Šta sve leči japanska jabuka
Kaki ili japanska jabuka je voćka iz Zemlje izlazećeg sunca stara hiljadama godina.
Naizgled podseća na paradajz, ali kada je presečete, uvidite da je ona zapravo sočna voćka koja zadrži brojna lekovita svojstva poput C vitamina i koja sadrži mali broj kalorija.
Koristi se u lečenju sledećih bolesti:
– bolest creva (kod zatvora, upalnih stanja i infekcija creva, poremećene probave i pražnjenja naročito za vreme putovanja ili promene klime)
– bolesti želuca (kod prehlađenog želuca, gastroenteritisa, loše probave)
– za lečenje hemeoroida (sprečava tvrdu stolicu i deluje povoljno na pražnjenje creva)
– bolesti jetre i žuči (uzima se kod masne jetre, slabog rada jetre, slabog izlučivanja žuči)
– ako plod kuvamo, tada njime lečimo dijareju
– osušeni zreo plod kakija dobro je lekovito sredstvo za lečenje komplikacija s bronhijama, i to naročito kod suvog kašlja (uzimamo prašak od suvog kakija)
– mladi izdanci grana deluju kao adstrigent i stiptik
– svež sok kakija pomaže kod lečenja visokog pritiska
– cvetne čašice za lečenje štucavice
– bolesti živaca (umirujuće deluje na živce koje relaksira i jača)
– jačanje imuniteta.
Izvor: radiosarajevo
KLINIČKA ELEKTROMIONEUROGRAFIJA – ispitivanja perifernog nervnog sistema
Šta je klinička elektromioneurografija?
Dr Sanja Pavlović, dr sc med, neurolog: Klinička elektromioneurografija (EMNG) je visoko specijalizovan metod ispitivanja funkcionalnog stanja perifernog nervnog sistema. Ovim metodom dobijamo vrlo važne informacije o funkcionalnosti perifernog nervnog sistema od nivoa perifernog neurona (motornih neurona u prednjim rogovima kičmene moždine i senzitivnih neurona u dorsalim ganglionima), preko nervnih korenova, nervnih spletova i perifernih nerava, sve do neuromišićne spojnice i samih mišiča.
Najvažnije fiziološko svojstvo perifernih nerava i mišića je njihova ekscitabilnost, odnosno razdražljiovost. Time se nervi i mišići razlikuju od drugih tkiva. U osnovi ekscitabilnosti je sposobnost ćelijskih membrana da generišu membranski potencijal, odnosno razliku potencijala izmedju unutarćelijskog i vanćelijskog prostora koju održavaju u stanju mirovanja. Na ovo ćelije troše ogromnu energiju. Kada dođe do depolarizacije na jednom mestu membrane, nastaje takozvani akcioni potencijal koji se dalje širi duž nerva ili mišića i koji može da se registruje na osciloskopu naših uređaja. U fiziološkim uslovima, impulsi iz centralnog nervnog sistema (mozak i kičmena moždina) razdražuju motorne neurone u kičmenoj moždini. Zatim se akcioni potencijali šire perifernim nervnim sistemom do neuromišićne spojnice i duž membrane mišićnih ćelija, stvarajući promene u propustljivosti membrana mišićnih ćelija za jone kalcijuma, što za posledicu ima ulaazak kalcijuma u mišićne ćelije i pokretanje mišićne kontrakcije. Stvaranje akcionog potencijala na senzitivnim nervnim završecima u receptorima za različite draži u tkivima celog tela i njihova propagacija duž senzitivnih vlakana perifernih nerava do kičmene moždine i dalje do viših centara u mozgu obezbeđuje stvaranje odgovarajućih osećaja (dodir, pritisk, bol, toplota, hladnoća, položaj delova tela u prostoru i dr.).
U toku EMNG pregleda primenjuju se spoljašnji električni impulsi koji dovode do depolarizacije neuronalne membrane, a dobijeni odgovori se registruju površinskim elektrodama nad odgovarajućim nervima ili mišićima. Na ovaj način dobijamo evocirane (izazvane) nervne ili mišićne potencijale. U drugom delu EMNG pregleda registrujemo električnu aktivnost mišića u mirovanju i prilikom aktivacije. Zbog toga svaki EMNG pregled ima dva dela: elektroneurografiju i elektromiografiju. Pored klasičnog EMNG pregleda, sve češće se rutinski obavljaju i druga ispitivanja kao što su testovni neuromišićne transmisije, refleksološki testovi, kvantitativna elektromiografija i merenje neuromišićnog jitter-a.
Koje su indikacije za EMNG pregled?
Dr Sanja Pavlović : EMNG pregled je indikovan kod sumnje na bolesti motornih neurona, na oštećenje nervnih korenova, spletova ili perifernih nerava, na postojanje poremećaja neuromišične transmisije i na mišićna oboljenja.
Dijagnoza bolesti motornih neurona medju kojima je najpoznatija amiotrofična lateralna skleroza je prvenstveno klinička, ali je EMNG pregled neophodan za potvrdu oboljenja kao i za procenu stepena i rasprostranjenosti postojećih oštećenja.
Najčešča oštećenja nervnih korenova su ona koja nastaju kao posledica pritiska na korenove usled patologije kičmenog stuba (degenerativne promene, diskus hernije, tumori pršljenova i kičmene moždine). EMNG pregled je nezaobilizan i u dijagnostici zapaljenja nervnih korenova i perifernih nerava (radikulitis, poliradikuloneuritis).
Oštećenja nervnih spletova (zapaljenja, povrede, kompresije) takodje zahtevaju neurofiziološku procenu. EMNG pregled često može precizno da lokalizuje oštećenje na odeđeni deo nervnog spleta.
Bolesti perifernih nerava (neuropatije, polineuropatije) obuhvataju veliku grupu metabolički uslovljenih poremećaja (dijabetična polineuropatija), toksičnih polineuropatija (toksini, alkohol i neki lekovi), neuropatija zbog deficita vitamina usled nedostatka u ishrani ili poremećaja resorpcije, zapaljenskih neuropatija, neuropatija u sklopu sistemskih bolesti (sistemski lupus, reumatoidni artritis) kao i genetski uslovljenih neuropatija. EMNG pregled je neophodan u evaluaciji neuropatija i daje podatke o stepenu, rasprostranjenosti i aktuelnosti oštećenja, tipu dominantno zahvaćenih nervnih vlakana i o tome koje strukture nerava trpe najveća oštećenja. Klinički neurofiziolog, na taj način, može da ukaže na najverovatniji uzrok polineuropatije i da značajno doprinese adekvatnom usmeravanju dalje kliničke evaluacije. EMNG pregled takodje je indikovan kod sumnje na fokalna oštećenja perifernih nerava usled pritiska na nerv (kompresivne neuropatije) ili kod povreda perifernih nerava gde lekarima daje dragocene podatke o stepenu i vrsti oštećenja. Često su rezultati EMNG pregleda u ovim slučajevima presudni za dalje lečenje i prognozu oporavka.
