Zašto smo nesretni, koje prepreke na putu prema sreći možemo susresti i kako ih nadići? O svim ovim temama, na jezgrovit i lucidan način moćno zbori najpoznatiji psiholog Rusije, Mikhail Labkovski:

1. Ne bojte se sreće.

Većina ljudi su odrastali u obiteljima, koje prakticiraju neuživanje u životu i gdje članovi nemaju naviku govoriti da im je dobro i da su sretni. Nesposobnost roditelja radovati se i smijati se prenosi se i na djecu, koja počinju misliti da tako funkcionira ovaj svijet. Druga greška je misliti da za sve dobro morate platiti kasnije. Mi se bojimo osjećati zadovoljstvo u životu i povezujemo to s nečim pokvarenim. 

2. Prestanite se žaliti.

Što želite, kad se žalite nekome o svojim problemima? Vi se želite žaliti, a ne riješiti probleme. To je neki kult jadikovanja – naš izum. Lakše je patiti nego živjeti sretno. Zdrava osoba će ili primiti situaciju kakva je, ili će istu promjeniti. Neurotična osoba neće ni jedno ni drugo. To se od odnosi i na fizičku bolest – dok se psihički zdrava osoba liječi od bolesti, neurotična će osoba htjeti biti bolesna, jer će na takav način imati razlog da jadikuje. To je skoro pa hobi – izmisliti sebi problem i patiti od njega.

3. Razlikujte realne probleme od izmišljenih.

Razlika između zdrave i neurotične osobe je u tome, da prva osoba brine o stvarnim problemima, dok druga pati od nepostojećih.

4. Ne pokušavajte pomagati svima oko sebe.

Želja pomoći svima okolo je uzrokovana strahom, da se vas ne može voljeti za ono sto jeste, pa kroz pomoć drugima pokušavate podići svoje samopouzdanje. Stoga, ako vas nisu zamolili da pomognete, ne dirajte te osobe, nego se posvetite onima, kojima je zapravo potrebna vaša pomoć.

5. Ne odgovarajte ako vas nisu pitali.

Kad vi riječima ili djelatnostima odgovarate na nepostavljena pitanja, pokazujete svoju uznemirenost. Jednom sam prolazio sa svojom curom kraj dućana, ona je vidjela neku haljinu i rekla mi je: “Kakva lijepa haljina!” Kad nisam ništa odgovorio, rekla mi je: “Znala sam da nisi muškarac!” Ja bih njoj kupio tu haljinu da me pitala, ali ako vi u takvoj situaciji odmah bježite platiti na blagajnu, onda ste nesigurna osoba. 

6. Razlikujte ljubav od ovisnosti.

Ljudi nikad neće napustiti ono što vole. Na primjer- pušenje. Ja sam pušio 37 godina, a zadnjih 10 godina sam pušio 3 kutije dnevno. Jedanput sam prestao pušiti, kad mi je doktor rekao da sam gotov. I to je trajalo 1 sat i 40 minuta. Prestao sam pušiti tek kad sam sebi rekao da ne volim cigarete, a ne da sam ovisan o njima. Neurotični ljudi ne mogu razlikovati ljubav i ovisnost.

7. Rutina nije uvijek loša.

Ja se bavim rutinom (čitam i predavajem) već zadnjih 37 godina i osjećam se prekrasno. Neurotične osobe ne mogu živjeti na miru, boje se da nešto neće stići napraviti, završavaju po pet fakulteta, uvijek su uznemireni, osjećaju nelagodu ako ne rade ništa.

8. Mijenjajte sebe, a ne druge.

I to se odnosi najprije na odgajanje djece. Ne možete ih prisiliti da rade nešto, ako to ne radite vi sami. Djeca usvajaju ne ono što njima govorite, već ono što radite sami i kako se odnosite prema drugima. U ovom slučaju jako je koristan savjet stjuardese: prvo stavite zračnu masku sebi, i tek onda djetetu. 

9. Lakše se odnosite prema tuđoj kritici.

Sjetite se situacije: vi sjedite u busu, ulazi stara baka. Cijeli autobus vas ljuto gleda i vi se, što je brže moguće, dižete s mjesta. Zašto to radite, kad baka nije ni tražila da to učinite? Razlog se krije u niskom samopouzdanju i strahu od osuđivanja. Eksperimentirajte- probajte ostati na mjestu, ako se ne želite dignuti, bez obzira što govore ljudi okolo, ne reagirajte uopće nikako. S vremenom ćete vidjeti, da se tuđa ocjena može ignorirati.

10. Radite samo ono što želite.

Klasičan primjer toga je situacija, kad se igrate sa svojom djecom zato što “tako treba” jer ste dobra osoba, a to znači- morate se igrati sa svojom djecom. Prestanite to raditi. Igrajte se s njima tek kad se želite se igrati, jer i oni će osjetiti da vi to radite iz osjećaja dužnosti, a ne zainteresiranosti. A osjećaj dužnosti nije ljubav. Bavite se s djecom kad želite i koliko želite jer svakako imate puno drugih obaveza.

