Rođeno mi je dete reklo da mu idem na živce s tom svojom zemljom i pričom “kad sam ja bila mala“… Znaš, mama, da te ne znam, stvarno bi’ mislila da si neka paćenica, majke mi. “Kako smo mi lepo živeli, kako smo mi spavali po klupama, kako smo letovali od jedne plate i još nam ostane da imamo kad se vratimo kući…“ Ispada da je nekad sve bilo super, a da danas ništa ne valja, veli.

Dobro. Možda nekom i idem na živce. Možda sam stvarno paćenica. Možda sam jako jako davno bila mala. Možda tu ima i one nostalgije za prošlim vremenima, kažu, hoće to kad čovek zađe u neke godine. Ne znam.

Znam da od moje mladosti, one sa dvadeset i kusur, nije prošlo mnogo. Možda još toliko i nešto malo preko. Znam da nisam baš toliko stara. Znam da mi se, kad vratim film, učini kako su prošla tri života od onda, i da se osećam, uprkos onom što piše u knjigama rođenih, kao da mi je sedamstopedesetdevet godina.

Jer, preživela sam celu jednu zemlju.

Znam kako je kad se rodiš u jednoj normalnoj zemlji, kako odrastaš u jednim a zriš u nekim drugim pričama. Možda ne umem tačno da objasnim šta se to u nama samima promenilo, na kom smo hromozomu zakačili grešku i da li je to što ja nazivam greškom u stvari anomalija ili nešto što treba da nam bude na ponos. Toliko toga ne znam…

Ali znam da je nekada bilo sramota zakleti se u majku pa slagati.

Znam da je bilo sramota ukrasti i najmanju stvar, čokoladnu bananicu, žvaku…

Znam da smo ustajali u znak pozdrava, kad nastavnik uđe u učionicu.

Znam da su nas drugačije učili – oni koji su nas učili – i da je nešto od toga ostalo u ovoj “paćeničkoj“ glavi.

Znam da smo čitali. Prave knjige. Znam da je u tim knjigama pisalo nešto lepo, nešto plemenito.

Znam da nismo preskakali jedni preko drugih.

Znam da smo bili otvoreniji. Da smo imali više poverenja jedni u druge.

Znam da smo na neki samo nama svojstven skoro ateistički način, i tako operisani od tradicije i od običaja, ipak verovali u nešto.

Znam da smo bili kulturni. Pismeni. Rečiti. Obučeni. Siti. Spokojni. Ili bar spokojniji.

Znam da nismo zaključavali vrata. Nismo zazirali jedni od drugih. Nismo u drugima tražili samo ono najgore.

Znam da je, kad je Kuduz ubio ženu, Kenović snimio film o tome.

Znam da ne mogu da se setim da smo profesorima izmicali stolice.

Znam da su nam deca po školama gubila gumice za brisanje, olovke, ne i slezine.

Danas… Danas lažemo kako zinemo. I još se u oči gledamo, bez da trepnemo. Znam da krademo i šakom i kapom. Znam da niko nikom više ne ustaje. Ni u tramvaju, ni u učionici, nigde. Znam da ništa ne učimo. I da ne čitamo bogznašta. Znam da nam pažnja ne traje duže od snimka na tik toku. Znam da nemamo živaca ni za šta i ni za koga. Znam da se preskačemo kako stignemo. Gde stignemo. Znam da se više niko ne zgražava kad vidi da čovek leži na ulici. Znam da više ne pričamo jedni s drugima. Ne poveravamo se. Ne kukamo. Svima je super. Kaže instagram. Kaže fejs. Kažu svi.

Znam da smo u međuvremenu postali “verujući“, da idemo i da se molimo, da palimo sveće o bitnim danima, lomimo pogače, više nam niko ne brani, znam da smo usvojili neke nove običaje, da smo se “okrenuli“ tradiciji, “vratili“ korenima. I znam da nam je sve to džaba. Jer smo sami sebi postali Bog. Sami smo sebi religija. Verujemo samo u sebe i sebi. Tako se i ponašamo. Samovažeći, samoodrživi ljudi. Bitni. Bahati. Prosti. Nepismeni. Razgolićeni. Ogoljeni. Siti svega, a gladni. Halapljivi. Alavi.