Oštećenja neuromisićne spojnice medju kojima je najčešća mijastenija gravis, zahtevaju klasičan test neuromišićne transmisije, a u nekim slučajevima i mnogo osetljiviji test – merenje neuromišićnog jitter-a.
Na kraju, primarna oboljenja mišića (miopatije u sklopu sistemskih i endokrinoloških poremećaja, zapaljenske miopatije i nasledne miopatije – mišićne distrofije) takodje se dijagnostikuju EMNG pregledom.
Ko upućuje bolesnika na EMNG pregled?
Dr Sanja Pavlović : EMNG pregled je uvek ekstenzija, odnosno nastavak kliničkog pregleda. Ni jedan dijagnostički test, ma koliko bio sofisticiran i precizan, neće pomoći pacijentu ako se rezultati ne tumače u kontekstu kliničke slike. Zato su klinički neurofiziolozi često u direktnom kontaktu sa lekarima koji upućuje pacijenta, ali i sa neuroradiolozima koji rade relevantne CT i NMR preglede. Neuroradiolozi omogućavaju vizuelizaciju neuralih struktura i okolnog tkiva, tj. otkrivaju strukturna oštećenja. Neurofiziolozi detektuju funkcionalna oštećenja istih struktura. Prema tome, neuroradiološki i neurofiziološki pregledi su komplementarni. Zbog toga je mogućnost direktne komunikacije između neurologa, neurofiziologa i neuroradiologa pre, u toku ili posle dijagnostičkih procedura od esencijalnog značaja. Razumljivo je da je ovakva situacija moguća samo u onim ustanovama koje imaju potreban kadar i opremu da to obezbede.
Važno je reći da EMNG pregled nije stanardizovan, što znači da klinički neurofiziolog planira strategiju EMNG pregleda na osnovu simptoma bolesti, fizikalnog nalaza kliničara koji upućuje bolesnika i rezultata urađenih dopunskih ispitivanja. On odredjuje koje nerve i mišiće treba da ispita i na koji način to da uradi. Klinički neurofiziolog treba da uradi ono što mu je potrebno da pruži odgovor na sva pitanja koja kliničar postavi. Pri tome treba da se ograniči na ono što je neophodno za dijagnozu, ali i da ne propusti ni jedan bitan element pregleda. Planiranje strategije pregleda omogućava da se izbegnu ekscesivne i nepotrebne stimulacije nerava kao i ubodi mišića iglenom elekrodom koji mogu biti neprijatni. Zbog toga klinički neuofiziolog treba dobro da vlada kliničkom neurologijom i da poseduje znanja i iz drugih oblasti medicine. Jasno je da pregled moze da traje relativno kratko (15 do 20 minuta) ali i znatno duže (do 90 minuta).
EMNG pregled najčešće traže neurolozi, zatim neurohirurzi, fizijatri, ortopedi i internisti. Pacijenti koji dolaze na pregled treba da znaju da je potrebno da na EMNG pregle ponesu svu relevantnu medicinsku dokumentaciju i snimke.
Ne postoji hitna medicinska indikacija za EMNG pregled. Šta više, kod oštećenja perifernih nerava i nervnih korenova potrebno je da prođe određeno vreme od nastanka oštećenja do EMNG pregleda da bi se elektrofiziološki poremećaj razvio tako da može da se detektuje. U mnogim situacijama prvi elektrofiziološki znaci su jasni tek krajem druge nedelje od nastanka oštećenja. Prerano urađen EMNG može za posledicu da ima lažno negativan ili nejasan nalaz i zbog toga mora da se ponovi posle izvesnog vremena. Jasno je da ovo predstavlja nepotrebno maltretiranje pacijenta i nepotrebno trošenje vremena i sredstava. Iskusan elektromiografer će uvek odložiti prerano upućenog pacijenta i zakazati pregled u odgovarajućem terminu.
Kakva je priprema za EMNG pregled?
Dr Sanja Pavlović : Ne postoji specijalna priprema bolesnika za EMNG pregled. Najvažnije je da se pre pregleda da adekvatna informacija bolesniku. EMNG pregled podrazumeva primenu izvesnog broja električnih stimulusa i uboda iglenom elektrodom koji najčešće izazivaju osećaj nelagodnosti i mogu biti bolni. Adekvatna informacija smanjuje strah i utiče na kvalitet pregleda. Relaksiran pacijent bolje saradjuje sa lekarom i lakše podnosi pregled. Pored toga, potreban intenzitet i trajanje stimulusa su uvek znatno manji kada je bolesnik opušten. Elektromiografski deo pregleda kod bolesnika koji sarađuje traje samo po nekoliko sekundi po mišiću. Zbog toga je veoma važno da tokom pregleda postoji prijatna i opuštena atmosfera koju treba da stvore lekar i neurofiziološki asistent.
Pacijenti koji dolaze na EMNG pregled treba da doručkuju.
Ne treba da nanose masne kreme na kožu pre pregleda jer se koža na koju stavljamo elektrode prethodno čisti specijalnim pastama i alkoholom, a zatim i suvim tupferom. Odstranjuju se znoj, kreme, eventulano i šminka.
Bolesnici sa mijastenijom gravis koji dolaze na test neuromišićne transmisije treba da obustave uzmimanje Mestinona uveče na dan pre pregleda, osim u pojedinim slučajevima kada imaju izrazite mišićne slabosti. U svakom slučaju, najbolje je da se jave telefonom jedan do dva dana pre pregleda kako bi im se odredilo vreme poslednje doze Mestinona pre pregleda. Sva ostala redovna terpija ne smeta EMNG pregledu i ne prekida se.
Ubodi mišića iglenom elektrodom su bezbedni i kod pacijenata na antikoagulantnoj terapiji ukoliko im je INR u terapijskom opsegu.
Prisustvo pacemaker-a nije kontraindikacija za EMNG pregled koji je kod njih potpuno bezbedan.
Kako izgleda EMNG pregled?
