sebi samome, po roditeljima ili po bilo čemu drugom manje savršenom od Boga; jer se ni misliti ni izmisliti ne može ništa što je od njega savršenije ili pak jednako savršeno. Ali – doista, da sam po sebi, niti bih dvojio, niti bih želio, niti bi mi uopće bilo što manjkalo; dao bih sebi sva ona savršenstva od kojih je u meni neka zamisao, i tako bih sam bio Bog. “
Dekart izvodi zaključak da je moguće da su ga stvorili neka druga bića koja su manje savršena od boga, ali ipak napominje da ti uzroci u sebi moraju sadržati bar onoliko stvarnosti koliko i posledice, što zanči da je uzrok svakako stvar koja misli, kao i njegova posledica – subjekt.
Međutim, ako je bog biće koje postoji, a pritom mu ne treba uzrok onda mora, kako Dekart ističe, posedovati sve atribute za koje smatra da ih poseduje. “ O tom se uzroku može opet pitati postoji li po sebi ili po nečem drugom. Postoji li po sebi samom, iz rečenog je jasno da je on sam Bog… Ako je po nečem drugom treba opet i o tome istražiti sve dok se tako ne dođe do posljednjeg uzroka, koji će biti Bog.
A dostatno je jasno kako ovdje ne može biti napredovanja u beskonačnost, osobito stoga što se ne bavim uzrokom koji me nakoć bio proizveo nego onim što me održava u sadašnjem vremenu.” Dalje tvrdi kako nije moguće da postoji više uzroka jer je važan deo ideje o savršenstvu ideja o jedinstvu.
Dakle, ideja o jedinstvu ne bi Dekartu mogla doći od nekog drugog ili više uzroka, već od jednog, koji je savršen. ”Što se pak roditelja tiče, …ne samo da me oni zaista ne održavaju, nego me nikakvim načinom i ne proizvedoše koliko sam stvar koja misli; nego su samo stavili stanovite sklonosti u onu tvar u kojoj se, kako sam sudio, nalazim ja, to jest duh, kojeg sadnjedinog uzimam kao sebe sama. Tako tu i s tima stvarima ne može biti nikakve poteškoće; nego uopšte treba zaključiti da već samo stoga što opstojim i u meni je stanovita zamisao najsavršenijeg bića, to jest Boga, najbjelodanije se dokazuje da i Bog opstoji.”
Sada, kao rezime, mogli bismo ukratko navesti šta je Dekart želeo da postigne svojim istraživanjem. Može se reći da je u svom sopstvenom duhu pokušavao da pronađe pojam beskonačnosti, a pošto je njegov duh nesavršen i ograničen, što potreba sumnje i istraživanja sama otkriva, on taj pojam nikako iz sebe samog nije mogao proizvesti. Upravo zbog toga ideja o beskonačnom biću mora biti proizvedena u njemu od strane drugog, svemogućeg bića. Naravno, pošto posledica mora biti proizvedena od strane uzroka ona sama mora biti bar srazmerna uzroku. Dakle, tvrdi se da je neophodno postojanje nekog uzvišenog beskonačnog bića koji je u nama proizveo takav pojam beskonačnosti i savršenstva.
Milan Damjanac
izvor:damjanac.blogspot.com
Srđan Đoković o prepisci sa Novakom – “Znaš me tata, kad je Srbija u pitanju tu kidam i ne okrećem se”
Srđan Đoković,otac najboljeg tenisera sveta Novaka Đokovića, govorio je o odlasku svog sina na Olimpijske igre u Tokio i izjavio kako je “sugerisao sinu da ne ide na Igre, posle iscrpljujućeg nastupa na Vimbldonu”.
„Noks, ako ti nešto znači moje mišljenje, mislim da ni slučajno ne bi trebalo da ideš u Tokio. Dug je put, druga zona, nema gladalaca, opet bi morao da ideš u karantin. To jednostavno bez gledalaca nije Olimpijada. Voli te tata“, napisao je Srđan Đoković poruku svom sinu.