Živimo, zaključani u svoja četiri zida, zaključani unutar svojih telefona, skriveni iza svojih skupih pakovanja, sami i usamljeni, uznemireni, unezvereni i onim što nas okružuje, još više onim u nama. Znam da se iznenadimo kad neko učini nešto dobro. Nešto lepo. Znam da u svemu tražimo zadnju nameru. Ono nešto iza. Znam da sumnjamo u svakoga. Znam da su nam crne hronike sve crnje i crnje. Znam da dobri nikada nisu bili luđi. Znam da ludi nikada nisu bili bolji. Znam da su nam deca sve manje deca. Znam da smo mi sve manje mi.

Možda zato i idem na živce. Možda sam zato paćenica obična. Možda nekada nije bilo bolje. Ali tako ispada. Majke mi moje.

Tekst: Daniela Bakić, Duda

Izvor: zelenaucionica.com

Bahrudin je sinonim besmislenog rata jedne države koja u raspadu slala svoju decu u smrt, po tome ćemo ga pamtiti

Emotivna priča o Behrudinu odjekuje i posle 30 godina, podsećajući nas na veliku složenost života tokom devedesetih godina. Kroz suze i emocije, Behrudin je postao simbol ne samo ratne generacije, već i vremena koje je obeležilo čitav region.

Na trenutak se vraćamo u prošlost, u vreme kada je Behrudin imao svega dvadeset godina. Sećamo se kako su njegove izjave u Jutelovom prilogu o JNA vojsci naterale mnoge na suze. Tada je njegova mladost bila ispunjena ne samo nevinim godinama, već i ratom koji je razdirao tlo bivše Jugoslavije.

U tom teškom trenutku, novinar ga je pitao za razlog ove bitke, na šta je on iskreno odgovorio: “Ma otkud znam. Koliko ja to kužim, oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao ne damo. Samo se molim Bogu živ da ostanem, da se vratim u kasarnu.” Njegove reči su bile prostodušne, iskrene i duboko ljudske, odražavajući ne samo njegovu neizvesnost već i zbunjenost pred strahotama rata.

Preživeo je rat, ali ne i smrt

Behrudinove molitve su uslišene. Preživeo je rat, uspeo se vratiti kući, započeo porodicu – oženio se, dobio decu, prvo ćerku, pa sina. Dok se život kretao napred, jedan kobni dan, 18. juna 1998. godine, sve se preokrenulo. Mladić, koji je nekada bio vojnik i koji je dotakao mnoge svojom iskrenošću, nastradao je u saobraćajnoj nesreći. Vozeći se u pravcu Bosne, ka svom domu, Behrudin je gajio u sebi nadu, sreću i očekivanje. Njegova žena Aida se upravo porodila, dobili su sina Damira. Kući ih je čekala i petogodišnja kćerka Esmeralda. Ta slika potpune sreće postala je mračno obeležje onoga što je usledilo.

Poginuo je mlad momak koji nikada nije video svog sina

Škripa guma i udarac. 18. juna, pre dvadeset godina, preminuo je mladić, koji nikada u životu nije video svog sina. Zove se Bahrudin Kaletović. Mladi ljudski život prekinut je u trenu. U trenu su deca ostala bez oca i žene bez muža. Danas, nakon svih ovih godina, neko bi se mogao zapitati kako bi Damir bio da ima oca Bahrudina. Ali i žena i deca su se preselili u Austriju, u Beč i zauvek napustili Bosnu i Hercegovinu.

A sudbina je navela da je Bahrudin Kaletović pre tačno 27 godina izrekao najlegendarniju i najtačniju rečenicu o poslednjem klanju Jutelovom novinaru Ivici Puljiću: „Oni kao da hoće da se otcepe, a mi nećemo“.

I to je bio početak Bahrudinovih muka. Ni Ivica Puljić ni bilo ko u Kosmosu nije mogao znati da će Bahrudin nakon toga živjeti još sedam godina. Urađeno za jedan dan. A tih sedam godina je bilo, a ni sedam života prosečnog Evropljanina nije moglo da stane u njih.

Kaletović se dobrovoljno prijavljuje u rezervni sastav policije.

