Ateroskleroza – simptomi, prevencija, lečenje
Iako se o aterosklerozi puno zna, njene posledice – koronarna srčana bolest, infarkt miokarda i cerebrovaskularne bolesti – kod nas još uvijek predstavljaju vodeći uzrok smrtnosti. Zato nije na odmet nešto ponoviti ili dodati koju reč o ovom ozbiljnom problemu.
Ateroskleroza – degenerativni ili upalni proces
U mnogim knjigama se ateroskleroza opisuje kao degenerativno oboljenje kod koga dolazi do nagomilavanja masnih naslaga na zidovima arterija. Danas se zna da je ovaj komplokovani proces upalne prirode, odnosno ”odgovor” krvnih sudova na povišene vrednosti masnoća u krvi. Sem stvaranja ateromatoznog plaka (masne naslage), dolazi istovremeno do zadebljanja mišićnog sloja arterijskog zida što još vise sužava arterije, a istovremeno se na te naslage lepe i krvne pločice pa dolazi do zgrušavanja krvi, što ima za posledicu potpuno začepljenje arterije i potpuno zaustavljanje dovoda krvi i kiseonika u odgovarajuci organ.
Stabilni (trvdi) i nestabilni (meki) plak
Ateromatozni plak se sastoji od lipidnog bazena koji je ispunjen masnim česticama i pokriven tz. fibroznom kapom. Plak koji ima manji lipidni basen a deblju fibroznu kapu, bez obzira sto uzrokuje veće suženje arterije, naziva se stabilni ili tvrdi plak. Plak sa većim lipidnim bazenom i tanjom fibroznom kapom, iako izaziva manje suženje krvnog suda, je nestabilni ili meki plak koji je često sklon pucanju. Ateroskleroza je podmukla bolest, ne samo zato sto se relativno kasno otkriva, nego sto je dokazano da češće pucaju manji, nestabilni plakovi, koji se teže otkrivaju. Savremena medicina je upravo pažnju usmerila na otkrivanje ovih opasnih nestabilnih plakova, kako bi se sprečile komplikacije nastale njihovim pucanjem.
Kada počinje proces ateroskleroze
Malo se zna da proces ateroskleroze počinje vrlo rano, već u drugoj deceniji zivota. Medjutim, tada se ovaj proces siri u krvnom sudu put napolje, tako da ne ugrožava prohodnost krvnog suda, te se ova prva faza ateroskleroze ne može lako otkriti. Kako proces napreduje, sve se vise sužavaju krvni sudovi, a bolest se otkriva uglavnom tek kada je prohodnost krvnih sudova manja od 25% njihovog poprečnog preseka. Formiranje ateromatoznog plaka traje godinama.
Faktori rizika
Faktori rizika za nastanak ateroskleroze su: pusenje cigareta, povisen krvni pritisak, povecan LDL (losi) a nizak HDL (dobri) holesterol, secerna bolest. Starenjem se, naravno, uz sadejstvo faktora rizika, ateroskleroza produbljuje. Zene su do menopauze zasticenije od muskaraca, a posle 60. godine zivota i zene i muskarci su pod istim rizikom. Nastanak ateroskleroze najvecim delom je odredjen nivoom holesterola u krvi, sto zavisi od naslednih faktora i faktora ishrane.
Na mnoge od faktora rizika za ovo vaskularno oboljenje možemo sami uticati. Tačno je da postoji familijarna predispozicija za aterosklerozu, ali moramo znati da su mnogi od faktora rizika u našim rukama i da je potrebno uložiti napor i trud da se faktori rizika koji zavise od nas svedu na minimum. To su: nepravilna ishrana koja vodi u gojaznost, posebno gojaznost u predelu struka i mala fizicka aktivnost.
Novi faktor rizika
Danas postoji jedan novi faktor rizika za nastanak ove bolesti – aminokiselina homocistein. Moguće je da je homocistein veza koja nedostaje između drugih faktora rizika (pušenje, stres i dr.) i kardiovaskularnih bolesti.
Simptomi
U ranim fazama ateroskleroze, dok jos nije doslo do ogranicenog protoka krvi, simptoma obicno nema. Vremenom, kako je prohodnost krvnih sudova manja, smanjuje se i snabdevenost pojedinih vitalnih organa kiseonikom. Pojava simptoma ukazuje na uznapreovalu bolest. Ukoliko su delimicno blokirani krvni sudovi koji ishranjuju srce, nastaju anginozni bolovi u grudima, a ako je nastupila njihova potpuna blokada ili je doslo do pucanja ateromatoznog plaka, moze nastupiti srcani udar, koji cesto zavrsava smrtno. Ako se sve to desava u mozgu nastaje slog, a ako su obolele arterije u nogama, prvi simptom je bolno i otezano hodanje.
