Šanse za pozitivnim menjanjem postoje gotovo uvek tamo gde su zdrave snage ljubavi i predavanja jače od snaga koje vezuju dva čoveka zbog njihovih defekata…

Kada se životna zbivanja posmatraju površno, čovek lako poveruje da su ona, kao i njegove sopstvene akcije, ili delo čistog slučaja ili plod njegove slobodne odluke. Međutim, kada se pojave brojne prepreke, pa se one još i ponavljaju, često monotonom jednolikošću, nastane pometnja u glavama ljudi i uskrsavaju prva pitanja. Da li mi se ove nezgode dešavaju zato što je neki neprijatelj, koga još ne mogu da prepoznam, umešao svoje prste, da li je to volja neke meni nepoznate sudbine ili su to možda samo prirodne posledice neke meni do sada nepoznate unutrašnje zakonitosti? Nas će ovde zanimati samo ova poslednja pretpostavka.

I do Frojdovog otkrića determinisanosti psihičkih zbivanja u čovekovom životu, psihologija je poznavala izvesne zakone do kojih je mogla doći eksperimentalnim putem. Otkrića psihoanalize nisu mogla da se dokažu na isti način, ali ljudi koji su ih proučavali i proveravali odmah su intuitivno osetili da je ona otkrila neke opšte zakone koji važe za sve ljude i za sva vremena. U čitavoj nauci, međutim, počelo je da se dešava nešto paradoksalno.

Kada su na početku našeg veka novija istraživanja atomskih zbivanja sve više otkrivala da njihovi zakoni nisu strogo kauzalni i kada se pisalo da se slavna Laplasova tvrdnja o postojanju jednog potpuno determinisanog univerzuma ne može održati, Frojd je rušio zablude o slobodnoj čovekovoj volji, i to sa strane sa koje se napad najmanje očekivao – psihološke. Čovekovo Ja u svome delovanju najčešće nije slobodno, ono je zavisno od nesvesnog života koji nosi neke druge, u odnosu na svesni život, starije, menjanju slabo ili nikako podložne zakonitosti.

Seksualna i psihološka dopuna u partneru

Tako je nastala zanimljiva, konfliktna situacija u mišljenju filozofa i psihologa. Dok se u determinizam fizičkih zbivanja u prirodi, sve više, otkrićima atomske fizike, mešao i momenat indeterminizma, u psihoanalitičkoj koncepciji o čoveku sve je više preovlađivalo determinističko shvatanje o tzv. slobodi čovekove volje.

Samo je Karl Gustav Jung, od klasičnih analitičara, pokušao da se približi nekim indeterminističkim koncepcijama savremene fizike, pretpostavkom, do koje je došao pred kraj svoga života, jednog novog akauzalnog principa, principa sinhronosti. Možda će se filozofska misao savremene psihologije i psihopatologije u budućnosti kretati baš ovim putem, koji je utro Jung. Možda.

Za sada, međutim, istraživanja jednog drugog, značajnog analitičara, Leopolda Sondija (L. Szondi) još su okrenuta otkrićima upravo zaprepašćujuće kauzalnosti u gotovo svim odlučujućim aktima u toku čovekovog života. Sondi je, naime, tvrdio, oslanjajući se čak na genetiku, da je sve u čovekovom životu, od njegovog izbora poziva, izbora partnera do izbora bolesti i čak smrti, više ili manje determinisano borbom naslednih gena. Ovde ćemo se zadržati samo na vrlo interesantnom pitanju izbora seksualnog partnera, bračnog druga, u čovekovom životu, ovoga puta ne osvrćući se više na Sondija.

Već su i laici uočili da postoje izrazito srećni i izrazito nesrećni izbori partnera suprotnog pola. U prvom slučaju ljudi upotrebljavaju izraz: oni su se idealno našli, pretpostavljajući intuitivno da je tu reč o nekim dopunama koje nisu samo psihičke već su i fizičke prirode.

Ne možemo se zadržavati na teorijama o međusobnoj dopuni polova, koje se zasnivaju prvenstveno na nekim urođenim, konstitucionalnim, dakle biološkim odlikama. Podsećamo samo na poznatu Vajningerovu teoriju, po kojoj žena koja u sebi nosi, na primer, tri četvrtine muškosti, tj. muških osobina, i to najpre u svome fizičkom biću a onda i u psihološkim manifestacijama, nalazi najidealniju i seksualnu i psihološku dopunu u nekom muškarcu koji će u sebi nositi tri četvrtine ženstvenosti, dakle ženskih osobina, i obratno. Nas će ovde više interesovati problem psiholoških sličnosti i razlika među polovima, koje proizvode međusobno privlačenje, odnosno odbijanje partnera.

Uzajamni uticaj i menjanje partnera

Narodne izreke (po kojima se sličnosti traže, ali i suprotnosti privlače) ne pružaju nam nikakvu značajnu niti ubedljivu polaznu tačku, jer kazuju, površno i uopšteno, nešto što svakodnevno iskustvo pruža. I ovde je Frojd otišao mnogo dublje u istraživanje kompleksne problematike izbora partnera.