(Izvor: momenty.org)

Sigmund Frojd je tu pojavu pre više od jednog veka nazivao „dečijom amnezijom„, nastojeći da objasni fenomen po kojem se odrasli po pravilu ne sećaju ničega pre treće godine, a ponekad čak sve do polaska u školu…

Kako je, dakle, moguće da se ne sećamo ničega iz prvih godina života, iako je nedavno Piter Heper sa Univerziteta Belfast nedvosmisleno dokazao da memoriju počinjemo da vežbamo još pre rođenja, u materici? Odnosno, ako već imamo memoriju u najranijem detinjstvu, gde i zašto su skrivena ta sećanja kasnije i postoji li način da ih izvučemo na površinu?
Prva osoba koja je na ova pitanja dala neke konkretne odgovore bio je Herman Ebinghaus, nemački psiholog iz 19. veka. Izveo je eksperiment na samom sebi, tako što je odlučio svakog dana napamet uči isti broj novih reči koje nemaju nikakvo, odnosno imaju izmišljeno značenje. Zatim bi pratio po kojoj stopi ih zaboravlja. Nakon 30 dana ispalo je da je od prvih reči uspeo da zapamti samo između dva ili tri odsto, čime je došao do obrasca po kojem nakon nekog vremena naš mozak selektuje podatke i planirano ih zaboravlja.
Međutim, sredinom 1980-ih grupa naučnika s Kembridža primetila je da se stopa zaboravljanja podatka koje su odrasli naučili kao odrasli ne poklapa s količinom uspomena koje su zaboravili iz perioda od rođenja do šeste ili sedme godine. Očigledno je u pitanju bilo nešto sasvim različito od onoga što je otkrio Ebinghaus. 

Psiholozi su ubrzo statistički obradili problem „dečije amnezije“ i utvrdili da se samo mali broj ljudi seća događaja iz perioda kada su imali dve godine ili ranije, da se neki ne sećaju ničega čak sve do osme godine, i da je prosek uzrasta od kojeg odrasli imaju sećanja oko tri i po godine. Posebno je zanimljivo ono što je psiholog Ki Vang sa Univerziteta Kornel otkrio proučavajući svoje studente.

Ispalo je da Amerikanci imaju u proseku šest meseci ranije uspomene nego Kinezi, kao i to da su američke uspomene duže, bolje opisane i upućene na sebe samog, dok su kineske sažetije i strogo se drže činjenica. Reč je o čistoj posledici kulturne tradicije u SAD-u u odnosu na Kinu, smatra Robin Fivuš sa Univerziteta Emori.
„Postoji razlika između razmišljanja ‘Tigrovi su u zoo vrtu’ i ‘Video sam tigrove u zoo vrtu, ali koliko god da su bili strašni, dobro sam se zabavio’“, objasnio je on. 

„Ako vam društvo govori da su vaše uspomene važne, onda ćete ih bolje pamtiti“, smatra Vang, a do ovog zaključka je došao razgovarajući s majkama ispitanika. Naime, naučnik je shvatio da je reč o posledici razlike između američkog i kineskog mentaliteta.
Njihova ispitivanja otkrila su i to da u proseku najdublje u detinjstvo sežu sećanja novozelandskih starosedelaca Maora, čija se kultura izuzetno snažno oslanja na gajenje sećanja na prošlost. Kao posledica, kod Maora je vrlo učestalo sećanje odraslih na doba u detinjstvu od samo dve i po godine. Samim tim jasno je da okolina, u skladu s kulturnim okruženjem, u velikoj meri utiče na motivaciju mališana da pamte ono što im se događa.

Ali, to još ne objašnjava magičnu granicu od nekoliko godina nakon rođenja. Objašnjenje za to moglo bi da se krije u tome što nakon rođenja deca, majmuni, pa čak i pacovi, još stvaraju nove neuronske veze u delu mozga koji se zove hipokampus, a koji nam služi za dugotrajno memorisanje podataka.
„Kod male dece hipokampus je vrlo nerazvijen“, kaže Džefri Fagen sa Univerziteta „Sveti Džon“. Kako se kod dece formiraju novi neuroni, hipokampus je sve kompletniji, a u onom trenutku kada je dovršen, deca su odjednom sposobna dugotrajno da pamte.
„Naša sećanja iz prethodog perioda, po svoj prilici su uskladištena negde u mozgu, na mestu koje nam je tokom vremena postalo nedostupno. Ali, to će biti krajnje teško dokazati iskustveno“, zaključio je. 

(Izvor: b92.net)

Jednu od prepreka koje smetaju da se nauči umeće postojanja čini i prepuštanje praznim, trivijalnim razgovorima.

 Šta to znači trivijalno? Doslovno – opstepristupačno (od latinskog 3-via = tačka gde se susreću tri puta); obično označava plitkoći, izlizanost, nedostatak sposobnosti ili moralnih kvaliteta. Trivijalno bi se takođe moglo odrediti kao stav koji se dotiče samo površine pojava, a ne uzroka, niti dubljih slojeva; stav koji ne pravi razliku između onog što je suštinsko i onog što nije, ili koji se odlikuje sklonošću da obrne ovo dvoje. Uz to još možemo dodati da trivijalnost proizlazi iz učmalosti, ravnodušnosti, obamrlosti, ili iz vođenja brige o nečemu što nikako nije povezano sa centralnim čovekovim zadatkom: da bude u potpunosti rođen.