Primarna prevencija
Primarna prevencija podrazumeva borbu protiv faktora rizika kod osoba koje nemaju simptome i znake ishemijske bolesti. Pre svega potrebne je provoditi pravilnu ishranu, smanjiti telesnu tezinu i upraznjavati adekvatnu fizicku aktivnost.
Ako je zdravstveno stanje pacijenta dobro, ali ima povisene vrednosti holesterola i triglicerida u krvi, preporucuju se prethodno opisane preventivne mere tokom 3 – 6 meseci. Postoje dokazi da omega 3 nezasicene masne kiseline veoma povoljno deluju u ovakvim stanjima, naravno, ako se piju duzi vremenski period.
Lecenje
Ukoliko ne dodje do pocetnih smanjenja ovih parametara u krvi, uvode se odgovarajuci lekovi. To su pre svega statini, koji mogu da dovedu cak i do povlacenja ateromatoznog plaka. Kod osoba koje su vec prezivele srcani udar preporucuje se da piju statine, cak i kada im je holesterol u krvi u normalnim granicama. Isto tako, aspirin od 100 mg je dobra preventiva da se ne stvori krvni ugrusak, koji moze potpuno da zacepi krvni sud.
Kontrola i lecenje povisenog krvnog pritiska i secerne bolesti su takodje deo preporuka za prevenciju kardiovaskularnih bolesti
Hirurška intervencija se primenjuje zavisno od stepena razvijenosti oboljenja (balon dilatacija, ugradnja stenta ili premošcavanje tzv. By-pass).
Ateroskleroza je, opak, nasa neminovnost, ali je cilj da se ona odlozi za sto starije zivotno doba.
Pripremila Mr ph spec Danica Basaric
Kesten kao lek i hrana
Sezona opadanja lišća donosi nam plod koji je veoma zdrav i vredan kada su u pitanju hranljive materije, minerali i vitamini. S jeseni, kesten postaje jedna od najčešćih poslastica i sastojaka jela.
Kao i drugi orašasti plodovi, i kesten sadrži masti, ali u puno manjoj količini. Ne goji i sadrži vitamine koji će odlično delovati na organizam. Zdrava količina kestena na dan, kako biste mogli da dobijete sva njegova pozitivna svojstva, jeste 85 grama.
Hranljiva svojstva kestena
Kesten sadrži samo gram masti i manje od 70 kalorija na 30 grama. Sadrži i vitamin C, što ga čini posebnim orašastim plodom. Dnevna doza od 85 grama kestena sadrži čak 45% dnevnih potreba organizma za vitaminom C.
Plod kestena bogat je folatima, što je inače karakteristika zelenog lisnatog povrća. U njemu ćete osim vitamina C pronaći i vitamine B1, B2 i B6 i folnu kiselinu. Ona je zaslužna za formiranje crvenih krvnih zrnaca i za sintezu DNK. Ovo je hrana dobra za trudnice, jer sprečava pojavu anomalija kod fetusa.
Jedući kestenje, u organizam ćete uneti i važne materije poput vlakana, magnezijuma, bakra, mangana, kalcijuma, gvožđa, cinka i kalijuma.
Unosom kestena, vlakna će pomoći da se smanji nivo holesterola. Od kestena može da se pravi i brašno i pire, jer je, kao i lešnik i badem, bez glutena. S druge strane, ima veći procenat skroba, zbog čega je sličniji krompiru i kukuruzu.
Kesten kao lek
Ovaj plod možete da jedete skuvan, pečen, kao pire ili pripremljen u čaju. U bilo kojem obliku, osetićete njegov zanimljiv ukus i dobiti sve nutritivne vrednosti.
Čaj od kestena
Kestenje je poznato po tome što pomaže kod probavnih i bubrežnih tegoba. Čaj od kestena pomaže kod simptoma astme i bronhitisa.
Divlji kesten za vene
Bitno je znati razlikovati divlji od domaćeg kestena, jer divlji nije za jelo. Bez obzira na to, od njega se prave razne tinkture i kreme, jer je i on veoma lekovit. Divlji kesten kao lek koristi se kod problema s proširenim venama i popucalim kapilarama, kod hemoroida, bolnih menstruacija i uvećane prostate.
