Istraživanja su potvrdila da je veoma teško promeniti negativnu percepciju kod supružnika. Kako nauka i religija gledaju na uspešan, a kako na manje uspešan brak?

Poslednja istraživanja ukazuju da će se dva od tri braka završiti razvodom. Za one koji ulaze u brak po drugi put, prognoze su još lošije. Sa tako uznemiravajućim statistikama, postaje veoma važno odgovoriti na pitanje šta je to što čini brak uspešnim i stabilnim, a šta uzrokuje razvod.

Tokom niza godina mnoštvo teorija je pokušalo da objasni razloge za razvod. Neke od tih teorija su postale veoma popularne i još uvek imaju uticaj na shvatanja ljudi o braku kao i na bračno savetovanje ili terapiju. Nažalost ponekad nije toliko važno da li su autori knjiga i teorija o braku u pravu ili ne, dokle god su popularni i interesantni. Hrišćanske crkve su se, u pokušaju da ponude principe za uspešan brak, pozvale na biblijske tekstove o braku. Međutim, za autore Biblije, brak je imao drugačije značenje nego ono koje imamo u 21 veku. U vremenu u kome su brakovi bili ugovoreni i predstavljali savez među porodicama ili državama, kao i razmenu dobara, brak ima drugačije značenje od onog koje mi znamo u kulturi u kojoj je rezultat romantičnih osećanja. Pokušaj da se nametnu svi aspekti braka našeg vremena u tekst i kulturu Biblije može rezultovati u ozbiljnom izvrtanju značenja tekstova o braku. 

Takođe, Biblija nije napisana kao udženik za odnose u braku i porodici ili klinično savetovanje. Iako Biblijske poruke i principi prevazilaze vreme i kulturu iz koje su potekli, te poruke i principi su izneseni u formi i kontekstu vremena i kulture u kojoj su napisani. Možda su teškoće u razumevanju biblijskih principa o braku rezultovale u preuzimanju ideja ili 28 teorija iz popularne psihologije. Tako se nažalost, pastoralno bračno savetovanje često bazira na istim teorijama koje su postale popuralne izvan crkve sa dodatkom biblijskih tekstova.

Pogledajmo neke od teorija o bračnoj terapiji i uzrocima razvoda koje nikada nisu bile potvrđene ozbiljnim istraživanjima:

Mitovi o braku

Model aktivnog slušanja je jedna od najuticajnijih teorija o bračnoj terapiji. Ovaj model je pružio osnovu za mnoge pristupe bračnoj terapiji.

Razlika između uspešnih i neuspešnih brakova

Hipoteza je da je aktivno empatično slušanje u toku konflikta karakteristika stabilnih i srećnih brakova, dok ova osobina nedostaje u neuspešnim brakovima. Sledi da za srećan i trajan brak supružnici treba da budu dobri i saosećajni slušaci i da ne zauzmu odbrambeni stav čak i kad se osete napadnuti od strane supružnika. Ova pretpostavka je kod većine bračnih terapija bila osnova za razvoj različitih vežbi slušanja.

Naprimer, jedan supružnik počinje da govori koristeći ‘ja izjave’ izražavajući svoje potrebe i osećanja, nasuprot ‘ti izjavama’ kojima se najčešće izražava kritika. Drugi supružnik sluša i treba da parafrazira sadržaj i osećanja supružnikovih izjava da bi proverio da li je pravilno shvatio ono što je druga osoba rekla. Zatim je osoba zamoljena da prihvati i uvaži osećanja supružnika izbegavajući suđivanje.

Gde je naučna potvrda za ovu teoriju? Pored nedostatka istraživanja koja bi potvrdila ovakav pristup praktično se pokazalo da je veoma teško koristiti ‘ja izjave’ kada želimo osvetu, osećamo mržnju prema partneru ili se osećamo povređeni i želimo da nekog povredimo. Teško je setiti se ‘ja izjave’, a ponekad nas jednostavno nije briga za ‘ja izjave’. Istraživanje koje je Gottman izveo pokazalo je da se aktivno slusanje retko javlja (4.4% vremena) i nije predvidelo nikakve ishode. Takođe detaljno preslušavanje video snimaka i izjava bračnih parova ukazuje da ljudi retko parafraziraju izjave svojih partnera. To naravno ne znači da je aktivno empatično slušanje pogrešno.

U stvari veoma je važno, ali ne daje direktan odgovor na pitanje šta je glavni razlog zašto neki brakovi opstaju ili ne. Istina je da kraktoročno aktivno slušanje smanjuje negativne interakcije, kao i da supružnici treba da slušaju jedno drugo i da slušaju sa empatijom. Problem je u tome kako da se to ostvari. Gottman predlaže da slušanje mora biti bazirano na bračnom prijateljstvu i pozitivnim interakcijama bračnog para dok nisu u konfliktu.

Model ljutnje kao opasne emocije je baziran na hipotezi da je ljutnja destruktivna u braku. Hendriks u svojoj bestseler knjizi o braku ‘Destruktivna moć ljutnje’ kaže da je ljutnja destruktivna u svim odnosima. Parrot i Parrot dodaju da nema druge emocija koja je nanela toliko štete brakovima koliko ljutnja.