Novak je odgovorio da mu “naravno znači njegovo (Srđanovo) mišljenje”, kao i da je hteo da uzme “tri ili četiri dana odmora da oseti u kakvom stanju je njegovo telo”.
“Ja se uvek brzo oporavim, tako da to nije veliki problem. Patriotizam je mnogo jak u mom srcu i glavi, tata. Znaš me, kada je Srbija u pitanju, tu kidam i ne okrećem se“, napisao je Novak u poruci koju je pročitao njegov otac, tokom prepiske pred odlazak u Tokio.
Velimir Abramović – TESLA U ZAGRLJAJU SVETLOSTI
Vratimo se u sredinu devetnaestog veka, u malo selo Smiljan u Lici, tadašnjoj provinciji moćne Austrougarske. Tu su godine 1856. 10. jula otac Milutin Tesla, srpski pravoslavni sveštenik i majka Georgina, zvana Đuka, iz poznate porodice Mandić, dobili četvrto po redu dete – Nikolu.
Sve dok nije napunio osam godina, Tesla je bio slab i kolebljiv. Jednostavno nije imao snage i odvažnosti da donese bilo kakvu čvrstu odluku. Osećanja su mu nadolazila naizmenično i nekontrolisano, u talasima, i mali Nikola neprestano je oscilirao između dve krajnosti – oduševljenja i tuge. “Želje su mi imale razornu moć”, seća se on, “a umnožavale su se poput Hidrinih glava”.
Bio je opsednut razmišljanjem o bolu u životu, o smrti, o verskom strahu. “Sujeverna ubeđenja su me razdirala, živeo sam u stalnom užasavanju od zlog duha, od utvara, od džinovskih ljudoždera i ostalih satanskih čudovišta mraka. A onda je, odjednom, nastala korenita promena i celokupno moje bivstvovanje krenulo je novim tokom”.
U to doba u njemu su se razvile mnoge čudne naklonosti, netrpeljivosti i navike, od kojih neke mogu da se protumače spoljnim utiscima i alergijom, a neke ostaju gotovo neobjašnjive. Bilo je dovoljno da ugleda biser pa da ga spopadne nešto nalik na napad. Nasuprot tome, opčinjavalo ga je svetlucanje kristala, ili nekih predmeta oštrih ivica i ravnih površina.Dobijao je groznicu kad god bi ugledao breskvu, a ako bi se delić kamfora nalazio bilo gde u kući, to je u njemu izazivalo najmučniju nelagodnost. “Još i danas”, piše on šezdeset godina kasnije, “osetljiv sam na neke od tih neprijatnih nadražaja. Čim spustim četvrtaste komadiće hartije u posudu s tečnošću, redovno u ustima osetim neki neobičan i neprijatan ukus”. (N.Tesla, My inventions, Electrical experimenter, N.Y.,1919.)
Knjige je voleo više od svega i kako je njegov otac imao veliku biblioteku, mali Tesla je nastojao da u njoj zadovolji svoju rano probuđenu čitalačku strast. Otac se, međutim, protivio tome i spopadao bi ga bes kad god bi ga zatekao da čita noću. Sakrivao je od sina sveće jer nije želeo da kvari oči. Ali on je dobavljao loj, pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanica, i iz noći u noć, pošto bi zapušio ključaonicu i sve pukotine, čitao je često do zore.