Kesten čuva srce
U kestenu se nalazi visok nivo mono-nezasićenih masti, kao što su oleinska i palmitinska. One štite kardiovaskularni sistem i pomoći će, uz vlakna u kestenu, da se snizi nivo holesterola.
Izbacuje višak vode
Kesten ima svojstvo da izbacuje vodu iz organizma, pa time pomaže kod bubrežnih i želudačnih tegoba. Pomoći će pri cirkulaciji i protoku hrane kroz creva, kao i vode.
Deluje protivupalno
Zbog svojih protivupalnih svojstava, kesten je idealna namirnica za ljude koji pate od artritisa i reume.
Izvor: net.hr
Kleka se preporučuje protiv kašlja, astme, stomačnih bolesti, znojenja
Lekovita priroda: Etarsko ulje kleke olakšava iskašljavanje, koristi se i za inhalaciju disajnih organa, najviše ga ima u biljkama iz Deliblatske peščare.
Zahvaljujući izuzetnim lekovitim svojstvima, kleka (juniperus communis) zauzima posebno mesto u narodnoj medicini. Poznata je i po tome što se dodaje u rakiju klekovaču. U zavisnosti od staništa može da bude patuljastog rasta ili visoka nekoliko metara. Raste na kamenitim i kraškim terenima, rasprostranjena je od Arktika pa do tropske Afrike, pišu “Novosti“.
Svi delovi ove biljke su lekoviti, a posebno aromatični plodovi gorko-sladunjavog ukusa koji se sakupljaju od jeseni do zime, a suše se na vetrovitom mestu u tankom sloju, uz često prevrtanje lopaticom. Na isti način suše se iglice i vrškovi grančica, ali se prethodno sitno iseckaju.
Kleka je izvrstan diuretik, preporučuje se i protiv kašlja, astme, stomačnih bolesti, znojenja, čak i gonoreje. S obzirom na to da poseduje antibakterijska svojstva, koristi se za lečenje infektivnih bolesti pluća. Kao diuretik reguliše rad bubrega i pospešuje izbacivanje urina, pomaže organima za varenje, a koristi se i za lečenje upalnih procesa želuca i creva. Za glavobolju se preporučuju izdrobljeni plodovi u vidu obloge, koji se priviju na čelo.
Od klekovače se prave obloge kod prehlade i reumatizma. Etarsko ulje kleke posebno je cenjeno, jer u malim dozama olakšava iskašljavanje. Koristi se i za inhalaciju disajnih organa. Duboko prodire u kožu, a pomaže reumatičnim zglobovima. Najveće količine etarskog ulja na našim prostorima sadrži kleka iz Deliblatske peščare.
Plod sadrži smolu, tanin, vosak, organske kiseline i njihove soli, kao i brojne minerale, posebno kalcijum, kalijum, mangan, sumpor. U 100 grama mladih izdanaka kleke nalazi se čak 97 miligrama vitamina C.
Ipak, kleku bi trebalo koristiti obazrivo, jer preterana upotreba može da dovede do oštećenja bubrega. Inače, osobama sa osetljivim bubrezima ne preporučuje se čaj i preparati od ove biljke zbog terpentina, koji može da izazove nadražaj i upalu ovog organa. Ne preporučuje se ni trudnicama, jer može da dovede do kontrakcija materice.
Čaj i sirup
Čaj se priprema tako što se kašičica dobro zgnječenih plodova prelije sa 2 dl vrele vode, a posuda se pokrije na 5 do 10 minuta. Zatim se procedi i piju se najviše dve šolje dnevno. Čaj se po želji zaslađuje medom ili šećerom. Ako se pije protiv dijabetesa ili oboljenja želuca i creva, ne treba ga zaslađivati.
Sirup za poboljšanje apetita pravi se tako što se 500 g klekinja kratko prokuva u tri litre vode. Zatim se zgnječe i ponovo prokuvaju uz dodavanje vode po potrebi. Dobijena smesa se procedi kroz sito i ostavi da se ohladi. Da bi se dobio sirup, potrebno je da se doda med, a nakon toga se sipa u tegle i dobro zatvori. Za poboljšanje apetita, deci se daje kašičica sirupa tri puta dnevno, a odraslima dve.