Dr Sanja Pavlović : Po dolasku pacijenta u EMNG kabinet neurofiziološki asistent ga udobno smešta i priprema kožu na odgovarajućim mestima za stavljanje potrebnih elektroda. U najvećem broju slučajeva pregled počinje elektroneurografijom, odnosno procenom funkcionalnog stanja perifernih nerava. Nervi koje elektrofiziolog odabere za procenu stimulišu se na određenim mestima površinskom elektrodama, dok se odgovori registruju nad odgovarajućim mišićma, takođe površinskimUvek se vodi računa o tome da su intenzitet, trajanje i broj stimulusa ne veći od onih koji su neophodni za dobijanje adekvatnog odgovora. U drugom, elektromiografskom delu pregleda iglena elektroda se plasira u odabrane mišiće a zatim se registruje eventualna spontana aktivnost ali i aktivnost prilikom voljne aktivacije mišića od strane pacijenta. Ovaj deo pregleda je minimalno invazivan, nije prijatan i može biti bolan. Kada postoji dobra saradnja između ispitivača i pacijenta, ovaj deo pregleda traje samo nekoliko sekundi po mišiću. U slučaju da pregled zahteva kvantitativni EMG, pregled može da traje duže, ali je u tim slučajevima potrebna mnogo manja kontrakcija mišića koja izaziva minimalnu nelagodnost. Test neuromišićne transmisije radi se na najmanje dva sistema nerv-mišić i nije invazivan. Merenje neuromišićnog jitter-a indikovano je za detekciju subkliničkih poremećaja neuromišićne transmisije. Test zahteva inserciju iglene elektrode u ispitivani mišić i održavanje minimalne mišićne kontrakcje u slučajevima kada se koristi voljna aktivacija. Kada se koristi tehnika stimulacije aksona impulsima niskog intenziteta i visoke frekvence, bolesnik to doživljava kao podrhtavanje mišića. Ova tehnika ne zahteva nikakav angažman od strane bolesnika koji može i da spava u toku pregleda. Sam pregled traje od 15 do 30 minuta po mišiću.
Koji su mogući neželjeni efekti EMNG pregleda?
Dr Sanja Pavlović : EMNG spada u procedure sa veoma niskim rizikom od komplikacija. Moguće je krvavljenje na mestu uboda iglenom elektrodom koje je najčešće minimalno (kao kada se vadi krv iz prsta). Mogućnost infekcije na mestu uboda je ekstremno retka. U radu se koriste isključivo sterline iglene elektrode za jednokratnu upotrebu, a mesto uboda se prethodno dezinfikuje. Povrede nerava iglenim elektrodama se praktično ne dešavaju jer se za stimulaciju nerava skoro uvek koriste površinske elektrode.
Kada ne treba raditi EMNG pregled?
Dr Sanja Pavlović : EMNG pregled treba odložiti kada se, kao što je već rečeno, proceni da je pregled preuranjen. Ostali razlozi za odlaganje pregleda obuhvataju loše opšte stanje bolesnika, akutna oboljenja, visoku febrilnost, pogoršanje nekog od ranije postojećeg oboljenja ili infekciju na ekstremitetima na kojima treba da se rade neurofiziološki testovi. Pregled je takođe otežan kod bolesnika sa veoma izraženim varikozitetima ili sa veoma otečenim ekstremitetima, te ga treba odložiti ukoliko se očekuje poboljšanje.
Svaki pacijent zasigurno želi da na pregled ne mora dugo da čeka i da pregled ne bude komplikovan, da brzo sazna rezultate nalaza i da mu lekari specijalisti jasno objasne sve što ga zanima o njegovom zdravstvenom problemu.
Najbolje medicinske stručnjake sa dugogodišnjim iskustvom, koji su posebno posvećeni pacijentu, i vrhunsku, najnoviju medicinsku opremu, ima Dijagnostički centar “Affidea” u Beogradu. Ovaj centar omogućava pacijentima da brzo dođu do tačne dijagnoze, što je i te kako važno za pravovremeno određivanje odgovarajuće terapije i put ka ozdravljenju.
U ovom centru s najsavremenijom radiološkom dijagnostikom pacijenti iz Srbije, ali i iz Republike Srpske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore mogu veoma brzo zakazati pregled, a omogućen je praktičan pristup dijagnostičkim uslugama uz najkvalitetniju interpretaciju rezultata pregleda. “Affidea” u Beogradu je deo najvećeg evropskog lanca u oblasti radioloških medicinskih usluga “Affidea” iz Amsterdama, koji je u vlasništvu vodeće švajcarske investicione kompanije “Waypoint Capital” i ima takve zdravstvene ustanove u 16 država širom Evrope.
“Affidea” pruža oko devet miliona dijagnostičkih usluga godišnje za preko 4,4 miliona pacijenata. Sa oko 4.000 zaposlenih i oko 800 lekara specijalista zadovoljava najviše standarde u medicini.
Kompanija “Affidea” trenutno poseduje više od 220 centara za dijagnostiku i radioterapiju u 16 država Evrope, i to u Irskoj, Portugalu, Švajcarskoj, Italiji, Poljskoj, Češkoj Republici, Litvaniji, Mađarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini (kroz Centar za radioterapiju u Banjaluci), Grčkoj, Španiji, Turskoj i Srbiji.
U ovaj prvi dijagnostički centar u Srbiji, koji je registrovan kao Specijalna bolnica iz neurologije “Affidea”, koja se nalazi na adresi Kneginje Zorke 25 na Vračaru, uloženo je oko četiri miliona evra, što i finansijski govori o ozbiljnosti investicije i prva je direktna strana investicija u zdravstvo Srbije.
U Dijagnostičkom centru “Affidea” u Beogradu je zaposlen stručni kadar, koji je prošao mnogobrojne programe obuke i usavršavanja za rad na novim medicinskim aparatima.U Centru su instalirani uređaji posljednje tehnološke generacije, kao što su magnetna rezonanca, kompjuterizovana tomografija (skener), mamograf s tomosintezom, najsavremeniji digitalni rendgen, ultrazvučna dijagnostika u premijum klasi, neurološka funkcionalna dijagnostika (EEG, EMNG) itd.
“Affidea” raspolaže s oko 200 magnetnih rezonanci, više od 140 skenera, 23 najnovija aparata za zračnu terapiju, tri gama noža, 21 PET/CT skenerom i oko 1.000 drugih dijagnostičkih aparata.
Osim vrhunske tehnologije, instaliran je i integrisani informacioni sistem, koji pruža neograničene mogućnosti razmene znanja i iskustava, kao i mogućnost zdravstvenih konsultacija sa stručnjacima iz “Affidea” sistema u celoj Evropi i svetu.
U mnogobrojnim državama u kojima posluje, “Affidea” predstavlja glavnog operatera zdravstvenih usluga u oblasti radiološke dijagnostike i radioterapije o trošku fondova zdravstvenog osiguranja, a po modelu javnoprivatnog partnerstva.
Želja menadžmenta je da “Affidea” u Srbiji postane nezaobilazna stanica u potrazi za zdravljem, kako privatnih pacijenata tako i pacijenata javnog zdravstvenog osiguranja. “Affidea” u Beogradu trenutno nema ugovor s Republičkim fondom zdravstvenog osiguranja Srbije, ali se nadaju da će ih država prepoznati kao partnera.
Menadžment “Affidee” planira nastavak ulaganja i otvaranje ovakvih dijagnostičkih centara u drugim gradovima u Srbiji i regionu.