Teslina porodica je zabranjivala Nikoli i da studira politehniku, naročito otac koji je od njega zahtevao da uči za sveštenika. Osećajući duboko u sebi svoj neugasivi životni poziv elektroinženjera, Nikola se teško razboleo. Kada je bio gotovo na umoru i bilo je očito da neće preživeti, otac je konačno odobrio sinovljevu želju. Kao nekim čudom, on je ubrzo ozdravio i sav se predao pronalazačkim maštanjima. Prenapregnutog uma, počeo je da pati od čudnog poremećaja “pojavljivanja živih slika koje je često bilo praćeno jakim bljeskovima svetlosti”, što je, može se reći, karakteristično za ljude obdarene parapsihičkim moćima. Ovi jaki svetlosni bljeskovi prekrivali su prizore realnih objekata i prosto zamenjivali moje misli. Te slike stvari i scena imale su karakter stvarnosti”. Tesla napominje da ih je vrlo dobro razlikovao od imaginacija. Objašnjavajući šta mu se događalo, on navodi kako bi mu se slika nekog prizora koji uzbuđuje nerve, a koji je video preko dana, iznenada pojavila noću kao potpuno realna i ostajala bi takva u prostoru pred njim čak i kad bi pokušao da je skloni rukama.
Da bi se oslobodio patnje koju je pojavljivanje “čudnih realnih slika” unosilo u njegovu dušu, on je pokušavao da se u tim trenucima koncentriše na prizore iz svakodnevnog, “običnog” života.
“U nameri da se tako oslobodim ja sam neprestano tražio nove slike i tako ubrzo iscrpeo sve prizore koje sam znao – prizore iz kuće i najbliže okoline. Nakon što sam više puta primenio ove mentalne operacije, pokušavajući da oteram svoje vizije, primetio sam da “obični život” gubi bitku, a realnost vizija postaje sve čvršća. Zatim sam instiktivno počeo da vršim ekskurzije izvan granica malog sveta u kome sam bio, i ubrzo video nove scene. One su bile u početku vrlo maglovite, nejasne, i bežale kad bih ja pokušao da usredsredim pažnju na njih, ali uskoro sam uspeo da ih zadržim. One su dobile na snazi i jasnoći i najzad postale konkretne kao realne stvari. Uskoro sam otkrio da se najbolje osećam kad se opustim i dozvolim da me sama vizija nosi dalje i dalje. Sve vreme dobijao sam sve nove i nove impresije i tako sam počeo mentalno da putujem. Svake noći i ponekad i preko dana, kada bih ostao sam, polazio sam na ta moja putovanja, vrlo često, u nova mesta, gradove i zemlje, živeo tamo, sretao ljude, pravio prijateljstva i poznanstva, i ma kako to izgledalo neverovatno, činjenica je da su mi oni bili isto toliko dragi kao i moja porodica, i svi ti novi svetovi nisu bili manje intenzivni u svojim manifestacijama.” (N.T., My inventions, EE., N.Y.,1919.)
Na svoje zadovoljstvo primetio je da može sa velikom jasnoćom i preciznošću da vizualizuje svoje izume tako da mu nisu neophodni eksperimenti, modeli ili crteži. Tako je razvio svoj novi metod materijalizacije inventivnih koncepcija i ideja. Tesla je vrlo jasno pravio razliku između ideja koje se deduktivno inkarniraju u misao, odnosno viziju, i koncepata koji se stiču generalizovanjem iskustva, induktivno.
“Momenat kada neko konstruiše zamišljeni aparat nosi problem transformacije sirove ideje u praksu. Zato svakom tako proizvedenom izumu nedostaju mnogi detalji, i obično je defektan (…) Moj metod je drugačiji. Ja ne žurim da se upustim u materijalni rad. Kada primim ideju, odmah počinjem da je dograđujem u svojoj imaginaciji. Menjam konstrukciju, pravim poboljšanja i uključujem aparat u svom umu da radi. Sasvim mi je svejedno da li testiram svoju napravu u umu ili u laboratoriji. Čak primetim ako nešto smeta u pravilnom radu. (…) Na ovaj način ja sam u stanju da brzo razvijem koncepciju do perfekcije, ne dotičući ništa rukama. Kad dospem tako daleko da na svoj izum primenim svako moguće poboljšanje i više nigde ne vidim nikakvu grešku, tek onda stavim u konkretnu formu ovaj konačni produkt mog mozga. Bez izuzetka moji su aparati radili uvek tačno kako sam zamislio da treba, i eksperimenti su se događali onako kako sam planirao. Za dvadeset godina nije bilo nikakvog izuzetka. (…) Teško da ima naučnog izuma koji može biti unapred predviđen isključivo matematički, bez vizualiziranja. (…) Sprovođenje u praksu nedovršenih, grubih ideja je traćenje energije i gubljenje vremena.”