Po njemu, svaka osoba traži svoga partnera po ugledu na jedan od onih dvaju objekata iz prvog perioda svoga erotičnog života. Ta dva objekta za jednu osobu jesu ona sama, a zatim njen roditelj. Stoga postoje dva tipa: tip naslanjanja, kome su više skloni muškarci i koji traže u svome partneru svoga roditelja, i narcistički tip, koji svoje ljubavnike biraju prema sebi i u koju grupu dolaze oni koji su po svojoj konstituciji perverzni, oni koji su homoseksualni i lepe žene. Takve žene vole same sebe i to onim istim intenzitetom kojima ih vole muškarci.

Osim Frojdovog mišljenja, navešćemo još samo teoriju Vinča (R. F. Winch). To je teorija komplementarne potrebe u izboru partnera, koja se uglavnom odnosi samo na zdrave osobe. Po ovoj teoriji, svaki čovek u izboru partnera traži onu osobu koja mu obećava najveće moguće zadovoljenje njegovih potreba za dopunjavanjem sopstvene ličnosti. Ove osobe, dakle, mnogo su više komplementarne nego slične osobi koja ih traži.

U slučajevima neurotičnog razvoja ličnosti, u toku formiranja njene konačne strukture, kako pod uticajem negativnih konstitucionalnih faktora tako i pod uticajem remetilačkih faktora sredine, u prvom redu uticaja roditelja, dolazi do svih mogućih pogrešnih kombinacija u izboru partnera Kad neka osoba, na primer, promeni nekoliko partnera, od kojih je svaki okarakterisan izrazito negativnim i destruktivnim crtama, onda mnogima postaje jasno da mazohistička struktura ove osobe traži upravo onakvog partnera koji će da joj pribavi zadovoljstvo mučeći je. Gotovo uvek u pitanju su ne savladani unutrašnji konflikti iz ranog dečjeg doba, koji su onda samo projicirani u pseudoobjektnim odnosima. Spoljni svet služi tada samo kao arena na kojoj se insceniraju nesvesni konflikti. Takvih i sličnih kombinacija ima vrlo mnogo.

Pomoć ovakvim osobama, ukoliko ne dođe do relativno retkog, spontanog preobražaja loše raspoređenih delova mozaika ličnosti pod uticajem otrežnjavajućeg iskustva realnosti, moguća je samo strpljivim i dugim psihoterapeutskim lečenjem. A tada je zaista moguće, suptilnom analizom odnosa deteta prema roditeljima, čak sasvim zapostavljajući konstituciju i Sondijevu pretpostavljenu borbu naslednih gena, uspešno rekonstruisati nesvesnu „ideju vodilju” koja je nekog neurotičara odvela upravo jednom i određenom izboru partnera.

Ne želimo ipak da zapostavljamo i aktivnu ulogu međusobnog uticanja i menjanja i to kako u pozitivnom tako i u negativnom smeru, u toku zajedničkog života partnera (pozitivnog ili negativnog, već prema tome da li kod ličnosti preovladavaju pretežno konstruktivne, prospektivne tendencije sa svešću o defektu, ili pretežno destruktivne i samodestruktivne tendencije). Šanse za pozitivnim menjanjem postoje gotovo uvek tamo gde su zdrave snage ljubavi i predavanja jače od snaga koje vezuju dva čoveka zbog njihovih defekata.

Upravo se u proceni ovakvih tendencija sastoji ona spasonosna, odlučujuća reč lekara u bračnim savetovalištima. Ne proceniti na vreme preovladavanje sadističkih i destruktivnih tendencija kod jednog od partnera, upornim pokušajem održavanja ovakvog braka, znači ići naruku ovim tendencijama i sigurnom fizičkom i psihičkom uništenju drugog partnera. Istoj opasnosti podleže lekar kada odobri prebrzu jednog odluku jednog partnera da brak treba što pre raskinuti i onda kada kod oboje postoji još dovoljno prostora za međusobno pozitivno menjanje.

Eto, i lekari i laici još stoje pred jednom zagonetkom čovekovog psihičkog života. Ova zagonetka je tek počela da se rešava. Ona je složena i kompleksna i zavisi od mnogo činilaca, pre svega od psihičkog zdravlja ili psihičke neuravnoteženosti partnera. U prvom slučaju zagonetka postaje još teža, u drugom determinizam u izboru partnera svakako je jači od slobode u izboru.

Izvor: Čovek i njegov identitet, Sabrana dela, II kolo, Zadužbina Vladete Jerotića u saradnji sa IP Ars libri, Beograd 2007.