Specijalna bolnica iz neurologije Affidea Beograd
Kneginje Zorke 25 – Vračar (blizu trga Slavija) Beograd
Tel:
Šta uzrokuje osip u predelu pelena i kako se leči
Osip na ovom mestu će se javiti kod većine beba, ali je to problem koji najčešće nije ozbiljan. U ovom tekstu možete pročitati šta može dovesti do razvoja ove vrste osipa i kako da ga lečite.
Osip u predelu pelena, kako samo ime kaže, je bilo koji osip koji se razvije na koži u predelu koji je pokriven pelenama. Kod lekšeg osipa, koža je crvena. U težim oblicima mogu postojati i otvorene rane koje su jako bolne. Promene na koži su najčešće prisutne oko genitalija i u predelu pregiba gornjeg dela butine i guze. Lakši oblici se povuku posle 3-4 dana lečenja.
Šta uzrokuje ovu vrstu osipa?
Danas se smatra da uzrok osipa može biti:
-
dug kontakt urina i/ili stolice sa kožom/li>
-
trljanje ili grebanje tog dela kože
-
gljivična infekcija
-
bakterijska infekcija
-
alergijska rekacija na metrijal od koga su napravljene pelene
Kada je koža dugo mokra, usled dugog kontakta sa vlažnim sadržajem pelene, dolazi do oštećenja kože. Trljanjem, kožu dodatno oštećujemo, i razvijaju se uslovi za razvoj osipa.
Više od 50% dece u periodu od 4 do 15 meseca razvije osip. Osip se češće javlja u sledećim situacijama:
-
bebe u uzrastu 8 – 10 meseci
-
bebe kod kojih se ne održava adekvatna higijena
-
bebe koje imaju učestale stolice, naročito kada stolica ostane u peleni tokom noći
-
bebe koje imaju dijareju
-
bebe koje su počele da jedu čvrstu hranu
-
bebe koje su na antibiotskoj terapiji, ili bebe koje sisaju a majke su na antibiotskoj terapiji
Kada treba potražiti pomoć pedijatra?
U sledećim situacijama potrebna je pomoć pedijatra:
-
Osip ne prolazi ili se pogoršava posle 2-3 dana Vašeg tretmana
-
U predelu osipa si prisutni manji i veći plikovi, ispunjeni bistrim ili gnojnim sadržajem
-
Vaša beba je na antibiotskoj terapiji, a osip je svetlo crvene boje sa jarko crvenim mrljama (tačkama) na ivicama (moguća je gljivična infekcija)
-
Vaša beba ima povišenu telesnu temperaturu i osip
-
Ukoliko je osip jako bolan (moguće je stanje kože koje se zove celulitis)
Šta da uradim ukoliko moja beba ima osip u predelu pelena?
Ukoliko Vaša beba ima osip u predelu pelena (ili ukolko želite da sprečite ponovni razvoj ovog osipa), jako je važno da ovo područje održavate čistim i suvim. Potrebno je menjati pelene ukoliko nisu suve.
-
Nežno očistiti površinu kože vodom i mekim ubrusom. Izbegvajte grube i parfemisane sapune. Možete koristiti vlažne maramice, ali izbegavajte mirišljave vlažne maramice koje imaju alkohol. Koristite vodu i sapun ukoliko se stolica ne može ukloniti nežnim brisanjem. Ukoliko je osip težak, koritiste mlaz vode, kako ne bi morali da trljate kožu.
-
Pri pranju, posebno obratiti pažnju ne pregibe. Neophodno je i njih lepo i nežno oprati.
-
Kožu dobro osušiti, ali nikako trljati ubrusom (trljenje će dodatno oštetiti kožu). Vodu možete ukloniti nežnim brisanjem ili tapkanjem. Pokreti brisanja neka budu u pravcu od napred ka nazad, kako bi ste izbegli prenos bakterija ka genitalijama.
-
Neka se cela površina potpuno osuši na vazduhu.
-
Neka Vaša beba nekoliko puta tokom dana provede po 15 – 30 minuta bez pelena. Izlaganje bebine kože vazduhu je prirodni način izlečenja.
-
Namažite tanak sloj zaštitne kreme ili masti (kreme koje sadrže cink).
-
Pelene stavljajte tako da ne budu previše zategnute uz telo,već da budu labavije, naročiti tokom noći.
-
Kreme sa kortikosteroidima koristite jedino ako Vam je padijatar tako preporučio.
Koju vrstu pelena treba da koristim?
Pelena su pravljene od tkanine ili od materijala za jednokratnu upotrebu. Izbegavajte plastične pelene.
Ukoliko koristite pelene od tkanine, potrebno je ih je na adekvatan način prati. Pelene uprljane stolicom, pre stavljanja u mašinu za pranje veša, potopiti u vodu, kao bi stolica bila uklonjena. Pelene prati i držati odvojeno od druge odeće. Prati u vrućoj vodi i ispirati dva puta. Ne koristite fabričke omekšivače i antistatička sredstva, jer mogu dovesti do pojave osipa na osetljivoj koži.
Smatra se da se osip u predelu pelena znatno ređe javlja ukolko se koriste pelene za jednokratnu upotrebu. Ipak, koje god pelene da koristite, najbitnije je da redovno menjate pelene, kako bi koža Vaše bebe bila uvek čista, suva i zdrava.
Izvor: tirsova.rs
Simptomi trovanja hranom i kako se leči
Trovanje hranom je često, posebno tokom letnjih meseci. Ono se najčešće dešava u uslovima kolektivnog smeštaja, vrtićima, školama, na đačkim ekskurzijama i restoranima brze hrane. Međutim, treba imati u vidu da je svaka kuhinja mogući izvor trovanja, naročito tokom leta zbog visoke spoljašnje temperature. Tada su namirnice podložnije kvarenju, a toplota pogoduje razmnožavanju mikroorganizama.
Deca svih uzrasta mogu da budu ugrožena, a posebno je opasno kada su u pitanju mala deca i odojčad, kao i imunološki kompromitovani pacijenti. Tada je trovanje hranom mnogo više od bezazlenog problema.
Najčešći uzročnici trovanja su bakterije i njihovi toksini, ali to mogu da budu i virusi i paraziti. Najčešće se radi o salmoneli (Salmonella enteritidis), koja se razmožava u sirovom živinskom mesu i jajima. Pored toga, može se javiti i stafilokokno trovanje hranom (Staphilococcus aureus), koje se odlikuje brzim nastankom simptoma i znakova, 30-40 minuta od unosa zaražene namirnice. Uzročnik takođe može biti i toksigena E.coli, Clostridium difficile, Campilobacter, potom norovirus, ali i druge bakterije i virusi. Treba imati u vidu da hrana kontaminirana ovim mikroorganizmima najčešće nema spolja vidljive znakove kvarenja, što povećava mogućnost neprimetne zaraze.