Negativan pogled na ljutnju preovladava u mnogim teorijama o bračnoj terapiji. Gottman je otkrio da iako je ljutnja u vezi sa smanjenom bračnom satisfakcijom, dugoročno gledano ljutnja je povezana sa bračnom srećom i uspehom. U dva longitudalna istraživanja Gottman je utvrdio da gnjev u bračnim interakcijama ne predviđa razvod, ali prezir i odbrambeni stav predviđaju sa sigurnošću. Jednaka razmena (latinski Quid pro quo error) je ideja dosla od autora Lederer i Jackson koji su tvrdili da postoji recipročna razmena pozitivnog ponašanja u uspešnim brakovima, a da nedostaje u neuspešnim. 

Pored ponašanja mora promeniti i percepcija

Pokazalo se međutim da, ne samo da srećni brakovi ne poseduju recipročnu razmenu nego da je to karakteristika upravo nesrećnih brakova. Nesrećni parovi vode evidenciju onoga što su dali i primili, dok srećni parovi to čine bezuslovno.

Ova pogrešna pretpostavka je nastavila da se koristi u bračnoj terapiji čak i nakon što se pokazalo da nije tačna. Kao komentar na to, Gottman daje poređenje – to je kao kada bismo u lečenju opasne bolesti nastavili da koristimo ono što se pokazalo da pogoršava stanje pacijenta. Ova teorija je rezultovala u bezuslovnoj pozitivnosti kao intervenciji u bračnoj terapiji. Terapeuti su poučavali supružnike da budu ljubazniji prema svojim partnerima bez obzira šta dobiju zauzvrat. Zatim bi terapeut pitao klijente da diskutuju da li su primetili ono što je pozivitno ili ne. Robinson i Price su otkrili da nesrećni parovi primećuju manje onog što je pozitivno nego neutralan objektivan posmatrač za citavih 50%.

Tako da je utvrđeno da se pored ponašanja mora promeniti i percepcija. Međutim, to može biti veoma teško jer su istraživanja pokazala da ljudi koji daju negativne komentare o supružniku imaju tendenciju da odbace sve ono što je pozitivno i u suprotnosti sa onim 30 što su izjavili. Dalja istraživanja su potvrdila da je veoma teško promeniti negativnu percepciju kod supružnika. Model harmonije je nastao pod uticajem Harold Raush koji je objavio rezultate istraživanja o promeni koju parovi doživljavaju kada postanu roditelji. On je smatrao da postoje tri tipa bračnih parova. Prvi tip se dosta raspravlja, čak i oko manjih stvari, drugi tip izbegava koflikt u potpunosti i ima veoma malo psihološkog uvida i svesti, a treći tip je Harold nazvao ‘harmonični’ bračni par. Raush je smatrao da su prva dva tipa disfukcionalna.

U svom longitudalnom istrazivanju Gottman je otkrio da su obe hipoteze netačne. Kako oni parovi koji su često u konfliktu, tako i oni koji ga izbegavaju mogu imati srećne i stabilne brakove. Ustvari, on je otkrio da strastveni parovi koji se često raspravljaju su jedini koji imaju romantičan brak i nakon 35 godina braka. Kombinacija hipoteza koje su u konfliktu.

Primer 1: Hipoteza da je dominantnost u bračnom odnosu disfunkcionalna nasuprot hipotezi da je nedostatak dominantnosti disfunkcionalan. Gottmanovo istraživanje pokazuje da je podela moći ili jednakost u braku u smislu ‘prihvatanja uticaja (posebno muževog prihvatanja uticaja žene) značajna za stabilnost braka čak i među tek venčanim parovima, a posebno kada je reč o zlostavljanju u braku.

Primer 2: model žena gonilac/muž koji se povlači je disfunkcionalan.

Modeli koji su prisutni u ponašanju partnera

Otkriveno je da je ovaj model prisutan u svim brakovima. Međutim, ovaj model je veoma istaknut kod brakova koji su neuspešni, tako da ima donekle podlogu u istraživanju.

Primer 3: promena ponašanja je neophodna za srećan brak/prihvatanje jedno drugog bez pokušaja da se ponašanje promeni. Gottman je otkrio da većina konflikata u braku nastaje kao rezultat razlika između supružnika koje su trajne i ne mogu se promeniti.

U zavisnosti od sposobnosti para da prihvati jedno drugo i uspostavi dijalog o tim razlikama i problemima zavisi da li će ostati zajedno ili će se razici. 

Primer 4: loše rešavanje problema je disfunkcionalno. Gottman je utvrdio da većina bračnih problema neće biti rešena i da je mnogo važnije kakav stav i osećanja su izražena u vezi sa tim problemima nego da li su oni razrešeni.

Primer 5: čitanje misli je disfunkcionalno. Istraživanje je ukazalo da ljudi mogu da ‘čitaju misli’ tj. komuniciraju u toku konflikta pretpostavljajući tuđa osećanja ne zato sto suviše predpostavljaju ili imaju pogrešnu sliku o partneru nego zato što poznaju svog supružnika. Nije ‘citanje misli’ vec osećanja tj. stav sa kojima su izražene, ono što takvu komunikaciju čini disfunkcionalnim ili ne.

Primer 6: velika očekivanja za brak izazivaju razvod. Pokazalo se da ljudi koji imaju više standarde i veća očekivanja za brakove imaju bolje brakove ne lošije.