Izučavajući mehanizme svog psihičkog života, Tesla je otkrio da je niz slika iz “druge realnosti” uvek u vezi sa događajima u “pravoj realnosti” i da tu postoji prilično pravilna korelacija. Ubrzo je stekao sposobnost da shvati kauzalni odnos. Postao je svestan, na svoje iznenađenje, da je svaka njegova misao sugerisana spoljnom impresijom. “Ne samo misli, već i akcije izazivaju se na isti način. Posle izvesnog vremena, bilo mi je savršeno očigledno da sam ja samo jedan automat obdaren mogućnošću kretanja, koji odgovara na stimulanse senzitivnih organa i misli i radi prema tome. Praktični rezultat ovoga saznanja bilo je, mnogo godina kasnije, otkriće teleautomatske kontrole čijih zakona sam postao najzad svestan, iako sam ih od ranije nosio u sebi u obliku nejasnih i nedovršenih ideja. “(N.T., My invention, EE., N.Y.,1919.)
Za razliku od Ajnštajna koji je isticao presudni značaj “kinestezije” i “saglasnosti sa unutrašnjim osećajem tačnosti i potpunosti” neke ideje ili teorije, Nikola Tesla podvlači imaginaciju izuma kao psihološki razlog formulisanja iskaza predviđanja u matematičkom obliku. Na primer, za njegovog savremenika Tomasa Edisona se ovako nešto ne može reći jer se on, budući bez znanja matematike, prevashodno oslanjao na dugotrajno i mukotrpno eksperimentisanje.
U spisima, Tesla često govori o svojoj predisponiranosti za mentalne procese rezonantne sa principima kojima se povinuje priroda. Ova urođena sposobnost, smatra on, javlja se u pronalazaču kao difuzan psihološki pritisak, kompulzivna nužda, uzrokujući osećanje nedostajanja budućeg pronalaska, tj. onoga čega u pronalazačevom prethodnom iskustvu nikada ranije nije bilo. U tome on vidi ne samo poreklo pronalazačkog htenja uopšte, već i jedan dokaz više delovanja zakona vanljudske stvarnosti kroz čoveka. Ukratko, Tesla kreativnu imaginaciju smatra početkom saznajnog akta predviđanja.
Iz shvatanja da naučni principi egzistiraju i van oblasti ljudskog saznanja sledi i posebnost Teslinog odnosa nepristajanja na usvojena i ogledima verifikovana naučna znanja, kao i na tzv. univerzitetsku nauku. Kosmos je za Teslu, kao i za astronoma Džemsa Džinsa – um, a kao i za filosofa Lajbnica – živ u svim svojim delovima.
Po Teslinim rečima, u njemu se određeni zakon pojavljivao uvek spontano i u obliku geometrijske slike. Slede zatim razumevanje principa i fizičko interpretiranje kao kasnije faze procesa otkrivanja. Tek tada dolazi do aritmetizacije zakonitosti i do izražavanja tehničkih osobina materijala najpogodnijih za neometani rad zakona u konstruisanom fizičkom modelu. Shodno ličnom iskustvu svoje inventivnosti Tesla je držao da rad vrše prirodni zakoni, a ne materijalne strukture. Pod radom na otkriću on pre svega podrazumeva borbu za mentalno pročišćenje, tj. apstrahovanje od sekundarnih misli i čulnih sadržaja opterećenih detaljima koji zamračuju jasnost slike principa i otežavaju uvid u pravu prirodu relacija geometrijskih elemenata.