Simptomi trovanja hranom su katakteristični, ali mogu biti različitog stepena, od blagih do veoma teških. Javljaju se bolovi i grčevi u trbuhu, mučnina, povraćanje i proliv koji je najčešće vodeni, ali nekada i sa pojavom sveže krvi. Trovanje hranom je često praćeno i povišenom telesnom temperaturom i malaksalošću. Međutim, u nekim slučajevima, klinička slika može da bude mnogo teža sa neurološkim simptomima: otežanim govorom, gutanjem, vrtoglavicom, jakom glavoboljom, grčevima u mišićima, poremećajem vida, a nekada i dečjim frasom.
Kada je u pitanju dete koje uporno povraća, ima dijareju i povišenu telesnu temperaturu, ključni problem je dehidracija. Stoga je terapija obavezna i neophodna. U lakšim slučajevima trovanja rehidracija može da se obavi i unošenjem tečnosti na usta, odnosno pojenjem deteta. Preporuka je 2-5ml rehidracionog rastvora ili razblaženog soka od jabuke na svakih 5 minuta. Međutim, ukoliko to nije moguće, onda se pacijent intravenski rehidrira, odnosno prima infuziju u cilju nadoknade tečnosti.
Kod nas, na Univerzitetskoj dečjoj klinici, se pored standardne intravenske rehidracije kod ovakve dece koja uporno povraćaju, primenjuje i lek Ondansetron intravenskim putem. Ovaj lek koči aktivnost centra za povraćanje i omogućuje uspostavljanje bržeg neometanog unosa hrane i tečnosti na usta.
Nakon stabilizacije stanja deteta, potrebna je dijeta, odnosno takozvana „lakša“ ishrana, što podrazumeva unos lako svarljivih namirnica: čaj, supa, bareni krompir i pirinač, dvopek i sl.
Uvek treba da se pažljivo biraju bezbedne namirnice za ishranu deteta, uz odgovarajuće higijenske mere. Čest problem je neodgovarajuće čuvanje i priprema hrane, naročito tokom letnjih meseci. Na prvom mestu treba izbegavati nedovoljno termički obrađeno meso i jaja, kao i mleveno meso koje je tokom procesa obrade prošlo kroz ruke većeg broja ljudi. Takođe, velika opasnost su i poslastice napravljene od sirovih jaja: torte, kolači, sladoled, kremovi, kao i majonez.
Podsećamo roditelje da ne zaboravljaju da pogledaju na ambalaži važeći rok upotrebe namirnica koje kupuju, kao i da ne kupuju namirnice sa oštećenom ambalažom.
Izvor: tirsova.rs
Kako i kada sprovoditi samokontrolu – merenje šećera u krvi i mokraći
Postoje dva osnovna načina sprovođenja kontrole šećera koje možete sprovoditi sami:
-
Merenje šećera u kapilarnoj krvi. Postoji niz gluko metara za određivanje koncentracije šećera u kapilarnoj krvi. Pomoću njih dobijate uvid u trenutno stanje nivoa šećera u krvi. Prilikom odabira glukometra posavetujte se saVašim lekarom ili farmaceutom. Oni ćeVam pomoći u odabiru glukometra koji Vam najbolje odgovara, imajući u viduVašu terapiju, specifičnosti Vašeg načina života i eventualne prateće bolesti. Pravim izborom, možete biti sigurni da ćete uvek dobiti tačne i pouzdane rezultate.
-
Određivanje glukoze i ketona u mokraći. U mokraći normalno nema šećera, ali ako ga u krvi ima previše (više od 10 mmol/L), šećer će početi da se preliva u mokraću. Takav rezultat predstavlja odraz kretanja glukoze u razdoblju od prethodnog mokrenja, a ne trenutno stanje glukoze u krvi. Preporuka je da se merenje ketona u mokraći radi kod postojanja visokog nivoa šećera u krvi, >15 mmol/l, tokom akutne bolesti kod pacijenata sa Tipom 1 šećerne bolesti, ili kod pacijenata sa Tipom 2 šećerne bolesti u uslovima postojanja druge akutne bolesti.
Merenje šećera u kapilarnoj krvi bi trebalo vršiti, a koliko često i kada, zavisi od osobe do osobe. Po pravilu, merenje šećera u krvi će se sprovoditi u određenim vremenskim “tačkama”:
-
predoručka – na prazan stomak, “našte”. To znači da u prethodnih 8 sati niste ništa jeli,
-
pre obroka,
-
2 sata nakon započinjanja obroka,
-
pre spavanja,
-
između 3 i 4 sata ujutro.
Dnevni profil daje najdragocenije podatke o nivou šećera u krvi. U običajeni deo terapije i sprovodi se merenjem šećera u 8 tačaka.
Radi se tako što se meri visina šećera u krvi u sledećim terminima u toku 24 časa:
-
pre doručka (npr. u 8.00 h)
-
2 sata posle doručka (npr. u 10.00 h)
-
pre ručka (npr. u 12.00 h)
-
2 sata posle ručka (npr. u 14.00 h)
-
pre večere (npr. u 18.00 h)
-
2 sata posle večere (npr. u 20.00 h)
-
u 24.00 h
-
u 03.00 h
U zavisnosti od terapije koja se primenjuje, preporuke za učestalost merenja šećera u krvi su sledeće:
-
Na terapiji tabletama: dnevni profil šećera 1 x mesečno, u međuvremenu određivati nivo šećera našte najmanje još 1 x nedeljno.
-
Kombinovana terapija tablete+insulin ili samo terapija insulinom (2 doze dnevno): dnevni profil šećera 1 x nedeljno, u međuvremenu određivati nivo šećera našte najmanje još 1x nedeljno.
-
Intenzivirana insulinska terapija (3-4 dnevne doze insulina): dnevni profil šećera najmanje 2 x nedeljno, u međuvremenu određivati nivo šećera našte najmanje još 1 x nedeljno.
U situacijama, kada nivo šećera ima velike skokove ili padove, potrebna su i dodatna merenja i konsultacije sa svojim lekarom.
Preporučene, ciljne vrednosti nivoa šećera u krvi
-
Kod pacijenata sa Tipom 1 šećerne bolesti pre doručka, našte su <6.5 mmol/l, a 1.5-2h nakon obroka<9 mmol/l.
Kod pacijenata sa Tipom 2 šećerne bolesti pre doručka
Izvor:Kliničko bolnički centar Zvezdara – Beograd
Ishrana sa ili bez glutena? Celijačna bolest – pitanja i odgovori
Naoružajte se informacijama o jednoj od najčešćih bolesti organa za varenje.
CELIJAČNA BOLEST (CB) je nasledno autoimuno oboljenje, u čijoj osnovi je trajno, doživotno nepodnošenje glutena – belančevine pšenice, raži i ječma. Unošenje glutena dovodi do ozbiljnih strukturnih i funkcionalnih oštećenja sluznice tankog creva. Postoji čitav spektar kliničkih simptoma i znakova bolesti od kojih su većina direktna posledica hroničnog proliva (dijareje), odnosno poremećene apsorpcije hranljivih materija u crevima (malapsorpcije).