O. JoksovićIzvor: novosti.rs
Nar – simbol plodnosti koji donosi sreću u kuću
Nar (Punica granatum) je kod mnogih naroda smatran simbolom plodnosti koji donosi sreću u kuću. Drevni Egipćani sahranjivani su sa ovim voćkama jer su verovali da oni simbolizuju nadu u novi život, a na mnogim slikama Devica Marija ili mali Isus u ruci drže nar.
Ova izuzetna voćka veoma je prisutna u libanskoj, iranskoj, turskoj, grčkoj i indijskoj kuhinji, a zbog blagotvornog dejstva na zdravlje često se koristi u narodnoj medicini i u kozmetici.
Jestivi delovi ploda nara, koji sazreva u kasnu jesen ili početkom zime, su sok i seme. Plod nara bogat je svim vitaminima, a posebno vitaminom C, A, E i B5, kao i mineralima kalijumom i gvožđem. Sto mililitara nara sadrži čak 16 odsto potrebne dnevne količine vitamina C za odrasle osobe. Crvenu boju ovaj plod dobija od antocijanida i tanina. Poseduje i dve vrste polifenolnih jedinjenja kojima se pripisuje čak 92 odsto antioksidansnog delovanja čitave voćke. Sadrži i oko 15 grama šećera, zbog čega ima karakterističan prijatan, malo kiselkast ukus.
Za sok od nara je dokazano da ima veće antioksidansno delovanje čak i od crnog vina i zelenog čaja. Deluje i antiaterogeno, odnosno sprečava aterosklerozu. Izraelski naučnici otkrili su da uzimanje čaše soka od nara dnevno smanjuje rizik od kardiovaskularnih bolesti. Ispijanjem ovog soka u trajanju od godinu dana, krvni pritisak se smanjuje za oko 21 procenat, a značajno pojačava dotok krvi u srce.
Ulje semenki i fermentisani sok od nara sprečavaju nastanak i razvoj tumorskih ćelija, pogotovo kod raka dojke i prostate. Ali, da bi se oslobodili zloćudnih ćelija pre svega kod karcinoma prostate, muškarci mesecima, svakoga dana, treba da piju po četvrt litra soka od nara, pokazala su naučna istraživanja.
Nar i proizvodi od ove voćke sadrže i fitoestrogene, odnosno biljne hormone kojima se pripisuje velika uloga u sprečavanju različitih oboljenja. Među njima su na posebnom mestu hormonski zavisni kanceri, kao što je, primera radi, karcinom jajnika. Kod žena u menopauzi primećeno je pozitivno delovanje kod pojave depresije i osteoporoze. Izuzetno dobar učinak nar postiže i pri lečenju posekotina, opekotina i drugih rana. U lepezi brojnih bolesti potvrđeno je da konzumiranje soka od nara usporava i razvoj Alchajmerove bolesti, tako da nauka danas potvrđuje praktično ono što su drevni narodi oduvek znali – “nar je zaista čudotvorna voćka”.
Ginekolozi su utvrdili da jedan nar dnevno ublažava uobičajene tegobe u klimaksu, upravo zbog materija sličnih estrogenima, ženskom polnom hormonu. Tvrdi se i da je nar voćka protiv starenja, zbog čega je rado viđena na trpezi većine holivudskih zvezda. Zagovornici tradicionalne medicine poručuju da se redovnim konzumiranjem nara dobijaju čvrsti nokti, lepa zdrava kosa, kao i duševni mir koji većini nedostaje.
VIJAGRA
Naučnici tvrde da sok od nara može biti izuzetna pomoć muškarcima u seksu. Dnevno popijena čaša soka deluje poput vijagre, o čemu govore iskustva muškaraca koji su ga pili u kontinuitetu mesec dana. Skoro polovina osetila je poboljšanje u potenciji, zahvaljujući obilju antioksidanasa koji dovode do bolje prokrvljenosti polnog organa. “Sok od nara ima veliki potencijal u lečenju disfunkcije u erekciji”, izjavio je dr Kristofer Forsit, istraživač sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu.
ČUVAR MLADOSTI
Koži se može vratiti mekoća i energija ako se masira smesom u kojoj se nalazi nar. Smesa se dobija tako što se u jednoj posudi pomeša četiri supene kašike meda i šest maslinovog ulja. Zatim se doda 120 mililitara vode i dve supene kašike svežeg soka od nara. Dobijenom smesom se izmasira celo telo, ostavi da deluje pola sata, a zatim se istušira.