 (…) Koliko se milijardi razgovora ovih poslednjih godina vodilo o inflaciji, Vijetnamu, Bliskom istoku, izborima i tako dalje, i koliko su retko ti razgovori zalazili malo dublje od onog očiglednog – strogo pristrasnog stanovišta – da bi zašli u korene i uzroke pojava o kojima se raspravljalo. Jednostavno da poverujete kako su većini ljudi ratovi, zločini, skandali, pa čak i bolest neophodni da bi imali o čemu da razgovara, odnosno razlog da međusobno komuniciraju, pa makar I u ravni trivijalnosti. Ali zaista, kad su ljudska bića pretvorena u potrošnu robu, kakvi njihovi razgovori i mogu biti nego trivijalni? Kad bi roba u samoposluzi mogla govoriti, zar ne bi pričala o kupcima, o trgovačkom osoblju, o sopstvenim nadama da će biti prodata po visokoj ceni i razočarenju kad postane jasno da se uopšte neće prodati?

 Možda najpraznije priče potiču iz potrebe da se priča o sebi; otuda i beskrajne teme o bolesti i zdravlju, deci, putovanjima, uspesima, ko je šta radio, I o bezbrojnim pojedinostima svakidašnjice za koje se čini da su važne. Kako čovek ne može svo vreme govoriti o sebi a da ne postane dosadan, mora dakle da razmenjuje tu povlasticu s drugima tako što će biti spreman da sluša druge dok pričaju o sebi. Prisni društveni susreti između pojedinaca (a često i susreti udruženja i grupa svih vrsta) zapravo su male pijace gde svako razmenjuje sopstvenu potrebu da priča o sebi i želju da ga saslušaju sa potrebom drugih koji tragaju za istom mogućnošću. Većina ljudi poštuje ovaj aranžman razmene; oni koji ga ne poštuju, nego bi hteli više pričati o sebi nego što su spremni da slušate, “varaju” te su dakle prezreni i moraju pronaći podređenije društvo gde će ih trpeti.

Ljudsku potrebu da se govori o sebi, i da pri tom drugi slušaju, gotovo je nemoguće preceniti. Da ta potreba postoji samo u vrlo narcističnim ljudima, punim sebe, bila bi lako razumljiva, međutim ona postoji u svakoj prosečnoj osobi, iz razloga svojstvenih našoj kulturi. Savremeni čovek je čovek mase, visoko “socijaliziran”, ali vrlo usamljen. David Riesman je upečatljivo iskazao ovaj fenomen naslovom svoje knjige iz 1961 -Usamljena gomila. Savremeni čovek je otuđen od drugih i suočen s nedoumicom: plaši se bliskog kontakta sa drugima, a podjednako se boji i da bude sam i da nema dodira sa drugima. Uloga trivijalnog razgovora upravo je u tome da odgovori na pitanje: “Kako da ostanem sam a da ne budem usamljen?”

 Pričanje postaje zavisnost. “Dok pričam, znam da postojim; da sam neko, da imam prošlost, posao, porodicu. Pričajući o svemu tome, ja potvrđujem sebe. Međutim, potreban mi je neko da me sluša; ako bih pričao samom sebi, poludeo bih. “Slušatelj stvara iluziju dijaloga, dok se tu zapravo odvija monolog.

 Loše društvo, s druge strane, nije samo društvo čisto trivijalnih ljudi, nego zlih, sadista, destruktivnih, prema životu neprijateljski nastrojenih ljudi. Ali zašto je, moglo bi se postaviti pitanje, društvo loših ljudi opasno po nekoga ako oni ne pokušavaju da ga ovako ili onako povrede?

Da bi se odgovorilo na ovo pitanje neophodno je uvideti jedan zakon u odnosima među ljudima: Ne postoji kontakt izrmeđu 2 ljudska bića koji nema obostranog uticaja. Nema tog susreta između dvoje ljudi, nema tog razgovora među njima, izuzev možda nekog najusputnijeg, posle koga će ijedno od njih ostati neizmenjeno – makar ta promena bila i tako majušna da ostaje neprimetna osim ako su ti susreti dovoljno česti da stvore zbirno delovanje.

 Čak i neki usputan susret može imati znatnog uticaja. Postoji li ijedan čovek koga se nikad u životu nije dotaklo umilno lice nekog koga je video samo na minut a da pri tom uopšte nisu ni reč razmenili? U kome nikada neko istinski zlo lice nije izazvalo užas, čak i ako mu se pokazalo samo na časak? Mnogi će se prisetiti takvih lica, i kako je delovanje koje su ostavila na njih potrajalo godinama, ili za čitav život.

Ko nije doživeo da posle izvesnog vremena provedenog u nečijem društvu oseća kako je živnuo, razvedrio se, kako mu se raspoloženje popravilo, pa čak u nekim slučajevima i kako je stekao novu hrabrost, nove uvide, mada se sadržaj razgovora nije ticao ove promene; i obrnuto, mnogi su iskusili, nakon što su proboravili uz izvesne druge ljude, kako ih je obuzela potištenost, umor, beznađe, a ipak u razgovoru nisu mogli da pronađu nikakav sadržaj koji bi bio odgovoran za ovakvu reakciju. Ne govorim ovde o uticaju onoga u koga je neko zaljubljen, koga obožava, od koga strahuje i tako dalje; očigledno je da ti ljudi mogu snažno uticati onim što kažu i onim kako se ponašaju prema onome ko je njima opčinjen. Govorim o uticaju nekih ljudi na one koji ničim posebno nisu povezani sa njima.