Da li je celijakija alergija na gluten?
Celijakija nije alergija u klasičnom smislu. To je:
1. Autoimuno oboljenje u kome se stvaraju antitela koja napadaju sopstvene
organske strukture (enzim tkivnu transglutaminazu – tzv. „tkivni lepak”).
2. Nastaje kod nasledno predisponiranih osoba.
3. Pokretač i činilac koji podržava bolest je gluten.
Da li je celijakija česta bolest?
Da, to je jedna od najčešćih bolesti organa za varenje dece i odraslih, njena učestalost u evropskim zemljama procenjuje se na oko 1%. Ovaj broj je svakako i veći, jer veliki broj bolesnika nema nikakve, ili ima oskudne simptome i znake bolesti. Mogućnost da će neko imati CB značajno raste na 1:10 ukoliko neko od rođaka prvog reda ima CB.
Kako se celijakija ispoljava?
Celijačna bolest se može ispoljiti tek pošto je dete izloženo glutenu u ishrani (posle šestog meseca života), bilo kojim od sledećih simptoma i znakova, a često je prisutno više njih: hronični proliv, zatvor (opstipacija), gubitak u telesnoj masi, slabije napredovanje, opšta slabost, bledilo kože i vidljivih sluznica zbog izražene malokrvnosti (anemije), nadutost trbuha, bol ili neprijatnost u trbuhu, često povraćanje, iritabilnost. Zaostatak dece u linearnom rastu je vidljiv. Moguć vid ispoljavanja je izostanak ili kašnjenje puberteta. Karakteristični su i defekti zubne gleđi. Stolice su često masnog izgleda i penušave. Moguća je pojava otoka zbog sniženih proteina, tj. albumina u krvi. Postoje naučni dokazi da je herpetiformni dermatitis Duhring kožna manifestacija CB.
Kod odraslih osoba česti vidovi ispoljavanja CB su opšta slabost, simptomi koji simuliraju sindrom iritabilnog creva, malokrvnost (anemija), osteoporoza, alergije i zapaljenje zglobova (artritisi), kao i reproduktivni problemi.
Kod CB su relativno česti i neurološki poremećaji (epilepsija, kalcifikacije u mozgu, ataksija, miopatija, periferne neuropatija i druge). Kod oko 10% osoba sa povišenjem jetrinih enzima u krvi – serumskih transaminaza (ALT), nejasnog porekla, uzrok je neprepoznata CB. Celijačna bolest može biti udružena i sa drugim autoimunim bolestima. To su najčešće dijabetes tip I (insulin zavistan oblik) i autoimuni tiroiditis (zapaljenje štitaste žlezde). Jedna od najtežih komplikacija CB su maligne bolesti, a pre svega maligni limfom tankog creva.
Kako se postavlja dijagnoza celijakije?
Zlatni standard dijagnoze je endoskopska biopsija sluznice tankog creva. Indikacija za biopsiju je klnička sumnja na CB potkrepljena pozitivnim celijačnim serološkim testovima.
U dijagnostici CB koristimo revidirana merila ESPGHAN (Evropsko udruženje za pedijatrijsku gastroenterologiju, hepatologiju i ishranu), što podrazumeva jednu biopsiju sluznice tankog creva. Samo u slučajevima kada je početna dijagnoza CB nejasna (npr. deca životne dobi ispod 2 godine kod koje je nejasan biopsijski nalaz) sprovodi se dijagnostički postupak prema klasičnim merilima ESPGHAN, što podrazumeva tri biopsije sluznice tankog creva.
Upotreba seroloških testova je omogućila manju invazivnost dijagnostičkog postupka zbog njihove visoke osetljivosti i specifičnosti. Određivanje koncentracije anti-transglutaminaznih antitela klase IgA i IgG u krvi (anti-tTG IgA, IgG At) nam je omogućila otkrivanje CB i kod dece sa atipičnim ispoljavanjem bolesti, odnosno asimptomatske oblike CB. Povišena koncentracija ovih antitela anti-tTG At preko 80, ukazuje na to da kod takve celijačne dece možemo sa najvećom sigurnošću da očekujemo najteži oblik strukturnih oštećenja sluznice tankog creva. Manje specifični i senzitivni serološki krvni test je određivanje koncentracije antiglijadinskih antitela (pre svega IgA klase – ADA IgA) u krvi, koji ima značaja u dobi ispod 2 godine života. Anti-endomizijalna antitela se takođe koriste u praksi. IgA antitela su specifičnija za CB pošto se IgA stvara u crevima. Određivanje IgG ima značaja kao komplementarni test IgA testu i/ili kod postojanja deficijencije ukupnog IgA. Oko 2% pacijenata sa CB ima deficijenciju IgA što može dovesti do lažno negativnih rezultata.
Genetska testiranja, odnosno dokazivanje haplotipa HLA-DQ2 i HLA-DQ8 je još više unapredilo laboratorisjku dijagnostiku CB, ali se primenjuje samo u visoko selekcioniranoj grupi bolesnika.
Ukoliko su biopsijske promene karakteristične za CB, konačnu dijagnozu potvrđuje kliničko poboljšanje obolelog i normalizacija celijačne serologije nakon otpočinjanja celijačne dijete.
Kako i koliko dugo lečimo celijakiju?
Jedini lek je celijačna – bezglutenska dijeta, koja se mora sprovoditi doživotno. To je dijeta bez pšenice, raži i ječma. Deca slobodno mogu da jedu voće, povrće, meso, mleko i mlečne proizvode, ali i hleb, keks, testenine i dezerte koji se prave od specijalnog bezglutenskog brašna. Bezglutenska ishrana mora bez izuzetka biti striktna i veoma stroga. I najmanja količina glutena u hrani (>0,002 ppm) velika je opasnost za zdravlje obolelih od celijakije.
Da li su potrebni kontrolni gastroenterološki pregledi?
Na bezglutenskoj dijeti većina bolesnika se brzo oporavi, te kontrolni gastroenterološki pregledi mogu delovati nepotrebno. Međutim, medicinsko praćenje je neophodno da bi se potvrdio dobar klinički odgovor na dijetu i pratili rezultati seroloških krvnih testova.
Prva kontrola (3 meseca nakon postavljanja dijagnoze) je prilika za lekara da proveri da li su dete i porodica dobili adekvatna uputstva o bezglutenskoj dijeti i da li su ih se pridržavali. Takođe, to je prilika da se proveri da li su simptomi manje izraženi ili nestali. Ukoliko na samom početku nije postojala značajna anemija, deficit vitamina ili minerala ili neki drugi ozbiljniji problem nije potrebno raditi krvne testove pri ovoj poseti. Vrednosti celijačnih antitela polako opadaju, ali ovaj pad ne mora biti značajan na ovoj kontroli.