Inače, britanski naučnici radili su brojna istraživanja da bi dokazali da svakodnevno konzumiranje nara usporava oksidaciju DNK u ćelijama, te da se na taj način usporava i proces starenja. Istovremeno, nar oslobađa od stresa i poboljšava seksualni život. Suština je da bi trebalo uzimati kapsule ekstrakta od celog voća, i kore i semena. Poboljšanje se može očekivati već posle mesec dana.
Izvor: novosti.rs
Potočarka – najzdravije povrće na planeti
Ova biljka može se naći u različitim vrstama salata u skoro svim elitnim restoranima u svetu. Reč je potočarki, koja pored toga što je veoma ukusna ima i široku primenu u narodnoj medicini.
Reč je o biljci latinskog naziva Nasturtium officinale, a njena pitoma varijanta poznata je kao kres salata (Eng. watercress). Iako su od davnina poznata njena lekovita svojstva, ova je biljka kroz generacije pomalo zaboravljena. Poreklo potočarke je područje Evroazije, ali danas je široko rasprostranjena i može se naći gotovo svuda u svetu.
Poznata je kao jedna od najstarijih biljaka čija upotreba seže još u daleku istoriju. Mnogi stari narodi koristili su je u ishrani i lečenju zdravstvenih tegoba.
Antički grčki lekar i otac medicine Hipokrat cenio je ovu biljku i preporučivao je za lečenje zubobolje, bolesti grla, gušavosti i promuklosti. Kod starih Grka, Egipćana i Rimljana bila je poznata kao snažno sredstvo za vraćanje energije.
Egipatski faraoni naredili su svojim robovima svakodnevno ispijanje soka od potočarke kako bi održali snagu, a time i produktivnost. Sada je zvanično međunarodno istraživanje proglasilo ovu lisnatu zelenu biljku trenutno najzdravijim povrćem na planeti.
O njenoj hranljivoj vrednosti više nego dovoljno govori činjenica da sadrži veće količine gvožđa od spanaća i više vitamina C od limuna i pomorandže.
Potočarka zaustavlja i smanjuje oksidativni stres i povećava antioksidacioni učinak. Potočarka utiče na razmenu hemijskih jedinjenja u našem metabolizmu i reguliše poremećaje koji nastaju, što je značajno u pristupu lečenja prirodnim putem.
Ova biljka čisti krv, osvežava, podstiče apetit i pročišćava ceo organizam. Kod autointoksikacije – toksemije, preporučuje se konzumiranje potočarke nakon dugog zimskog perioda. Potočarka u narodnoj medicini ima veliku primenu u lečenju i to kao sveža i u obliku svežeg soka.
Preporučuje se uzimanje svežeg soka u razmeri 1 : 5, jedan deo soka i pet delova vode, jer čisti sok može izazvati upalu želuca i ždrela. Sveži sok potočarke uzimamo prema propisanom receptu jer nije preporučljivo svakodnevno uzimanje soka, već sa pauzama.
Sok potočarke je omiljeno sredstvo za spoljašnju upotrebu kod oboljenja kože, kožnih nečistoća, kod ispadanja kose u vidu utrljavanja soka ili stavljanja obloga. Kao oblog od zgnječenih listova koji stavljamo na obolela mesta smanjuje pojavu sunčanih pega na koži, leči šugu i razne kožne nečistoće.
Ujedno se okorelim pušačima preporučuje uzimanje salate od potočarke jer izvrsno deluje i sprečava štetne posledice pušenja. Za pripremu obloga lišće potočarke možemo smrviti, isceckati tako da dobijemo kašastu smesu koju onda nanosimo na obolelo mesto.
Pre stavljanja obloga tretirano mesto očistimo alkoholom, stavimo kašastu smesu i previjemo. Oblog držimo od 2 do 4 sata i posle skidanja operemo i namažemo mašću ili uljem. Obloge od potočarke primenjujemo kod raznih kožnihnečistoća, pogotovo onih koji su nastali delovanjem raznih gljivica.
Dobro oprane listove u više voda, odstajale u slanoj vodi i sirćetu i ponovo isprane možemo uzimati za pripremu salate.
Salatu začinimo sitno naseckanim belim lukom, maslinovim uljem, sokom limuna, malo soli i bibera, a po želji dodamo i tanko sečeni luk i pustimo da odstoji tri sata.