Primer 7: sličnosti među supružnicima su baza bračne sreće i stabilnosti. Ova hipoteza ima donekle potvrdu u istraživanju. Mitovi o razvodu Afera je uzrok vecine razvoda. Oko 25% posto slučajeva bračne terapije je prijavilo aferu kao glavni problem. Međutim, oko 80% muškaraca i žena su navele glavni razlog za razvod postepeno udaljavanje jedno od drugo i gubitak osećaja zajedništva, kao i osecaj da više nisu voljeni i cenjeni u braku. Afere su bile uzrok razvoda za 20 do 27% svih parova, a intenzivni sukobi za 40% parova. Ustvari osećaj da neko nije voljen je bio najčešći razlog za razvod u rezultatima dva istraživanja. Monogamija je za žene. Ovakav stav je bio objavljen u knjizi ‘Anatomija ljubavi’ koju je napisala Helen Fisher.

Ona ističe stav da muškarci moraju da ‘ašikuju’ i imaju seksualne afere te da žene treba da se naviknu na tu činjenicu. Helen tvrdi da je ovakvo ponašanje biološko i deo nasleđa evolucije. Gottman u svojoj knjizi smatra da je ovakav stav naneo puno štete. Ustvari postoji dosta istraživanja koja pokazuju da muškarci imaju više koristi od braka, kao monogamnog odnosa nego žene. U longitudalnoj studiji o starosti brak je predvideo veću starost muškaraca. Brakovi pozitivnije utiču na zdravlje muškaraca nego žena.

Ovo je naravno diskutabilno, jer zdrav brak bi verovatno trebao da ima iste koristi za oba pola. 32 Naučna istraživanja takođe pokazuju da su rani podaci o razlikama među polovima u vezi sa brojem afera bili pobijeni sa istraživanjem o prilikama za aferu.

Lawson je pronašao da od kada su žene zaposlene u velikom broju, broj afera žena je premašio afere muškaraca. Razlike među polovima uzrokuju razvod. Ovaj mit je posebno postao popularan nakon sto je John Gray izdao svoju knjigu ‘Muskarci su s marsa a žene s venere’. U njegovoj knjizi on ističe različite potrebe koje muškarci i žene imaju i kojih treba da su svesni da bi sačuvali brak. Nešto poput mita o braku ranije pomenutog, žene i muškarci treba da recipročno daju i primaju. Prema autoru knjige muškarci nisu sposobni da slušaju, te žene ne treba da im nešto objašnjavaju duče od 2 minuta ili da ocekuju kontakt očima. John Gray takođe ističe da muškarci imaju potrebu za seksualnom intimnošću dok žene imaju potrebu za emocionalnom podrškom i intimnošću. Goleman u svom istraživanju o karakteristikama emocionalne inteligencije je otkrio da muškarci i žene imaju više sličnosti nego razlika. Druga istraživanja potvrđuju da ima veoma malo psiholoških razlika između muškaraca i žena koje su rezultat bioloških razlika, te da je većina razlika naučena i rezultat uticaja kulture.

Šta je ljubavna labaratorija

Gottman je otkrio određene razlike među polovima, ali sasvim drugačije od onih o kojima Gray govori. Jedna od razlika je fiziološka reakcija muškaraca u toku konflikta koja je snažnija nego kod žena. Gottman-ovo istrazivanje u takozvanoj ‘ljubavnoj laboratoriji’ Metodi i načini istraživanja koje je Gottman koristio se mogu uporediti sa onima koji su korišćeni u medicini i nauci čime je omogušeno da se dobiju objektivni podaci o tome sta jedan brak čini uspešnim, a sta ga vodi ka razvodu. Gottman je koristio stan u kome bi bračni par proveo 24 sata kao takozvanu ‘ljubavnu laboratoriju’.

Bračni parovi su zamoljeni da se ponašaju onako kao da su u svom domu. Kamere su bile uključene od 9 ujutro do 9 uveče, a takođe su merene i njihove fiziološke promene, rad srca, disanje itd. Takođe su uzeti uzorci mokraće radi analize hormona stresa i u saradnji sa imunologom, uzeta je krv od učesnika istraživanja. Kasnije su video snimci bili pokazani parovima i oni su dok ih gledaju trebali da ocene kako su se osećali i šta su razmišljali u situacijama na video snimku. Takođe je trebalo da opišu ili pretpostave kako se njihov partner osećao. Gottman je stvorio intervju da bi 33 ispitao i obuhvatio poglede para na istoriju braka, brak roditelja, filozofiju braka i nivoe ugodnosti ili neugodnosti sa osnovnim emocijama.

Stvoreni su upitnici sa ciljem da se otkriju rituali, uloge, snovi o životu, ciljevi, simboli i mitovi koji vode nečije poglede ili shvatanja. Ovi parovi su praćeni tokom dužeg niza godina i obuhvatili su tek novovenčane, parove koji su venčani 7 godina, brakove u kojima postoji zlostavljanje i parove koji su u svojim 40-tim i 60-tim godinama.