Sva ova razmatranja vode ka zaključku da je zlo i trivijalno društvo poželjno potpuno izbegavati, izuzev ako je neko u stanju da u potpunosti ostane pri svome i tako dovede onog drugog do sumnje u svoju poziciju.

Ukoliko neko već ne može izbeći loše društvo, onda ne bi trebalo da bude obmanut: trebalo bi da vidi neiskrenost iza maske prijateljstva, destruktivnost iza maske nečijih večitih žalopojki o tome kako je nesrećan, narcizam iza šarma; takođe se ne bi smeo ponašati kao da je naseo na varljivu spoljašnjost – suprotnom će i sam biti primoran na određenu neiskrenost. Čovek ne bi trebao govoriti lošim ljudima o onome što vidi, ali ne bi smeo ni da pokušava da ih uveri kako je slep. Veliki filozof iz dvanaestog veka Moses Maimonides izneo je, uviđajući posledice lošeg društva, jedan drastičan predlog: “Ako živiš u zemlji čiji su stanovnici zli, izbegavaj ih. Pokušaju li te prisiliti da se s njima družiš, napusti tu zemlju, čak i ako to znači da ćeš morati otići u pustinju. “

Ako drugi ne razumeju naše ponašanje – pa šta? Njihov zahtev da radimo samo ono što je njima razumljivo zapravo je jedan pokušaj diktata. Ako je to što radimo u njihovim očima “asocijalno” ili “iracionalno”, pa neka je. Njima je uglavnom odbojna naša sloboda i hrabrost da budemo ono što jesmo. Nikome ne dugujemo ni objašnjenje ni polaganje računa sve dok ga svojim postupcima ne povređujemo ili narušavamo njegova prava. Koliko je samo života upropašteno zbog ove potrebe da se “objasni”, što obično podrazumeva da objašnjenje treba biti “shvaćeno”, to jest “odobreno” .

Neka vaša dela budu procenjivana, a prema delima i vaše stvarne namere, ali znajte da slobodan čovek objašnjenje duguje jedino sebi – svom razumu i savesti – i onim malobrojnima koji su mu potvrdili svoje pravo na objašnjenje.

 Iz knjige Ericha Fromma Umeće življenja (The Art of Being)

Iz David Ickeovog “Efekta stada”: “Većina ljudi nije u stanju da prihvati da nekoliko ljudi uspeva manipulisati milijardama života, delujući kroz sve institucije I u svim zemljama.

Kada nekolicina ljudi želi nadzirati i upravljati mnoštvom čovečanstva, moraju postojati određene strukture. One su uvek iste, bilo da pokušavate manipulisati osobom, porodicom, plemenom, gradom, zemljom, kontinentom ili planetom.

 Najpre morate nametnuti ‘pravila’, šta se smatra ispravnim, a što pogrešnim, šta je moguće, a šta nemoguće, šta je zdravo, a šta bolesno, šta je dobro, a šta loše.

Većina će ljudi bespogovorno poštovati ta ‘pravila’ zbog “me-ee, me-ee mentaliteta” stada koje u kolektivnom ljudskom umu prevladava barem poslednjih hiljadu godina.

Kao drugo, malobrojnima koji osporavaju vaša nametnuta ‘pravila’, život morate učiniti krajnje neprijatnim. ‘Pravila’ ili ‘konsenzusna stvarnost’ preko su potreban element naše kontrole.

 Najefikasniji način da se osigura pokoravanje tim pravilima jest zagorčati život onima koji se razlikuju. Pojedince koji iznose drugačije poglede, verzije ‘istine’, stilove života, držite podalje kao crne ovce u ljudskom stadu.

 Već ste uslovili stado da prihvati vaša pravila kao sopstvenu stvarnost, pa ono svojom osornošću i neznanjem ismejava ili osuđuje one sa različitim stilom života.

 Time se na crnu ovcu stvara pritisak da se pokori, što ujedno služi za upozorenje drugim pojedincima u stadu koji takođe razmišljaju o odvajanju ili osporavanju preovlađujuće stvarnosti.

 Kao što sam ranije istakao, taj strah da budemo različiti, kao i iskazivanje stanovišta koja pobijaju ‘pravila’, nadmoćan je strah od onoga što će drugi ljudi misliti o nama.

 U stvari, reč je o strahu od toga što će ovce koje nas okružuju reći i učiniti ukoliko pokušamo napustiti stado i preispitati njegove uslovljene pretpostavke. Takav mentalitet znači da mase same nad sobom provode red i poredak, držeći jedni druge na liniji.

 Ovca ostatku stada postaje ovčar. Nije to ništa drugo nego psihološki fašizam – Policija misli sa svojim agentima u svakom domu, svuda. Postoje agenti koji su do te mere uslovljeni da uglavnom nemaju pojma da su neplaćeni kontrolori umova.

 Govore mi: ‘Samo radim ono što je najbolje za moju decu’. Ne, nego ono za što si programiran da veruješ da je najbolje za njih, kao što je programirano i uverenje da samo ti znaš što je najbolje. Sve je to deo ‘podeli pa vladaj’ strategije, presudne kada nekolicina nadzire mnoštvo.