Teslin postupak shvatanja principa završen je, a princip spreman za primenu onda kada je postignuta univokna korespodencija matematičkih i fizičkih elemenata. Otkriće je, dakle, dosegnuto u momentu postizanja identičnosti nezavisnih članova matematičkog algoritma i njihovih fizičkih interpreta, tako da se u samom algoritmu prepoznaje fizički zakon koji vlada stvarnim svetom. Ideja se, prema tome, kod Tesle ekskluzivno pojavljuje kao akt kreativne imaginacije čije matematiziranje vodi konačno do fizičkog modela.
Induktivno predviđanje u Teslinom radu je veoma retko, ako ga uopšte i ima, i karakter takvog predviđanja strogo je podsticajan, tj. utiče samo na promenu mišljenja u deduktivno. Njemu je svojstven specijalan tip deduktivnog predviđanja koji počinje slikom, nastavlja se uvidom u geometrijski princip, iz koga se, dakle, tek u trećem koraku obrazuje tzv. opšti stav izražen matematički, tj. nekom relacijom brojeva. Dalji tok je uobičajen hipotetički stav koji se odnosi na nepoznatu činjenicu, na primer, parametre rada konkretnog aparata i sledi iz opšteg stava kao njegova posledica. Ta posledica jeste konstrukcija indukcionog motora, modela obrtnog magnetnog polja, itd.
Teško je dobro razumeti činjenice na kome Tesla odlučno insistira u opisima načina kojim je vršio izume, a to je da jasna slika izuma prethodi čak i samom shvatanju principa kao i svim docnijim pretpostavkama koje ga vode do njegove realizacije u konkretnom materijalu. I kako sam kaže, on je metodu misaonog eksperimentisanja vremenom do te mere usavršio da je bio u mogućnosti da obavi sve korekcije svoje zamisli u umu, bez i jedne jedine fizičke probe, što svakako osvetljava donekle i enigmu kvaliteta njegovog rada čiji obim, obzirom na naučne ili bar tehničke novine mnogih segmenata, upravo zapanjuje.
U nastojanju da sebi objasni tajnu precizne imaginacije primenljivog izuma pre uviđanja samih principa rada, Tesla je postavio i teoriju o isključivo spoljašnjem stimulansu čovekovog mišljenja i pamćenja, a oslanjajući se delom na Rene Dekarta zaključuje o kosmičkom automatizmu svih ljudskih subjektivnih delatnosti kao i ljudske egzistencije uopšte. Ali kako ishod automatskog rada mozga upravo po Teslinom sopstvenom iskustvu može biti stvaralački (tj. proizvodnja do tada nepoznatih vizuelnih sadržaja) to on radi koherencije razvija i dodatnu pretpostavku o povratnom dejstvu vidnih centara mozga na retinu i u tome vidi uzrok pojave eidetskih slika svojih pronalazaka. Tako ljudski mozak, i ako izazvan na rad spolja, ipak može neprestano da produkuje nove sadržaje, misli i slike, jer je broj nadražaja iz okoline neograničen.
Najzad, za Teslu su, mišljenje, pamćenje, kretanje itd. samo povratni (feed – back) procesi, pa se može primetiti da je u naporu da domisli sopstveni dar pronalazaštva ujedno utemeljio pankosmički, tj. idealan stav kibernetike.
Verujući da je sva vasiona živa i da su ljudi automati koji se vladaju po kosmičkim zakonima, Tesla je izgradio i originalnu teoriju memorije. Smatrao je da ljudski mozak nema osobinu da pamti onako kako se to obično smatra (tj. biohemijski, odnosno biofizički) već da je memorija samo reakcija ljudskog mozga na ponovljeni spoljašnji stimulans. Zaista je neobično da čovek poznat po retko dobrom pamćenju (govorio je sedam-osam jezka), koji je uz to imao i sposobnost eidetskog predstavljanja misaonih slika, smatra da ne postoji ljudska memorija. Još značajnije je, naravno, da neko sa više stotina naučnih pronalazaka ne pripisuje inventivnost u zaslugu sebi, nego eksplicitno izjavljuje da vrši ulogu sprovodnika ideja iz sveta nauke u svet ljudske prakse. Sve ovo ne deluje više tako kontradiktorno, ako se ima u vidu da je Tesla, sin pravoslavnog sveštenika, na pitanje koje je veroispovesti, odgovorio da on veruje u jednog Boga koji nije opisan u religijama, ali da je najbliži Budizmu. Kasnije, Tesla se Budizmu sve više približavao, čak i praktično: vežbao je jogu, pazio na ishranu u filozofskom smislu te reči, upražnjavao meditaciju, a u poslednjim godinama pred smrt u sred Njujorka živeo je izuzetno asketski, gotovo kao indijski guru ili pravoslavni svetac.