Takođe su praćeni parovi koji su dobili decu i njihova interakcija sa njihovim bebama, predškolcima, i tinejdžerima. Deca su praćena od uzrasta 4 do 15 godina i 677 parova je praćeno u različitim longitudalnim istraživanjima (neki parovi u periodu od čak 15 godina). Rezultati istraživanja su postali osnova za materijal Gottmanovih knjiga i razvoj njegove bračne terapije. Gottman je takođe uradio istraživanje o tome kakav efekat na parove imaju radionice za parove koje su on i njegova supruga održali i parovi su praćeni 2 naredne godine. Kao rezultat Gottman je u stanju da sa velikom preciznošću (preko 90%) prognozira da li će se brak završiti razvodom nakon što samo nekoliko minuta sluša bracni par u konfliktu. Posle dugogodišnjeg istraživanja Gottman je zapazio da su dve osnovne karakteristike uspešnih i srećnih brakova koje nedostaju kod onih koji su se završili razvodom:

1. Pozitivan afekat preovladava u komunikaciji tokom konflikta

2. Par je u stanju da umanji negativni afekat tokom konflikta

Međusobno poštovanje kao ključ dobrog braka

 Par je u stanju da umanji negativni afekat tokom konflikta. Ove karakteristike pružile su osnovu za Gottmanovu bračnu terapiju: da bi se ostvarila trajna promena u problematičnim brakovima, intervencije treba da uvećaju pozitivan afekat u situacijama gde nema konflikta ili u toku konflikta, a takođe i pomognu parovima da nauče kako da umanje negativni afekat tokom konflikta prihvatajući uticaj jedan drugog.

Dugogodišnje istraživanje sa 130 tek venčanih parova, praćenih u toku 8 godina, pokazalo je da muževi koji prihvataju uticaj svojih žena već u prvim mesecima braka imaju srećnije brakove i manja je verovatnoća da će se razvesti od onih muškaraca koji se opiru uticaju svojih žena. Statisticki gledano, kada muškarac nije spreman da deli moć sa svojim partnerom, postoji 81% šansa da brak neće biti uspešan nego samo-destruktivan.

Naravno, podjednako je važno da i žene poštuju svoje muževe, ali istraživanja pokazuju da većina žena, čak i u nestabilnim brakovima to vec čini. To ne znači da se one nikada ne naljute na svoje muževe, već da su spremnije da dopuste svojim muževima da utiču na njihove odlluke uzimajući u obzir njihova osećanja i mišljenje. Međutim, često muškarci nisu spremni da to isto uzvrate. Gottmanovo istraživanje nije pokazalo da muškarci treba da se odreknu svog uticaja i dopuste da žene njima vladaju, već da su srećni i stabilni brakovi oni u kojima muževi poštuju svoje žene i ne opiru se da dele moć i zajedno donose odluke. U mnogo slučajeva, muškarci koji se opiru uticaju svojih žena nisu toga svesni. Primer je softverski inženjer David koji smatra da on i njegova žena zajedno donose odluke i dele moć u braku. Međutim, to nije tako kada se pogleda na ono što se odigrava u njihovom domu.

Jedne večeri David je saopštio svojoj ženi Marti da će morati do kasno da radi u četvrtak. Marta ga je podsetila da njena majka dolazi u posetu u petak i da je ona računala na njega da joj pomogne u čišćenju kuće i pripremi gostinjske sobe. “Ljuta sam na tebe”, rekla je Marta, “Zar se ne sećaš da moja majka dolazi? Zašto ne možeš napraviti promene u svom rasporedu na poslu?”. “Zašto se ti nisi setila da ja treba da završim veliki projekat? Nema šanse da mogu da napravim promene u rasporedu. Moram da radim – a možda ću čak da radim i ceo vikend”, odgovorio je ljutito David. Umesto da smanji negativan afekat tokom koflikta prihvatajući uticaj, David ga je uvećao zauzimajući odbrambeni stav i umesto da odgovori na Martinu žalbu, uzvratio je svojom primedbom: zašto se ona nije setila njegovog rasporeda. Zatim joj je zapretio dodajući da će možda morati da radi i više nego što je ranije rekao. Marta se razbesnela. Izvređala ga je nazivajući ga raznim imenima i napustila ljutito sobu. David se osećao kao žrtva.

Njemu je izgledalo kao da je njen bes kao i obično došao niotkuda. Njegovo srce je ubrzano lupalo i osećao je pritisak u glavi. Sve što je želeo je da pobegne od nepravednog i nerazumnog stava svoje žene. Nije bio raspoložen za kompromis. Osećajuci se kao žrtva, uzeo je pivo i uključio televizor. Kada se Marta vratila u sobu želeci da razgovara, on ju je jednostavno ignorisao. Kada je počela da plače, on je napustio sobu i izjavio da ide rano na spavanje. Pomenuti konflikt ima više krivaca. Martin oštar početak razgovora nije pomogao Davidu da bude otvoren za kompromis. Međutim, Martina reakcija ima svoju istoriju. Njena majka živi u Kanada i oni se retko viđaju. Marta je planirala ovu posetu već mesec dana i mnogo puta govorila Davidu koliko je sretna da će moći da pokaže majci njihovu novu kuću. Kada je David izjavio da mora da radi do kasno, ne osvrćući se na posetu Martine majke, Marti je postalo jasno da je David zaboravio. Ukoliko nije zaboravio, to mu je bilo tako nevažno da razmotri promene u svom rasporedu.