Druga, šestomesečna kontrola, trebalo bi da utvrdi značajan pad celijačnih antitela, kao i odsustvo simptoma, da omogući praćenje rasta deteta i otkloni sumnje o postojanju udruženog autoimunog oboljenja.
Godišnje kontrole služe da bi se uverili da se simptomi nisu vratili i da se nisu razvile komplikacije. Kontrole su posebno bitne u adolescenciji.
Rutinsko praćenje koštane gustine se ne preporučuje, sem kod dece sa dokumentovanom niskom koštanom gustinom i tada se savetuje jednogodišnje praćenje.
Autor: dr Nina Ristić
Recezent: Profesor dr Vojislav Perišić
Koji su razlozi za noćno umokravanje kod dece i kako se leči
Umokravanje je jedan od najčešćih problema dečjeg doba.
Zašto nastaje umokravanje?
Razlozi su brojni.Ovoga puta ćemo govoriti o enurezi kao najčešćem razlogu primarnog noćnog umokravanja kod dece.
Šta je to primarno noćno umokravanje?
Primarno noćno umokravanje podrazumeva da dete nikada nije prestalo noću da se umokrava, ili preciznije da nije postojao period duži od pola godine da se dete nije umokrilo noću pri čemu se umokri bar 2 puta nedljno.
Šta je to sekundarno noćno umokravanje?
Za dete kažemo da ima sekundarno noćno umokravanje, ako je pojavi noćnog umokravanja prethodio period duži od pola godine da se nije umokrilo. Ovo umokravanje se najčešće javlja posle nekog stresnog dogadjaja u životu deteta ili je posledica poremećaja u funkciji mokraćne bešike, kada pored noćnog umokravanja dete najčešće ima i vlaženje veša tokom dana.
Koji su razlozi za nastanak primarnog noćnog umokravanja?
Na sreću, kod samo malog broja dece umokravanje nastaje kao posledica urodjenog ili tokom života stečenog oštećenja ili oboljenja:
-
nervnih struktura odgovornih za pravilno funkcionisanje mokraćne bešike,
-
mokraćne bešike i mokraćnih kanala ili
-
mišića
Kod najvećeg broja dece, koja su zdrava, noćno umokravanje nastaje kao posledica razvojnih poremćaja nervne i psihološke kontrole mokrenja:
-
funkcionalnih poremećaja mokrenja ili
-
enureze
Kod dece sa funkcionalnim poremećajima mokrenja noćno umokravanje nastaje kao posledica poremećaja u funkciji mokraćne bešike i takva deca pored noćnog umokravanja obično imaju i probeme sa mokrenjem tokom dana, mokre redje ili češće nego što je to očekivano za uzrast, «lenja su da mokre» ili «trčakaju svaki čas u WC», vlaže veš i tokom dana, često imaju probelema sa mokraćnim infekcijama.
Kod dece sa enrezom funkcija mokraćne bešike je potpuno normalna, pražnjenje mokraćne bešike je kompletno ali se dešava, mimo volje deteta u snu. Tokom dana, u budnom stanju dete je suvo i nikada nema problema sa mokrćnim infekcijama.
Sedamdeset do 80% sve zdrave dece posle pete godine života sa primarnim noćnim umokravanjem ima enurezu te ćemo danšnji razgovor posvetiti enurezi.
Spomenuli ste petu godinu života, zašto?
Uspostavljanje kontrole mokrenja je razvojni proces. Najveći broj dece uspostavi kontrolu mokrenja, odnosno skine pelene i kontroliše mokrenje izmedju 2. i 3. godine života. Povremeno umokravanje noću do 5. godine se ne smatra poremećajem, ali ukoliko dete nastavi da se umokrava noću i posle 5. godine života, treba potražiti pomoć pedijatra.
Koliko je česta enureza kod dece?
Prema podacima iz svetske literature u uzrastu od 5 godina svako 4.-5. dete ima enurezu. Pri polasku u školu svako deseto, ili slikovitije rečeno u svakom razredu osnovne škole 2-3 deteta se noću umokrva. Sa uzastom se broj dece sa enurezom smanjuje. Tako, u uzrastu od 10 godina 7% dece ima ovaj problem. Enureza je češća kod dečaka nego kod devojčica. Prema svetskim statiskama 1-2% dece nastaviće noću da se umokrava i u odraslom dobu.
Ako me pitate koliko je česta enureza u našoj sredini, to ne mogu precizno da odgovorim jer takvi podaci, za sad, ne postoje.
Koji su razlozi za nastanak enureze?
Od brojnih razloga za koje se verovalo da su uzrok enureze, danas se zna da su najznačajniji:
-
povećano stvaranje mokraće u snu
-
porodični, odnosno genski faktori
-
čvrst san
-
snižen „funkcionalni“ kapacitet mokraćne bešike u snu
U porodicima dece sa enurezom, postoje i durgi članovi bliže ili dalje familije koji su u periodu detinjstva imali isiti problem. Zna se da ukoliko su se oba rodiitelja noću umokravala kao deca verovatnoća da će se i njihovo dete umokrvati je 75%. Ako je samo jedan roditelj imao ovaj problem u detinjstvu vrerovatnoća je 25% da će se i njegovo dete umokravati. Poslednjih desetak godina identifikovano je nekoliko gena koji su od značaja za nastanak enureze. Što se sna tiče, a to roditelji dece sa enurezom jako dobro znaju, deca sa enurezom su «čvrsti spavači». Povišen prag budjenja,odnosno čvrst san, je takodje genski uslovljen, tako da u porodicama dece sa enurezom ima i drugih članova sa problemom teškog budjenja. Kod najvećeg broja dece sa enurezom tokom noći postoji povećano stvaranje mokraće. Ovo nastaje kao posledica poremećaja u ritmu lučenja jednog neuropeptida, vazopresina, koji se luči u mozgu i koji na nivou bubrega reguliše količinu i gustinu stvorene mokraće. Kod dece sa enurezom smanjeno je njgovo lučenje tokom noći, te se stvara veća količina mokraće, koju mokraćna beška ne može da zadrži te se dete nevoljno noću umokri.
Koje su najčešće zablude vezane za enurezu?
Jedna od najčešćih je da je enureza posledica psiholoških problema ili psihološkog profila deteta. Istina je da deca sa enurezom, posebno ako se lečenje ne započne na vreme, te problem duže traje, imaju brojne psihološke probleme, emotivne i sociološke poremećaje, ali oni su uvek posledica, a ne uzrok enureze.