Izvor: Lijekizprirode
ŠAFRAN – najskuplji začin koji budi uspavane strasti
Kleopatra ga je koristila u kremi za potamnjivanje kože, stari Rimljani su sa njim ukrašavali postelju mladenaca, a alhemičari su od njega proizvodili zlato…
Najskuplji začin u svetu potiče od livadske biljke koja pripada porodici perunika. Začin kakav danas poznajemo dobija se iz vrška tučka cveta kojih svaki cvet ima samo tri. Šafran miriše intenzivno i blago je gorkastog ukusa. Koren reči šafran potiče iz arapske reči zafran koja znači „biti žut“, a prema karakterističnoj žutoj boji koju otpušta.
Još u Starom zavetu istican je kao najskupoceniji začin u odnosu na druge, tada poznate začine. Kleopatra ga je koristila kao krem za potamnjivanje kože. U starogrčkim mitovima pominje se da je bog trgovine i proricanja Hermes, poznat kao savetnik i pismonoša ljubavnika, predlagao onima koji nisu srećni u ljubavi da kao začin koriste šafran kako bi probudili uspavane strasti.
Stari Rimljani su sa njim ukrašavali postelju mladenaca. Alhemičari su od njega proizvodili zlato… Zlato je, naravno, bilo lažno, ali je imalo pravi sjaj, zbog intenzivne žute boje koju šafran poseduje.
Samo za ugledne goste
Tokom srednjeg veka šafran se često koristio kao začin u plemićkim kućama: kada bi u nekoj kući začinili jelo šafranom, bilo je jasno da je reč o imućnoj porodici. Dodajući ovaj dragoceni začin hrani – posebno pred uglednim gostima – domaćini su želeli da zadive zvanice. Na Istoku se i dalje neguje običaj da se u najsvečanijim prilikama poklanja šafran kao znak najboljih želja. U kulinarstvu se šafran koristi od X veka pre Hrista. Bio je omiljen začin Feničana, čiji su ga trgovci nosili na svim svojim putovanjima jer su ga smatrali lekom. Stari Grci i Rimljani koristili su ga za parfimisanje kupki. Smatra se da je poreklom iz istočne Grčke ili sa Krita, međutim, budući da se ne razmnožava semenjem nego deobom lukovice, za njegovo širenje na veće geografske udaljenosti potrebna je pomoć čoveka.
Danas je šafran kultivisan na područjima od Španije do Indije. Najveći proizvođači su Španija i Iran, sa preko 80% svetske proizvodnje. U Evropi je proizvodnja šafrana ograničena gotovo samo na područje Mediterana. U mnogo manjim količinama proizvodi se i u Italiji, u Grčkoj na Kritu, u Francuskoj i Kini.
Iako vekovima u kontinentalnoj Evropi pokušavaju da odgaje šafran (u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji, pa čak i u Engleskoj), danas se u vrlo malim količinama proizvodi još jedino u Mundu, malom švajcarskom selu u kantonu Valis, gde se na 1200 metara nadmorske visine, na tradicionalan način, godišnje proizvede tek nekoliko kilograma začina.
Od azijskih područja najveća proizvodnja šafrana nalazi se u Iranu. Poslednjih godina prinosi su značajno povećani, pa je Iran gotovo veći proizvođač od Španije. Manje količine proizvode se u Turskoj i Indiji.
Šafran je poznat kao najskuplji začin na svetu. Kratka sezona cvata – tek tri sedmice u godini, kao i mukotrpno branje i proces proizvodnje, čine ga skupljim od drugih začina. Iz svake lukovice šafrana u jednoj sezoni izraste od dva do devet cvetova ljubičaste i plave boje, od kojih svaki ima tri crveno-narandžasta tučka duga 25-30 mm.
Srećom, potrebno je vrlo malo šafrana da bi dao aromu i boju jelu – već četvrtina kašičice (oko 1/10 grama) mrvljenih vlakana intenzivno će obogatiti 4-6 porcija pirinča.
Šafran kojeg možemo naći u prodaji pakovan je u vrlo malim količinama. Prodaje se u obliku sušenih vlakana ili mrvljeni.
Jefitne zamene
Zbog visoke cene postoji i rizik od prevare kupovinom jeftinije zamene za šafran. Jedna od takvih je vrsta kurkume, nazvana „indijski šafran“. Postoje, dakle, začini slični šafranu koji takođe lepo boje jela karakterističnom žuto-narandžastom bojom, poput šafranike – „meksički šafran“ ili kurkume, međutim, nijedna zamena za začin nema tu čarobnu aromu pravog šafrana.