Doneo je odluku bez diskusije sa Martom. Kada se dese ovakve rasprave ima toliko optužbi da je teško utvrditi šta je uzrok sukoba. Međutim, u slučaju Marte i Davida glavni problem je njegova nespremnost da prihvati ženin uticaj – kada ona postane negativna i da primedbu kao “ljuta sam na tebe”, David reaguje na to pogoršavajući ili uvećavajući negativni afekat. Pomislite koliko bi se drugačije Marta i David osećali da je David, umesto da zauzme odbramben stav, pružio izvinjenje Marti i objasnio da je toliko opterećen poslom da je potpuno zaboravio da posetu njene majke. Ili da je, nakon toga, David pokušao da popravi situaciju. Mogao je da je sasluša bez primedbi i pretnji što bi Marti pomoglo da se smiri. Kasnije su mogli zajedno da pokušaju da nađu rešenje problema.

Možda je David mogao da joj pomogne da sredi kuću iste večeri a da ostane da duže radi tokom vikenda. Prihvatanje uticaja ne znači da se nikada neće izraziti negativna osećanja prema partneru. Brakovi mogu da prežive mnoštvo izraza ljutnje, primedbi i kriticizma. Problem nastaje kad muž kao u slučaju Davida odgovara na ženino nezadovoljstvo sa većom negativnošću (vikanje, uvrede, optužbe i slično). Žene muževa koji ne prihvataju uticaj su sklone kao Marta da budu oštre sa svojim muževima kada započinju diskusiju ili raspravu. Otvorenost za uticaj je veoma važna u odnosima, kako među bračnim drugovima, tako i u odnosima roditelja i dece ili prijatelja i saradnika. Otvorenost za uticaj pored poštovanja i jednakosti zahteva posedovanje karakteristika emocionalne inteligencije kao što je empatija ili sposobnost da se postavimo na mesto druge osobe. 

Iako se neki pozivaju na biblijske tekstove da bi objasnili svoju kontrolu nad brakom i bračnim drugom, Božji plan prilikom stvaranja obeshrabruje takav stav. Oboje, i muškarac i žena su stvoreni šestog dana kao vrhunac materijalnog stvaranja (1 Mojsijeva 1,26.27). Oboje su stvoreni ‘po obličju Božjem’ (1 Mojsijeva 1,26. 27) i oboje su dobili ulogu upravitelja zemljom, njenim stvorenjima i resursima (1 Mojsijeva 1,26). U drugom poglavlju 1 knjige Mojsijeve, uspostavljanje institucije braka i stvaranje čoveka kao socijalnog bića stvorenog za odnose sledi nakon što je čovek dao imena ostalim stvorenjima. Božji zaključak da ‘nije dobro da je čovek sam’ (1 Mojsijeva 2,18) i stvaranje Eve čini se da ukazuje da čovek nije mogao da zadovolji svoje socijalne potrebe u odnosu sa inferiornim bićima kao što su životinje niti sa superiornim bićima kao što su anđeli i Bog.

Žena je stvorena kao neko ko je ravan čoveku, ko neće njime vladati niti mu se podčiniti. Neki od komentatora se slažu da stvaranje Eve od Adamovog rebra ukazuje na nežnu vezu koja treba da postoji između prvog para kao i na to da Eva nije bila stvorena da kontrolise Adama niti da mu bude inferiorna, nego da stoji kraj njega kao ravna njemu. Iako je pojava greha prema Bibliji poremetila ljudske odnose sa Bogom kao i jednih sa drugima, saveti u Novom zavetu takođe ohrabruju otvorenost za uticaj, međusobnopoštovanje i slušanje (Efescima 5,21; 1 Petrova 5,5).

(Izvor: lovesensa.rs)