Preneto sa: rastko.rs

Okružena sam očajnicama. Sve su oko trideset i pete. Preklinju me da im nađem muža. S Anom sam bila u Dubrovniku pred deset dana. Na sebi je imala večernju srebrnu haljinu, s prednje strane zatvorena gotovo do grla, uski, dugački rukavi, leđa potpuno gola. Na glavi nekoliko kilograma svoje crne kose. Tamne, velike oči, blještavi zubi, vitka, visoka metar osamdeset, doktorica nauka, trideset i tri godine. Nađite mi muža, nađite mi muža.

S nama je bio moj četvrti muž koji je pred mjesec dana operirao, neuspješno, mrene na oba oka, tako da sam bila pošteđena njegovog slinjenja. Nađite mi muža, nađite mi muža… Nisam s njom mogla otvoreno razgovarati, a i ne da mi se stalno odgovarati na isto pitanje pa, cure, ovaj tekst shvatite kao recept i ne davite me više.

Dakle, do muža, mislim, pravog muža, može doći samo udana žena. I tu je kvaka. Sve te mlade cure žele sebi otprve naći komada. Krivo, krivo. Svi oni su ili oženjeni ili pederi i ni jedan od njih ne pada na neudane cure. Doma već imaju ženu, neki i djetešce, mlada cura želi brak i bebu i pelene i noćno vrištanje, od nje treba bježati brže nego od vlastite djece.

Zato se, drage moje, prije nego nađete muža, morate udati. Za prvoga tko naleti. Nije bitno je li pametan, lijep ili bogat. Udana žena šalje poruku koju svi mužjaci vrlo dobro kuže. Ja sam njegovom udu na milost i nemilost dana, meni nitko ne treba, ja sam zauzeta.

Ha, pomisli svaki oženjeni muškarac u vašoj blizini, ti samo misliš da je njegov ud, kako smo nekad u mračini govorili, dom kulture sa vodoskokom. Nije, srce, nije. Ja ću ti pokazati što je ud, što je udina, jebote. Jedan kres s vremena na vrijeme neće ubiti ni tebe ni mene. Ti udana, ja oženjen…

To, moje cure, to! Kad ga zgrabite, kao udana žena moći ćete birati jer ne šaljete okolo poziv očajnice, tražim muško, muško mi dajte, muža oću, obrađujte ga polako. U svakoj hotelskoj, motelskoj ili nekoj trećoj sobi dajte sve od sebe. Ponekad ne dajte nego mu kukajte, vaš je život dolina suza, niste vi znale dok njega niste upoznale što je seks, baš vam je žao što se morate na brzinu obući i otići mužu spremiti hobotnicu na bijelom, kiselom grožđu u umaku od rajčice. Morate mu dati do znanja da osim što se dobro jebete još bolje kuhate.

“Spavaš li ti s njim otkako si sa mnom?” “Naravno da ne, ljubavi, kad se riješim tvoga kurca otići ću ravno u samostan.” “Kako to misliš, kad se riješiš moga kurca? Tko govori o rješavanju?” “Zlato”, oči vam moraju biti pune suza, dobro je u kupatilu u oči prije razgovora štrcnuti nekoliko umjetnih suza koje jesu suze ali ne izazivaju crvenilo očiju, “ovo ne može trajati dovijeka. Osjećam kako se zaljubljujem u tebe, a ja sam ipak udana žena.” Nikad i nikad i nikad spomenuti da je on oženjen i da ima dvoje djece. To mora biti njegov problem.

“Zato”, oči se moraju kupati u onim suzama, plava bočica, zaboravila sam kako se zovu, “moramo prekinuti.” U razvaljena usta uvalite mu jezik, ne preduboko, i nestanite. Ako ne nazove u roku od sedam dana, sve zaboravite i krenite u novi lov. Ako nazove…

Eto, tako ćete naći zgodnog, mladog, uspješnog muža. To ima i svoju dobru i svoju lošu stranu. Dobra je što ćete s ponosom okolo moći govoriti, ovo je moj muž, pokusnog kunića ste bacili u ropotarnicu povijesti gdje mu je i mjesto. Budaletina. Loša strana je što će njegova ostavljena žena vrlo brzo naći ljubavnika, muškarci padaju na razvedene, pa će vam njegova djeca upropastiti svaki vikend, o alimentaciji, kupovanju tenisica i plaćanju ortodonta da se ne govori.

Želim reći. Mlade ste, lijepe ste, obrazovane ste, pametne ste, koji će vam kurac muž, muškarac u punoj snazi i ljepoti? Nađite nekog nonića koji će moći platiti vaše lude snove, haljine, cipele, torbe i putovanja. Prije nego mu se nasmiješite svakako provjeriti sve njegove vlasničke listove. Nakon mjesec ili tri ubaciti mu u čaj od lipe tri vijagre, oporuku neka vam sastavi ljubavnik.

Muškarci, pravi muškarci, oženjeni muškarci, uspješni muškarci, potpuno su ludi samo za udovicama. Njihov status sve govori: udaju neću, samo ud hoću!

Kužite, cure? Idealan muškarac je mrtav muškarac.

Izvor: rudan.info