Tesla je bio star dvanaest godina kada je uspeo da voljno kontroliše konkretne vizije ispred svojih očiju i zamenjuje ih drugačijim slikama, ali kako sam napominje, nikada nije uspeo da pod kontrolu stavi iznenadne bljeskove svetlosti. Oni su se obično pojavljivali prilikom nekih opasnih situacija ili kad je je bio jako uzbuđen.
“U nekim momentima viđao sam sav vazduh oko sebe ispunjen jezicima živog plamena. Njihov intenzitet, umesto da se smanjuje, povećavao se sa vremenom i dostigao je maksimum kada sam imao dvadeset pet godina. U jednoj prilici, doslovno svedoči naučnik, “imao sam osećaj da mi se mozak zapalio i da mi malo Sunce sija u glavi”. (N.T., MY INVENTIONS, EE. N.Y., 1919.)
“Ovi svetlosni fenomeni”, piše Tesla u svojoj 65-oj godini, “još uvek se manifestuju s vremena na vreme, naročito kad mi neka nova ideja otvori do tada neslućene mogućnosti, ali su relativno malog intenziteta”.
U stanjima relaksacije, pre nego što bi zapadao u san, Tesla je takođe imao zanimljive vizije. “Kada zatvorim oči, uvek prvo primetim tamnu i jednoličnu plavu pozadinu, sličnu nebu u vedroj noći bez zvezda. Za nekoliko sekundi ovo se polje ispunjava bezbrojnim zelenim pegama koje osciluju, uređenim u nekoliko slojeva koji mi se približavaju. Zatim se sa desna pojavljuje divna šara od dva sistema paralelnih linija, međusobno vrlo bliskih i pod pravim uglom. Ova slika preliva se u svim bojama, ali dominiraju žuto-zelena i zlatna. Odmah zatim linije postaju svetlije i ceo prizor biva gusto prekriven tačkama žmirkajućeg svetla. Čitava ova slika lagano prolazi poljem vizije i nestaje u levo, ostavljajući za sobom pozadinu neprijatnog i nepokretnog sivila, koje ubrzo biva zamenjeno morem oblaka za koje je očigledno da pokušavaju da se uobliče u žive likove. Čudno je da ja ne mogu da projektujem bilo kakvu formu u sivu pozadinu pre nego što scena uđe u drugu fazu.”
” Svaki put pre spavanja”, priča Tesla, slike ljudi i objekata prolaze ispred mojih očiju. Kad ih vidim, znam da ću ubrzo izgubiti svest. Ako su odsutni i odbijaju da dođu, to uvek za mene znači noć bez sna”.