Da li ljubav traje tri godine? Da li su holivudski filmovi proizveli ili uništili romantiku, ili će joj glave ipak doći Fejsbuk? Zašto pravimo pogrešne izbore? Kada je prevara oprostiva, a kada ne? Pitanja poput ovih muče svakog muškarca i svaku ženu na svetu.
Prvo što vas pitaju kad počnete da primećujete svet oko sebe je u koga si zaljubljen(a), a ništa mnogo se ne promeni ni kad odrastete. Da li je ovo vek – možda milenijum – zaljubljenih i umemo li da razlikujemo pravu ljubav od zaljubljenosti? Treba li srce da boli da bismo znali da je ljubav prava? Jedan od najcenjenijih psihoterapeuta, čovek koji leči Srbe, Slovence i ostale Evropljane od pogrešnih uverenja, dr Zoran Milivojević, kaže za Nedeljnik da je njegov posao da ljudima ponudi opcije koje će ih naterati da razmišljaju jer “što imaju bolju mapu, to se kroz stvarnost lakše kreću, a manje razočaraju”.
Da li je ovo vek zaljubljenosti?
Nadam se da nije. Ljubav i zaljubljenost su dve potpuno različite emocije. Ljubav je emocionalno vezivanje za nekog. Zaljubljenost nije prirodno osećanje, ona nastaje kao društveni konstrukt, u onim društvima u kojima se idealizuje ljubav i veruje se da donesi večitu sreću u životu. Imate cele kontinente koji ne mogu da se zaljube. Recimo, u Aziji, tradicionalno se ne idealizuje ljubav i nemate zaljubljivanje kao emociju. Ona je nikla na Zapadu, a to donekle ima veze sa hrišćanstvom koje promoviše ljubav. U 12. veku imate vitešku, odnosno trubadursku ljubav, i tek sa Gutenbergom, štamparijom i pismenošću, ona postaje deo popularne kulture, prvo kroz ljubavne romane. Onda je nastao Holivud koji je do sedamdesetih praktično impregnirao kolektivno nesvesno šaljući slike lepih žena i muškaraca koji živeu bogatstvu, sjaju, glamuru. Tada su generacije poželele tako da žive, to im je obećano, to su videli svojim očima, i to su pokušali da ostvare u svojim životima. Počeli su da traže nekoga ko će se uklopiti u taj scenario. I tako su ljudi počeli da se zaljubljuju. Vreme zaljubljenosti je ceo 20. vek, a Zapad u 21. veku je doba narcisoidnosti, vreme ljudi koji postaju sebi dovoljni, zatvaraju se u sebe i verovatno osećaju neku vrstu usamljenosti.
Znači li to da je stanje (konstantne) potrebe da se bude zaljubljen, u stvari, zavisnost?
Ima i toga. Zaljubljenost je negacija ljubavi. Jer u ljubavi je bitan drugi, ne govorimo samo o partnerskom odnosu, već i majka, otac, sestra, brat, rođak, i ako je nekome od njih teško, žrtvovaćemo se zbog njih. To je ljubav. Kod zaljubljenosti postoje ljudi koji su zavisni od nje. Oni kažu “volim da volim”. To znači da njima, zapravo, nije bitan taj neko drugi, osim ako ne izaziva to prijatno osećanje zaljubljenosti, i bitan je samo dok izaziva to stanje. Kao što neki muškarci koriste žene kao seksualne objekte, tako neke žene koriste muškarce kao objekte za zaljubljivanje. Iskoristi ga da se zaljubi, a onda kad se ohladi, šutne ga da bi se zaljubila u drugog, trećeg, da bi opet treperila… Da biste voleli nekoga morate da ga upoznate. A da biste se zaljubili u nekoga, ne možete da ga poznajete. Jer ako ga poznajete, ne možete da ga idealizujete. Jedno isključuje drugo.
Zašto žene na listama idealnog partnera najčešće biraju nerealan lik iz filma ili romana, kao npr. Darsija?
Njihova predstava nije realistična, a to nije zahvaljujući i medijima, filmovima, romanima… Tu smo mi kao roditelji, zapravo, krivi jer pokušavamo od detinjstva da napravimo bajku. Imate dete, i mislite da je vaš glavni zadatak da mu pokažete da ga volite, i iz perspektive deteta to je bajka. Kad ono malo odraste, očekuje da se ta bajka nastavi, da ga umesto mame i tate, usrećuju”ona” ili “on”. Očekivanja su vrlo visoka, a kao takva su vrlo nerealna i vode u razočaranje, nesreću i usamljenost.
Gde je tu diskonekcija, kad čovek zna, a teži da živi kao u holivudskom filmu, zauvek zaljubljen?
Jedan od načina na koje ljudi grade svoje ja, jeste da žele da liče na svoje roditelje. Do pojave filma, ljudi su želeli da liče na svoje roditelje. A onda odlaze u bioskop ivide na filmu holivudske dive u fenomenalnim scenarijima, mjuzikl, lepi, muškarci, maniri…i sad na koga želi da liči, na svoju mamu, ili na onu tamo? Pa na onu tamo. Ona je svojim očima videla na bioskopskom platnu da to može tako i ako to može tako, onda to želi u svom životu. Tako funkcionišu ti vizuelni mediji. To je sve iluzija. Kad biste radili na stvaranju filmova, onda biste sasvim drugačije gledali na njih jer nema iluzije. Kad vidite našminkanu ženu, znate da je lepa zato što se našminkala. Ali vi vidite da je lepa i na neki način iako znate da nije takva, ona je takva.
To znači da je romantičnost precenjena… Koja je romantičnost uopšte “normalna”?