Šafran se u pojedinim nacionalnim kuhinjama uobičajeno koristi kod ribljih jela i jela s pirinčem. Francuzi ga neizostavno koriste pri spravljanju riblje čorbe – bujabesa, Španci njime obogaćuju paelju i piletinu s rižom. U Italiji je uobičajeno da se šafranom začini rižoto milaneze. Osim tih tradicionalnih jela šafran se izvrsno slaže sa supama od mesa i povrća, krompirom, pilećim mesom ili jelima s paprikom.
Čuvajte šafran u dobro zatvorenim posudama na tamnom i umereno hladnom mestu, kao i ostale začine. Svoj kvalitet šafran zadržava bar tri godine od dana pakovanja. Neki šefovi kuhinja svoj šafran pažljivo čuvaju – pod ključem.
Lekovita primena
Šafran se vekovima koristi kao lek protiv oboljenja bubrega, poremećaja u radu srca, koje se ispoljava u vidu aritmije, a poboljšava apetit i reguliše varenje. Inhaliranjem vodenom parom sa ekstraktom šafrana postiže se efikasna terapija protiv glavobolje, migrene i vrtoglavice. S druge strane, veliko prisustvo riboflavina, odnosno vitamina B 2, omogućava stvaranje crvenih krvnih zrnaca, dok je za sastojak krocetin dokazano da snižava holesterol i štetne masti u organizmu. U narodnoj medicini šafran se preporučuje i kod ateroskleroze, a smanjuje rizik i za nastanak srčanog udara. Miris šafrana je blago sedativno sredstvo koje dovodi do smirenja nespokojnih – eliminiše stres, melanholiju i depresiju. Međutim, u jačim dozama dovodi do stanja opijenosti.
izvor: Magično bilje
Surutka za novorođenče, trudnice, starije osobe
Najvrednija komponenta surutke su svakako njeni proteini, a to najbolje znaju sportisti i fizički aktivnije osobe, jer oni obezbeđuju organizmu visok nivo energije.
Razvoj prehrambene industrije doneo je brojne prednosti i olakšice u pripremanju i konzumaciji hrane koje odgovaraju brzom tempu života, ali, nažalost, u tom procesu napretka zaboravljene su neke stare, tradicionalne i veoma zdrave namirnice.
Jedna od njih je i surutka, proizvod od mleka koji se kroz istoriju koristio daleko više nego danas. Iako neke napredne zemlje poput Švajcarske i Islanda, koje imaju razvijenu industriju mlečnih proizvoda, koriste surutku kao osnovu za pravljenje različitih pića, u većini zemalja zaboravljeni su i ona i njeni brojni pozitivni uticaji koje ima na zdravlje.
Surutka je nutritivno izuzetno vredna namirnica, jer sadrži izuzetno važne minerale – natrijum, kalijum, fosfor, magnezijum, gvožđe, cink, bakar, kobalt, mangan. Takođe sadrži i vitamine B5, B2, C i B6, kao i aminokiseline i belančevine, a ne sadrži mnogo kalorija.
Najvrednija komponenta surutke su svakako njeni proteini, a to najbolje znaju sportisti i fizički aktivnije osobe, jer oni obezbeđuju organizmu visok nivo energije, ubrzavaju sintezu mišićnih proteina, a samim tim i rast mišića, kao i njihov brz oporavak posle napora.
Studije sprovedene na Bostonskom univerzitetu pokazale su da surutka može da spreči osteoporozu, jer nadoknađuje belančevine, čiji nedostatak dovodi do značajnog razređenja kostiju.
Zbog toga je surutka idealan izbor i za starije osobe. Preporučuje se i trudnicama, jer one imaju pojačanu potrebu za belančevinama. Uz to, nakon rođenja deteta, u situaciji kada dojenje nije moguće, surutka je najbolji način hranjenja novorođenčeta, jer sadrži većinu belančevina koje sadrži i majčino mleko.
Kako surutka ima važnu ulogu u oporavku organizma posle napora, da daje energiju, kao i da sadrži brojne minerale i vitamine, veoma je korisno uvrstiti je u svakodnevnu ishranu.
Izvor: novosti.rs
Biljka koju treba držati u spavaćoj sobi jer smanjuje hrkanje