Dugo vreme Tesla je posvetio rešavanju enigme smrti i pazio na bilo koju njenu indikaciju u realnom životu. “Samo jedanput u svojoj dosadašnjoj egzistenciji”, kaže on, “imao sam iskustvo koje je ostavilo na mene utisak natprirodnog. Bilo je u to vreme smrti moje majke. Bio sam bolestan i iscrpljen groznicom: ležao sam u krevetu. Odjednom, pomislio sam da, ako moja majka umre dok sam daleko od nje, sigurno je da će mi dati neki znak. Dva ili tri meseca posle toga bio sam u Londonu sa mojim pokojnim prijateljem, engleskim naučnikom ser Vilijemom Kruksom, gde se diskutovalo o spiritualizmu, i bio sam pod punim utiskom ovih misli. Možda ne bih obratio pažnju na drugog čoveka koji bi isto to govorio, ali sam bio podložan njegovim argumentima, sećajući se njegovog epohalnog rada o “radiant matter” (zračećoj materiji) koji sam čitao kao student i koji je učinio da zavolim karijeru elektroinženjera. Pomislio sam da su uslovi da se pogleda “iza” vrlo dobri, jer je moja majka bila žena posebno obdarena moći intuicije. Čitave noći svako vlakno mog mozga bilo je napeto u iščekivanju, ali ništa se nije desilo do ranog jutra, kada sam zaspao, ili možda zadremao, i video oblak kako nosi anđeoske figure božanske lepote. Jedna od njih pogledala je prema meni sa ljubavlju i ja postepeno prepoznah svoju majku. Prikazanje je polako plovilo kroz sobu i iščezlo, i ja sam naglo bio probuđen neopisivo slatkim pesmama mnogih glasova. U tom momentu, sigurnost koju nikakve reči ne mogu opisati, ispunila me je i bio sam uveren da mi je majka upravo umrla. I to je bila istina.” (M. Cheney, TESLA, MAN OUT OF TIME, N.Y., 1984.)
Istoga dana Tesla je poslao pismo Kruksu, pod utiskom vizije i još uvek bolestan. Ova dva naučnika godinama su se dopisivali, ali Teslina pisma Kruksu nisu dostupna javnosti jer su sklonjena zajedno sa čitavom Kruksovom zaostavštinom 1918. godine. Ogroman Kruksov naučni materijal sadržavao je brojne beleške sa strogo naučno-eksperimentalno vodjenih spiritualističkih seansi i na stotine uspelih fotografija materijalizovanih duhova iz različitih istorijskih epoha. U Muzeju Nikole Tesle u Beogradu sačuvano je Kruksovo pismo Tesli iz 1893 godine u kome mu se Kruks zahvaljuje za poslatu specijalnu elektromagnetsku zavojnicu koja emanira polje u kome se bolje ocrtavaju materijalizovana tela duhova, a istovremeno blagotvorno utiče na nerve medijuma, što sve zajedno olakšava eksperimentisanje.
U isto vreme kada je Kruks u Londonu otpočeo sa naučnim proučavanjem spiritualnih fenomena, isto to je u Petrogradu otpočeo i Mendeljejev, sedamdesetih godina prošloga veka. Osnovana je u Petrogradu komisija stručnjaka, koja je nakon kraćeg istraživanja, održavši desetak seansi, odustala od daljeg rada, uz zaključak da je reč praznoverju. Od tada u Engleskoj i Rusiji nauka se praktično deli na tajnu, to jest pravu, u koju na primer, spada Teslina etarska fizika, i na javnu, univerzitetsku, tj. korisnu nauku komercijalnog značaja, u koju, na primer, spadaju nuklearna fizika i teorija relativnosti.
Koliko god da se slabo interesovao za ljude, koji su mu u toku života naneli mnogo “kosmičkog bola”, kako je Tesla nazivao svoje osećanje tuđih nepriličnih radnji i namera, toliko se sa neobičnom pažnjom bavio golubovima, brinući se o njihovoj ishrani i bolestima.
O jednom belom golubu i Teslinom prisnom odnosu s njim pričaju Teslini prijatelji O’Nil i Vilijam Lorens, naučni novinar Njujork Tajmsa. Oni su zabeležili nesvakidašnju Teslinu ispovest dok su sva trojica sedeli u predvorju hotela Njujorker. Džon ONil, član mnogih okultnih društava, primetio je neke mistične simbole u pegama Teslinog belog goluba. Tesla im je tada ispovedio nešto što će Lorens i drugi kasnije nazvati ” jedinom ljubavnom pričom iz Teslinog života”.