U Vavilonu postoji priča o Prijamu i Izi, kao Romeo i Julija, čiju su ljubav branili roditelji. Oni su se dogovorili da se nađu negde izvan zidina grada, i prva je došla Iza. Pojavio se lav koji je bio krvav jer je pojeo antilopu, i Iza je pobegla. Njoj je, međutim, ispala marama, koju je lav njušio i umrljao krvlju. Prijam dolazi kasnije, vidi tragove lava i krvavu maramu, misli da je Iza mrtva, uzme nož i probode svoje srce. Ona se vraća i vidi mrtvog svog voljenog Prijama i probode svoje srce. To je pedagoška priča o tome šta ne treba, otprilike “bile dve budale Prijam i Iza”. Većina tih tragičnih ljubavi i mitovi o njima bile su zapravo priče o tome kako ne treba, nosile su pedagošku poruku sledećoj generaciji. A mi kad čitamo, mislimo kako je to divno, ubili se zbog ljubavi. Mi terapeuti smo na neki način ekstremni jer imate proizvodni lanac ljubavi: imate poeziju i umetnost, a onda dođu kod nas ljudi koji hoće da se ubiju, depresivni su i usamljeni, mi stalno gledamo tu negativnu stranu. Zato i pričam ove priče jer se sa tim susrećem, jer romantičnost je po nama nerealnost. Da bi ljudi dobro živeli život moraju da imaju dobru mapu stvarnosti, da koriste te mape da bi se kretali kroz život. Realističnost je prava stvar a romantičnost je jedna vrsta zablude. To je ono dete u nama kojem je obećano da će biti kao u romanu, bajci, da će živeti srećno do kraja života.
Ako žude za romantikom, kako se onda dogodi da 89 odsto žena, kako kaže jedno britansko istraživanje, bude sumnjičavo prema kavaljerima?
Imao sam pet-šest momaka koji su došli da ih oslobodim džentlmenstva zato što mnogo urbanih žena funkcioniše po principu izazova. Muškarac mora da bude izazov, ako joj je dostupan, onda to nije to, ako hoće da bude sa njom, onda se ona gasi jer želi nekoga ko neće da bude sa njom, pa mora da se potrudi da bi ga zainteresovala i vezala za sebe. To je specifičan motiv za one ljude koji sebe ne cene. “Ja sebe ne cenim, i kad taj hoće sa mnom on nema pojma, jer ako hoće sa mnom, onda šta će mi. Ja hoću s nekim ko neće da bude sa mnom, pa ako ga nateram da bude sa mnom, tada ću dokazati da nešto vredim”. To je igra dokazivanja lične vrednosti. Čak i noviji priručnici za udvaranje muškarcima savetuju “budi duhovit i zabavan tri minuta, pa je onda 20 ignoriši”. To budi interesovanje, omogućuje seksualnu vezu, ali nema veze sa ozbiljnom vezom. Ono što mi kao terapeuti preporučujemo to je da neko biva sa ljudima koji hoće da budu s njim.
S druge strane, muškarci su inicijativu prepustili ženi, bukvalno shvatajući njeno osamostaljivanje. Je li to veće opterećenje za ženu ili za muškarca?
I jedni i drugi su usamljeni, to je posledica. Ono što je prednost polnih uloga, kad se zna ko je muško, a ko žensko, kad ih spojite, oni će igrati svoje uloge, a te uloge su komplementarne. U islamskom svetu, recimo, oni ugovaraju brakove, muškarac igra svoju prirodnu ulogu, žena svoju, i to funkcioniše. Zato što su komplementarne. I da dovedu drugog umesto te konkretne osobe, opet bi funkcionisalo jer su komplementarni, rodila bi se ljubav. Kada se izađe iz okvira polnih uloga, kad se one odbace, onda nismo muško/žensko nego smo svi u kategoriji “čovek”. I onda imate svašta, vrlo muževne žene i vrlo ženstvene muškarce, ti polovi se zamagle, ne znamo šta ćemo i vrlo je teško pronaći partnera. To je paradoks da što više ljudi trče za ljubavlju i što više glorifikuje ljubav, u realnosti je ljubavi sve manje, onda postaju razočarani, depresivni…
Zašto, onda, pravimo pogrešne izbore?
To je nastavak ove priče o zaljubljivanju. Ljudi iz različitih razloga imaju predstavu o tome kakav bi neki odnos trebalo da bude. Kad im se učini da neko odgovara toj predstavi, idealizuju ga, misle da moraju da se zaljube, jer srce ne laže. I onda se na pola puta razočaraju. A onda kažu, nije problem u mojoj predstavi nego u konkretnom čoveku. Tada počnu da traže nekog ko će se bolje uklopiti u tu predstavu. Taj ciklus idealizacije i razočaranja se ponavlja i onda negde posle 35. godine počnu da sumnjaju da nešto s njima nije u redu ako nisu uspeli da ostvare zadovoljavajući odnos. Ono što žene i muškarce povezuje u sve većem broju, to što nijedni ni drugi nisu spremni da odrastu. Jer gledaju živote svojih roditelja, kažu, to mi se ne sviđa, neću ja tako, a nekako misle da kad odrasteš moraš tako, to doživljavaju kao da će prestati da se zabavljaju u životu, pa onda stalno odlažu. Traže neke druge varijante, muškarac seks, a žene pokušavaju da se trajno zaljube u nekoga. To je pogrešno. Ako niste emocionalno vezani, onda ste usamljeni.
Francuski pisac Frederik Begbede ima teoriju da je ljubav oročena na tri godine…
Nije u pitanju ljubav, nego zaljubljenost. Ljudi koji vole nekoga, oni seksualno ceo život s njim dobro funkcionišu. Ali kad se neko zaljubi, on spaja emociju zaljubljenosti i seks i svaki čas bi vodio ljubav sa određenom osobom. Kad zaljubljenost počne da se gasi, onda polako prestaje i seksualna želja, i pojavljuje se kriza u odnosu. Ljudi misle da je snažna zaljubljenost dokaz velike ljubavi. To nije dovoljno, nisu dovoljni ni zaljubljenost, ni ljubav. Jako je važan koncept veze.
Da li je monogamija monotonija? Ili se možda, kako drugi tvrde, vraća u modu?