Česta je zabluda da se enureza ne može izlečiti ili da je ne treba lečiti jer će sama prestati. Enureza se kod najvećeg broja dece može izlečiti. Iako 15% dece sa enurezom godišnje može spontano prestati da se umokrva, svako umokravanje koje duže traje nosi rizik od razvoja ozbiljnih posledica na mentalni, emotivni i socijalni razvoj ličnosti detea , koji mogu postati trajni i u odraslom Deca sa enurezom se osećaju različitom od svojih vršnjaka koji se ne mokravaju, razvija se osećaj krivice. Deca sa enurezom pokušavaju da sakriju svoj problem od okoline, povlače se u sebe, postaju nesigurna, izbegavaju kontakte sa vršnjacima, što vodi u njihovu socijalnu izolaciju. Brojne studije pokazuju da je samopoštovanje dece sa enurezom značajno sniženo ne samo u odnosu na vršnjake bez enureze, već i u odnosu na decu sa teškim hroničnim bolestima. Ono što ohrabruje je da ukoliko se sa terapijom krene na vremme, svi ovi problemi su prolazni, i detetu se pruža mogućnost da odraste u psihički zdravu i sociološki dobro adaptiranu osobu.
Ne retko se veruje i da je enureza posledica svesne reakcije deteta , njegovog bunta ili pokušaja da izvrši pritisak na roditelje kao bi ostvarilo neki svoj cilj, ili pridobije njihovu nalkolonost. Ovo je jedna od veoma ozbiljnih zabluda zbog koje roditelji ne retko pribegavaju kažnjavanju, koje nekad vodi i zlostavljenju deteta. Prema podacima iz literature najveći procenat zlostavljane dece školskog uzrasta čine upravo deca sa enurezom. Druga greška, koju roditelji čine, zasnovana na verovanju da se dete svesno umokrava je «povladjivanje» detetu, što je jednako loše kao i kažnjavanje. Zbog svega ovoga ponovo naglašavam da se dete ne umokrva noću svesno i da dete nije krivo za problem zbog koga ono najviše pati.
Često se zaboravlja da enureza nije problem samo deteta, to je problem cele poredice i često razlog za poremećaj odnosa razmevanja i harmonije u porodici što dodatno ima nepovoljan uticaj na razvoj ličnosti deteta.
Iz svega što ste nam do sada rekli jasno je da decu sa enurezom treba lečiti. Rekli ste i da se enureza kod najvećeg broja dece može trajno izlečiti. Pa kao se leči, i kad lečenje treba započeti?Kome treba da se obrate se roditelji detea sa enurezom za pomoć?
Da, decu sa enurezom treba lečiti. Roditelji deteta sa umokravanjem treba da se obrate nadležnom pedijatru koji će iz razgovora sa roditeljima i detetom, na osnovu pregleda i malog broja neinvazivnih ispitivanja utvrditi o kom tipu umokravanja se radi i započeti odgovarajuću terapiju.
Optimalno vreme za započinjanje terapije kod dece sa enurezom procenjuje se individualno, ali lečenje daje najbolje rezultate ako se započne do polaska u školu.
Izbor terapije kod dece sa enurezom zavisi od prirode osnovnog poremećaja koji je doveo do enureze.
Kod najvećeg broja dece sa enurezom razlog za umokravanje je velika količina mokraće koje se tvara tokom noći,o čemu je već bilo reči, te je i terapija usmerena ka tom poremećaju. Prema preporuci Svetske zdravsvtvene organizacije i Internacionalnog društva za inkontinenciju lek izbora za lečenje ovog tipa enureze je Dezmopresin koji nadoknađuje nedostatak vazopresina tokom noći i time reguliše količinu i gustinu mokraće koja se noću stvara. Lek propisuje pedijatar i na redovnim kontrolama prati njegov efekat i prilagodjava dozu leka svakom detetu. Tokom primene leka dete se mora pridržavati uputstava dobijenih od pedijatra kao bi lečenje bilo uspešno. Iskustva u lečenju dezmopresinom bazirana su na primeni leka od preko 40 godina.
Kod dece sa enurezom kod koje je osnovni razlog za umokravanje smanjen kapacitet mokraćne bešike, lečenje se sprovodi primenom Enureza alarma, koji nakon detekcije umokravanja proizvodi zvučni alarm sa ciljem da probudi dete, da bi otišlo do toalta gde treba da završi mokrenje . Nakon toga dete treba da se presvuče samo ili uz pomoć roditelja. Primena enureza alarma zahteva aktivno učešće roditelja, visoku motivisanost cele poredice. Ne preporučuje se kod dece koja se više puta tokom noći umokre, ili u porodicama gde ima više dece.
Ova dva terapijska protokola, Dezmopresinom i Enureza alarmom, se kod neke dece mogu sprovoditi istovremeno.
Lečenje obično traje 6 meseci, a po potrebi i duže. Uspešnost zavisi od motivisanosti deteta i cele porodice, i poštovanja uputstava pedijatra, a pre svega od izgradjenog odnosa poverenja na relaciji dete-roditelj-pedijatar-dete.
U lečenje dece sa enurezom, o kojoj se ovom prilikom bilo reči, ukoliko se sa zakašnjenjem započne terapija, te već dodje do razvoja poremećaja u mentalnoj, emotivnoj ili sociološkoj sferi ličnosti deteta, neophodno je da se uključe pored pedijatra i dečji psiholozi, neuropsihijatri ili pedagozi i socijalni radnici kako bi se detetu omogućilo da izraste u zdravu osobu.
Koji je savet roditeljima dece koja se noću umokravaju.
Jedna od najčešćih dilema koju roditelji imaju je kako se postaviti prema detetu koje se noću umokrava. Da li pokušavati sa nagradama ili pohvalama za suve, a kaznama ili ucenama za mokre noći? Najjednostavniji odgovor je ni jedno ni drugo nije dobro jer loše utiče na pshihološki i emotivni razvoj deteta. Potrebno je posmatrati umokravanje, kao i svaki drugi zdravstveni problem i posle 5. godine života potražiti pomoć pedijatra. Do tada treba biti strpljiv, ne buditi dete noću da se izmokri, već ga ostaviti da spava sa pelenama ili u od vlaženja obezbeđenoj postelji. Iako se buđenjem deteta može postići da postelja i dete ostanu suvi, ovo nepovoljno utiče na uspostavljanje dnenvo-noćnog ritma sna i sekrecije vazopresina što odlaže sazrevanje voljne kontrole mokrenja.
Umokravanje deteta je jedan od najtraumatičnijih događaja u deteinjstvu, ali nije sramota ni za dete ni za porodicu i o ovom problemu ne treba ćutati. Ukoliko izgradimo kolektivnu svest o tome da ga prihvatimo na pravi način, učinićemo da dete i njegova porodica, pošteđeni stresa i traume, uz pomoć pedijatra nađu rešenje.
Autor:Prof. dr Mirjana Kostić, nefrolog, načelnik Centra za hemodijalizu i transplantaciju bubrega
Mušmula jača jetru i bubrege, otklanja bolove u leđima i kolenima