“Bio sam vezni, često na prvoj liniji, tamo sam video pravi pakao. Posle svega što sam doživeo, ono što se dogodilo u Sloveniji je mačji kašalj”, reći će Kaletović kasnije u intervjuu za Nedeljni dnevnik. Preživeo je rat. Oženio se tokom rata. Bio je oženjen suprugom Aidom…

Behrudinova sudbina, protkana ne samo ratom već i nesrećom, pokazuje nam kako život može biti surov i nepravedan. Onaj isti vojnik koji se nasmejao čitavoj bivšoj državi svojom jednostavnošću, zapravo je postao oličenje tadašnjeg vremena. Njegove reči, izgovorene sa tugom i neizvesnošću, sada postaju deo istorije. Iako je prošlo dvadeset godina, emocija i suština tih reči i dalje imaju snagu da nas dirnu.

Njegova rečenica “Molim se Bogu da se živ vratim u kasarnu, danas su mi poginula tri druga…” ostala je urezana u kolektivnom sećanju. Behrudin se, na kraju, vratio u kasarnu svoje sudbine. Njegova priča, prepuna suza i dubokih osećanja, nosi sa sobom teret prošlosti i podseća nas na sve ono što smo prošli kao društvo. Dok se sećamo njega i svih onih koji su prolili svoje suze i krv, odjekuju reči koje nas pozivaju da nikada ne zaboravimo i da cenimo svaki trenutak koji nam je dat.

Pogledajte video https://www.youtube.com/watch?v=xsaQKJKeggo

Izvor: kurir.rs

Milijana i njena baka Leposava žive u tako malom selu da čak i nije upisano na mapi, na udaljenim obroncima planine, 40 km od Kladova. Njihova srceparajuća, ali u isto vreme i herojska priča, je priča za koju volonteri humanitarne organizacije 28. jun kažu da je jedna od najpotresnijih sa kojom su se susreli od kako se bave humanitarnim radom.

Sa Milijanom su se prvi put upoznali 2019. godine, kada je imala samo 6 godina.

Rođena je sa cerebralnom paralizom i ozbiljnim poremećajem bubrega, nema moć govora, ne može da hoda bez tuđe pomoći, niti može da jede čvrstu hranu. Milijana u životu poznaje ljubav samo jedne osobe, ljubav svoje bake.

“Njena baka Leposava je najveći borac na koga smo naišli za 11 godina humanitarnog rada. Od kada se Milijana rodila, baka je vodila svu potrebnu brigu o njoj, menjala joj katetere, pelene, spremala hranu i brinula se o svakoj njenoj potrebi, u svakom trenutku, svakog dana. Činjenica da Milijana živi u tako dobrim higijenskim uslovima, iako živi u kući od blata staroj preko 100 godina, najbolje svedoči o lavljem duhu njene bake, koja je ceo svoj život posvetila brizi o njoj, kaže Snežana Dimitrijević, potpredsednica 28. juna.

Ova organizacija je prethodnih godina učinila sve da pomogne Milijani i njenoj baki… Nabavili su im nove kuhinjske delove, novi frižider, dušekea za krevete, blendere da bi Milijana mogla normalno da se hrani, novu garderobu, pelene. Takođe, finansirali su tekuće medicinske tretmane.

Međutim, renoviranje ili izgradnja nove kuće u njihovom udaljenom kraju pokazala se izuzetno izazovnom. Porodica generacijama živi na toj zemlji, izrazito su vezani za nju, a bavljenje poljoprivredom predstavlja osnovu njihovog opstanka, tako da preseljenje Milijane i Leposave na drugu lokaciju nije bila opcija.

“Zima se približava, kuća preti da se uruši a povećana buđ i vlaga čine život Milijane i bake sve težim i opasnijim, tako da nemamo drugog izbora nego da iznajmimo tešku mašineriju i postavimo im novu montažnu kuću na toj udaljenoj planini. Baka Leposava više neće morati da moli farmaceute za besplatne katetere za njenu unuku. Naš plan je da ih smestimo u novi, topli dom, pobrinemo se za sve njihove medicinske troškove i obezbedimo im dostojanstven život”, ističe Snežana Dimitrijević iz 28. juna.

Svako ko ima mogućnosti i želi, može da pomogne, jer svaka pomoć je dobrodošla.