 Svako igra ulogu u mentalnom, emocionalnom i fizičkom zatvoru svih drugih. Kontrolori samo moraju odrediti ‘pravila’ i povući pravi konopac u pravo vreme kako bi njihove ljudske marionete plesale u odgovarajućem ritmu.

 Postižu to propisivanjem onoga što će se predavati u sistemu koji smelo nazivamo ‘obrazovanjem’, te nadziranjem onoga što prolazi pod ‘vesti’ u medijima u vlasništvu Iluminata.

Na taj način, nemisleci stadu koje ne postavlja nikakva pitanja, mogu propisivati što bi trebalo misliti o samom sebi, drugim ljudima, životu, istoriji i aktuelnim zbivanjima.

Jednom kada definišete ‘pravila’ nema više potrebe da kontrolišete svakog pojedinog novinara ili reportera ili vladinog službenika. Mediji i institucije preuzimaju svoju ‘istinu’ iz tih istih ‘pravila’ i zvaničnih saopštenja, refleksivno ismejavajući i osuđujući svakoga ko nudi drugačije viđenje stvarnosti.

 Ovo što sledi izvrsna je simbolična priča o načinu na koji ‘norme’ postaju prihvaćene bez pitanja, pa čak i bez znanja o tome odakle potiču.

 Počnite sa kavezom u kojem je pet majmuna. Unutar kaveza obesite bananu za konopac i pod nju stavite merdevine. Uskoro će neki od majmuna doći do merdevina i početi da se penje prema banani.

Čim dodirne merdevine, poprskajte sve majmune hladnom vodom. Nakon nekog vremena, pokušaće neki drugi majmun, uz isti rezultat – svi drugi majmuni biće poprskani hladnom vodom.

 Uskoro, kada se neki majmun bude pokušao popeti po merdevinama, drugi majmuni će ga sprečiti.

Sada izbacite hladnu vodu. Izvadite 1 majmuna iz kaveza i zamenite ga novim. Novi majmun će videti bananu i pokušaće se popeti merdevinama.

 Na njegovo iznenađenje i užas, napasti će ga svi drugi majmuni. Nakon još kojeg pokušaja i napada, znaće da će ga, pokuša li se popeti po merdevinama, drugi majmuni napasti.

 Nakon toga, uklonite još jednog od izvornih pet majmuna i zamenite ga novim. Pridošlica će krenuti prema merdevinama i biće napadnuta.

 Prethodni novajlija će entuzijastično učestvovati u kažnjavanju! Isto tako, zamenite trećeg izvornog majmuna novim, zatim četvrtog, na kraju petog.

Svaki put kada najnoviji majmun krene prema stepenicama,  će biti napadnut. Većina majmuna koji ga tuku nemaju pojma zašto im nije bilo dopušteno da se popnu merdevinama ili zašto učestvuju u udaranju najnovijeg majmuna.

 Nakon što zamenite sve izvorne majmune, i niti jedan od preostalih majmuna nikada nije bio poprskan hladnom vodom- uprkos tome, nijedan majmun nikada se više neće približiti merdevinama kako bi pokušao uzeti bananu.

Zašto ne smeju?
Jer koliko oni znaju, oduvek je bio takav običaj …

David Icke: “Efekat Stada”

Ljudi su od davnina pokušavali da tumače svoje snove. Još je Aleksandar Veliki, u svoje bitke, vodio “tumača” snova, verujući da mu snovi šalju poruku o njegovoj sudbini.

Snovi su zanimali razne narode i plemena i, pre pojave naučne misli o snovima, ljudi su se na različite načine dovijali ne bi li saznali značenje svojih snova.

U ovom tekstu ću ukratko prikazati psihoanalitičko viđenje porekla, svrhe i načina tumačenja snova, s posebnim akcentom na ideje prvog čoveka koji je interepretaciju snova doveo do naučne ravni.

„Tumačenje snova“, Frojdovo delo, objavljeno 1900. godine, predstavlja knjigu-prekretnicu. Pre objavljivanja ove knjige, Frojd se godinama bavio tumačenjem sopstvenih snova, da bi zatim počeo da se bavi tumačenjem snova svojih patijenata. Nakon Frojda su mnogi njegovi nastavljači upotpunjavali i kritikovali njegove osnovne postavke. Možda jedan od najzanimljivijih komentara daje Oktave Manoni, koji kaže da nijedan od snova koje je Frojd upotrebio, ništa više nego snovi drugih, ne mogu biti predmet iscrpne interpretacije jer „svaki san ima svoj pupak preko kojeg uspostavlja vezu s nepoznatim“. Manoni dodaje da Frojd, dok interpretira svoje i snove drugih, ostaje diskretan. Zapravo, reč je o tome da svaki san ima mnogo nivoa i da se može interpretirati u više različitih konteksata i situacija, ali da krajnja interpretacija, upravo zbog složenosti i višeznačnosti sna, nije moguća.

Koji su izvori sna i odakle dolazi njegov materijal?