Sve zavisi kako gledate na to. Mnogi smatraju da ljubav koja donosi sreću treba da bude izvor dobrih osećanja i zato žene biraju muškarce koji su prijatni, u smislu da je on duhovit, zabavan, opušten, nikad joj nije dosadno s njim. Nije poenta da oni traže izvor prijatnosti jedno u drugom, da on nju zabavlja ili obrnuto, nego da predstavljaju tim koji živi život, a da dinamika dolazi iz spoljašnjeg sveta. Ti koji kažu da im je dosadno, oni su na neki način prazni, očekuju da ih neko drugi zabavlja, to nije dobro. Teza monogamija je monotamija je bezveze. To kažu ljudi koji nisu spremni za monogamiju.
Popularnost društvenih mreža je enormna. Da li su one stvarno pomogle ljudima da pronađu partnera ili su već upropastile postojeće veze?
Prilika ne čini nekoga lopovom, pa tako ni postojanje društvenih mreža. Znam ljude koji su iskoristili prednost društvenih mreža. Recimo,”on” je stidljiv, ima velikih problema da priča sa devojkom, ali zahvaljujući kontaktu preko “mreže”, uspeo je da se oslobodi i sada je u srećnom braku. Ljudi se najviše zabavljaju tu negde u dvadesetim i ako u tim godinama ne pronađu partnera,sužava im se izbor. Teško nalaze partnere, i onda im pomažu specijalizovani sajtovi gde biraju hoće li seksualnog partnera ili ozbiljnu vezu. Znam mnoge koji su pronašli partnera na taj način, ali znam i slučajeve kada su ljudi postali zavisni od toga, kada je žena otkrila da muškarac i dalje “lovi”, da “četuje” pod drugim pseudonimom, zadovoljava neke seksualne potrebe…
Postoji teorija po kojoj su muškarci svrstani u tri grupe: oni koji varaju, oni koji još ne varaju, ali razmišljaju o tome i oni koji ne varaju iz straha. Je li to banalizacija?
Jeste. Nivo testosterona svakako utiče na sklonost ka promiskuitetu, pojačava agresivnost i seksualnost. I na žene utiču hormoni, pa tako imate da je u sred ciklusa više privlače testosteronski muškarci, maljavi, snažni, a kad prođe ovulacija, privlače ih dobri “provajderi”, ne alfa nego porodični ljudi, topli, nežni. Naša predstava o muškarcu koji mora da vara ženu je bezveze.
Da li je to posledica balkanskog stereotipa?
Ako ste sa nekim to ne znači da će prestati da vam se sviđaju drugi. Ljudi ne idu u zatvor zato što pomisle da slome nogu, nego zato što mu stvarno slome. To nije prevara. U mom sistemu nije prevara ako fantazira o nekom trećem, a nema ništa s njim, to je fantazija, i nije prevara.
Ali, mnoge žene kažu da to jeste prevara i insistiraju da ih muškarci ne poštuju kada u njihovom društvu gledaju u druge žene?
Želja je opasna, neko kad želi. Sviđanje nije. Okretanje za drugim ženama i gledanje u njih ne smatra se kao lepo ponašanje. Šta će sad ta druga, koju je požudno pogledao, misliti o prvoj ženi, ili šta će neko sa strane misliti s kim je ona kad on tako juri žene. To je problem između dvoje, ali iza toga je jedna fantazija da ako on nju voli onda ona mora da bude najlepša žena na svetu. Nisi ti najlepša žena na svetu, ali si ti moja žena. To ja objašnjavam pacijentima ako imaju pse, vole ih i izvode ih u šetnju, gde sreću druge pse, lepše, bolje, pametnije, jače… Ali da li biste ga vi menjali za drugog? Većina ne bi, to je ljubav. Ne mora da bude najlepša da bi znala da će on sigurno ostati s njom. Možda su njoj mama i tata rekli da si najlepša na svetu i ona hoće da bude najlepša žena na svetu. Ali nije. To je deo zablude.
Kako naterati nekoga da bude veran?
Ne možete nikoga ni na šta naterati. To je stvar kritike, ukazivanje na negativne posledice određenog modela ponašanja života. Mislim da zapadna civilizacija polako sve više otkriva koliko smo pogrešno postavili stvari kada je u pitanju ljubav. I koliko se ta neka opsednutost ljubavlju pretvorila u svoju suprotnost, tako da mislim da ćemo u narednih desetak godina morati kolektivno da redefinišemo šta je to ljubav, a šta zaljubljenost, kako izabrati partnera i kako da spojimo srce i mozak.
Zašto se najviše prevara dogodi sa osobama koje poznajemo, prijateljima ili kolegama sa posla?
Ljudi reaguju na ono što vide. Zašto se vezuju za rijaliti šou? Kad pratite život tih ljudi iz dana u dan, onda postaju vaša porodica. I kad ste na poslu s nekim ljudima, onda ih vidite u raznoraznim situacijama, uspostavljate neki odnos, a često se pojavljuje i erotska komponenta. Tako ljudi u dvadesetim i tridesetim godinama koji rade, koji imaju petak i subotu da izađu, ako nisu u vezi, gde da pronađu partnera? U klubu? Možda, ali retko. Postoji problem. Oni postaju upućeni jedni na druge i jedno englesko istraživanje kaže da se te veze najviše ostvaruju na poslu. S tim što to nije pametno, treba izbegavati emocionalne veze na poslu i u stambenoj zgradi. Zašto? Jer kad se odnos pokvari, kad se raskine, kad je tu neko jako nezadovoljan, onda jako boli. Treba da nastavite da se viđate s drugom osobom u drugim ulogama, i to komplikuje stvar. U nekim kompanijama se zbog toga takav odnos zabranjuje pod pretnjom otkazom.
Da li se ljubav kroz vreme promenila?
Ne, ljubav se ne menja, ljudi se menjaju. Ljudi imaju svoje predstave i žive svoja uverenja. Ljubav je emocionalno vezivanje jednog živog bića za drugo. Tačka.
(Izvor: Nedeljnik.rs)