“Hranio sam golubove, na hiljade njih, već godinama”, rekao je, “Hiljade njih, jer ko bi ih sve zapamtio. Međutim, bio je jedan golub, divna ptica, čisto beo sa svetlosivim pegama na krilima; on je bio nešto drugo. Bila je to ženka. Mogao sam je prepoznati bilo gde. I ona je mene mogla da pronadje na svakom mestu.Trebalo je samo da pomislim na nju, da je pozovem i ona bi doletela. Ja sam nju razumeo i ona je razumela mene. Zavoleo sam tu pticu. Da, voleo sam tu golubicu kao što muškarac voli ženu, i ona je volela mene. Kada je bila bolesna, osećao sam to; došla bi u moju sobu i ja bih bdeo nad njom danima. Negovao sam je dok ne ozdravi. Taj golub je bio radost mog života. Ako sam joj bio potreban, ništa drugo nije bilo važno. Dok sam nju imao, imao sam i svoj životni cilj. A onda, jedne noći dok sam u mraku ležao na krevetu i kao i obično rešavao neke probleme, uletela je kroz otvoren prozor i sletela na moj sto. Znao sam da sam joj potreban, htela je da mi saopšti nešto važno pa sam ustao i prišao joj. Gledao sam je i znao da želi da mi kaže – da će umreti. A onda, kada sam to shvatio, video sam svetlost kako izbija iz njenih očiju – snažan snop svetlosti.”
Tesla je zastao, i zatim, kao da je očekivao pitanje, nastavio. “Da, bila je to stvarna svetlost, snažna, blještava, zaslepljujuća svetlost, snažnija od svetlosti i najjače lampe u mojoj laboratoriji. Kada je taj golub umro, nešto je nestalo iz mog života. Do tada sam bio sasvim siguran da ću završiti sve svoje zamisli, i ako sam imao ambiciozan program, ali kada je golubica nestala, znao sam da je moje životno delo okončano. Da, godinama sam hranio golubove, i dalje ih hranim, na hiljade njih, jer konačno, ko zna…”(J. O’Neill, Prodigal Genious, p. 309-10)
Velimir Abramović
Izvor: moji-tragovi.blogspot.com
Ajvar iz rerne bez pečenja i ljuštenja paprika trenutno je najtraženiji recept na Balkanu
Ovo je ubedljivo najtraženiji recept u Srbiji, a uskoro će vam biti, jasno i zašto
Sezona pripreme zimnice uveliko traje, a priprema ajvara je njen nezaobilazni deo.
Iako mnoge domaćice radije kupe gotov proizvod jer je priprema ajvara prilično zahtevna, ovaj naš recept za ajvar iz rerne će vas možda ubediti da ove godine pokušate da napravite svoj, domaći.
Inače, recept za ajvar iz rerne, je jedan od najtraženijih na internetu, a mi vam dajemo provereni recept koji svima uspeva, piše najžena.rs.
Sastojci:
-
600 g crvene paprike
-
2 čena belog luka
-
morska so
-
maslinovo ulje
-
biber
Priprema
-
Paprike dobro operite i secite ih na sitnije kockice. Prelijte ih uljem, posolite i ostavite da se mariniraju oko tri sata.
-
Paprike stavite u pleh, pa ih sušite oko četiri sata u blago odškrinutoj rerni zagrejanoj na 50 stepeni. Nakon toga, ako želite uklonite ljuske sa paprika, pa paprike sameljite u mašini za meso.
3. Tokom mlevenja dodajte biber, beli luk i ako volite, ljutu papričicu. Na kraju dodajte još ulja i njime doterajte gustinu ajvara.
4. Gotov ajvar sipajte u sterilisane tegle, dobro zatvorite i odložite na hladno i mračno mesto.
Izvor: 24sedam.rs
ČUDOTVORNI lek ruskih lekara: Alkalna voda sprečava razvoj MALIGNIH ĆELIJA – Evo kako da je pripremite…