Po Frojdu, naši snovi su uvek izazvani „nekim događajem posle kojeg još nismo prespavali noć“. Dakle, izvori naših snova su delovi bliže ili dalje prošlosti, i da bi se san proizveo, oni treba da se povežu s nekim utiskom ili događajem koji se odigrava na dan nastanka tog sna.

U toku spavanja, slabi naša svest, kao i glas savesti. Mirni smo, toplo nam je, i ulazimo u situaciju koja je po, Frojdu, idealna za stvaranje snovnih sadržaja koji služe za ispunjenje potisnutih želja, agresivnih poriva i seksualnih nagona koji se nisu mogli ostvariti, već su ostali zakopani u dubini podsvesti. Zapravo, prva Frojdova misao bila je da san služi ispunjenju zabranjenih i, stoga, potisnutih želja.  Međutim, snovi često deluju nejasno, maglovito, čak besmisleno. Razlog iz kog se oni prerušavaju nalazimo u mehanizmima rada sna i u cenzuri – koja ne dozvoljava potisnutim i neprijatnim dražima da se, u svom izvornom obliku, pojave u snu. Jedino kada se naš svesni i nesvesni deo “slažu” oko onoga što žele, san predstavlja ispunjenje želje. Takav je slučaj, najčešće, s dečjim snovima, koji su znatno jasniji i manje prerušeni od snova odraslih ljudi. U slučaju odraslog dela populacije, često se dešava da se naša svest i podsvest ne slažu. Zapravo, dešava se da potiskujemo sve želje i porive za koje smatramo da su, iz nekog razloga, nedozvoljeni, opasni ili loši. U takvim slučajevima san predstavlja “prerušeno ispunjenje potisnute želje”.

Dečji snovi jasno pokazuju da je suština sna očigledna, i predstavlja ostvarenje nezadovoljene želje.

Snovi odraslih ljudi su, za razliku od dečijih snova, zbrkani, naizgled besmisleni, a zapravo teško razumljivi. Razumevamo ih uz pomoć veštine i tehnike tumačenja snova.

Zašto su snovi, pokekada, tako teški za razumevanje?

Frojd je smatrao da kod svakog čoveka postoje želje za koje niti on sam ne bi želeo da zna, niti bi želeo da iko na svetu sazna za njih. Takve želje se, stoga, potiskuju i putem različitih mehanizama, koji štite kako naš san, tako i nas same, od onoga što je potisnuto, maskiraju i uobličavaju u slike i sadržaje koji nam deluju nerazumljivo i teško shvatljivo.

Da bi napravio razliku između stvarnog značenja sna i prerušenog snovnog materijala, Frojd je uveo pojmove manifestnog i latentnog sadržaja sna. Manifestni je sadržaj sna kakvog se sećamo, dakle – često maskirani sadržaj čije značenje još ne razumemo. Latentni sadržaj sna je potisnuto značenje sna do kojeg dolazimo putem slobodnih asocijacija i tehnike interpretiranja. Cenzura je mehanizam koji ne dozvoljava da potisnute želje budu jasno prikazane u snu i dozvoljava da se u san pretoče samo sadržaji koji su snevaču prijatni.

Frojd deformaciju sna poredi s učtivošću koja se vrlo često sastoji u prerušavanju agresivnih ili negativnih misli u pristojnije formule. Dakle, u snu se sprovodi nesvesna cenzura želje: „što je cenzura stroža, to je prerušavanje potpunije“, kaže Frojd.

San s bolnim sadržajem mogao bi, dakle, biti ispunjenje želje: bolni sadržaj je proizvod prerušavanja, deformacija onoga što je snevač želeo, a deformacija je, svakako, proizvod cenzure.

Rad sna

Da bismo došli do pravog značenja snova, služimo se tehnikom analize i tumačenja. Tehnika je složena, no, načelno se sastoji u razmatranju četiri glavna mehanizma koji prerušavaju latentni u manifestni sadržaj, odnosno – četiri faze snevanja. To su: kondenzacija ili sažimanje, premeštanje (koje je, u krajnjoj liniji, preokretanje u suprotnost), simboličko predstavljanje i sekundarna revizija. Frojd stavlja naglasak na dva najbitnija mehanizma: rad kondenzacije (sažimanja) i rad premeštanja. On ističe da su ova dva procesa od suštinskog značaja za funkcionisanje nesvesnog, na koje nailazimo i u drugim formacijama.

Sažimanje (Verdichtung) predstavlja zamenu celine delom. Na pretpostavku o sažimanju Frojda je naveo zaključak o šturosti i siromaštvu očiglednog sadržaja nekih snova u poređenju s bogatstvom latentnih misli tih istih analiziranih snova. Ispitujući razne primere snova, Frojd pokazuje da se kondenzacija organizuje oko određenih termina iz očiglednog sadržaja, koji su neka vrsta spoja pre kojeg je učinjena fuzija između mnogobrojnih latentnih misli, međusobno potpuno različitih. Kada se, na primer, mehanizam kondenzacije odnosi na reči ili imenice, može dovesti do novih kovanica, koje su naizgled sasvim besmislene. Uobičajen primer sažimanja slikovnog dela sna izgleda tako da se u jednu osobu smeštaju osobine i opisi nekolicine osoba, ali tako da nijedna od nekolicine osoba nema zapravo zajedničke osobine. Na primer, osoba koju sanjamo može imati lik neke druge osobe, ali je u snu zovemo imenom koje ne pripada toj osobi. S druge strane, snevač može jasno reći da zna da je sanjao, na primer, neku slavnu ličnost, ali da ta ličnost nije imala nikakve sličnosti s njenim realnim izgledom, već je delom podsećala na oca, delom na majku, a bila je obučena kao snevačeva devojka. Analizom uspostavljamo odnose koji mogu biti zajednički svim pomenutim osobama u snu.