Izvor: serbiantimes.info

Da nešto s njenim srcem nije u redu primetila je nakon trčanja.”Tog dana sam trčala oko 16 kilometara i baš se vratila do svog automobila kada sam počela da se osećam loše.

Noge su mi se tresle, počela sam da povraćam. Otišla sam u bolnicu. U poslednje vreme sam bila u bolnici šest puta, ali uveravali su me da sam zdrava i u dobroj formi, i da ništa ne brinem”, ispričala je Šeron, a prenosi Dejli mejl.

Ali, jedno jutro, nakon što je opet završila u bolnici, lekari su otkrili da joj je srce u toliko lošem stanju da prognoziraju kako neće dugo živeti ako ne dobije novo. Dijagnostikovali su joj gigantski miokarditis, poremećaj koji uzrokuje upalu srčanog mišića.

Dali su joj lekove i dva puta je operisali ne bi li vratili ritam srca u normalu. Ali, izgubila je puno krvi i srce joj je stalo. Izgubila je svest.

Jetra je počela da otkazuje. Transplantacija je bila jako hitna. Srećom, 19. marta 2011. godine javili su joj da se pojavilo srce za nju – navodno od vojnika koji je preminuo od povreda nakon ranjavanja u Iraku, a završio je u istoj bolnici u kojoj je i ona ležala.

Zahvat je prošao u najboljem redu i Šeron se polako oporavljala. Kako joj se snaga vraćala, počela je da primećuje čudne promene u svojoj ličnosti.Pojavila se silna žudnja za pivom i osećala je konstantan smrad vlažnih vunenih čarapa u nosu. Šaron veruje da je to povezano s navikama muškarca kojem je srce pripadalo.

“Sve što sam govorila kada sam se probudila nakon operacije bilo je da želim pivo. Očajnički sam ga želela. Napokon mi član moje porodice uspeo da mi donese konzervu piva u bolnicu i odmah sam je popila”, prisetila se i dodala da je miris čarapa osećala narednih godinu dana.

Šeron kaže kako sumnja da nosi srce vojnika jer su se takve glasine širile bolnicom dok je ležala tamo.

Naime, detalji o tome čiji su donirani organi ne mogu da se otkrivaju zbog strogih smernica britanskog društva za transplantacije. Pacijent može da sazna samo starost davaoca organa,pol, kako je umro i da li postoji rizik od infekcije ili maligne bolesti.

“Nisu mi rekli mnogo o njemu, osim da je imao 38 godina i imao dvoje dece. Izašla sam sa svojom pričom u javnost kako bih podstakla ljude na doniranje organa. Da nije bilo srca tog čoveka, ja ne bih imala priliku da gledam kako moja ćerka odrasta i kreće na fakultet”, rekla je Šeron.

Izvor: 24sata.hr

Sa samo 6 godina dečak Džon Oliver Zipai izdržao je niz medicinskih procedura i tretmana koji bi na veliko iskušenje stavili i odraslog čoveka. Ovom malom heroju dijagnostikovana je leukemija kada je imao samo tri godine.

Roditelji su ga odveli na testiranje kada su primetili da modrica na njegovom telu ne prolazi, a njihov uvek aktivan i veseo dečak postaje sve umorniji. -Bio je to tipičan dan, Džon je bio u vrtiću, došli smo kući, obukao je kostim za Noć veštica. U četiri sata ujutru dobili smo poziv iz bolnice i tada su nam saopštili dijagnozu. Čitav naš svet je stao tog trenutka. Bilo smo u potpunom šoku.- rekla je majka Megan Zipai.

Usledilo je dugo lečenje koje je trajalo skoro tri godine, a hrabri dečak podneo je sve bolne terapije i dug boravak u bolnici.

Nakon što je primio poslednju hemoterapiju, Džon je izlečen i veoma se radovao povratku u školu. Ono što ga je sačekalo pamtiće ceo život.

Njegovi drugari dočekali su ga kao pravog junaka, stojeći u dugoj kolini na hodniku škole, i glasno aplaudirajući svom heroju.

Džon se stidljivo ali ponosno kretao hodnikom, a oči su mu blistale. -Zahvalni smo za svu ljubav i podrčku koju smo dobili! Pogled na našeg sina toga dana bio je čista sreća!-rekao je Džonov otac.

Pogledajte video https://www.youtube.com/watch?v=WHQWhJmAyl8