Premeštanje (Verschiebung) je, zapravo, mehanizam psihički intenzivnih prenošenja izvesnih elemenata na neke druge. Proces radi tako da, na primer,  sadržajno bogati elementi, naizgled postaju beznačajni i u stanju su da izmaknu cenzuri, dok se drugim elementima pridaje veća važnost. Iz tog razloga je, između ostalog, neophodno obratiti pažnju na svaki deo sna. Sama činjenica da snevač sam pravi san ukazuje da je svaki element sna bitan. Dakle, ono što se snevaču čini najvažnijim, može biti mnogo manje važno od neke, naizgled, sporedne stvari u snu.

Treći mehanizam se odnosi na simboličko prikazivanje u snu. Ovaj mehanizam pokazuje da san ne može predstavljati logičke odnose između elemenata iz kojih je sastavljen, ali da ih zato može izmeniti ili „našminkati“. Interpretacija, za koju Frojd kaže da je „kraljevski put u nesvesno“ ima za zadatak da ponovo uspostavi odnose koje je izbrisao rad sna. Pišući o ovom mehanizmu Frojd ističe važnost identifikacije u snu. Identifikacija je sredstvo preko kojeg dve osobe mogu izgraditi jednu ili biti predstavljene preko jedne stvari koja im je zajednička. Identifikacija može funkcionisati i kao sredstvo prerušavanja samog snevača. Frojd ističe da se sama snevačeva ličnost pojavljuje u svakom od snova i da nije naišao ni na jedno odstupanje od ovog pravila.

Simbolizacija može biti jasnija i manje jasna. Osoba, na primer, može sanjati svog prijatelja u rupi. Taj san joj, isprva, može delovati besmisleno. Međutim, kada upitamo o dešavanjima u realnom životu, odnosu između snevača i prijatelja i dopustimo snevaču da slobodno asocira, možemo doći do toga da se snevač brine za svog prijatelja i da smatra da on lako može upasti u nevolju (nalazi se u rupi = ponire = upada u nevolju).

Simbolizacijom se zabranjene želje maskiraju i čine neprepoznatljivim. Iako je Frojd verovao da simboli sna nisu konstantni, ipak je pominjao simbole koji najčešće imaju određeno značenje. Naglasak je na tome da se svaki san razumeva i interpretiva s individualnog stanovišta. Međutim, vodeći se iskustvom analize sopstvenih, kao i snova svojih klijenata, Frojd je ipak ukazao na najčešće značenje pojedinih snovnih simbola.

• Najpoznatiji simboli muškog polnog organa: štap,kišobran,stub (i drugi dugački,uspravni predmeti), mač, koplje, strela, sablja, pištolj (šiljato i vatreno oružje), kao  slavina, vodoskok, luster, zmija, kravata, cigara, ključ, čekić, buzdovan, šešir i broj tri.

• Najpoznatiji simboli ženskog polnog organa: pećina,jama, kutija, kovčežić, školjka, vrt, kapija, soba, tvrđava, crkva, cipela i sl.

• Broj tri, takođe, simbolizuje seks. Zapravo svi neparni brojevi se mogu tumačiti kao maskirana seksualnost, odnosno varijacija broja tri. Seksualni čin simbolizuju i gotovo sve ritmične radnje: ulaženje i izlaženje iz prostorija, gimnastika, skakanje, jahanje, letenje…

• Masturbacija je obično predstavljena klizanjem ili otkidanjem grane. Dok je kastracija često simbolizovana šišanjem, opadanjem kose, ispadanjem ili vađenjem zuba!

• Nisu, međutim, svi snovni simboli seksualnog karaktera.

• Orijentacija u snu ima vrednosni smisao. Levo najčešće ukazuje na nešto loše, dok desno ukazuje na dobro.

• Odlazak na put simbolizuje smrt.

• Izlazazak iz vode, kupanje u jezeru ili moru simbolizuju rođenje.

• Kralj simbolizuje oca, kraljica majku, a gamad braću i sestre, princ/priceza simbolizuju snevača.

Analitičari su retko komentarisali ovo poglavlje Frojdove knjige, osim kada su upućivali pritužbe na njegov račun. Na primer, pojava majke u snu može ukazivati na rodoskrvne težnje, ali i na potrebu za ljubavlju i zaštitom, kao i na strah, na primer strah od kazne za neko učinjeno delo. U savremenim analizama sna se izbegava primena opštijih ključeva, već se radi na analizi svakog konkretnog sna, jer on ima svoj sopstveni ključ – čak i u okviru jedne iste ličnosti.

Krajnja aktivnost procesa sanjanja je “sekundarna revizija”. Frojd ističe da u izvesnim slučajevima sadržaj sna ne proizlazi samo iz misli sna, već da neka psihička funkcija, putem okolišanja naše svesne misli, naših fantazama, može da oboji san nekim drugim elementima. Ta psihička instanca, koja obično ima funkciju cenzure, može da proizvede produžetke ili proširenja sna. Frojd ukazuje da su proširenja sna lako prepoznatljiva jer su obično stidljivo uvedena pomoću izraza „kao da“.

Svaki san se može tumačiti više puta i na više nivoa. Mnogi analizandi podležu otporu u pričanju svih elemenata sna, neretko u drugom pričanju sna dodaju elemente koje su u prvom izostavili. Takođe, nakon analize sna, dešava se da ponovo sanjaju san koji potvrđuje ili osporava interpretaciju prethodno iznetog materijala. Sekundarna revizija se, nakon Frojda, nije pokazala kao preterano popularna kod psihoanalitičara. Ovaj proces predstavlja naknadnu obradu sna i osmišljavanje sna. Međutim, nije neophodno da se dešava samo u seansi ili samo uz pomoć analitičara. Mi sami naknadno revidiramo san kada o njemu razmišljamo nakon buđenja ili kroz dnevno sanjarenje ili kroz fantazije. Posebno ako nakon razmišljanja o značenju sna ponovo sanjamo gotovo isti san u kom se uobličavaju prethodno nejasni elementi. Kada se takva situacija dogodi, znači da je cenzura u značajnoj meri popustila jer smo uspeli da u značajnoj meri osvestimo i osmislimo prethodno nerazumljive aspekte sna.

Pišući o „tipičnim snovima“, Frojd se najviše oslanja na simbolizaciju. U „tipične snove“ svrstava snove za koje pretpostavlja da imaju isto značenje za sve ljude. Svestan opasnosti ovakvog pristupa, Frojd daje objašnjenje koje kaže: „ako je istina da se suočeni s nekim snovima, subjekti mogu naći nemoćni da stvaraju asocijacije ili da pronađu druge asocijacije osim poznatih i bezličnih simbola, tu ne može biti govora o prepuštanju čistom interpretativnom užitku…Upravo smo zbog toga primorani da kombinujemo dve tehnike: oslanjaćemo se na nizanje snevačevih ideja i dodaćemo ono što bude nedostajalo zahvaljujući tumačevom poznavanju simbola“. Frojd dodaje da ako dve tehnike treba da se međusobno dopunjuju „prevođenje u simbole je samo pomoćni postupak“.

Savremeno psihoanalitičko tumačenje snova

Od Frojda do danas, mnogi psihoanalitičari su korigovali originalnu Frojdovu misao o snovima.

• 1950. godine je Frida From Rajhman iznela mišljenje da se mnogi snovi, zapravo, ne odnose na ispunjenje želja.

• Erih From je, nešto kasnije, san video kao pokušaj izražavanja psihodinamskog konflikta.

• Pol Lipman je 1998. godine izneo svoju teoriju prema kojoj snovi odgovaraju ličnim brigama i socijalnim faktorima.

• Edgar Levenson je, nekoliko godina nakon Lipmana, ukazao da snovi često oslikavaju najjednostavnije činjenice snevačevog iskustva, istine koje su tako (naizgled) obične da, u analitičkim uslovima, ni klijent ni terapeut ne mogu potpuno da ih razumeju bez sekundarne obrade, kroz interpretaciju.

• Blečner smatra da snovi izražavaju stvari koje su neizrezive na bilo koji drugi način.

Savremena psihoanaliza se u mnogo tačaka razlikuje u shvatanju nastanka i tumačenja snova. Pojedini analitičari veruju da san čak ni nema latentni sadržaj, već da nastaje kao neurološki formirana slika, koju snevač osmišljava. Tumačenje bi, u tom slučaju, išlo ka stavljanju sna u kontekst celokupnog snevačevog života. Drugi analitičari smatraju da metod slobodnih asocijacija nije uvek (ili uopšte) od pomoći u razumevanju snova. Oni veruju da snovi predstavljaju sadržaje naše psihe za koje nemamo reči, tako da nikakva asocijacija ne može uobličiti sadržaj. Oni veruju da je san odgovor, a da tumačenje služi za postavljanje odgovarajućeg pitanja za tako ponuđeni odgovor. Pojedinci i dalje veruju da se valja služiti određenim tehnikama za tumačenje sna i čak se i vode tehnikama koje je Frojd ponudio. No, svi se danas slažu da je celokupan kontekst snevačevog života bitan za razumevanje sna, kao i da se svaki san tumači na više nivoa. Akcenat je na individualnom i snovne simbole gotovo više niko ne posmatra kao nešto što može biti dato samo po sebi.

Za kraj je bitno naglasiti da su snovi kompleksne tvorevine. Psihoanalitičko znanje nam može biti vodič i valjalo bi celokupan korpus tog znanja imati u vidu ako se bavimo tumačenjem snova. No, primat ćemo davati klijentovoj istoriji i odnosu između analizanda (klijenta) i tumača (analitičara). S današnjeg stanovišta je bolje reći – ne da se snovi prevode (iz nerazumljivog u razumljivi sadržaj), već se vremenom, kroz analizu, uči kako da se govori u kontekstu klijentovog individualnog snovnog „jezika“.

Piše: Renata Senić

Izvor:psihoterapijsketeme.rs